Ideja da zemlje širom sveta idu u pravcu ekonomskog razvoja „punom parom“, forsirajući samo tu opciju, pri čemu stalno koriste prirodne resurse – razmišljanje je u jednom smeru, kako često kaže Ken Vebster (Ken Webster), vodeći stručnjak iz oblasti cirkularne ekonomije (CE) u svetu.
Problem u vezi s tim shvatanjem je što takav ekonomski razvoj i bogaćenje, potiče iz preostalih prirodnih rezervnih izvora, od mnogo jeftine energije, i od iskorišćenog zemljišta koje su moderni postupci industrijske poljoprivrede poprilično degradirali, pri čemu ništa nismo vratili zemljištu.
ŽIVOTNA SREDINA – REZERVOAR ZA OTPAD
Postavlja se pitanje, šta ako bismo posmatrali svet na drugačiji način, kako navodi Ken Vebster u jednom od svojih mnogobrojnih izlaganja na ovu temu.
Šta ako je svet više kao neka mašina, nešto poput metabolizma, da „teče“, i da je međusobno povezan, a pritom veoma kompleksan, i da su njegovi „ulazi“ i „izlazi“ kompatibilni i uravnoteženi, i da ako stalno „uzimaš“, da ćeš poremetiti balans? Čovečanstvo je na vrhuncu potrošačke groznice. Milioni proizvoda koje koristimo nas okružuju, i kada prestanemo da ih koristimo, mi ih odbacimo. Svi ti proizvodi bi zaista trebalo da budu dizajnirani prilikom svog nastanka na takav način da mogu odmah nakon prestanka korišćenja da se recikliraju, i koriste ponovo.
Oduvek je postojalo pitanje: Kako poboljšati kvalitet života? Čovečanstvo bi trebalo da dizajnira sistem u kome se sve proizvodne sirovine koriste na najpametniji način. Postoje principi koji to određuju. Ljudi poput Janine Benyus (Biomimikrija), William Mc Donough (Cradle to Cradle), Bill Mollison (Permakultura) i John Lyle (Regenerativni dizajn), ostavili su značajan trag na polju cirkulrne ekonomije u svetu, koja je počela da se unosi u zakonodavstva prvi put devedesetih godina prošlog veka. Prva država koja je uvela takav zakon bila je Nemačka (1996), a potom, Nemačku su sledili Japan (2000) i Kina (2003).
Reka Sava, foto: Miloš Ćirković
Danas, sve više zemalja svoje postojeće ekonomije transformišu u pravcu primena principa cirkularne ekonomije, nastojeći da tradicionalna ekonomija ne tretira više životnu sredinu kao rezervoar za otpad. Ideja cirkularne ekonomije potiče iz šezdesetih godina prošlog veka kada je planetu kao zatvoren kružni sistem, sa ograničenim kapacitetom asimilacije opisao Boulding.
OBRAZOVANJEM KROZ CE DO „NOVOG SVETA“
Po Vebsterovom mišljenju, čovečansto bi trebalo dugoročno da radi na tome da se stvaraju proizvodi koji će po svom dizajnu biti prepoznati kao nešto što na pozitivan način menja način poslovanja, a ne da se ima monopol nad nečim.
„Pritom, kada bismo imali školske sisteme koji bi počivali na tome da se razmišlja kako da od starih stvari napravimo nove, kako da recikliranjem materijala koristimo sisteme koji bi mogli da podmire plaćanje poreza, obezbeđuju nova radna mesta, i da ti sistemi odgovaraju vladama država širom sveta, to bi bio novi svet koji pokušavamo da stvorimo. A kako se to postiže? – Obrazovanjem“, konstatuje Vebster.
A obrazovnje u tom smeru je još uvek nedovoljno, a veoma je potrebno, smatra on, i još dodaje kako moramo imati više mogućnosti da razmišljamo u tom smeru, mnogo istraživačkih radova u timovima koji bi povezali sve ove korisne ciljeve zarad boljeg, zdravijeg i kvalitetnijeg života.
Proizvodni sistem ekonomskog razvoja u svetu zasnovan je na otpadu. Ogromna količina prirodnih resursa se koristi u procesu svih proizvodnih ciklusa. Rezultat svega ovoga je gotovo ista količina otpada koji se samo odlaže i taloži širom planete. To je sistem koji se u svim svetskim ekonomijama kreće u jednom smeru i jednom će, sasvim neizbežno, doći do svog maksimuma. Možda je to upravo sada?
Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay
NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
About the author