Monthly Archive 31 Decembra, 2022

ByAdmin
, ,

KOLIKO JE SVETLOSNO ZAGAĐENJE U NOVOM SADU?

„U svetlost se najlakše veruje noću“, rekao je jednom čuveni pisac Oskar Vajld.

Verujemo li da postoji svetlosno zagađenje? Pogledajmo u noć.
Svetlosno zagađenje nije od juče. Tu je oduvek, od napretka civilizacije. Svoj „radijus delovanja“ ispoljava najčešće u urbanim sredinama, metropolama sa gusto naseljenim stanovništvom koje svakako ima potrebu za veštačkim osvetljenjem neophodnim na javnim površinama u spoljašnjoj sredini, ali i u našim stanovima i kućama koje možemo da posmatramo kao unutrašnju, veštačku sredinu.

Oblici svetlosnog zagađenja

Ali, određena količina i vrsta osvetljenja može da utiče negativno na biljke, životinje, pa i naše zdravlje. Za svetlosno zagađenje se može reći da je negativan proizvod veštačkog osvetljenja. O kakvim se ovde „zagađenjima“ radi i koliko su ona opasna po živi svet oko nas i nas same, saznajemo od dr Dajane Bjelajac sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, članice ekološkog udruženja „Carpe Noctem“, koje za glavni fokus svoga rada i delovanja ima problematiku svetlosnog zagađenja.

„Najuočljiviji oblik svetlosnog zagađenja je tzv. „sjaj neba“ koji podseća na narandžastu opnu iznad gradova u noćnim satima. Pored ovog, izdvajaju se još dva oblika svetlosnog zagađenja pod nazivom „bljesak“ i „svetlosna intruzija“. Bljesak, kako sama reč kaže, je jak snop svetlosti usmeren direktno ka čoveku, dok se svetlosna intruzija definiše kao veštačka svetlost koja dolazi spolja i narušava nam željeni nivo svetlosti u našim domovima u noćnim satima. Naizgled, nijedno od tri navedena oblika svetlosnog zagađena ne deluju preterano opasno u poređenju sa nekim drugim agresorima životne sredine, ali to se može pripisati samo slaboj informisanosti o uticaju svetlosti na životnu sredinu, živi svet i nas same“, pojašnjava dr Dajana Bjelajac, i pritom upućuje na razlike značenja ova tri oblika.

„Sjaj neba“ je prouzrokovan neadekvatnim spoljašnjim osvetljenjem koje se presipa iznad površina koje treba da budu osvetljene i nama onemogućava da svedočimo prirodnoj tami i zvezdanom nebu, dok istovremeno povećava ukupnu osvetljenost životne sredine u noćnim satima, što remeti noćne vrste kojima je tama neophodna.

„Bljesak“ svetlosti može da zaslepi pešake ili vozače, i na taj način utiče na bezbednost u saobraćaju. No, zanimljivo je da ove snopove svetlosti najčešće odašilju „bezbedonosni“ reflektori koji se postavljaju iznad radnji, garaža i drugih lokala koje želimo da osvetlimo, ali ne razmišljamo o tome da jako osvetljenje baca i veliku senku u kojoj se potencijalni zločinci mogu skloniti. Urađeno je mnogo studija u SAD-u koje govore u prilog ovoj tvrdnji i nekad preterana količina osvetljenja može da proizvede suprotan efekat u noćnim satima.

„Svetlosna intruzija“ se sa razlogom zove intruzija, jer na neki način napada naš mir u noćnim satima. Građani koji nemaju roletne, a nalaze se na nižim spratovima zgrada, najčešće imaju problema s tim da zaštite svoje spavaće sobe od uličnog osvetljenja, ali i reklamnih bilborda koji su često veoma visoko postavljeni. Ljudskom organizmu je tama neophodna kako ne bismo narušili biološki ritam i samim tim naše zdravlje, a kako je osvetljenje sve agresivnije, brojne studije potvrđuju sve veći broj oboljenja povezanih sa nedostatkom prirodne tame.

Agresivna osvetljenja grada

Svetlosno zagađenje u većoj ili manjoj meri prati svako naseljeno mesto, pa tako i Novi Sad nije izuzetak. O prisutnosti ove vrste zagađenja u Novom Sadu, dr Bjelajac kaže da je važno odmah napomenuti da njihov cilj ne treba da bude da se eliminiše veštačko osvetljenje iz gradova, jer je to nemoguće, ali treba da stremimo najmanje štetnim, ekološkim rešenjima koja će doprineti minimiziranju uticaja svetlosnog zagađenja.

Novi Sad

„Prema istraživanjima koje smo sproveli, građanima Novog Sada najviše smeta heterogenost u spoljašnjem osvetljenju grada − negde nema dovoljno osvetljenja, negde je preosvetljeno, negde je narandžasto, žućkasto, a negde je jarko belo. Izuzetno veliki problem predstavljaju reklamni bilbordi, LED paneli, dekorativno osvetljenje kladionica, menjačnica pa i apoteka. Sve je veći broj građana koji nam prijavljuju izuzetno agresivno dekorativno/reklamno osvetljenje koje im obasjava stanove po čitavu noć, ili im smeta prilikom vožnje na većim raskrsnicama. Ono što je problem jeste to što svetlosno zagađenje nije prepoznato u zakonu i gotovo da ne postoji način na koji se građani od njega mogu zaštititi“, napominje Dajana.

Uzroci zagađenja

Svaki oblik zagađenja ima svoj uzrok postojanja. Dr Bjelajac pojašnjava da su uzroci postojanja zagađenja u Novom Sadu, pre svega, izvori veštačkog osvetljenja u noćnim satima, koji su neadekvatno postavljeni − počev od uličnog osvetljenja koje ne baca svetlost pod pravim uglom direktno na ulicu, nego se rasipa svuda uokolo, pa sve do reklama, dekorativnog ili bezbedonosnog osvetljenja koje se rasipa po mnogo većoj površini u gradu nego što je to potrebno.

„Treba pomenuti i laički rečeno boju osvetljenja, odnosno temperaturu zračenja. Svetski stručnjaci apeluju na donosioce odluka da osvetljenje nakon 22 sata treba da bude žućkasto/narandžaste boje (temperatura boje svetla manja od 2.700 K), kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu, pa i naše zdravlje. Belo osvetljenje treba koristiti u toku dana ili do 22 sata, ali ne duže od toga. Takođe, treba obratiti pažnju i na intenzitet osvetljenja koji se već u nekim opštinama u našoj zemlji reguliše u odnosu na vreme i dinamiku kretanja stanovništva (na primer, nakon 22 sata intenzitet osvetljenja se smanjuje i do 40% jer nema potrebe za tolikom osvetljenošću). No, pre svega, smatram da je najveći uzrok svetlosnog zagađenja u našoj zemlji neznanje i nedovoljna informisanost. O ovoj temi je počelo da se priča tek početkom 2000-ih godina na međunarodnom nivou, ali dosad su brojne razvijene države donele zakone ili neke vrste uredbi pomoću kojih pokušavaju da se zaštite od sve veće količine veštačkog osvetljenja. Kao primere navešću Sloveniju, koja ima uredbu od 2006. godine, a odmah potom i Hrvatsku i Mađarsku koje imaju Zakon o zaštiti od svetlosnog zagađenja. Dakle, i u našem komšiluku se radi na tome i sigurna sam da je vreme i da imamo kapaciteta da počnemo i mi time da se bavimo, ističe dr Dajana Bjelajac.

Ona takođe, u slučaju Novog Sada napominje da je najvažnije regulisati i prilagoditi ulično osvetljenje ekološkim standardima. To je kompleksan, obiman i finansijski zahtevan posao za koji će trebati vreme.
„Međutim, ono što verujem da može da se uradi u relativno kratkom roku, to je da se ustanovi neki model po kom će da se reši dekorativno i reklamno osvetljenje. Smatram da LED paneli i reklamno osvetljenje po ulicama ne mogu da postoje na uštrb bezbednosti u saobraćaju ili kvaliteta života građana u prizemnim spratovima, a pogotovo ne vidim smisao takvog osvetljenja u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim satima kada većina ljudi spava i nema nikog na ulicama. Posebno bih istakla i osvetljenje kladionica za koje inače smatram da ne treba da imaju mesta u javnom prostoru, a naročito kada se nalaze pored ulice a svetla se naizmenično pale i gase“, kategorična je dr Bjelajac.

Osvetljenje i zdravlje

Jasno je da razne vrste zagađenja koje nas okružuju imaju uticaj na zdravlje ljudi, a kako i koliko svetlosno zagađenje može da utiče na zdravlje i da li su ga ljudi svesni, dr Bjelajac konstatuje da su ljudi na početku razgovora o svetlosnom zagađenju najčešće skeptični i teško im je da poveruju da osvetljenje može da utiče negativno na naše zdravlje.

„Mi smo dnevna bića i najprijatnije nam je da naše aktivnosti sprovodimo u svetlijem delu dana, kada naše čulo vida najbole funkcioniše, dok nam je pomisao na noć i tamu najčešće neprijatna. Zato smo kroz čitavu istoriju razvoja čoveka stremili ka tome da nekako pokorimo noć i osvetlimo je − prvo sa bakljama, a na kraju sa sijalicama. Koliko je izum sijalice bio važan za čovečanstvo govori činjenica da smo univerzalnom pojmu kao što je „ideja“ dali i fizički prikaz u vidu sijalice! To je prvi put ekranizovano u ranim 1900. godinama, kada je Šilja u crtanom filmu dobio ideju i upalila mu se lampica pored glave. Dakle, veoma je izazovno prikazati ljudima da sijalica ima i svoju „tamnu stranu“. Naš biološki ritam je ustanovljen na osnovu smene doba dana i noći. Pojedine funkcije organizma se odvijaju isključivo u svetlijem, a pojedine u tamnijem delu dana. Jedna od tih važnijih funkcija je lučenje hormona melatonina koji je važan za naš imunitet, a preterano izlaganje belom osvetljenju nakon 22 sata mogu da dovedu do smanjenja ili čak i prestanka lučenja ovog hormona. S tim u vezi, sve veći broj naučnika objavljuje studije koje imaju za cilj da dokažu uzročno-posledičnu vezu između veštačkog osvetljenja i različitih onkoloških i kardioloških oboljenja. Na kraju krajeva, dobar san i odmor su neophodni za normalno funkcionisanje, a veštačko osvetljenje u značajnoj meri degradira naš odmor u noćnim satima“, objašnjava dr Bjelajac.

Zagađenja − kako to otrovno zvuči! Često su raznolika i mnogobrojna, a u današnje vreme, skoro uvek prisutna. Postoje ona koje vidimo i ne vidimo, osetimo i ne osetimo – zagađenja vazduha, vode, zemlje, hrane, duše i tela (bolesti), uvek u našem životnom okruženju, od kojih se niko ne može skriti. Poput odraza u ogledalu, prikazuju ljudsku civilizaciju u negativnom svetlu u svemu što pogrešno činimo i čine da to, što gore osetimo. Koliko smo svesni svetlosnih zagađivača? Osvestimo se svetlom razuma!

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

KOLIKA JE ZAGAĐENOST VAZDUHA U NOVOM SADU?

U Novom Sadu došlo je do značajnijeg poboljšanja kvaliteta vazduha, navela je Državna revizorska institucija (DRI) u svom rezimeu izveštaja o reviziji svrsishodnosti poslovanja „Upravljanje kvalitetom vazduha“. Ovakva vest je vrlo ohrabrujuća, i kod stanovništva budi nadu da se nešto menja nabolje.

Vidljiva posledica zagađenja

Godinama unazad stalno slušamo o najzagađenijim gradovima, pratimo „liste i statistike“, gledamo gde je naš grad i često ne verujemo u sve što vidimo ili čujemo. Kada izađemo iz svojih domova, vazduh koji udahnemo nam smeta, i kao da kaže „zagađeno je, ne možeš da dišeš, učini nešto!“ Iznad mnogih gradova u Srbiji vazduh je sumoran a horizont prekriven smogom, vidljiva je ta posledica zagađenja i izgleda kao neprovidna teška zavesa, jer dimnjaci industrijskih kotlova, kuća, zgrada, termoelektrana, auspusi vozila, raznih mašina – ispuštaju toksične materije u atmosferu, zagađuju je i prouzrokuju kod ljudi respiratorne infekcije, srčane i brojne druge bolesti, veoma često neizlečive. Kad „ugledamo“ i osetimo miris vazduha a nevidljivo postane vidljivo, već može da bude kasno po zdravlje ljudi. Više ljudi – veće zagađenje vazduha, a samim tim i više problema.

Trend blagog poboljšanja

Šta se uradilo da smo očevici poboljšanja kvaliteta vazduha u Novom Sadu, pitali smo Dejana Lekića, jednog od osnivača Nacionalne ekološke asocijacije (NEA) i osnivača portala Ekstremna ekologija (xEco ), tvorca desktop i mobilnih aplikacija xEco Vazduh, xEco Polen i xEco Odžak, koji kaže da je DRI verovatno imao u vidu godišnje Izveštaje o kvalitetu vazduha koje priprema i objavljuje Agencija za zaštitu životne sredine.

„Naime, posmataranjem i poređenjem podataka za period 2018-2021. primećuje se trend blagog poboljšanja kvaliteta vazduha u Novom Sadu, odnosno smanjenje srednjih godišnjih koncentracija suspendovanih čestica (PM). Tako se na stanici Liman, srednja godišnja koncentracija PM10 sa 33µg/m3 u 2018. smanjila na 28 u 2021, a u Rumenačkoj je ovo smanjenje bilo još drastičnije, sa 41 u 2019. srednja godišnja koncentracija je smanjena na 33 u 2021. Slično, mada u svim godišnjim izveštajima nisu obrađene sve stanice iz lokalnog monitoringa kojim upravlja Institut za javno zdravlje Vojvodine, primetna je pojava smanjenja srednjih godišnjih koncentracija PM10.

U kontekstu PM10 ipak je važno napomenuti da se na nekim stanicama (Rumenačka, Neoplanta) u 2021. godini, beleži prekoračenje trajanja povišenih koncentracija PM10, tako da je u 2021. godini zabeleženo 42 tj. 39 dana sa srednjim dnevnim koncentracijama iznad 50µg/m3, što je iznad zakonom definisane granice od 35 dana godišnje i što je istovremeno povećanje u odnosu na 2020. godinu (Rumenačka 22 dana). Sličan trend se primećuje, logično, i kod srednjih godišnjih koncentracija PM2.5 čestica. U svim ovim slučajevima, treba podvući da su srednje godišnje koncentracije suspendovanih čestica u prethodnih pet godina bile ispod godišnje granične vrednosti, te je ovo smanjenje značajno ali ne menja sliku stanja, u smislu promene ocene kvaliteta vazduha jer su trajanja prekoračenja i dalje iznad propisanih vrednosti“, navodi Lekić.

Inače, neke od metoda koje doprinose smanjenju zagađenja vazduha u gradskim sredinama, a koji su vidljivi i u Novom Sadu su: viši standard stanovništva, noviji automobili i grejna tela sa većom energetskom efikasnošću tj. manjim emisijama, povećanje pešačke zone u centru, izgradnja i rekonstrukcija biciklističkih staza i podsticanje vožnje bicikala, instalacija solarnih panela, primene mera energetske efikasnosti, dobra pokrivenost daljinskim grejanjem (toplana koristi prirodan gas), koordinisana frekvencija autobuskih polazaka i broj zasađenih stabala u gradu. Svi ovi činioci svakako povoljno utiču na smanjenje zagađenju vazduha u gradu.

Stanice za monitoring

A koliko Novi Sad ima mernih stanica i da li je to dovoljan broj, i koliko su validni rezultati njihovog merenja, Lekić kaže da u Novom Sadu ima do 10 državnih automatskih stanica za monitoring kvaliteta vazduha (tačan broj je nemoguće utvrditi jer podaci nisu javno dostupni), što je sasvim dovoljan broj, no, nažalost, sem stanice Rumenačka, sirovi podaci o koncentracijama zagađujućih materija nisu raspoloživi javnosti u realnom vremenu.

“Istovremeno u Novom Sadu ima oko 20 stanica tzv. građanskog monitoringa čija indikativna merenja upotpunjuju sliku i time isključuju potrebu za dodatnim stanicama. Poseban problem je nedostatak javne dostupnosti sirovih podataka iz svih sistema, što onemogućava dodatnu ekspertsku analizu. Samo podaci sa stanice Novi Sad − Rumenačka, preko portala Agencije za zaštitu životne sredine, javno se objavljuju u smislu koncentracija zagađujućih materija”, istakao je Lekić.

Sasvim je sigurno da na zagađenje vazduha u pojedinim gradovima u Srbiji veoma bitno utiče specifičnost topografije terena na kojima se mnogobrojna naseljena mesta nalaze (gradovi u kotlinama i oni u ravnici, izloženi košavi), tako da i elementi koji negde doprinose zagađenju, negde mogu da pomognu da ono bude manje.

Dostupne informacije

Informacije o stanju kvaliteta vazduha, građani mogu da saznaju preko brojnih aplikacija, poput xEco Vazduh-Zagađenost vazduha u Srbiji u realnom vremenu, ali i na sajtu Institut za javno zdravlje Vojvodine (IZJZV), a primetna je i akcija pokreta „Kreni-promeni“, koji je u okviru kampanje „Istina o zagađenju – imam pravo da dišem“ postavio bilborde sa QR kodom u 25 gradova širom Srbije, uz pomoć kojih će građani, kako oni tvrde, u svakom trenutku moći da vide koliki je stepen zagađenja vazduha.
Poznato je i sveobuhvatno istraživanje Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u čijem radu su učestvovali i naši stručnjaci iz relevantnih institucija Republike Srbije o Uticaju kvaliteta vazduha na zdravlje u većim gradovima u Srbiji (više o izveštaju u pdf-u na SZO-Uticaj zagađenja vazduha na zdravlje u većim gradovima u Srbiji) gde se procenjuje uticaj zagađenja vazduha na zdravlje u jedanaest gradova u Srbiji: Beograd, Obrenovac, Lazarevac, Novi Sad, Beočin, Smederevo, Valjevo, Kragujevac, Užice, Kosjerić i Niš.

Istraživanjem prikupljeni podaci u periodu 2010–2015. godine su veoma zabrinjavajući, gde SZO uz pomoć Softvera SZO AirQ+ koji je korišćen za izračunavanje proporcije umrlih usled zagađenja vazduha u većim gradovima Srbije, dolaze do podataka da skoro 3.600 ljudi prevremeno umre svake godine i da se to može pripisati izloženosti finim česticama veličine ≤ 2,5 µm (‎PM2,5)‎ u 11 proučavanih gradova Srbije. Rezultati pokazuju da dugotrajna izloženost zagađenju vazduha dovodi do prerane smrti relevantnog procenta stanovništva, a kratkotrajna izloženost zagađenju vazduha povećava rizik od smrtnosti, što sve upućuje na hitno smanjenje nivoa zagađenja vazduha u Srbiji!

Nema dovoljno relevantnih podataka

A kakav je zapravo vazduh u Novom Sadu i okolini u poslednjih mesec-dva dana i šta je zabeležila aplikacija xEco Vazduh, Lekić objašnjava da aplikacija nema dovoljno relevantnih podataka iz državnog sistema da bi se dala objektivna slika, ali da se ipak, na osnovu podataka sa jedne stanice Novi Sad − Rumenačka, može zaključiti da je u 2022. godini došlo do daljeg poboljšanja i da je srednja godišnja koncentracija PM10 smanjena na oko 28µg/m3, dok je broj dana sa prekoračenjima takođe smanjen na oko 30.

Zagađenost vazduha je je jedan od glavnih činilaca rizika po zdravlje ljudi. Ta smesa gasova, koju je priroda „podesila“ i uravnotežila da bez jednog njenog sastojka − kiseonika, ne možemo da zamislimo život na planeti, takođe nije „osmislila“ da njeni stanovnici menjaju njegov hemijski sastav i pogoršavaju sami sebi život. Krivci za to su svugde oko nas, pa i mi sami! Ispravimo to!

Državna revizorska institucija naložila je još nekoliko preporuka:

1. Ministarstvu životne sredine da u okviru državne mreže mernih stanica i/ili mernih mesta dokumentuje postupak izbora odabranih mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka za merenje koncentracija zagađujućih materija.

2. Agenciji za zaštitu životne sredine da obezbedi efikasno i kontinuirano prikupljanje podataka za Informacioni sistem kvaliteta vazduha.

3. Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut‟ da donese stručno metodološko uputstvo za procenu uticaja kvaliteta na zdravlje ljudi i kreira jedinstven indeks kvaliteta vazduha u Republici Srbiji.

4. Gradovima Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Užicu i Boru da u okviru lokalne mreže mernih mesta i/ili mernih stanica dokumentuju postupak izbora odabranih mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka za merenje koncentracija zagađujućih materija.

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

NOVOGODIŠNJI INTERVJU SA RAŠOM ANDRIĆEM: STRAŠNIJE JE ONO ZAGAĐENJE KOJE SE NE VIDI

U velikom novogodišnjem intervjuu sa rediteljem Radivojem Rašom Andrićem razgovarali smo o filmovima „Leto kada sam naučila da letim” i nastavku kultnih „Munja”, klimatskoj krizi, filmskoj industriji, ali i onome što bi poželeo našem društvu u 2023. godini.

Godinu koja je na isteku, 2022, u velikoj meri će obeležiti uspeh filma “Leto kada sam naučila da letim”. Nedavno vam je uručena poslednja u nizu nagrada za ovaj film, godišnje priznanje Udruženja filmskih umetnika Srbije u kategoriji dugometražnog igranog filma, a u obrazloženju nagrade za doprinos domaćoj kinematografiji novosadskog festivala Obnova navodi se da je svaki vaš film obnova za sebe, obnova dobrih sistema vrednosti i zdravog bunta. Kakva je bila 2022. godina iz vašeg ugla? Da li su nam se na društvenom planu dogodile neke obnove, oseća li se bunt, i, naposletku, o kakvim vrednostima govorimo?

Mislim da je 2022. – godina u kojoj sam bio najzaposleniji, ako pogledamo poslednje dve decenije. U februaru je bila premijera “Leta”, a pre toga je bio pakao da se sve stigne – obično se sve dešava u poslednji čas, takav je posao. Nisam kampanjac, sve počnem da radim na vreme, odjavnu špicu pišem još za vreme snimanja, ali uvek na kraju fali vremena ili para. A to je negde isto.

Možda mi je najnaporniji bio ludački tempo posle premijere. Svaki dan sam davao po dva intervjua dnevno, a jednom prilikom je čak bilo četiri intervjua ili gostovanja. To je obaveza, mora da se promoviše film. Ne uživam u tome, ali se trudim da odglumim da uživam. Neki ljudi su mi rekli da bi trebalo bolje da glumim kad se smaram u nekom studiju.

Kada je prošla premijera, uleteo sam u ozbiljan rad na scenariju za “Munje O5”, to je bilo početkom aprila. Početak snimanja je planiran za septembar i bilo je veoma malo vremena. “Leto” smo spremali četiri godine, a nastavak Munja četiri meseca, a govorimo o istoj količini posla. Sve to je trajalo do novembra, a onda sam imao ličnu obnovu: pet dana u jednom hotelu u Rovinju. Bio sam užasno napet, jer su „Munje O5“ rađeno ubrzano i paralelno, i bilo je uključeno mnogo ljudi. Sve u svemu, bila je ovo veoma stresna godina. Obnavljaću se, nadam se, u sledećoj.

Ako govorimo o vrednostima – to je valjda prirodno i urođeno svakom čoveku, ono što se u hrišćanstvu navodi kao Božije zapovesti. To ne doživljavam kao zapovesti, već kao početak normalnog kodeksa ponašanja. Ne trudim se posebno da se ponašam po tim pravilima, koje ni ne znam napamet, ali to je ono normalno – ne ubij, ne poželi ženu bližnjeg svoga. To prenosim i u filmove, taj, recimo, normalan način ponašanja. Osnovni i suštinski sistem vrednosti je u normalnom svetu normalan. U ovom svetu i u ovom vremenu, koje više nisu normalani, taj sistem vrednosti je strašno poljuljan, odnosno, ko zna li da ga uopšte ima. Možda samo nekih krhotina, jer se sve slomilo u paramparčad.

Sigurno, kao i mnogi, pratite loše vesti koje se tiču klimatskih promena, zagađenog vazduha i reka, nekontrolisane seče drveća… To u velikoj većini budi zabrinutost. Kako se, prvenstveno kao građanin, a potom i kao reditelj i javna ličnost, osećate povodom tih vesti?

Klimatskih promena sam se uplašio mnogo pre nego što su one postale toliko vidljive, jer sam mnogo čitao naučnu fantastiku. U tom žanru je, pre četrdeset i više godina, predviđeno sve ovo što nam se sada dešava – i klimatske promene, i kompjuteri, telefoni, virtuelna realnost, tako da se čitaoci naučne fantastike uopšte ne iznenađuju zbog ovoga što se dešava u realnom svetu. Postoji jedna fenomenalna knjiga “Smrt trave”, autor je Džon Kristofer, kroz koju se jasno vidi koliko je sve krhko i fragilno. Ako potamaniš pčele, propašće svet. Ako leptir mahne krilom ovde, tamo će da se desi neki tajfun. To nikad nisam kapirao do ovog momenta. Tebi se čini da je nešto malo i sitno, ali u jednom lancu ili ekosistemu to malo i sitno je važna karika. Debelo sam se u glavi odmakao od priče o klimatskim promenama, kada su svi počeli da pričaju o tome, tako da nisam uplašen. Trudim se da ja i ljudi oko mene činimo što je do nas, svoju suprugu svakoga dana podsećam na reciklažu. Ipak, nisam predvodnik u tom smislu, mator sam da idem da sadim šume. Mnogo je naporan posao kojim se bavim već više od 30 godina i to je ostavilo posledice na mene. Ostao sam trajno oštećenog mozga (smeh). Malo preterujem, ali nemam strpljenja kao pre deset ili dvadeset godina. Ipak, da sam dvadeset godina mlađi, sigurno bih se odmah priključio toj nekoj ekstremno zelenoj organizaciji.

Mali koraci su važni, jer doprinose tom velikom cilju. Ja sam, možda, malo i bolestan. Moj prijatelj je bio menadžer jedne kafane, pa sam njemu nosio iskorišćeno ulje koje bih sipao u neke plastične flaše. Sada imam devet litara toga na terasi i krijem to od supruge da mi ne bi rekla da sam idiot.

U nagrađivanom ostvarenju “Leto kada sam naučila da letim” gotovo da bismo mogli posmatrati lokaciju snimanja, prirodu Jadrana, kao poseban lik u filmu. Film je osvojio i Grifon, nagradu za životnu sredinu na 52. Festivalu filmova za decu i omladinu Giffoni na jugu Italije.

Tako je. U obrazloženju se navodi da film nema direktnu vezu sa onim za šta oni inače dodeljujunag radu, ali je opšti utisak bio da cela priča šalje ekološke poruke, i to je sjajno. Naravno, razmišljali smo o tome da deci dajemo primer. Recimo, jede se sladoled, pa gde ćemo sa štapićima? Nismo želeli da ih junaci bacaju na pod. Imali smo scenu koja je, nažalost, zamenjena drugom u kojoj Sofija leži na dušeku, a nona Luce skuplja plastične flaše iz mora. Bilo je komplikovano to snimiti, pa smo odustali. Scena koja je ostala nema veze sa očuvanjem prirode, ali žiri je očigledno namirisao da je tu nešto bilo. Jedno je zagađenje koje mi vidimo ili osećamo, deponije ili vazduh, ali strašno je i ono što se ne vidi: u šumarcima, iza dolmi u jendecima, ispod površine mora ili na dnu reka. To je verovatno zastrašujuće.

S koje tačke posmatrate ono što se u našoj zemlji, ali i regionu i svetu dešava kada je reč o klimatskoj krizi, štetama koje se nanose upravo toj prirodi i neophodnim promenama u tom kontekstu? Kako vidite ulogu umetnika i stvaralaca u društvenim borbama (ovde se koncentrišemo na ekološku) sa jedne strane, a sa druge ulogu filma u promociji zelenih ideja?

Veoma je mali ili nepostojeći procenat odraslih i zrelih ljudi koje možeš da edukuješ. Oni iako misle ili se trude, radiće po automatizmu. Jedina je fora da se utiče na decu, da njima od početka života ugradiš da se, recimo, plastika nikada ne baca, jer će da je pojede životinja, pa tako ta plastika može da završi u tebi, taložiće se i razbolećeš se. Škole su najvažnije, tamo mora to da krene da se drlja, ako ne kod kuće. Ne mislim da sad mladi treba da se pretvore u onu omladinu u vreme Mao Cedunga koji su tužili sopstvene roditelje jer ne veruju dovoljno u komunisitičku ideju, pa su ih terali u logore i u zatvor. Ne mislim, dakle, da deca treba da prijavljuju roditelje, ali mislim da je okej da se ponašaju kao ja sa svojom suprugom – na fin način, pa kao malo podviknem, pa nekad namerno pred njom otvaram kantu za đubre i vadim svašta (smeh). Deca su najvažnija. Ali i to mora na fin i pametan način. Jer kad nekome govoriš da mora da se ponaša na određeni način, normalno je, bar na Balkanu, da mu se probudi inat… Odmah mi pada na pamet ona pesma Rage Against The Machine – uradi to tako, a onda se odgovori jebi se, neću da uradim tako kako mi kažeš. Otpor je ljudski. Ako nekome na ulici kažem – nemoj da bacaš papirić, može da dođe do svađe. Ali, ako deca to govore, to je drugačije. Mislim da je to najbolje ulaganje.

Sve na ovom svetu je protiv toga. Ranije su kućni aparati trajali po dvadeset godina, a sada traju pet namerno. To je počelo još sa proizvođačima sijalica. Nisam siguran za tačne podatke, ali sijalice mogu da gore, recimo, tri hiljade sati, a gore hiljadu i dvesta. Zašto? Zato što su se proizvođači sijalica još davno dogovorili da sijalice rade ograničeno, da bi se stalno kupovale nove i da bi se više zarađivalo. Sada je tako sa svim. Sad je sve tako. Kompjuter ti kaže da mora da se zameni ketridž, a ono mastila ima za još tri meseca. Dakle, urota je protiv ove stvari o kojoj pričamo. Ne vidim miran način da se izborimo, ne znam da li vredi prolivati krv.

Prošle godine je mnogo vaših kolega, dramskih umetnika, učestvovalo u ekološkim protestima, koji su održavani i ove godine, ali čini se u slabijem intenzitetu. Zašto mislite da je tako?

Odlično je kada bilo koji glas uspe da se probije iz ove zakucane, mermerne informativne slike u Srbiji. Postoje pukotine iz kojih ponekad nešto izađe. To bih govorio i da je bilo ko drugi na vlasti i da je najpozitivnija vlast koju ja, lično, najviše volim. Ako si umetnik, moraš uvek da budeš protiv. Ima ona pesma Uvik kontra TBF-a. Oni onako, a ti ovako.

Zadatak umetnika je da širi vidike ljudima koji nisu umetnici, da im pomognu da se prošire vidici, samim tim što radiš nešto suprotno od onoga što svi rade. Onda publika može da se okrene i kaže: aha, vidiš ovaj je uradio ovo. To je sve pozitivno, ali ne mogu da procenim koliki je učinak svega toga. Kada čujem danas smo očistili dva kilometra na šetalištu od plastičnih flaša, pomislim da će verovatno prekosutra biti opet sve isto zaprljano. A još plus ostalih bezbroj kilometara nisu očišćeni. Kad se tako sagleda situacija, ne mogu da procenim učinak.

Najviše bi pomoglo da ne lečiš posledice, nego da otkloniš uzrok, kao i kod svega ostalog. Da se vratimo na temu dece – ona su najvažnija, iako mogu da postoje razne edukativne kampanje za odrasle. Deca će nam pomoći da uklonimo uzrok, a ne samo da se borimo s posledicama. Učinak će biti mnogo veći ako govorimo deci, oni se ugledaju jedni na druge.

Kao neko ko je decenijama u filmskoj i televizijskoj industriji, šta mislite da bi mogli biti prvi koraci da upravo ovi sektori deluju i rade održivije, u smeru zelenih transformacija koje su potrebne na svim nivoima?

Sumnjam da postoje uslovi za tako nešto kod nas, ali možemo da krenemo manjim koracima. Sarađivao sam sa desetinama različitih ekipa, kao reditelj, pomoćnik i asistent režije. Odavno sam počeo da skupljam papir, s obzirom na to da se štampalo i mnogo fotokopiralo na snimanjima. Ljudi vole da scenarije čitaju sa papira, a ne sa kompjutera, dakle, ne možeš da vučeš taj laptop, jer snimaš u nekom blatu ili pesku i zato moraš da imaš papir. Ipak, ti papiri mogu da se nose na reciklažu. U nekoliko ekipa sam skupljao papire i na svakih pet dana odnosio to kući, a onda su i drugi ljudi počeli to da rade. Kad sam nedavno pitao gde su papiri, asistekinja Saška Rakić mi je rekla da ih je ona već odnela na reciklažu.

Zastrašujuće je koliko se plastike baci u filmskim ekipama. Obično se snima kada je lepo vreme, radimo dvanaest sati dnevno, zato moraš da piješ mnogo vode. Filmski ljudi su kao zemljoradnici, zavisimo mnogo od vremena. Vodu često ostavimo na pola u toj panici i gužvi iako se obeležavaju flašice, koje posle idu u zajedničko đubre. To su, dakle, ogromne količine đubreta – ruča se na snimanju, sve je u plastičnim kutijama, svakog dana dvanaset sati, neophodna su dva obroka po osobi, znači sto ljudi po dva obroka svaki dan. Pokušavao sam sam da regulišem takve stvari, ali na setu mora neko da bude zadužen samo za to i mora da budu plaćen. Uvek je beda sa parama za film, pa je stalno štap i kanap i krpljenje. Bio bi super korak kada bi postojao budžet za ljude koji bi se brinuli o recikliranju na setu.

Nisam znao da je filmska industrija veliki zagađivač. Srećni smo kad dobijemo agregat koji ne drči mnogo, a sad da dobiješ ekološki agregat – to je Diznilend. Treba misliti i kratkoročno i na duge staze, ali dok ne dođe te duge staze, jer neće to neće biti tako brzo, hajde da uradimo ovo što možemo što je do nas.

Što se tiče scenografije – kada vidiš da se automobil zaustavlja ispred nekog kontejnera i neka osoba istrčava i nešto vadi i trpa u svoj auto – to je scenograf ili rekviziter. Kad se voziš sa scenografom uvek bude: daj da uzmemo ovo, vidi što je dobra stolica. To nije ekološka svest, nego siromaštvo, ali nema veze.

Marko Josifov, glavni producent nastavka “Munja”, je vlasnik SET reciklaže – reciklaže elektronskog otpada. Svi uređaji, laptopovi i rekvizita su doneti odatle, a sve smo tamo i vratili kad se završilo snimanje. Ovo je mala zemlja i još manja kinematografija. Svi se znaju i stalno su u toku dogovori između produkcija. Može sve da se dogovori i mogu da se razmenjuju stvari i koriste više puta. Mene je još majka naučila da se skuplja stara hartija na RTS-u gde i dalje radi. Iskorišćeni scenariji ili stare verzije se nisu bacali, nego su se nosili kući, a sa druga strana hartije se koristila ponovo. Od detinjstva, svi crteži sestre, brata i mene, su sa druge strane imali neki scenario. Slatko mi je kad to vidim. Ne znam koliko to pomaže, jer je kap u moru. Moralo bi to sve da krene od Ujedinjenih nacija, ali ne ovih kakve su sad, bedne koje ničemu ne služe, nego od neke ozbiljne organizacije. Znamo da je odavno već kasno i sve ove sitne stvari o kojima govorimo su super, ali to je kap po kap. Da bi se stvarno nešto desilo mora da bude litar po litar ili galon po galon. Uvek u životu radiš sve što možeš, sa svom ljubavlju, energijom i smehom. Bolje nemoj ni da radiš ako otaljavaš. Radi kako valja, radi i na sitno, velika akcija ne isključuje malu.

Šta biste poželeli našem društvu u 2023. godini?

Spisak je strašno dugačak. Prvo, najviše bih voleo kad bih prestao da svakog dana na ulicama srećem ljude sa zgrčenim licima. Retko ko, ne računam noć i kafiće i okolinu kafića, ide ulicom i smeška se. Voleo bih da su ljudi nasmešeni. To zvuči jednostavno, ali da bi čovek bio nasmešen – on mora da ima dete kome je dobro u školi, ako ima dete, pare za ručak za danas, sutra, nakosutra, za tri nedelje, pare za letovanje, da plati struju, da ode negde da se opusti… On treba da zna da ima novca i da, kad ode u penziju, neće morati da živi od 80 ili 113 evra, da zna da kada se razboli ne mora da ima vezu da bi mu se pružila pomoć. Onda bi ljudi bili nasmešeni. S tom jednom željom sam napravio prevaru i tražio 400 želja ili 4.000 želja da mi se ispune. Najozbiljniji problemi su oni koji parama ne mogu da se reše, a ja ovde govorim o problemima koji mogu da se reše sa parama. Ako si ophrvan ovim sitnim problemima, koji ustvari uopšte nisu sitni, možeš da umreš, ako nemaš para da jedeš umrećeš, a onda ne možeš da se suočiš sa onim problemima, koji se ne tiču para.

Sve je nekako lakše u životu kada je čovek nasmešen. Desilo se ovo ili ono, nemamo ovo, nemamo ono, ali dobro nema veze, sa smeškom je nekako i lakše i dolaziš do rešenja. Ako si ophrvan problemima i misliš samo kako si jadan i ne možeš da rešiš taj problem, onda od tog problema prestaješ da imaš mogućnost da vidiš rešenje. Taj problem naduvaš u glavi i on ti zakloni vidik da ne vidiš rešenje. Taj problem svedeš na pravu meru kada se nasmešiš i često je rešenje mnogo bliže nego što si mislio.

Tako je i kad radiš na scenarijima: jao, kako će sad ovaj da zna da su oni tamo otišli, a on mora to da zna, a ovo ne mogu pre toga da stavim… Odeš da spavaš i zaboraviš na problem, sutra se probudiš, sedneš, suočiš se sa problemom i nađeš rešenje. Pomaže kada kažeš: ma, neću da se nerviram. Kada bi to ljudi poštovali, bili bi nasmešeni i bilo bi im bolje. Baš me briga kako bi bilo državi, ali ljudima bi bilo bolje.

Mislim da su dve stvari prioritet za naš sistem. Prvo, obrazovanje. Oni koji obrazuju decu i mlade ljude moraju da imaju autoritet, da bi obrazovanje funkcionisalo. Celi trip sa političkom korektnošću će da nas dovede do pakla. Ovim filmom koji smo sad radili smo i tu poruku poslali – prosvetni radnici moraju da imaju autoritet, a država, škola, sistem, ko god, moraju da im pomognu da taj autoritet izgrade i održe, jer je to sada totalno urušeno. Policajac ima leđa – sto hiljada policajaca iza njega, tako i profesor mora da ima leđe i da, kada ima problem, zna da ima leđa. Mislim da je to presudna stvar.

Druga stvar je mnogo teža. Stručni ljudi moraju da budu na mestima za koja su išli u škole i trošili godine učenja i specijalizovanja i prakse upravo da bi bili na tim mestima. To ne moraju da budu mesta odakle se vodi država, ali od portira do direktora fabrike, ljudi moraju da budu na mestima za koja su učeni, a ne da se mestima u institucijama nagrađuju ljudi koji ispravno glasaju ili učine neku uslugu vlastodršcima. To je katastrofalno u ovoj zemlji – ima mnogo nestručnih ljudi, a glas stručne javnosti jedva da se čuje. Kada se kaže sto puta: ljudi, ovo što radite je potpuno idiotski zbog toga i toga, a to niko ne čuje, onda znaš da pričaš u vetar, zaboli te uvo, iseliš se iz zemlje ili prodaš kuću i kupiš zemlju sa potokom i zaključiš da ne možeš više sa tim da se boriš.

Ima sigurno milijardu stvari, ali mislim da su prve dve te. Pre nekoliko godina je bio taj konkurs grada da se daju predlozi šta je važno da se kupi (recimo, ekološki), pošto je valjda bilo viška u bužetu. Voleo bih da to postoji opet. Ne sećam se za vreme koje vlasti je to bilo, ali mislim da je za vreme ove. Tada sam napisao da bi bio potreban neki čamac koji služi za skupljanje otpada uz reke. Viđao sam te neke mreže na Drini i to je super – dve mreže jedna ispred druge, tako da čamci mogu da ih zaobilaze. One su malo ukoso u odnosu na tok reke i onda se flaše i sve sa strane skuplja. Naravno, nešto je drugo pobedilo na konkursu, ali zabrinjavajuće je bilo što je stiglo, mislim, 36 predloga. Samo 36 ljudi je bilo u fazonu da nešto urade, da ponude dobru ideju. To je jako malo. Voleo bih, eto, taj neki čamac koji čisti priobalje.

Fotografije sa snimanja Munje:Opet!: Aleksandar Letić
Izvor: https://greenartincubator.org/news/novogodisnji-gai-intervju-rasa-andric-radi-kako-valja-velika-akcija-ne-iskljucuje-malu/

ByAdmin
, ,

BUKA – TIHI UBICA

Svakodnevnim praćenjem različitih parametara kvaliteta životne sredine i suočavanjem sa posledicama dejstva zagađenog vazduha i divljih deponija ili nedostatka kvalitetne pijaće vode, vidimo da ostaje pomalo zanemaren uticaj buke. Da li je to zbog njenog konstantnog prisustva, pa je više ne doživljavamo kao atak na sluh i zdravlje ili nismo dovoljno informisani i svesni štetnosti?

Buka je sve prisutnija

Po definiciji, buka je svaki nepoželjan zvuk, odnosno svaka zvučna pojava koja ometa naše radne aktivnosti  ili odmor, a samim tim smanjuje i naše sposobnosti. U gradovima, koji postaju prenaseljeni, prisustvo intenzivnog saobraćaja, sa velikim brojem gradilišta – sve je prisutnija neprestana buka velikog intenziteta.  Normalan razgovor ima  intenzitet od 40 do 50 decibela. Sve preko toga je opterećenje za organizam, samim tim i za zdravlje. Za san, odnosno odmor maksimalno je prihvatljivo 30 dB jačine zvuka. Zbog toga je buka posebno poslednjih decenija, postala ozbiljan komunalni problem i uzročnik složenih oštećenja zdravlja kod mnogo ljudi.

Štetno dejstvo buke ne odnosi se pritom samo na oštećenje sluha, već čitav splet zdravstvenih problema. S druge strane, svaki čovek ponaosob ima subjektivan osećaj šta je za njega buka a šta ne, čime se još više izoštrava delikatnost problema. Ono što je kod buke najneprijatnije je jačina, odnosno intenzitet koji u gradskim uslovima veoma često potiče iz više izvora i uzroka. U takvim slučajevima dodatno je otežano merenje a samim tim i nalaženje pravog rešenja za tako kompleksan problem. Zamislite raskrsnicu  koja je ukrštanje veoma opterećenih saobraćajnica i na dva ugla te raskrsnice gradilišta. Takvih je situacija sve više i zbog toga buka mora postati jedan od prioritetnih komunalnih izazova za nalaženje rešenja. Eksplozija građevinske izgradnje, koja ove godine beleži skoro 300 gradilišta u jednoj sezoni u Gradu Novom Sadu, pored izuzetno frekventnog saobraćaja – definitivno ostavlja velike posledice na zdravlje grada i ljudi.

Buka u znatnoj meri narušava zdravlje

Iako su od samog nastanka problema preterane buke, formiranjem velikih gradova, započela i nastojanja da se on prevaziđe i reši, nekako je taj napor postajao uzaludan. Za razliku od drugih problema, kao što su zagađena voda, vazduh i ostalo, buka je nekako nedovoljno vidljiva, već po svojoj prirodi. Iako je toliko prisutna kroz različite izvore, još uvek se ne nalaze dovoljno dobri modeli njenog sankcionisanja.

To dokazuje i podatak da je Prvo jugoslovensko savetovanje o borbi protiv buke organizovano još 1974. godine u Beogradu, ali se mi evo i danas dosta sporo upuštamo u rešavanje tog problema. Buka je prepoznata kao fizička opasnost koja ugrožava zdravlje ljudi i dovodi do uznemirenosti stanovništva, poremećaja sluha, ometanja sna i spavanja, kognitivnih poremećaja kod dece i kardiovaskularnih bolesti, a smatra se i stresogenim faktorom koja utiče i na mentalno zdravlje ljudi. Konstantno brujanje saobraćaja, neprekidna buka sa gradilišta, sirene, zvučnici, razglasi, svi ti zvukovi grada su većini ljudi jako iritirajući. Takođe buka noćnih dešavanja i velikih koncertnih događaja.

Neki stručnjaci za buku imaju malo ekstremnije stavove i tvrde kako nas konstantna buka polako ubija. Pored toga prepoznaje kao rizik za životnu sredinu jer šteti i drugim bićima koji dele zajednički prostor gradova. To se pre svega odnosi  na štetni  uticaj na kvalitet življenja životinja. Neke među njima uspevaju da se prilagode životu u gradu, ali sve prisutnija buka mogla bi deo njih primorati da napuste uobičajena mesta parenja i hranjenja.

Kakva je situacija u Novom Sadu?

Gradska uprava za zaštitu životne sredine u okviru svoje nadležnosti, a na osnovu Zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini (“Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10 i 96/21 ) obavezna je da obezbedi stalnu  kontrolu i monitoring buke u životnoj sredini u Novom Sadu. Cilj ovih radnji je utvrđivanje stanja životne sredine, odabira preventivnih mera, a sve radi zaštite i unapređenja zdravlja ljudi i očuvanja životne sredine. Praćenje nivoa buke obavlja se sistematskim merenjem, ispitivanjem i ocenjivanjem indikatora buke kojima se opisuje buka u životnoj sredini i koji ukazuje na štetne efekte buke.

Na osnovu Zakona o zaštiti buke u životnoj sredini, Gradsko veće Grada Novog Sada donelo je i Program merenja nivoa buke u životnoj sredini na teritoriji Grada Novog Sada za 2022, 2023. i 2024. godinu. Programom merenja nivoa buke u životnoj sredini na teritoriji Novog Sada utvrđena su merna mesta, način i učestalost sistematskog merenja nivoa komunalne buke, kao i odgovarajuće ocenjivanje indikatora buke, uključujući eventualne štetne efekte. To praćenje se sprovodi celodnevno (dan, veče, noć).

Navedenim programom za ove tri godine na teritoriji Novog Sada utvrđuje se osam mernih mesta na kojima se kontinuirano meri nivo buke u životnoj sredini. Tih osam mesta je podeljeno po akustičnim zonama i to izgleda ovako: prvoj akustičkoj zoni, gde je obuhvaćeno područje za odmor i rekreaciju, bolničke zone i oporavilišta, kulturno-istorijski lokaliteti i veliki parkovi, pripadaju merna mesta u Hajduk Veljkovoj i u Petrovaradinu, i tu je dozvoljen nivo dnevne i večernje buke 50 decibela, a noćne 40, dok drugoj zoni pripada Unverzitetski kampus – turističko područje, kampovi i školske zone, gde je dozvoljen nivo dnevne i večernje buke 50 decibela, a noćne 45. Treća akustička zona su čisto-stambena područja i granica dnevne i večernje buke je 55 decibela, a noćne 45, i toj zoni pripada dvorište vrtića u Bate Brkića. Četvrtoj akustičkoj zoni pripadaju poslovno-stambena i trgovačko-stambena područja i dečja igrališta, te u ovu zonu spada dvorište u Partizanskoj ulici, gde je dozvoljen nivo buke 60 decibela tokom dana i večeri, a 50 decibela tokom noći. Pod petom akustičkom zonom podrazumeva se gradski centar, zanatska, trgovačka i administrativno-upravna zona sa stanovima, kao i zona duž auto-puteva, magistralnih i gradskih saobraćajnica, a u nju spadaju merna mesta na Telepu, ispred zgrade Vlade AP Vojvodine i na terasi Gradske kuće, gde je granica dnevne i večernje buke 65 decibela, a noćne 55. Na internet strani https://environovisad.rs/buka pretraživanjem linka na svakom mernom mestu možemo pratiti podatke i sami se uveriti u situaciju na terenu.

Problematični delovi grada

Veoma problematični delovi grada, po pitanju buke, su Bulevar oslobođenja, Rumenačka i deo Ulice Maksima Gorkog kod Spensa. Velika frekvencija vozila na saobraćajnicama u gradu predstavlja glavni uzrok ovakvog stanja. Rumenačka ulica je najbučnija ulica u Novom Sadu, podaci su Instituta za javno zdravlje Vojvodine.  Utvrđeno je da kroz ovu ulicu dnevno prođe više od 63.000 vozila. Vrednost indikatora buke tokom juna 2021. godine kretala se od minimalnih 58,2 decibela na Novom naselju do maksimalnih 72,1 decibel koliko je izmereno u Rumenačkoj ulici. Najveća buka, u poslednja tri meseca, zabeležena je na uglu Partizanske i Ulice Đorđa Zličića, kao i na uglu Ulice Cara Dušana i Trga 27. marta.

Stambena izgradnja, pored saobraćaja, još je jedan veliki izvor buke a pristna je u skoro svim delovima grada. Zgrade  se praktično grade u svim naseljima, ali i dalje po broju gradilišta prednjači Telep. Odmah iza njega slede Podbara i Petrovaradin. Temerinska ulica je trenutno pored saobraćajne gužve veoma bučna i zbog velikog broja građevinskih radova.

Prethodnim projektom je Instutut za javno zdravlje Vojvodine radio na široj teritoriji Novog Sada tokom svakog meseca 24-časovna merenja buke i automatsko brojanje saobraćaja, i to deset (10) 24-časovnih merenja buke i četiri (4) automatska brojanja saobraćaja tokom svakog meseca / ukupno 120 24-časovnih merenja buke i 48 automatskih brojanja saobraćaja tokom perioda april 2019 – mart 2020. godine. U dokumentu Izveštaja mogu se videti parametri praćenja i rezultati tokom tih godinu dana. Ono što je veoma vidljivo je da se na skoro svim mernim mestima prekoračenja 100% (uz nekoliko izuzetaka ali sa malim procentom). Tu se ništa nije promenilo nabolje do danas.

Iskustva drugih gradova

Drumski saobraćaj je ubedljivo najveći izvor zagađenja bukom u Evropi. Svaki peti Evropljanin izložen je zagađenju bukom, problemu koji bi u narednim godinama mogao da postane još veći zbog pojačanog drumskog saobraćaja i urbanizacije, objavila je Evropska agencija za životnu sredinu (EAŽS). Agencija navodi da je trenutno dugoročno višim nivoima buke od drumskog saobraćaja u Evropi izloženo oko 113 miliona ljudi. Na konferenciji Evropske komisije koja je održana u aprilu 2017. godine buka je okarakterisana kao „tihi ubica“ sa potencijalno drastičnim posledicama po naše fizičko i mentalno zdravlje. Dugotrajna izloženost zagađenju bukom svake godine u Evropi uzrokuje oko 12.000 prevremenih smrti, dok se godišnji trošak zagađenja bukom u Evropi procenjuje na oko 52 milijarde američkih dolara. Najviše zabrinjava uticaj buke na decu.

U Evropskoj uniji, izloženost buci i mera za sprečavanje i ublažavenje je regulisana kroz Direktivu o buci u životnoj sredini (Environmental Noise Directive), koja nalaže državama članicama da mapiraju izvore buke i da, na osnovu tog mapiranja, izrade akcione planove za suzbijanje buke u urbanim područjima i za očuvanje područja visokog akustičnog kvaliteta koja nisu zagađena bukom. U skladu sa ovom direktivom, većina evropskih gradova je uvela mere za saniranje izvora buke i za ograničenje širenja buke. Te mere su pre svega usmerene ka smanjenju buke u drumskom saobraćaju kroz zamenu starih asfaltiranih puteva glatkim „tihim“ asfaltom, bolje upravljanje saobraćajnim tokovima i smanjenje ograničenja brzine na 30 kilometara na sat.

Gradske vlasti su, takođe, uložile napore ka podizanju svesti građana o negativnim posledicama buke i potrebi korišćenja manje bučnih oblika prevoza, poput bicikla i električnih vozila, kao i o prednostima pešačenja. Pored mera za suzbijanje buke iz drumskog saobraćaja, mnogi evropski gradovi su uspostavili takozvana mirna područja, od kojih su većina parkovi i druge zelene površine, gde ljudi mogu da pobegnu od gradske buke. Većina ovih mera, pored smanjenja buke, znatno doprinose i smanjenu zagađenosti vazduha, te je neophodno sagledati njihovu širu korist za očuvanje životne sredine i zdravlje stanovništva. Berlin se istakao kao primer uspeha u suzbijanju buke iz drumskog saobraćaja, naime gradske vlasti su preduzele mere da redukuju drumski saobraćaj u gradu tako što su suzile gradske ulice sa dve trake u oba smera na po jednu traku u svakom smeru. Time je oslobođen prostor za biciklističke staze i pešačka ostrva, a saobraćaj je izmešten na sredinu kolovoza i udaljen od stambenih zgrada. Procenjuje se da je ovo redizajniranje ulica omogućilo da se broj ljudi izložen visokim nivoom noćne buke smanji za više od 50.000. Možemo zaključiti da već intervenisanje na polju postojećih situacija donosi rešenje.

Projekat strateške mape buke

Inače, Novi Sad je prvi grad u Srbiji koji realizuje projekat strateške mape buke kako bi se poboljšali životni uslovi stanara bučnih ulica. Poslednji radovi na sanaciji kolovoza duž Rumenačke ulice prvi su korak u ublažavanju buke u ovoj prometnoj novosadskoj ulici. Takođe saniranje i izgradnja novih biciklističkih staza, podizanje svesti o značaju biciklizma, pešačenja i korišćenja javnog saobraćaja koji treba da smanje broj automobila na ulicama. Promovisanje biciklizma i podrška građanima kroz subvencije za nabavku bicikala. Problem buke je takođe još jedan pokazatelj značaja postojanja sistemski organizovanog i povezanog zelenila u gradskim prostorima. Pojas zelenila širine 30 m može smanjiti buku za 5dB.

Svi problem u životnoj sredini kompleksno su povezani. Da li se zato kod nas tako teško rešavaju jer je nemoguće izolovati jedan a da on nije povezan sa ostalima? Moguće je. Sasvim je jasno da bismo pokretanjem rešavanja bilo kog od postojećih problema – saniranje deponija, otpadne vode, nedostatak zelenila, buka, svetlosno zagađenje, pokrenuli domino efekat rešavanja opšte loše slike životne sredine kod nas. Pa, šta čekamo?

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

OKO 300 TONA OTPADA DNEVNO STIGNE NA DEPONIJU U NOVI SAD

Svako ko je auto-putem Beograd–Subotica dolazio ili prolazio pored Novog Sada upoznao je jedan od najvećih landmark-ova – deponiju smeća. Stanovnici čitavog grada, drugog po veličini u Srbiji, a posebno naselja Klisa i Nemanovići, čitave godine “uživaju” u čarima ovog simbola grada. Naročito leti, kada se pod uticajem visokih temperature spolja i unutra, zbog razgrađivanja – posebno organskog otpada – deponija zapali i neumoljivo dimi i smrdi danima.

Istorija te deponije je duga više od 50 godina. Dakle, smeće u Novom Sadu se od 1968. godine zvanično i sistematski sakuplja na deponiji na Klisi. Ova lokacija je zadržana za deponiju otpada u svim generalnim urbanističkim planovima od 1985. godine pa do danas. Grad Novi Sad je 2019. godine pokrenuo rešavanje sistema upravljanja otpadom putem modela odvojenog sakupljanja otpada i izgradnjom centra za tretman otpada. Ove, 2022. godine, završena su sva potrebna istraživanja i prikupljena je potrebna dokumentacija. Ta dokumentacija je proverena i pozitivno ocenjena od strane stručne komisije Evropske unije. To znači da se posebno vodilo računa o zaštiti životne sredine, bezbednosti i zdravlju stanovnika Klise, ali i čitavog Novog Sada, a na ovom projektu učestvovali su profesori sa Univerziteta u Novom Sadu i Beogradu. A šta građani imaju od toga?

Ključni korak – selekcija otpada

Ideja ne ide u tom pravcu da se deponija izmesti ili rekultiviše, već da se transformiše u Regionalni centar za upravljanje otpadom. A region je Južnobački okrug. To ujedno znači da će količina otpada koji se bude ovde sakupljao biti znatno veća od dosadašnje, na godišnjem nivou. Zbog toga se predviđaju neke dodatne aktivnosti, kao što je povećanje zelenog pojasa oko deponije (mada još uvek ne postoji zaštitini pojas) i izmeštanje dalekovoda. Količina otpada koji će biti obrađen u Regionalnom centru biće 90% svog otpada koji dospe u prostor, a samo 10% biće odloženo na sanitarnoj deponiji, koja će biti ograničena na pet puta manjoj površini od današnje, odnosno 10 ha. Negativan uticaj deponije, koja nije sanitarna, na životnu sredinu je veoma veliki i Grad Novi Sad, odnosno njegovi građani to veoma dobro osećaju.

Svakog dana oko 300 tona otpada vozilima JKP “Čistoća” stigne na gradsku deponiju u Novom Sadu, što je oko 100 hiljada tona godišnje, dok na reciklaži završi tek 20 hiljada tona godišnje. Na teritoriji grada nema dovoljno kontejnera, posuda sa pregradama za odvajanje reciklažnog otpada, ali je i činjenica da na gradskoj deponiji ne postoje uslovi do izgradnje reciklažnog dvorišta, tako da se ni tamo ne izdvaja neka znatno veća količina otpada za reciklažu. Ključni korak u modernom upravljanju otpadom je sortiranje otpada na izvoru, odnosno razdvajanje otpada u samim domaćinstvima. Iako su za to izdvojena značajna sredstva, šest miliona evra iz EU i 1,8 miliona iz Srbije, građani još ne vide konkretan benefit od toga.

Selekcija, odnosno separacija otpada na mestu nastanka je pored smanjenja konzumerizma, ponovne upotrebe ili popravke, najbolji način da se obezbedi da manje otpada završi na deponijama i da se obezbedi više reciklaže. Bilo je pokušaja kroz projekte, u centru grada, stanovnici su u stambenim zgradama razvrstavali otpad ali je interesovanje značajno opalo saznanjem da se to sve objedinjeno odvozi na deponiju. Nije beznačajan broj domaćinstava koja razdvajaju otpad i samostalno predaju reciklerima ili nezavisnim sakupljačima sekundarnih sirovina.

Dobar primer – kontejneri za staklo

Jedan od dobrih primera je odvajanje staklene ambalaže, koja inače može neograničen broj puta da se reciklira. Na teritoriji Grada Novog Sada do sada je postavljeno 143 kontejnera “zvona” za prikupljanje staklene ambalaže, i to u centru, na Limanu 1, 2, 3 i 4 i na Novom naselju. Građani su, u periodu od maja do oktobra ove godine, odvojili 31.480 kg staklene ambalaže kroz ove namenske kontejnere, a primetan je rast količina iz meseca u mesec.

Pored planova da se reciklažno dvorište izgradi na deponiji, traže se potencijalne lokacije za još dva reciklažna dvorišta koja će činiti sistem reciklažnih dvorišta. Stavljanje u funkciju ovih pogona značiće unapređenje sistema primarne separacije otpada, ideje od koje bi Novi Sad imao ogromne koristi. Reciklažna dvorišta trebalo bi da pokrivaju tokove kabastog, ambalažnog i opasnog otpada, uključujući otpad od električne i elektronske opreme, istrošene baterije i akumulatore, otpadno ulje, medicinski i farmaceutski otpad, kao i male količine otpada koji sadrži azbest.

Sistem sakupljanja opasnog otpada iz domaćinstava na reciklažnim dvorištima uključivaće kontejnere za sakupljanje posebnih tokova otpada, poput baterija, akumulatora, malih količina farmaceutskog otpada, uprljane ambalaže boja i lakova, deterdženata, pesticida, otpadnog ulja, otpada od električne i elektronske opreme, guma. Dosta toga, nažalost sada nalazimo na divljim deponijama ili u Dunavu, kanalu DTD.

Divlje deponije

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Novom Sadu su trenutno registrovane 72 divlje deponije, a njih tridesetak nalazi se u neposrednoj blizini Dunava. Kada vodostaj poraste, Dunav pokupi i nekontrolisano smeće s divlje deponije, što sa sobom nosi višestruke opasnosti, upozoravaju stručnjaci. Pitanje tretmana otpada nije samo pitanje zaštite životne sredine i upravljanja otpadom, već pitanje kućnog vaspitanja, kulture ali i psihološko i društveno pitanje.

Divlja deponija u blizini reke, foto: Miloš Ćirković

Sva plastika koja završi u prirodi za duže ili kraće vreme pretvori se do mikroplastike koja predstavlja posebno opasan otpad za sve žive organizme. Tokom prošle, 2021. godine Grad Novi Sad je izdvojio 35 miliona dinara za različite programe upravljanja otpadom koji podrazumevaju i čišćenje divljih deponija. Realizacijom ovih programa prošle godine je sakupljeno skoro 300 tona otpada. Kao u slučaju Zrenjanina i kupovine flaširane vode na koju se troše ogromna sredstva, tako se nameće i ovde pitanje, šta se moglo uraditi sa tim novcem u drugim okolnostima?

Dodatni problem je što taj trošak nije jednokratni, već se neprestano ulaže u tu aktivnost umesto da se prekine i suzbije proces nastanka divljih deponija. Broj divljih deponija u Novom Sadu je za 14 godina porastao gotovo četiri puta. I kad se pokupi otpad sa divljih deponija, koji je veoma različit i nepoznatog porekla, to sve završi na deponiji, koja iako tako dugo postoji i dalje nije sanitarna. Malo objašnjenje: sanitarna deponija je isplaniran, izgrađen i opremljen prostor na kome se otpad odlaže sa minimalnim posledicama na životnu sredinu. Na njima se prate štetni uticaji odloženog otpada na životnu sredinu. Nesanitarna deponija je prostor gde se otpad baca bez bilo kakvih zaštitnih mera po životnu sredinu i gde se materije iz otpada direktno puštaju u životnu sredinu. U zavisnosti od zagađujućih materija, koje se nalaze u otpadu, nastaje i zagađenje. Nemali problem je medicinski otpad kog ima sve više i koji generiše veome velike probleme na deponijama i čitavoj životnoj sredini.

Prvo kompostilište u Srbiji

Još jedna inicijativa za rasterećenje deponije i pokušaj da se nešto promeni je sakupljanje zelenog, organskog otpada i proizvodnja komposta. To je projekat za koji je grad napravio osnove uslove uz pomoć US EPA I GIZ-a. U tom smislu, Novi Sad je primer dobre prakse jer je to prvo kompostilište u Srbiji. Ovaj projekt sprovodi JKP “Gradsko zelenilo” koje pored proizvodnje humusa, energiju zelenog otpada koristi za grejanje staklenika u rasadniku. Godišnji kapacitet od 350 do 400 kubika komposta mogao bi doprineti popravljanju kvaliteta zelenih površina grada.

Grad Novi Sad planira, kao još jedan poduhvat, da uloži četiri miliona dinara u nabavku i postavljanje “reciklomata”. To su, kako sam naziv kaže automati za reciklažu, mašine koje primaju različit reciklabilan otpad poput limenki, stakla i PET boca, a građani koji u reciklomate odlože otpad, najčešće zauzvrat dobijaju određene benefite (besplatan prevoz, neku sumu novca, karte za različite usluge, vaučere…).

Gde je kraj problema sa otpadom?

Rešenje svakako treba tražiti u masovnijoj reciklaži, širenjem sakupljačke mreže i izgradnjom infrastrukture, uvođenjem depozitnog sistema za ambalažni otpad i usvajanjem Programa razvoja cirkularne ekonomije. Važna uloga u motivisanju građana je edukacija. Da nismo sami u problemu, odnosno da naše isksutvo nije usamljeno, govore mnogi primeri u bližem okruženju ali i razvijenim zemljama.

Veliki pomak donelo bi praćenje i primena tih dobrih rešenja. Veoma bitan korak je i menjanje potrošačkog mindseta, posebno kod mladih. Osnovni generator otpada je veliki konzumerizam, korišćenje jednokratne ambalaže, smanjene mogućnosti i izgubljene navike da se stvari popravljaju, koriste u drugačije svrhe i slično. Tu je dominantna uloga obrazovanja na svim nivoima. A od velikog uticaja su i lokalne inicijative koje bi upornim radom i dobrim marketingom mogle dobiti na značaju. Na primer, inicijativa gradjana na Limanu 3 za sakupljanje otpadnog ulja. Slovenija je u tom smislu daleko odmakla od nas. Pored formirane kulture razdvajanja otpada, postoje i kaznene mere kojima se reguliše ponašanje građana.

Pre razdvajanja otpada, puno pažnje se poklanja razvijanju filozofije života sa nula otpada ali na mestu nastajanja. Uvođenje sistema refill ambalaže, smanjeno korišćenje pet ambalaže, zamena jednokratne plastike prirodnim materijalima, otvaranje mogućnosti da na deponijama upotrebljive stvari odložite umesto da ih bacite. Sa deponija nema štetnih emisija jer nema ni deponija. Svega 10 odsto otpada se odlaže i to se prekriva zemljom i zelenilom. Devedeset odsto domaćinstava još u kući odvaja različite vrste otpada u posebne kante. Regionalni centar za preradu otpada godišnje preradi 130 hiljada tona mešanog komunalnog otpada i 30 hiljada tona biološkog otpada. U Srbiji, pa i u Novom Sadu, otpad od hrane završava na deponijama, gde se pretvara u metan koji uzrokuje požare i zagađenje vazduha, a mogao bi da se iskoristi. Danska je još dalje otišla jer od otpada proizvodi energiju, električnu energiju i grejanje a otpad se razdvaja u domaćinstvima na deset frakcija.

Kad otpad počenemo tretirati kao vrednost a preradu otpada kao industriju, koja ne samo da spašava životnu sredinu već donosi profit, možda se kompletna situacija i promeni. Sve zavisi od naše svesti.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković i Pixabay

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

SVEGA OKO 9 POSTO OTPADNIH VODA SE PREČIŠĆAVA

Upotrebljena voda, koja se koristi u domaćinstvima i privredi širom Srbije, završava u kanalizaciji ili u kućnim septičkim jamama. Takva voda je, do određenih granica, zagađena raznim zagađivačima i štetnim mikroorganizmima, jer nastaje tokom pranja veša, kupanja, toaleta, procesa proizvodnje, i biva transportovana, najčešće, bez ikakvog tretmana u zemlju ili reke.

Voda „obogaćena“ ovim štetnim materijama teče kroz tlo i stene, gde se neke od tih materija uklanjaju, ali na mnogim mestima, one dospevaju u zalihe podzemne vode, i doprinose njenom zagađenju. Ovakav „scenario“ je često moguć u društvima koja, iz raznih razloga, ne čine puno na očuvanju zdrave životne sredine. U mnogo „svesnijim“ društvima (a neko bi možda rekao bogatijim, što nije uvek tačno!), ovakav scenario nije moguć, jer se otpadne vode putem raznih tehnoloških postupaka prečišćavaju i neki njeni produkti iz prerade ponovo se koriste, pretežno u poljoprivredi.

Često i sami možemo da primetimo da nam smeta trenutno stanje, kada je o ovim pitanjima reč. Jer, vodotokovi nekih reka pretvoreni su, u nekim delovima Srbije, u tokove fekalne kanalizacije.

A, dokle se stiglo sa implementacijama novih tehnologija za tretman otpadnih voda u Vojvodini, jesu li problemi iz vremena bivše SFRJ danas naše nasleđe, kako u reke da vratimo život i koji vodotokovi su najzagađeniji – pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu.

„Jeste, danas imamo neko nasleđe iz vremena bivšeg socijalizma. U tom trenutku, kada je ta tehnologija bila implementirana, bila je na nivou Evrope. Međutim, ona je sada tehnologija koja treba da se modernizuje. Tako na primer, Sombor bi morao da doradi svoju tehnologiju, da ukloni azot i fosfor iz otpadnih voda, kao što je to Subotica uradila, ali oni tamo i dalje imaju problema – a to je što se te vode ulivaju u Palić, i potrebno je da se još modernizuje da bi Palić bio u redu. Pored Sombora, potrebno je da se modernizuje Kikinda i Vršac, jer svi oni primenjuju stare tehnologije koje, kao prvo, troše puno energije, ne prečišćavaju vodu do kraja, čak nisu rešeni ni problemi sa muljem, sem Sombora. U Subotici je tehnologija stara 15-20 godina, a ovi ostali gradovi imaju postrojenja koja i ne rade kako treba.

Senta ima noviju tehnologiju, kao i neki manji gradovi koji su skoro izgradili nova postrojenja. U Vrbasu nije izgrađena kanalizacija do kraja, novo postrojenje jeste moderno i ima veći kapacitet nego što ima vode, tako da je potrebno da se dovede voda iz okoline, iz Crvenke i Kule, da bi bilo dovoljno vode da bi ono radilo u punom kapacitetu. Dakle, to postrojenje je moderno, samo što nema dovoljno vode, i u tome je problem. Ovi ostali gradovi nemaju ni postrojenja.

Jako malo prečišćavamo otpadnih voda, svega 8-9 do maksimalno 12%, i sve otpadne vode se većim delom ispuštaju u podzemlje, ili direktno u kanale, kanal DTD, ili u Dunav ili u Tisu. I onda imamo problem jer su ti kanali praktično recipijenti otpadnih voda, imamo tzv. „crne tačke“ kao što je Veliki bački kanal, koji bi već trebalo da bude rešen, jer postoje postrojenja.

Imamo postrojenje „Kudoš“ kod Rume, koje je devastirano i više ne valja. Bilo je projektovano po starom principu. Kožara je tu uradila svoj deo posla, i onda je to prestalo da radi, a sada je devastirano, i to se više ne može popraviti, nego se mora od početka izgraditi. Ta rečica Kudoš je zagađena. Vodeni tok Nadele nam je jako zagađen, i dosta se u njega ispušta bez prečišćavanja. Krivaja, i sve te rečice koje imaju mali potencijal prečišćavanja, na neki način se „na oko“ vidi da su u problemu. Ne vidimo neke delove kanala DTD da su u problemu, ali kada vidimo alge i trsku, to je zapravo znak da ima previše azota i fosfora na tim mestima, i više ta voda ne može da se koristi za navodnjavanje, po sistemu kap po kap, jer te alge veoma lako zapuše te male dizne, i onda nastaje  problem. Za te male rečice moramo imati jako dobra postrojenja za prečišćavanje i najmoderniju tehnologiju, ali istovremeno da napravimo neka „mala jezera“, koja će zadržavati tu prečišćenu vodu, pa kada je suša, koristila bi se za navodnjavanje.

Gore od Velikog bačkog kanala ka Subotici, vi se ne možete osloniti na podzemnu vodu ako je u pitanju poljoprivreda, i tu nemamo nijedan kanal koji dovodi vodu, a taj deo je suv, nema površinskih voda. Tako da se u tim delovima može, ta prečišćena komunalna voda zadržavati u nekim „malim jezerima“, i koristiti za navodnjavanje. Time ne bi uništavali rečicu, imala bi svoj prirodni tok i dovoljno vode u sušnom periodu. A ta „mala jezera“ bi tokom kiše mogla da zadrže deo atmosferskih voda i ta voda ne bi otišla dalje, tako da tu ima nekoliko rešenja. Ali, to je u vezi i sa usklađivanjem sa budućim klimatskim promenama.

Nažalost, kod nas se to još uvek ne radi i nemamo nikakav zakonski dokument koji bi na neki način obavezao one koje upravljaju vodama da razmišljaju o klimatskim promena, i kako i na koji način nešto da urade, da bi bilo vode u sušnom periodu. U Vojvodini se stalno razmišlja kako da se odvede voda, da nema poplava, da nema površinskih voda, sada se mora razmišljati i o tome šta će biti kad je suša. Posebno na severu Bačke gde nema vode. Nema nijedne velike reke, ni kanala, i onda je to problem.“

Koliko domaćinstava u Vojvodini je priključeno na kanalizacionu mrežu i u kolikoj meri oni, koji nisu priključeni, mogu da utiču na bezbednost izvorišta voda za vodosnabdevanje? Prati li broj priključenih domaćinstava na kanalizacionu mrežu broj priključenih na vodovodnu mrežu?

„Ne prati. Oko 40-50% domaćinstava imaju kanalizaciju gde se ispuštaju otpadne vode, dok se sve ostalo ispušta u septičke jame. Te septičke jame sigurno ugrožavaju podzemnu vodu, i ako ćemo je koristiti za bilo šta drugo, ona ima mikroorganizama, i može da utiče na bezbednost izvorišta, i o tome se vodi računa. Mada, u Novom Sadu se desila jedna havarija kada je pukla cev na Limanu, u blizini Više ekonomske škole, i to zagađenje je izvorište „Štrand” izbacilo iz funkcije, tako da mi danas ne koristimo „Štrand”. Taj deo treba da se sanira. Tako da postoji mogućnost da se zagadi izvorište ako se ne vodi računa.

Više od polovine građana Vojvodine nema kanalizaciju. Svi ispuštaju u septičke jame, koje bi pritom trebalo da budu vodonepropusne. Tamo gde su septičke jame zasićene, to se vadi napolje i nosi se posle negde, niko to ne pita, i istresa se po kanalima. U Novom Sadu se čak istresa u kanalizaciju, što može često da se vidi. To su privatnici koji iz kamiona, koji su često obojeni kao vodovod, istresaju sadržaj u otvoren šaht kanalizacije i sadržaj septičkih jama tamo odlazi. A kod septičkih jama postoji posebno pravilo za njihovo pražnjenje. To jeste jedan veliki problem, i mora se ići ka tome da se to reši što pre.”

Jezivi i zabrinjavajući su prizori ulivanja velikih gradskih kanalizacionih kolektora (Novi Sad) direktno u reke (Dunav), a i vidljivi kada je nizak vodostaj?

„Kroz četiri kanalizaciona izliva Grada Novog Sada izlazi oko stodvadesethiljada kubika kanalizacione vode na dan, a kada pada kiša, i do stoosamdesethiljada kubika tokom dana ode u Dunav, merili smo. U Novom Sadu imamo četiri izliva, a u Beogradu ih ima oko dvehiljade na raznoraznim mestima. Kada se ide od Kalemegdanske tvrđave pa sve do Dorćola i Karaburme, to je sve „gde vidiš blizu Dunav, pusti cev“. Trebaće tu dosta novca da se napravi dobra kanalizacija i da se to sve izvede kako treba.

Sediment iz otpadnih voda za sobom vuče razne komponente i metale, Đerdapu se smanjuje brzina, i to se taloži i skuplja se dole, i može biti problem ako dođe do izluživanja, tako da tada neće biti dovoljno samo podizanje donjih otvora na Đerdapskoj brani, da bi to otišlo nizvodno. O tome moramo da vodimo računa.

Nama je jako velika erozija u slivu Morave. U Vojvodini i nije toliko, pošto je ravna, ali Morava, kada je veća poplava, ona odnese po dva-tri hektara zemlje. Oni koji tamo kopaju šljunak, ne vode računa o protoku, i onda praktično, ne ukrsti se obala i imate eroziju. Za sve te situacije zna se tačno kako se to rešava, i gde treba da budu mali kanali, gde treba da bude rastinje da zaustavi vodu, isto tako se zna da se ne može kopati šljunak gde se hoće, ali je to nažalost tako.“

Postoji li monitoring otpadnih, kišnih i kanalizacionih voda? Kako je to regulisano?

„Postoji. Moja grupa je radila tu uredbu koja se zove Monitoring otpadnih voda i rokovi za dostavljanje.Taj monitoring nije uopšte jednostavan. Mora se praviti poseban šaht gde će se staviti posebna merna oprema, kako bi se počelo merenje svega. S druge strane, kada je u pitanju industrija, pravili smo jednu drugu uredbu koja se zove Granične vrednosti emisije za otpadne vode, koja zahteva da se vode „rastave“ u samoj fabrici. A to znači: proizvodne vode, sanitarne, procesne i atmosferske vode… da bi se lakše prečistili u samoj fabrici neki tokovi koji sadrže toksične materije i da se ne mogu ispustiti. Tehnički je to sve izvodljivo i unapred bi trebalo krenuti s tim, ali nažalost, to niko ne shvata.

Moj tim je u četrdesetak gradova, od Novog Pazara pa do Subotice, objašnjavao po Privrednim komorama gde su dolazila razna preduzeća, tu uredbu koju smo pravili, i to, kako i na koji način to sve može da se izvede. Sada, ove nove fabrike koje se prave zarobljavaju svu atmosfersku vodu. Imaju bazene i ta voda ne odlazi. Oni je zarobljavaju i posle koriste za zalivanje trave, za pranje, ili u procesu proizvodnje. Oni su navikli na zapadu da je voda skupa, i praktično, kad pada kiša, oni tu vodu čuvaju. I to je izvodljivo u svakom slučaju. Treba podići nivo informisanosti o tome.“

Bio-prečistači otpadnih voda u mnogim velikim gradovima država u okruženju (Budimpešta na primer-prečišćavanje algama) nisu odavno velika novost. Zbog čega nema svesti o izgradnji ovako važnih postrojenja za ljude i životnu sredinu kod nas?

„Oni jesu dobili sredstva od EU, ali i imaju više svesti od nas. Naši ljudi ne razmišljaju o tome na takav način. Sada smo dobili kredite i napravljen je plan da nekih sedamdesetak mesta od tih sredstava dobiju sisteme za prečišćavanje voda, i to će trajati sledećih sedam-osam-devet godina. Naši stručnjaci zahtevaju da budu implementirane nove tehnologije, i da se na novi način to radi i zbog energetske efikasnosti.

Na Forumu voda držao sam prezentaciju baš o tome, o prečišćavanju otpadnih voda i o energetskoj efikasnosti, jer oni troše najviše energije, kao i u Savezu inženjera i tehničara, jedno slično predavanje u vezi sa manjim tehnologijama. Na takav način ljudi postaju o tome svesni. Kada smo pričali i diskutovali o tome, donosili smo i neke zaključke sa tih skupova, i upućivali ih Vladi, da se nekim prodavcima oprema ne sme dozvoliti da nam prodaju neku zastarelu opremu iz Evrope koja se više ne koristi, ali se može dobiti po jeftinijoj ceni, i da jeftinije postrojenje nije merilo za dobro postrojenje. Merilo za dobro postrojenje je ono koje troši minimalnu količinu energije, i koje je samoodrživo, što je jako bitno, a može se postići sa ovim novim biološkim procesima, i ta postrojenja su praktično autonomna, kao ono u Beču, na primer. Ono ima samo malu energetsku razliku koja im fali za rad, a to nadoknađuju preko vetrogeneratora, a sve ostalo dobijaju iz spalionice, spaljivanjem dela mulja i od biogasa koji se pravi od tog mulja, pri čemu tu energiju koriste za zagrevanje dela Beča.

Kada se pogleda ukupna količina energije koja se dobije i koja je potrošena, ona je tu negde oko nule. Evropa je davno počela o tome da razmišlja. Inače, samo za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda troši se ogromna količina energije. Da se pravi takvo postrojenje, to je i bila svojevremeno moja priča, da jednostavno ne trošimo previše struje i da koristimo nove tehnologije. Pritom, tu ima nekoliko pravaca: da trošimo manje energije, druga stvar je da taj mulj, koji dobijamo, koristimo kao izvor toplote (proizvodnju bio gasa ili da spaljujemo), ili da ako jako dobro upravljamo kanalizacijom, kako treba, i ne dozvolimo da svako i svašta ispušta u kanalizaciju, onda taj mulj možemo da koristimo u poljoprivredi. A kada se koristi takav mulj u poljoprivredi, onda se ne mora koristiti veštačko đubrivo koje se dobija opet od zemnog gasa. Spaljuje se zemni gas, pa se dobija amonijak, pa se od amonijaka dobija nitrat, pa se dobija amonijum nitrat ili urea. I sad, koliko god se iskoristi ovog organskog đubriva (mulj), toliko se manje potroši zemnog gasa za proizvodnju veštačkog đubriva, i automatski se čini dobar potez prema životnoj sredini. Tu ima dosta stvari o kojima trebamo razmišljati. I onda da kažemo, ako dobijemo što čistiju vodu, možemo je koristiti za navodnjavanje.”

Odgovorna društva odavno se trude da tretmanom uvek rastućih količina otpadnih voda, one zaista ne ostanu na nivou „otpada“, u prirodi, već da ih uz pomoć prisutne savremene tehnologije „pretvore“ u dragocen izvor potencijalnih proizvoda (poljoprivredno đubrivo, metan), koji bi opet našli široku upotrebnu primenu, bez eksploatisanja novih prirodnih resursa. U takvim društvima, životna sredina može malo da predahne, a ljudi da žive bez potencijalnih, opasnih zagađenja i prouzrokovača bolesti. Kada ćemo im se priključiti, zavisi samo od nas!

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

ByAdmin
, ,

U SREMSKOJ MITROVICI PIJE SE ZDRAVA VODA

Stari Rimljani odlično su znali i veoma često isticali: In Vino Veritas, In Aqua Sanitas! (Istina je u vinu, zdravlje je u vodi!)

Sipati, prosuti, zaliti, pokvasiti, poplaviti, isprskati i okupati se – možete raznim tečnostima, ali utoliti žeđ – možete samo pijući vodu. I, to ne bilo koju, već zdravstveno ispravnu vodu. Na teritoriji AP Vojvodine, već duži niz godina to nije lako izvodljivo mnogobrojnim građanima u velikom broju naseljenih mesta koji su uskraćeni na ovo, zakonom zagarantovano ljudsko pravo.

Kako do zdrave vode za piće

Po rezultatima analiza sa Instituta za javno zdravlje Vojvodine iz Novog Sada, od ukupno 45 kontrolisanih opština na teritoriji AP Vojvodine, 16 ima zdravu vodu za piće, a među njima je i opština Sremska Mitrovica.

Kako se to postiže, šta je sve potrebno da kvalitet vode za piće bude na ovom nivou i kakav je kvalitet vode sa izvorišta pre prerade u ovom sremskog gradu, pitali smo Anicu Ilibašić, šefa laboratorije JKP „Vodovod“ Sremska Mitrovica, koja kaže, da je kvalitet vode za piće pre svega uslovljen brojnim uticajima.

Bunari

Tako se u prirodne uticaje ubrajaju dubina bunara i hidrogeološke karakteristike tla. Četrnaest bunara izvorišta su, po tipu, subarteški bunari, drugog vodonosnog sloja. Podzemne vode se zahvataju sa dubine od 40. do 60. metra drugog vodonosnog sloja. Tip vode koji se zahvata je hidrokarbonatni-kalcijskog, natrijumskog tipa. Drugi, veoma važan uticaj na kvalitet vode je zaštita sliva tj. područja sa kojih se površinska i podzemna voda kreće ka vodozahvatnom objektu.

U cilju zaštite vode na izvorištu, uspostavljene su tri zone sanitarne zaštite na osnovu Pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja.

Uklanjanje štetnih sastojaka

“Kvalitet sirove vode pokazuje odstupanja u pogledu kvaliteta za parametre, kao što su: gvožđe, mangan i mutnoća. Kako bi se odstranili ovi štetni sastojci vode prirodnog porekla sa izvorišta, primenjuje se odgovarajući tehnološki postupak prerade vode koji obuhvata: aeraciju (proces uklanjanja gvožđa i mangana oksidacijom sa vazdušnim kiseonikom), filtraciju (bistrenje-uklanjanje oksida gvožđa i mangana, prolaskom vode kroz porozan sloj zrnastog materijala-filtera) i dezinfekciju (postrojenje hlorogen, koje sprečava mogućnost infekcije vode u distributivnoj mreži)”, objašnjava Ilibašićeva.

Aeracija vode

Tokom tehnološkog postupka prerade i proizvodnje vode za piće, nastaju i „otpadne vode“, koje se javljaju nakon ispiranja filtera. One se uzorkuju i analiziraju četiri puta godišnje. Ispitivani parametri zadovoljavaju vrednost propisanu Uredbom o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode i rokovima za njihovo dostizanje”, Sl.gl.RS 67/11,48/12,1/16.

Da bi voda za piće, nakon tehnološkog tretmana za preradu vode našla svoj put do potrošača u gradu i okolnim naseljenim mestima kao zdravstveno ispravna i potpuno bezbedna za upotrebu, sasvim sigurno, mora da prođe mnogobrojna ispitivanja u savremeno opremljenoj laboratoriji za određivanje fizičko-hemijskih i mikrobioloških parametara, gde se prati kvalitet sirove vode, vode u postupku tehnološkog tretmana, kao i prilikom distribucije pijaće vode do krajnjih korisnika.

Rigorozne kontrole

A koliko često se uzorkuje voda na ispravnost u internoj laboratoriji „Vodovoda“, gde se građani mogu informisati o tome i koji se sve „nepoželjni elementi“ hemijskog i mikrobiološkog sastava mogu naći u čaši vode potrošača, Ilibašićeva navodi da se voda za piće uzorkuje u skladu sa Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće i po broju, dinamici i obimu.

Interna laboratorija „Vodovoda“, Sremska Mitrovica

„Kontrola kvaliteta je na tri nivoa: interna laboratorija JKP „Vodovod“, pri čemu se kontroliše 2.700 uzoraka godišnje, u svim fazama proizvodnje i prerade; Zavod za javno zdravlje Sremska Mitrovica, 750 uzoraka „A“ obima, i Institut za javno zdravlje Vojvodine, 45 uzoraka „B“ obima i 10 uzoraka „V“ obima. Informacije o kvalitetu vode dostupne su na sajtu akreditovanih laboratorija. Dakle, u čaši potrošača ne smeju se naći „nepoželjni elementi“ – niti hemijskog niti mikrobiološkog porekla”, tvrdi Ilibašićeva.

Snabdevanje građana pijaćom vodom

Uporedo sa razvitkom novih tehnologija u svetu i dotrajalosti starih, uvećanju broja stanovništva, a samim tim i uvećanjem potrošnje vode, postrojenja za preradu i distribuciju vode za piće sasvim sigurno pokušavaju da odgovore na sve ove potrebe kako bi uvek isporučili zdravu vodu za piće svojim građanima.

„ՙVodovodՙ Sremska Mitrovica je osnovan šezdesetih godina prošlog veka. Svakako da je godinama rastao, u korelaciji sa povećanjem broja stanovnika, industrijalizacijom, saobraćajem i povećanjem standarda života. Danas postoji 14 bunara, 4 rezervoara ukupnog kapaciteta 5.400m³ vode. Tokom 2021. godine, proizvedeno je 8.259.486m³ vode”, pojašnjava Anica, i dodaje da je dužina vodovodne mreže 400 km.

U cilju postizanja higijenski ispravne vode za piće obavljaju se ispiranja vodovodne mreže koja su planska, preventivna i korektivna. Za ovu godinu, ovaj veliki posao planskog ispiranja cevovoda na dužini od oko 400 km, uspešno je završen u predviđenom roku, u novembru.

Postrojenje za preradu vode sa rezervoarima, Sremska Mitrovica

Pored „Vodovoda“, od kojeg se uvek očekuje da svoj posao oko prerade i distribucije vode za piće obavlja profesionalno i savesno, nešto se može očekivati i od stanovnika-potrošača. A na koji način stanovnici naseljenih mesta mogu uticati na očuvanje zdravog vodnog potencijala, Ilibašićeva podseća da stanovnici naseljenih mesta treba da poštuju zone sanitarne zaštite, da ne formiraju divlje deponije, da budu upoznati sa aktuelnim dešavanjima i da poštuju uputstva iz Odluke o vodovodu, kojе se objavljuje u Službenom glasniku Grada Sremska Mitrovica, u vezi priključenja na distributivnu mrežu i prijave kvarova.

Snabdevanje građana pijaćom vodom na teritoriji opštine obavlja se i putem javnih česmi. Prema rečima naše sagovornice, na teritoriji grada postoje 72 javne česme, čiji se kvalitet zdravstvene ispravnosti proverava redovno, četiri puta godišnje od strane ZZJZ Sremska Mitrovica. Rezultati analiza se objavljuju na sajtu Zavoda. Ukoliko analiza pokaže zdravstvenu neispravnost, sanitarni inspektor donosi Rešenje o zabrani upotrebe vode za piće. Takva se česma obeleži vidljivim natpisom, a uzorkovanje se ponavlja.

„Voda nema cenu. Naša zajednička borba i cilj jeste obezbeđivanje zdravstveno ispravne vode u dovoljnoj količini. Mitrovački „Vodovod“ je veoma uspešan u tome”, tvrdi Ilibašićeva.

Stara narodna izreka kaže; „Čista voda je prvi i najvažniji lek na svetu.” Učinimo sve da ovaj „lek“ bude dostupan uvek i svima!


Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Miloš Ćirković i JKP „Vodovod“ Sremska Mitrovica

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

U NOVOM SADU SVE PRISUTNIJA IZGRADNJA NA UŠTRB ZELENILA

Svakodnevno smo svedoci promena koje, posebno u urbanističkom smislu, doživljava Novi Sad. Koliko god težili progresu i pratili moderne trendove, ne možemo biti najsrećniji u okolnostima kada nestaju dragoceni delovi grada. Tačnije, nestaju male zelene oaze a zamenjuju ih konglomerati stambenih zgrada, parking mesta, betonske ili bilo kako popločane površine. Sve je manje zemljanih površina, sve je manje zelenila koje je nekada krasilo grad.

Novi Sad je relativno mlado naselje, a veliki deo u formiranju identiteta i vizure grada činilo je upravo zelenilo. Nekada su to bile bašte i povrtnjaci, koji su nastajali na nasipanim terenima oko najviših kota, odnosno ulica, vremenom je grad počeo da se razvija po uzoru na ostale srednjoevropske gradove, tako da prati trendove i podiže drvorede i parkove, ozelenjava male skverove. U mnogim istraživanjima i analizama, još u vremenu Jugoslavije, Novi Sad je spadao u tri najpoželjnija grada za život. A, kao jedan od razloga, među prvima – bili su upravo mnogobrojni i uređeni zeleni prostori.

Investitori ne poštuju zakon

Problem sadašnjeg trenutka je činjenica da rast grada kroz aspekt građevinske strukture ne prati rast zelenih struktura. Konstantni napori da se sadnjom novih ili obnavljanjem i rekonstrukcijom postojećih zelenih prostora održava tempo rasta grada, nedovoljno su ubedljivi. Iz prostog razloga, nisu srazmerni. To je ujedno i ključna prepreka da Novi Sad, bar za neko vreme dostigne titulu zelenog grada, a posebno da dobije status Zelene prestonice Evrope. Postojanje biljaka u gradu je veoma važno ne samo iz estetskih, već i higijenskih i zdravstvenih razloga. Biljke su neophodne kao prečišćivači vazduha, zemljišta i vode, smanjuju količinu prašine, amortizuju buku, a smanjuju i temperaturu u mikrozonama.

U gradu koji vrtoglavo betonira svoje površine, sve je teže formirati nove zelene prostore i veoma ih je teško održavati. Očigledno je da rast grada nije planiran dugoročno, već smo suočeni sa instant planovima kojima se udovoljava investitorskim i građevinskim klanovima. S tim smo se suočili i na svim sučeljavanjima građana i u njihovim zahtevima protiv novog Generalnog urbanističkog plana za Grad Novi Sad. Zakonom je regulisano da na svakoj parceli treba zadržati minimalno 30% zelenih površina u okviru građevinske parcele. Investitori su se oteli kontroli, i to ne poštuju. Ne radi se više ni o tome da nema mesta zelenilu, nema mesta ni za dečja igrališta. Novim GUP-om predlaže se formiranje slobodnih zona, čime se i postojeće zelene površine dovode u opasnost – jer se time investitorima daju mnogo veće slobode u zauzimanju površina.

Zelenilo ispod proseka po stanovniku

Trenutni status zelenih površina je 650  ha  u gradskom prostoru, što nas dovodi do proseka od 13 m2 po stanovniku, a to je daleko od – ne samo zadovoljavajućeg već uopšte minimuma neophodnih potreba. Pored toga, i struktura postojećih zelenih prostora je nezadovoljavajuća. Tako, u zelenim prostorima Novog Sada dominira nisko rastinje, odnosno trave, koje pokrivaju površinu od 30%, visoka vegetacija, koju čini drveće, zauzima 23% prostora, dok žbunje egzistira na 14% površine, u vidu srednje vegetacije. Povećanje procenta visoke vegetacije je ključno, jer ono daje najviše benefita za zdravu životnu sredinu. Jedno odraslo drvo, čija projekcija krošnje iznosi 10 m u prečniku, jednako je efikasno u proizvodnji kiseonika kao 1 ha travnatih površina. Zato je veoma važno očuvanje postojećeg fonda stabala.

U izradi je katastar zelenila Grada Novog Sada, koji je kao dokument neophodan da bi se pratilo stanje i status zelenih prostora. Urađena je prva faza katastra, što znači da je utvrđen broj stabala (90.000) i urađena je GIS platforma. Inače, Generalni informacioni sistem (GIS) platforma je najsavremeniji vid praćenja podataka a omogući će plansko, efikasno i ekonomično upravljanje zelenilom na teritoriji Novog Sada. Nalazi se na linku https://gis.zelenilo.com/ tako da svako zainteresovan može pretraživanjem saznati dosad unete informacije o statusu zelenih površina u gradu. Ako gradovi, kao na primer Berlin, imaju evidenciju o svakoj biljci i svaka je obeležena radi dalje brige o njoj, onda to zaslužuju i biljke u Novom Sadu a i građani.

Benefiti zelenih površina

Po “školskim” parametrima, minimum zelenih površina po stanovniku mora biti 25 m2. I to su procene iz vremena mnogo manje zagađenosti vazduha, manjeg broja automobila na ulicama i manje betonizacije grada. Grad iz našeg bliskog okruženja, Ljubljana je 2016. godine poneo je titulu Zelene prestonice Evrope. Pored svih napora i promena koje su unete u život grada, radilo se intenzivno i na zelenim prostorima. Čak 75% površine Ljubljane zauzimaju zelene površine, 46% je pokriveno autohtonom šumom, a 20% je zaštićeno. Svaki stanovnik udaljen je najviše 300m od zelenih površina, a u gradu se sveukupno nalazi 542 m2 zelenih javnih površina po stanovniku.

Novi Sad sa pripadajućom teritorijom od 16.361 ha ima svega 3.300 ha zelenih površina. Ta  površina obuhvata 127 ha pod parkovskim površinama, park šume (Ribarsko ostrvo i Pionirska šuma) su na 33,5ha a šume (Kamenička ada, Petrovaradinska ada i Topolici) na 293,5ha, dok je ostatak, od  skoro 2.850ha opredeljeno na trgove, skverove, šetališta, ulično zelenilo, rubno zelenilo, zelenilo uz saobraćajnice i vodotokove, kao i u zonama stanovanja.

Zelene površine nisu ujednačeno raspoređene, izfragmentirane su i nepovezane. Tako je površina Limana I sa 39% pod vegetacijom, a Limana III sa 53% pod vegetacijom. Centar grada je sa 32% zelenih površina a Novo naselje sa 53%, dok novoizgrađeni delovi grada, kao što su Telep ili Nova Detelinara pate od manjka zelenih prostora. Petrovaradin i Sremska Kamenica, zahvaljujući blizini parkovskih površina (Kamenički park, Park Instituta u Sremskoj Kamenici i Tvrđava) i velikoj količini stambenog zelenila (naročito kod jednoporodičnog stanovanja), manje oskudevaju javnim zelenim prostorima od bačke strane grada. Za razliku od Ljubljane, koja je svoje Barje ne samo sačuvala već i zaštitila, Novom Sadu je priobalno protivpoplavno područje Šodroša i Kameničke ade u najvećem stepenu opasnosti od nestajanja.

Šodroš, oaza prirode nadomak grada

Pored kvantitativnog i kvalitativnog unapređenja strukture zelenila, neophodno je formiranje novih parkovskih površina, sprečavanje devastacije postojećih i povezivanje zelenim koridorima, uz istovremeno formiranje vetrozaštitnih pojaseva. U više navrata stručnjaci i donosioci odluka najavljivali su podizanje zelenog prstena grada i vertikalnog ozelenjavanja, ali do toga još nije došlo. U svemu tome, neophodno je uključiti mišljenje građana i definisati njihove potrebe. Zato je neophodno raditi na podizanju svesti građana o njihovim pravima, potrebama i mogućnostima uključivanja u ove važne procese. Gradske površine su veliki faktor uticaja na klimatske površine, jer su uzročnici zagađenja vazduha, vode i zemljišta, tako da su istovremeno i ključni u borbi protiv njih.

Gradski parkovi – pluća grada

Dunavski park, Novi Sad

Novi Sad ima parkove koji su pod zaštitom – to su Futoški, Kamenički, Dunavski park i park Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Pored toga, parkovski prostori su Limanski park, Univerzitetski park, Molinarijev park u Petrovaradinu, park kod železničke stanice, novoizgrađeni na Novom naselju i još nekoliko manjih parkovskih površina. Ukupna površina pod parkovima je 127 ha, i oni su takođe neujednačeno raspoređeni. Tako da, na primer žitelji centra, iako sam centar ima slabu pokrivenost zelenilom, imaju najveći pristup zelenim površinama jer su im lako dostupni parkovi, Petrovaradinska tvrđava i šetalište pored Dunava. A s druge strane, stanovnici Klise moraju uložiti napor i preći malo duži put do prvih uređenih zelenih površina.

Veoma važan zadatak grada je formiranje novih parkovskih površina ujednačeno rasprostranjenih po svim delovima grada. Prilikom planiranja zelenih površina u gradu, standardi propisuju da gradski park treba da ima minimum 10 ha površine. Grad Novi Sad, osim Kameničkog parka, nema park te veličine, a najbliži tom standardu je Limanski park. Upravo parkovi te i većih površina utiču na ublažavanje buke, smanjuju uticaj različitih oblika zagađenja, a zbog svog kapaciteta uspevaju da ne budu ugroženi nepovoljnim uslovima u gradu. Pored higijenske i zdravstvene uloge, parkovi u gardovima su veoma važni zbog rekreacije, približavanja prirode građanima i posebno deci ali i zbog susretanja i druženja, odnosno socijalnog i društvenog aspekta, koji je u gradovima posebno bitan. Prvi javni park u svetu upravo je i nastao iz tog razloga, zašto bi sada bilo drugačije.

Pored projekata koje je grad organizovao, kao što su “Oživimo parkove”, formiranje urbanih džepova ili “Kvart u park” ili planiranje podizanja Botaničke bašte, istovremeno je neophodno sprečiti projekte kao što je “Ledena šuma” u tek nedavno rekonstruisanom Dunavskom parku i naravno, plansko i osmišljeno podizanje novih parkovskih površina.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

NAJLOŠIJA VODA PIJE SE U SREDNJEM BANATU

U zapisima, koji datiraju od 1.500. godine p. n. e do 400. godine n. e., stari Egipćani zabeležili su metode kako do vode za piće. Ti prvi vidovi „čišćenja“ obuhvatali su kuvanje vode na vatri, zagrevanje na suncu, potapanje vrelog gvožđa u nju, filtriranje vrele vode kroz pesak i šljunak, da bi potom bila ostavljanja da se hladi – što je inače bila veoma poznata metoda i kasnije. Ti postupci su se raširili po celom svetu, prihvatali, usavršavali i naširoko primenjivali. Vekovi su prolazili, države i narodi se menjali, a ostala je nezamenljiva potreba: imati uvek zdravu vodu za piće, bez kompromisa!

Ta potreba, naravno, i danas postoji. Na koji način se dolazi do pijaće vode u Vojvodini i kakav je kvalitet površinskih i podzemnih voda za vodosnabdevanje, i jesu li njeni stanovnici, zbog autentične konfiguracije terena, „osuđeni“ na postojeći kvalitet vode za piće ili postoji rešenje da ona na ovom podneblju bude bolja, pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine na PMF-u, u Novom Sadu.

Površinske vode, u nekim delovima Vojvodine, su loše, a posebno u delovima gde je kanal DTD zagađen zbog ispuštanja otpadnih voda. Dunav je voda druge klase, i on kao takav dolazi iz Evrope, s tim da ga mi još pogoršavamo. Inače, iz Dunava ne koristimo direktno vodu za piće, tako da stanovništvo Vojvodine, na neki način, nije usmereno ka Dunavu. Što se tiče Tise, stanje je isto loše, tako da se ne bi mogao napraviti neki površinski vodozahvat. Danas se, u principu, za vodosnabdevanje koriste vode iz vodonosnih sredina reka – Dunava i Tise. Te vode su prilično čiste. Na njih svakako utiče kvalitet reka Dunava ili Tise, ali tu dolazi do, kako mi to kažemo, obalske filtracije i prečišćavanja, tako da je ta voda prihvatljiva za piće.

Imamo region, kao što je južni Banat, gde su vode veoma dobre, i to su takozvane „bele vode“ koje dolaze sa Karpata, i vode sa dela Telečke visoravni su isto dobre, tako da se tehnologijom za preradu mogu pripremiti za dobru vodu za piće. Ostale podzemne vode nazivamo „žute vode“, zato što su žute i u sebi sadrže prirodno-organske materije. Najčešće su to huminske kiseline, a jednim delom i fulvo kiseline, i praktično, one su nastale raspadanjem organskih materija jako davno, pre ledenog doba. One nisu pogodne za piće, i moraju se pre toga prečistiti, a nažalost, veći deo Vojvodine se snabdeva tom vodom. Možemo reći da nije baš u potpunosti prihvatljivo stanje korišćenja te vode bez odgovarajuće tehnologije. S druge strane, to nam daje i odgovor na pitanje da li bismo mogli dovesti vodu sa onih delova koji su „čistiji“, tako da smo, svojevremeno, u „Strategiji vodosnabdevanja i zaštite voda AP Vojvodine“ to i predložili, da se dovedu vode iz predela gde je voda dovoljno čista, kako ne bismo morali da primenjujemo skupe tehnologije, poput one u Zrenjaninu, koja pritom nije ni uspela (!). Ideja nam je da jednostavno koristimo vode iz delova srednjeg i istočnog Banata gde je voda čista, praktično od Banatske Dubice, pa niže dole ka Vršcu, kao i da koristimo vode sa Telečke visoravni i oko Bečeja, gde je voda takođe dobra, i da koristimo vode uz Dunav i Tisu, gde može da se primeni obalska filtracija, potom da napravimo mikrosisteme kako bismo mogli da snabdevamo celu Vojvodinu dobrom vodom, ili da koristimo tehnologije koje su skuplje, ali su, u svakom slučaju, adekvatne kako bi se dobila dobra voda za piće.

Kakav je kvalitet vode koju koriste za piće stanovnici Vojvodine u seoskim i gradskim sredinama? Ko pije najnekvaliteniju vodu, a gde se pije dobra voda? </strong

Najlošija voda se pije u srednjem Banatu – od Zrenjanina pa prema Žitištu. Zatim, tu je i deo zapadne Bačke, tamo je takođe loša voda, a u Bačkom Petrovcu bi trebala da se prečisti. A najbolju vodu piju građani južnog Banata: Vršac, Alibunar, Pančevo, i stanovnici u okolini Telečke visoravni, gde uglavnom imamo seoska naselja. Tu su i Bačka Topola, koja je, da tako kažem, na ivici tog dela, zatim Nova Crvenka, Vrbas, Kula, i tamo je dobra voda.

U principu, voda u srednjem Banatu, zapadnoj i severnoj Bačkoj ima arsena. Subotica ima prečistač u postrojenju za pripremu vode, pa bez obzira na to što se voda prerađuje – voda ima arsena, ali se on uklanja, tako da u Subotici piju dobru vodu, i to je ono što je bitno. U Bačkim Vinogradima se nalazi jedno malo postrojenje sa novom tehnologijom koja uklanja arsen. Ta nova tehnologija je tamo primenjena kao eksperiment, i ona se pokazala kao dobra. Tamo se pije voda bez arsena.

Uvek je voda bolja u većim gradovima, nego u malim naseljima, iz prostog razloga što se u većim gradovima više kontroliše i što imamo veću koncentraciju stručnog kadra, koji može da organizuje bolje vodosnabdevanje nego u malim mestima. U principu, vodosnabdevanje u malim mestima kontrolišu najčešće ljudi koji su priučeni, i eto, dato im je usput da hlorišu vodu, i većinom se samo hloriše voda, dezinfikuje zapravo, tako da nemamo neki servis koji bi pokrivao celu oblast i vodio računa o tome. Nažalost, tako je u celoj Srbiji.

Vode u Sremu su dosta dobre, sem možda na obodu Srema, kada govorimo o kvalitetu podzemne vode koje se koriste za piće, tako da je tamo prema Šidu lošija voda, Višnjićevo i taj deo ima malo arsena, ali Sremska Mitrovica, Ruma i Inđija – imaju dosta dobru vodu, a imaju i postrojenja za prečišćavanje. Trenutno radimo na modernizovanju tehnologije postrojenja u Beočinu, tako da će oni za dve godine dobiti modernu fabriku, dakle, postojeća fabrika će biti zamenjena novom.

Devetnaest je godina kako građani Zrenjanina nemaju zakonom zagarantovanu, zdravstveno ispravnu vodu za piće u svojim domovima. Kako se može rešiti ovaj problem?

Taj problem se mogao rešiti posle zabrane za upotrebu vode za piće, posle 2005. godine. Naš fakultet je dobio sredstva od EU, uradili smo tehnologiju koja je mogla taj prolem da reši, međutim, ondašnje rukovodstvo Zrenjanina nije htelo to da prihvati 2009-2010. godine, i tražili su „ključ u ruke”, da im neko da i novac i kredit, izradi i da tehnologiju. To nije uspelo, pa su onda doveli nekog drugog, pa nekog trećeg, i na kraju je sve pošlo nizbrdo. Nije dobro odabrana tehnologija, a samim tim ni aparati koji su to mogli da rade, i pošlo je skroz naopako. S njima posle nisam uspeo napraviti neku saradnju, da im objasnim da se to sve moglo uraditi sa tehnologijom koju smo uradili.

Zapravo, po našem planu, njima se mogla dovesti voda iz dela od Čente, sela na teritoriji grada Zrenjanina. Tu se mogao izgraditi deo fabrike, i to bi bila jeftinija tehnologija, i da kažem, uz neki zajednički vodovod sa Žitištem i Sečnjom, mogla se dovoditi voda iz istočnog Banata i na taj način problem je mogoo biti rešen. Oni jednostavno nisu to prihvatali, i da vam pravo kažem, ne znam u kojem pravcu to sada ide i kada će biti rešeno. Zaista je počelo loše i loše se završilo. Imamo našu, domaću tehnologiju koja to može da reši, i nije mi jasno zašto se taj problem ne rešava. Tako smo u Temerinu omogućili tehnologiju koja će snabdevati celu opštinu pijaćom vodom. Bilo je zavrzlame da se dobiju neke lokacijske dozvole, i kad se to rešilo, tehnologiju smo uradili prošle i početkom ove godine, tako da će fabrika početi da se gradi iduće godine, cela opština Temerin će dobiti dobru vodu, bez arsena, sa tehnologijom koja je domaća i koja nije skupa.

Koliko može da košta fabrika vode koja bi zadovoljila potrebe stanovništva Zrenjanina i okolnih naselja zdravstveno ispravnom vodom za piće, i ko je u obavezi da je napravi i finansira?

Po zakonima, izgradnja fabrika voda je u obavezi opštine. Nekoliko ministarstava takođe o tome treba da vodi računa. Opština je ta koja treba da traži novac i pomoć od države, a ako nema dovoljno novca – ona je ta koja treba da diže kredite, ali treba da traži sredstva i od Evropske unije. Dakle, postoje ta tri izvora finasiranja, a može se reći čak i četiri: iz sopstvenih izvora, od države, kredit, i od sredstava EU. Problem u Zrenjaninu se mogao rešiti, i u zavisnosti koja metoda bi se primenila, na primer, da li bi se dovodila voda sa strane i koristilo lokalno izvorište, bilo bi potrebno negde oko 27 miliona, i ako bi se to podelilo sa brojem stanovnika, to bi bilo negde oko 300 evra po stanovniku, i za to postoji opština koja može da podigne kredit ili da traži sredstva od države. Inače, pre pet-šest godina, oni su dobili milion evra od države, kada su im stradale membrane za prečišćavanje i kada su imali veliki problem sa vodom. Kupili su membrane, ali će i te stradati, jer ta voda ne može da ide direktno na membrane, i to sam im dosta puta rekao, ali neko tvrdoglavo hoće membranama da očisti sistem. Prvo treba da se uradi priprema, pa tek onda membrane.

Problem je u tome što ti programi koje opština radi, ne uradi kako treba. Mora se doći sa gotovim projektom, pripremljenom dokumentacijom i znati šta hoćeš, bilo gde, i prema banci, i prema državi, i prema svojim grđanima, i prema EU. Ne može se otići i reći treba mi toliko novca za vodovod. Posebno manje opštine, one ne znaju šta i kako treba raditi. Zbog toga će nas Kancelarija za Evropske poslove angažovati da u nekim opštinama održimo seminare, i da im objasnimo šta sve treba da urade, i koju sve dokumentaciju treba da imaju, da bi imali papire sa kojima bi mogli da konkurišu. Tu je, po meni, najveći problem zapravo.

Kada smo pravili priču o vodosnabdevanju, rekli smo da ne možemo, na osnovu državnog dohotka, da rešimo problem vodosnabdevanja u Vojvodini, i da nam treba najmanje dvadeset godina. I kada smo pričali sa strancima i prezentovali im tu strategiju vodosnabdevanja, rekli su da sam optimista, i da to neće biti ni za trideset godina. Međutim, ipak naš PDV raste, i mislim da bismo mogli za tih dvadeset godina da realizujemo. To znači da za prečišćavanje otpadnih voda i pripremu vode za piće u Vojvodini svake godine treba da odvojimo osamdeset miliona evra, i tada bi svaki stanovnik dobio i vodu za piće i kanalizaciju. U EU je norma koja je na snazi da sisteme za prečišćavanje imaju naselja iznad dve hiljade stanovnika, a sada imaju u planu da uvedu normu za naselja od hiljadu stanovnika. U svakom slučaju, gde im je problem vodosnabdevanje, na mestima gde su im „crne tačke“, imaju postrojenja i za čak osamsto stanovnika, u Nemačkoj na primer. Jednostavno, tu im je potrebna čista voda i napravili su postrojenje.

Treba li dozvoliti privatizacije postrojenja za preradu vode za piće i njenu distribuciju, i zbog čega je to dobro ili nije dobro? Pitaju li se šta građani?

Građani bi trebalo da se pitaju. Po Zakonu postoji mogućnost učešća privatnog kapitala, ali, taj privatnik koji bi uložio kapital ne može da učestvuje u upravljanju. I sad, problem je u tome, zašto bi ulagao ako ne može da učestvuje u upravljanju, i tu nije do kraja rešena ta metodologija. U principu, u svetu postoji ta mogućnost. Koliko sam bio u prilici da vidim, u nekim drugim zemljama poput Mađarske, Holandije i Nemačke, oni ipak idu ka tome da to bude državno, a da se upravljanje u tim preduzećima može ponuditi privatniku (u Holandiji).

Privatnik ako dođe, to je ipak monopol. Ne možemo da utičemo koju će on cenu da formira. Tako da nije to za privatizaciju. Mogu neke službe da se privatizuju. Evo, na primer, vodovod kaže: mi nećemo da popravljamo kada pukne neka cev. Biće angožovano neko privatno preduzeće koje će to popravljati, ali će se tačno znati za koji iznos se to radi. Tako da vodovod ne mora da ima i majstore, posebno oni vodovodi u malim mestima gde imamo jedan vodovod na desetak malih mesta. Najbolje bi bilo kada bi neko te opravke radio sa strane, i bilo bi jeftinije, nego da ima ceo jedan tim koji to radi, a da infrastruktura ostane opštinska.

Autor ste „Strategije za vodosnabdevanje i zaštitu voda u AP Vojvodini“, iz 2009. godine. Predviđeno je tada da bi se najveći deo problema (prezentovanih u publikaciji) trebalo rešiti u narednih 20 godina. Dokle je država stigla sa realizacijom Vaših ideja i Vašeg projektnog tima nakon 13 godina?

Temerin se radi po tom principu, i to je prvi mikroregionalni sistem. Ostalo nije rađeno i nije razmišljano puno o tome. Sada se počinje ponovo o tome razmišljati. Počeće Odžaci da se rade po tom principu. Ostalo još stoji. Nažalost, ima negde još otpora da se naprave mikroregionalni sistemi. Otpora po principu: „Zašto mi da se spojimo sa drugom opštinom, a da nemamo svoju fabriku vode?“ Svako naselje hoće da ima svoju fabriku vode, što nije po „Strategiji“. I taj mali otpor zapravo čini da ne može da se uradi dokumentacija i ne može ništa da se uradi. Ovo u Temerinu je stvarno bilo u redu, i oni su hteli tako kako smo i mi mislili.

Pošto Novi Sad nije uradio ništa na proširenju izvorišta, onda smo shvatili da je bolje da napravimo fabriku, i da rešimo taj deo. Postoji mogućnost da će i Bački Petrovac krenuti sa jednom sličnom  realizacijom o spajanju okolnih mesta sa jednom fabrikom za preradu vode. Treba još da razgovaramo sa njima, a pričali smo pre jedno dva-tri meseca. Malo se za sada uradilo, ali se nadam da će se početi sa rešavanjem ovih problema. Iz dosadašnjih razgovora, sa ljudima iz naše dve kancelarije za kapitalna ulaganja i sa za saradnju sa Evropom, svi su stavili na prvo mesto vodu. To je jako dobro. Krenulo se sa izgradnjom nekoliko fabrika, od tih kapitalnih investicija. U narednih nekoliko, pet-šest godina biće uloženo oko 52 miliona evra. Ranije me niko nije zvao da pričamo o ovim temama. Iz Vlade pozvali su me da budem savetnik, i čak je naš tim angažovan u ovim poslovima. Verovatno su shvatili suštinu ovih problema, što je dobro, i uz razgovore, u kom pravcu i na koji način treba rešavati ove probleme, nadam se da će sve krenuti dobrim putem.

Današnje vreme obiluje promenama. One su i brze i spore, neminovne, autentične. Menjaju se shvatanja, tehnologija, politike, državna uređenja, ljudi, ratovi, istorija, emocije, klimatske promene, prirodna sredina… Primetna je i pojava da se ljudi danas, širom planete, ni oko čega ne mogu složiti. Međutim, jedan savet se niko ne usuđuje da menja: Pijte dosta vode! Hoće li je biti i kakva će biti – zavisi samo od nas!

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

KAKVU VODU PIJU SOMBORCI?

Obezbediti zdravstveno ispravnu vodu za piće svim građanima – zakonska je obaveza svake fabrike za preradu vode. Do ovako zahtevnih ciljeva, sasvim sigurno se dolazi konstantnim, rigoroznim kontrolama i ispitivanjima vode za piće iz vodovoda i vodnih objekata koje u Somboru obavlja Zavod za javno zdravlje.

Zašto dolazi do odstupanja

U izveštaju o zdravstenoj ispravnosti vode za piće javnih vodovoda i vodnih objekata u Republici Srbiji, za 2021. godinu, koji je izradio Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, među četiri javna vodovoda gradskih naselja u AP Vojvodini sa mikrobiološkom neispravnošću vode – pored Apatina, Odžaka i Vršca – nalazi se i somborski, sa procentom neispravnosti od 5,7%. Inače, dozvoljena granica kod vode koja ima zadovoljavajući kvalitet treba da ima manje od 5% mikrobioloških neispravnih uzoraka. Zbog čega je povećan procenat mikrobiološke neispravnosti, šta je uzrok tome i šta se čini da voda za piće bude na mnogo boljem nivou kvaliteta, saznajemo od dipl. inž. Dušana Đurđevića, izvršnog direktora JKP „Vodokanal“ Sombor.

„Statističkom obradom rezultata ispitivanja uzoraka vode za piće na samoj fabrici Jaroš, gradskim bunarima i punktovima na distributivnoj mreži, dobija se udeo neispravnih od 4,85% u 2021. godini. Sva ispitivanja, tokom ovog perioda, radio je Zavod za javno zdravlje Sombor. Odstupanja u javnim podacima Zavoda za javno zdravlje i somborskog Vodovoda, nastaju usled širine obuhvata analiza uzoraka vode za piće. Naime, u nadležnosti zdravstvene ustanove, Zavoda za javno zdravlje Sombor, ispituje se voda za piće po zahtevu različitih pravnih i fizičkih lica sa teritorije opštine. Mi nemamo formalno-pravno uticaja na stanje unutrašnje vodoinfrastrukture kod privatnih i fizičkih lica, te ne možemo delovati ni na povećani broj neispravnih uzoraka, koji je nastao upravno njihovim uključivanjem u statistiku”, objašnjava dipl. inž Đurđević, dodajući da dobrim planiranjem i organizacijom zaposlenih na održavanju distributivne mreže, redovnim ispiranjima mreže, sa posebnim fokusiranjem aktivnosti na njene krajeve, postiže se poboljšanje rezultata ispitivanja.

Plod svih ovih aktivnosti u ovoj godini, kako tvrdi, obezbedio je smanjenje neispravnih uzoraka na 3,44%! U ovom izračunavanju obuhvaćen je period od 1. do 11. meseca, odnosno 11 meseci. Preostali mesec – decembar, ne može znatno povećati do sada ostvareni rezultat.

O tome, da li se, i koji se sve „nepoželjni elementi“ hemijskog i mikrobiološkog sastava mogu naći u čaši vode potrošača, i otkud oni tu, Đurđević kaže da prečišćena voda iz fabrike za proizvodnju i distribuciju vode potpuno je hemijski i mikrobiološki ispravna.

“Međutim, i potpuno ispravna voda za piće dužim stajanjem u cevovodu postaje bogata mikroflorom, jer se porastom temperature stvaraju pogodni uslovi za pojavu mikroorganizama. Mnogo je hemijskih i mikrobioloških parametara koji mogu biti nepoželjni u vodi, ukoliko se jave u koncentracijama iznad dozvoljenih koje propisuje zakonska regulativa“, pojašnjava dipl.inž. Dušan Đurđević.

Koliko često se uzorkuje voda

Da se zdravstveni kvalitet vode tokom njene proizodnje u Somboru često uzorkuje na higijensku ispravnost, dipl. inž. Đurđević kaže da Grad Sombor spada u grupu naselja sa brojem stanovnika u rasponu od 50.001 do 100.000, te je neophodno obaviti šest osnovnih pregleda vode tokom meseca i dva periodična pregleda tokom godine.

U seoskim naseljima frekvencija i broj mesta uzorkovanja vode je određena takođe brojem stanovnika. U većini sela somborske opštine je to tri uzorka, odnosno jedan uzorak je izvorište, a druga dva su uzorci vode sa distributivne mreže. Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće („Službeni list SRJ, br. 42/1998., br. 44/1999., br. 28/2019.) propisuje sistematsko obavljanje osnovnih i periodičnih pregleda sirove vode, prečišćene vode, vode sa gradskih bunara koji su direktno povezani na vodovodnu mrežu i vode na određenom broju mesta na vodovodnoj mreži u jednakim razmacima u toku meseca, odnosno godine, u zavisnosti od broja stanovnika. Takođe dodaje naš sagovornik da je uobičajeno da se građani informišu sa internet sajta JKP „Vodokanal“ Sombor ili direktno pozivom putem kontakt telefona. U slučaju veće neispravnosti vode, građani se obaveštavaju putem više kanala komunikacija, pre svega medija.

Novo postrojenje

Proizvodnja zdravstveno ispravne vode za piće svakako je imperativ u svakom društvu. Dipl. inž, Đurđević podseća da je staro postrojenje pušteno u rad 1986. godine, ali je u periodu od 2001. godine do 2014. urađena rekonstrukcija i modernizacija pogona.

Novo postrojenje je izgrađeno i pušteno u rad naredne, 2015. godine. Ovim investicijama u sistem vodosnabdevanja obezbeđena je dovoljna količina vode za piće, stalni pritisak od 4,4 bara sa gradskog izvorišta u vodovodnoj mreži i najbitnije, voda potrebnog kvaliteta. Otežano vodosnabdevanje u gradu ne postoji. Jedino tokom letnjih meseci u seoskim naseljima postoji izvestan pad pritiska u mreži i povremeni deficit u snabdevanju usled pojave znatno veće potrošnje vode (zalivanje bašti, pranje dvorišta i uličnih površina).

Kilometrima duga vodovodna mreža koja vodom za piće snabdeva građane Sombora i okolnih naselja, svakako iziskuje planska ispiranja i održavanja na potrebnom nivou. Dipl. inž Đurđević pojašnjava da se redovno plansko ispiranje cevovoda radi prema godišnjem Planu ispiranja vodovodne mreže. Na osnovu prethodnih iskustava u radu, godišnji Plan razrađuje se na kvartalni, dvomesečni i mesečni nivo ispiranja na pojedinim pozicijama u gradu. U zavisnosti od specifične pozicije na mreži (npr. krajevi mreže), moraju biti češće ispirani u odnosu na one punktove koje se nalaze u stalnom proticanju vode. Vanredna ispiranja se preduzimaju u slučaju pritužbi od strane korisnika. Inače, ukupna dužina vodovodne mreže u gradu Somboru iznosi približno 210 km.

A kakvog je kvaliteta ta voda sa izvorišta koju postrojenje za preradu vode prerađuje, pre nego što ona, prečišćena i ispravna stigne do potrošača, dipl. inž. Đurđević kaže da kvalitet sirove vode ne zadovoljava, tj. ne odgovara propisima Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće, zbog povećane mutnoće, sadržaja amonijaka, gvožda i povremeno zbog povećanog utroška KMnO4. Ispitivanja mikrobioloških parametara sirove vode za piće odgovaraju normama istog Pravilnika.

Planovi

Očuvanje zdravog vodnog potencijala postiže se striktnom kontrolom zahvata vode u naseljima. Javljaju se mnoga pravna (privreda) i fizička lica koja na nekontrolisan način koriste vodne resurse i time ozbiljno utiču na vodni potencijal.

Dipl. inž. Dušan Đurđević kaže da su buduća nastojanja usmerena u pravcu daljeg povezivanja seoskih, mesnih vodovoda na fabriku vode ili na izgradnju prečistačkih stanica za proizvodnju pitke vode. U narednom periodu planirana su dalja ulaganja u internu laboratoriju, pre svega u nove dijagnostičke metode i time će se dodatno unaprediti proces kontrole i pravovremene reakcije na potencijalne neispravnosti u sistemu.

Proizvodnja zdravstveno ispravne vode za piće, te najosnovnije ljudske potrebe bez koje se svakako ne može, uvek mora da bude na zadovoljavajućem tehničko-tehnološkom nivou, koji ima potrebu da prati nove tehnologije i obezbedi dovoljne količine vode za sve veću potrošnju vode za piće kod stanovništva. Javno komunalno preduzeće „Vodokanal“ iz Sombora je od svog nastanka, u ovoj višedecenijskoj „misiji“ neprekidnog kvalitetnog pružaoca ovih usluga.

Tekst: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

NOVI SAD: KANALIZACIONI ISPUSTI DIREKTNO U DUNAV

Kroz četiri kanalizaciona ispusta, u Novom Sadu se oko 120 hiljada kubika kanalizacione vode, a kada pada kiša, i do 180 hiljada kubika tokom dana ispusti u Dunav. Dakle, kompletan sadržaj kanalizacije i dalje, bez prečišćavanja, odlazi u reku. Novi Sad je praktično prvi grad te veličine na toku Dunava koji nema prečistač otpadnih voda. Kada i na koji način će se ovaj problem rešiti?

Kako je najavljeno, proteklih nekoliko godina obavljen je deo priprema za realizaciju velikog i skupog projekta izgradnje centralnog prečistača (CP) koji će biti lociran, u skladu sa ranije donetom odlukom Skupštine grada, na lokaciji Rokovog potoka na sremskoj strani.

Najveća investicija

Trenutno je izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Novom Sadu na prvom koraku, a to je izgradnja kapaciteta infrastrukture kojima se voda dovodi do prečistača. Šest decenija unazad, u punom mlazu, iz kanalizacije otpadne vode idu pravo u Dunav. Novosađani u reku ispuštaju između 1.700 i 2.000 litara otpadnih voda u sekundi (!). Naime, kroz kanalizacione ispuste kompletna otpadna voda iz Novog Sada odlazi direktno u Dunav. Šetnja uz reku nije uvek prijatna. Videli izlive ili ne, osetićete miris, a ono što je najpogubnije je zapravo sadržaj koji završava u Dunavu.

Originalan način da pokažemo sreću što druga po veličini evropska reka prolazi kroz grad. Najveća investicija na putu rešavanja ovog problema je izgradnja nove crpne stanice. Ova crpna stanica ima zadatak da najpre obustavi izlivanje otpadnih voda u Dunav, ali za kompletno funkcionisanje je neophodno još postojanje velikog kolektora, odnosno tunela prečnika 3 m, kojim bi se voda sakupila i dovela do crpne stanice. Taj deo posla je u fazi projektovanja.

Inače, kapacitet budućeg prečistača predvišen je za 400.000 stanovnika, uz mogućnost proširenja do 500.000. Početak prve faze izgradnje CP predviđen je za iduću 2023. godinu a, kako je navedeno u planu, završna faza trebalo bi da bude gotova oko 2035. godine (!). Eksploatacioni vek tog postrojenja procenjuje se na 30 godina.

Zašto nije urađe prvo kolektor a zatim crpna stanica, nije baš jasno. Pored toga, trenutno se izrađuje studija opravdanosti sa idejnim projektom za prečistač, koji će koštati vise od 100 miliona evra. Od prethodnog takvog projekta urađenog 2009. se odustalo, opet bez objašnjenja, pa je Novi Sad i dalje prvi grad sa 400 hiljada stanovnika na Dunavu koji otpadne vode ne prečišćava. Apsurdno je da se za ovako važan posao i poduhvat uopšte radi Studija opravdanosti, jer je opravdanost više nego očigledna. Ono što je upitno je održivost i to najviše zbog ljudskog faktora.

Begeč – primer dobre prakse

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta, odnosno sedimenta. Životna sredina je integrisani sistem koji apsolutno utiče na zdravlje ljudi i neophodno je sve delove životne sredinetretirati kao jednu celinu.

Novi Sad je još prilično daleko od svog centralnog prečistača otpadnih voda. Zato jedno malo naselje, kao deo sistema Novog Sada, na Dunavu intenzivno radi na rešavanju ovog problema. Izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Begeču omogućava da postojeća kanalizaciona mreža bude dovedena u funkcionalno stanje, čime se rešava jedan od najkrupnijih komunalnih problema u ovom naselju.

Kompleks prečistača prostire se na površini od 1,5 ha, udaljen je oko 500 m od samog naselja, južno od magistralnog puta Novi Sad-Bačka Palanka, a za kompletnu realizaciju ove investicije (uključujući i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa) izdvojeno je blizu 194 miliona dinara. Predviđena je primena kombinovanog postupka mehaničko-biološkog prečišćavanja vode. Time će se, kako se navodi, zadovoljiti svi neophodni uslovi zaštite životne sredine, naročito zaštite okolnog zemljišta, kao i površinskih i podzemnih voda.

Prečišćene otpadne vode neće ugroziti kvalitet vode u recipijentu, odnosno Dunavu. Ovo će omogućiti kvalitetniji život stanovnika Begeča i rešiti problem sa pražnjenjem i prelivanjem septičkih jama. Na ovaj način, znatno se utiče na očuvanje životne sredine jer se sprečava zagađenje zemljišta i podzemnih voda.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

PO TRETMANU OTPADNIH VODA – NALAZIMO SE NA SAMOM ZAČELJU

Na početku serijala o kvalitetu vode, više puta smo napravili vezu zagađenih, otpadnih voda svuda oko nas i lošeg kvaliteta pijaće vode. Otpadne vode iz domaćinstava, industrijske otpadne vode, atmosferske padavine – koje završavaju u kanalizaciji – sve dospevaju, nažalost, do naših reka i zemljišta. I to je onaj začarani krug problema i rešenja. Odgovor za to kako doći do kvalitetnije vode za piće je i u izgradnji kvalitetnih prečistača otpadnih voda. Da bismo došli do prečistača otpadnih voda, neophodna je kvalitetna kanalizaciona infrastruktura.

Postupak prečišćavanja otpadnih voda

Srbija, po izgrađenosti kanalizacione infrastructure, spada u srednje razvijena područja, međutim, po tretmanu otpadnih voda – nalazimo se na samom začelju. Ne samo da je broj postrojenja nedovoljan, već postojeća rade zastarelom tehnologijom, ima slučajeva da izgrađena postrojenja nisu nikad ni proradila. Po podacima iz 2020. godine, samo je 14,1 % stanovništva bilo priključeno na sisteme za preradu otpadnih voda. Sam postupak prečišćavanja otpadnih voda je kompleksan i jedino sproveden u potpunosti – daje očekivani rezultat.

Postoje tri koraka u tretmanu: prvi se odnosi na uklanjanje materija i materijala koji dospevaju u otpadne vode (filtracijom i taloženjem), zatim deo procesa kada se uklanjaju materije biološkim ili hemijskim tretmanom; potom sledi uklanjanje nerazgradivih, patogenih i opasnih materija, dezinfekcija i tretman mulja. Projekti izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda su pre svega infrastrukturni projekti. Sasvim je jasno da, ovako kompleksan postupak prečišćavanja otpadnih voda do stepena kvaliteta s kojim može biti vraćena u prirodu, nije nimalo jeftin.

Pored toga, takav poduhvat zahteva kvalitetnu kanalizacionu mrežu, nikad to nije jednokratna investicija već se stalno pojavljuju troškovi održavanja, remonta i sl. Potom, za uspeh ovakvog poduhvata neophodan je stručni ljudski potencijal, od izrade projekta do realizacije i upravljanja jednim prečistačem otpadnih voda. Preko potrebna je kontinuirana edukacija stanovništva o ovim temama. Takođe i adekvatne mere, kojima se industrijski sektor mora disciplinovati. Svaki od ovih segmenata kod nas je upitnog kvaliteta, što dodatno usporava ove važne procese i aktivnosti.

Nivo zagađenja voda

Zagađenje reke

Najveći deo sadržaja u zagađenim vodama kod nas potiče iz komunalnih i industrijskih izvora, koji preko kanalizacionih sistema svoje neprečišćene otpadne vode, najčešće, ispuštaju u vodotokove. Najveće količine prisutnih azota i fosfora u otpadnim industrijskim vodama potiču iz postrojenja u okviru energetskog sektora, hemijske i mineralne industrije, kao i javnih komunalnih preduzeća.

S druge strane, sadržaj organskih materija u otpadnim vodama je značajan i njihov sadržaj je najčešće posledica aktivnosti ljudi. Nalaze se u vodama iz domaćinstava, mada mogu nastati i kao rezultat poljoprivrednih aktivnosti, seče šuma, spiranjem sa urbanih površina. Dodatno zagađenje su i bolničke otpadne vode i farmaceutski proizvodi iz domaćinstava, koji se uglavnom direktno bacaju u slivnik, dospevajući tako u kanalizacioni sliv, a onda i u reke. Mikroplastika takođe igra veliku ulogu, uglavnom kao rezultat habanja guma i asfalta, ali i plastičnog otpada koji završava u reci. Ono što treba imati na umu da za praćenje i analizu farmaceutskih proizvoda i mikroplastike nemamo laboratorijske kapacitete za praćenje, tako da je to samo pretpostavka.

Činjenica je da je ovog leta, nemački hemičar koji je plivajući po Dunavu sakupljao uzorke vode, odbio da pliva kada je došao do naših gradova – Novog Sada i Beograda.

Kako je u Subotici

Jedno od najstarijih postrojenja za preradu otpadnih voda, još iz vremena Jugoslavije je podignuto u Subotici (prvo postrojenje podignuto je u Sarajevu). Presudna činjenica da do toga dođe je blizina Palićkog jezera i neophodnost njegovog očuvanja. Vremenom je kvalitet vode jezera značajno pogoršan, što je dovelo do izumiranja nekih biljnih i životinjskih vrsta, porasta muljevitih naslaga i nemogućnosti korišćenja jezera za kupanje i rekreaciju. U okviru popravljanja stanja jezera Palić, izgrađen je i 1975. godine pušten u rad Uređaj za prečišćavanje otpadnih voda Grada Subotice. Prečišćavanjem se obavljala mehanička i biološka obrada otpadnih voda. Na ovaj način su redukovane organske i suspendovane materije iz vode (između 88% i 92%), dok je redukcija azota i fosfora bila minimalna (oko 15%).

Prva rekonstrukcija je obavljena posle 15-tak godina, što je doprinelo povećanju hidrauličkog kapaciteta, odnosno količine vode koja se može obraditi na dnevnom nivou. Zatim je 2003. godine urađena sanacija građevinske konstrukcije bazena i uveden je sistem dubinske aeracije, čime je poboljšano uklanjanje azota i fosfora, a uvedena je i linija mulja, čime je rešen problem zbrinjavanja nastalih muljeva. Novo postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda sa kompletnim tzv.tercijarnim tretmanom, što znači da je voda u kategotriji kvaliteta sa kojim može biti vraćena u prirodu, proradilo je 2009. godine.

Sve otpadne vode stanovništva, ustanova, zanatstva i industrije, kao i atmosferske vode Grada Subotice glavnim kolektorom dospevaju do postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Upravo to što se sada tek rešava u Novom Sadu. Postrojenje ima dve linije: za mehanički i biološki tretman otpadne vode sa niskim organskim i visokim hidrauličkim opterećenjem, kao i za anaerobnu stabilizaciju mulja (nastalih tokom biološkog prečišćavanja otpadnih voda) u digestorima, uz proizvodnju biogasa i obezvodnjavanje nastalog digestovanog mulja. Hidrauličko opterećenje omogućava da i u intenzivnim kišnim periodima sistem funkcioniše. Od puštanja u pogon, i za vreme rekonstrukcija postojenje, nije nijeda dan prestalo sa radom. Danas se na uređaju za prečišćavanje otpadnih voda postiže mnogo bolji kvalitet izlazne vode od projektom predviđene. Za razliku od prethodnog perioda, postoji i funkcioniše linija mulja. Višak mulja iz procesa prečišćavanja ide na anaerobnu digestiju. Ovim procesom se stvara metan, tako da su u stanju da proizvode i električnu energiju, i to 30-40% električne energije za sopstvene potrebe.

Kako je u Bačkoj Topoli

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta, odnosno sedimenta. Životna sredina je integrisani sistem koji apsolutno utiče na zdravlje ljudi i neophodno je sve delove životne sredine tretirati kao jednu celinu. Novi Sad je još prilično daleko od svog centralnog prečistača otpadnih voda. Zato jedno malo naselje, kao deo sistema Novog Sada, na Dunavu intenzivno radi na rešavanju ovog problema. Izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Begeču omogućava da postojeća kanalizaciona mreža bude dovedena u funkcionalno stanje, čime se rešava jedan od najkrupnijih komunalnih problema u ovom naselju.

Kompleks prečistača prostire se na površini od 1,5 ha, udaljen je oko 500 m od samog naselja, južno od magistralnog puta Novi Sad-Bačka Palanka, a za kompletnu realizaciju ove investicije (uključujući i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa) izdvojeno je blizu 194 miliona dinara. Predviđena je primena kombinovanog postupka mehaničko-biološkog prečišćavanja vode. Time će se, kako se navodi, zadovoljiti svi neophodni uslovi zaštite životne sredine, naročito zaštite okolnog zemljišta, kao i površinskih i podzemnih voda. Prečišćene otpadne vode neće ugroziti kvalitet vode u recipijentu, odnosno Dunavu. Ovo će omogućiti kvalitetniji život stanovnika Begeča i rešiti problem sa pražnjenjem i prelivanjem septičkih jama. Na ovaj način, znatno se utiče na očuvanje životne sredine jer se sprečava zagađenje zemljišta i podzemnih voda.

U opštini Bačka Topola prečistač već funkcioniše, a njegovim radom sprečeno je dalje zagađenje reke Krivaja, što je i bio najvažniji cilj. U projekat je uloženo 600 miliona dinara, najvećim delom sredstvima Uprave za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, a manjim delom i opštinskog budžeta. U postrojenju za prečišćavanje, za sada, u funkciji je samo jedan SBR reaktor, ali uskoro će proraditi još jedan bazen u kojem će se dnevno prečišćavati 1.400 kubika otpadnih voda. Za izgradnju poslednja dva kilometra deonica glavnog kolektora utrošeno je oko 53 miliona dinara, a za prečistač 626 miliona dinara. Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Bačkoj Topoli još ne radi punim kapacitetom, jer je projektovano i izgrađeno da može prečišćavati otpadne vode cele Bačke Topole, pa čak i s vremena na vreme otpadne vode Bajše i Zobnatice.

Kako je u Kuli i Vrbasu

U Vrbasu je izrađeno centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda Vrbas–Kula. Finansirao i od strane EU fondova. Ali zbog raznih, kako admisnistrativnih tako i tehnoloških propusta, bilo je potrebno dosta vremena da proradi. U izgradnju prečistača uloženo 23 miliona evra, a osnovni cilj, pored prečišćavanja velikih količina otpadnih voda, nastalih i zbog razvijene industrije u ova dva grada – je i poboljšanje sanitarnih i zdravstvenih uslova u Vrbasu i Kuli kao i okolnim selima.

Ovaj prečistač se sastoji od procesnog dela i infrastrukturnih i pratećih objekata sa kojima čini funkcionalnu celinu. Procesni deo postrojenja se sastoji od tehnoloških objekata i procesne opreme na liniji vode, mulja i biogasa, uz korišćenje servisnih fluida. Infrastrukturu postrojenja čine pomoćni i prateći objekti, portirnica, administrativna zgrada, garaže, radionice, magacini, trafo-stanica sa dizel agregatom, servisne saobraćajnice u krugu postrojenja, ograda oko postrojenja, hortikulturalno uređenje, cevni razvod vode, kanalizacije, protivpožarni sistem, električno napajanje i razvod, rasveta, signalne komunikacije i dr.

Početkom rada prečistača, računi za komunalije “obogaćeni“ su stavkom za prečišćavanje otpadnih voda. Još važnije od toga je edukacija stanovništva ka menjanju navika. Najviše kvarova dolazi upravo zbog veoma neadekvatnih stvari koje završavaju u otpadnim vodama. Postoje stvari koje koje se ne smeju bacati u toalete, sudopere ili šahte za retenciju vode, poput štapića za uši i tupfera za skidanje šminke, vlažnih maramica, dečjih pelena, higijenskih uložaka, hanzaplasta, hulahopki i čarapa, igračaka, pa i hrane. Ukoliko se građani budu odgovorno ponašali i primenili ove savete, izbeći će se problemi sa čišćenjem i otpušavanjem internih instalacija za odvođenje otpadnih voda, a ujedno pomoći da postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda nesmetano radi.

U zemljama u okruženju puno je primera kako se rešavaju problem otpadnih voda, od malih seoskih naselja do većih gradova. Ti primeri dobre su smernice kako izbeći greške i kako malim koracima rešiti ovaj veliki problem.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

VODA U NOVOM SADU – DOBROG KVALITETA

Nekada se govorilo, ko jednom popije vodu u Novom Sadu – ostaje zauvek u njemu. To je naravno bila metafora za dobar kvalitet vode kojom se grad svojevremeno ponosio. Kako je danas? Da li je marketing, koji imaju proizvođači flaširane vode, toliko dominantan da nas ubeđuju u loš kvalitet vode sa slavine? Ili je pak marketing vodovoda ubedljiviji ili nedovoljno vidljiv u tome da nas uveri da je kvalitet vode iz slavine dobar? Šta je istina? Koliko ima mesta marketingu kada je reč o temama koje se tiču zdravlja, pa i strateških pitanja nacije?

Novosadska voda – jedna od najboljih u zemlji

Inače, pravo čoveka da pije zdravu pijaću vodu, zagarantovano je Zakonom o vodama i Ustavom Republike Srbije. Javno komunalna preduzeća su u obavezi da te zakone poštuju. Kako funkcioniše vodovod u Novom Sadu?

Dr Božo Dalmacija, redovni profesor Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine, Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu, tvrdi da je novosadska voda za piće jedna od najboljih u Srbiji.

„Novi Sad je dobio novu fabriku vode pre pet-šest godina. Ona je rekonstruisana i dovršena, i nalazi se na Limanu 1. Naš fakultet, PMF u Novom Sadu, kontroliše kvalitet i tehnologiju prerade te vode, pored Instituta za javno zdravlje Vojvodine, koji radi svoj deo posla. Dakle, mi radimo onaj deo posla koji je bitan za upravljanje fabrikom. U početku je tu bila samo filtracija, potom je dograđena i ozonizacija, i uz postojeću dezinfekiju, bilo koji mikropolutanti koji bi se pojavili u vodi, ne mogu da prođu i dođu do građana. Zbog svega ovog je i svrstava u jednu od najboljih u Srbiji“, smatra prof. dr Dalmacija.

A šta je sa vodovodnom mrežom

I Institut za javno zdravlje Vojvodine navodi da je voda iz vodovoda Novi Sad bezbedna i kvalitetna, i da može, bez problema, da se koristi kao voda za piće. Međutim, ono što je dilema koliko možemo biti sigurni da ta voda iz fabrike vode, koja se distribuira u Novom Sadu, dolazi do naših slavina istog kvaliteta? U kakvom su stanju vodovodne cevi i koliko utiču na kvalitet vode u NS?

Prof. dr Dalmacija kaže da upravo u vodovodnoj mreži postoji problem. Naime, u nekim delovima grada imamo staru vodovodnu mrežu koja znatno utiče na kvalitet vode koja dolazi do krajnjeg potrošača. I zbog toga mora da se menja.

Vodovodne cevi, zamena ventila, Novi Sad

“Kako se razvijaju nove tehnologije, tako i vodovodne mreže napreduju i prate njihov razvoj. Nekada su postojale olovne vodovodne cevi, ali ne u Novom Sadu, na zapadu ih je bilo – i pošto je olovo otrovno, one su izbačene iz upotrebe. Mi smo odmah gradili sa gvozdenim pocinkovanim cevima. Kasnije smo koristili PVC cevi, a sada koristimo cevi od polietilena visoke gustine, a korišćene su i azbestne cevi. E, sad, sve te cevi se moraju posle dvadeset, trideset i četrdest godina menjati, i to treba imati na umu. Često puta vodovod o tome ne razmišlja, jer definitivno i cevi mogu da utiču na kvalitet vode. Tako recimo kada pukne cev, kod same te popravke, postoji procedura kako se to radi. Na primer, pukne cev, okolo se iskopa rupa, ispumpa se voda, postavi se nova cev, i onda se ta cev hiperhloriše šest sati da se ubiju svi mikroorganizmi u sistemu, a zatim se ta voda ispusti, i tek onda, građani mogu da dobiju vodu za piće. U nekim situacija, negde se žuri, i po onom principu „pusti vodu, pusti vodu“, može se desiti i gorepomenuto da voda u cevina nije dobrog kvaliteta, i praktično, to je onda stvar ljudi koji rade, a ne neke politike”, istakao je prof. dr Dalmacija, navodeći da je jako važno da građani znaju kakvu vodu piju, te su s tim u vezi napisali knjigu „Od izvorišta do potrošača“, i u njoj sve objasnili. Novi zakon o vodama, koji treba da se pravi imaće i uredbu koja će, kako kaže, nada se biti malo strožije i da uzme neke stvari u obzir, pa ćemo samim tim imati kvalitetniju vodu kod nekih vodovoda.

Tri izvotišta

Reni bunar, Nov Sad

Građani Novog Sada snabdevaju se pijaćom vodom sa tri izvorišta, koja eksploatišu podzemne vode, a to su „Ratno ostrvo“, „Petrovaradinska ada“ i „Štrand“. Sirova voda koja dugim cevovodima velikih prečnika dođe sa izvorišta prerađuje se u fabrici vode na Sunčanom keju. Tehnološki tretman sirove vode do kvaliteta sanitarno ispravne vode za piće, kako propisuje Pravilnik o ispravnosti vode za piće, teče u tri faze koje uključuju aeraciju, filtraciju i dezinfekciju.

U novosadskom distributivnom sistemu postoji ukupno petnaest rezervoara vode za piće različite veličine i namene, a pijaću vodu svakodnevno dobija više od 135.000 domaćinstava u Novom Sadu i okolnim naseljima. U sistem se svake sekunde distribuira oko 1.500 litara vode, a dnevno grad i prigradska naselja troše između 100 i 105 miliona litara vode, sa izuzetkom letnje sezone kada se potrošnja uveća za deset do 15 odsto.

Početkom 2016. godine počeo je  novi tehnološki proces. To je značilo dogradnju već postojeće tehnologije, a ugradnjom filterskih polja sa aktivnim ugljem i ozonizatora, mikrobiološka i fizičko-hemijska ispravnost vode u Novom Sadu podignuta je na najviši mogući nivo. Voda za piće iz distributivne mreže vodovoda u Novom Sadu klasifikovana je kao voda za piće koja može da se koristi svakodnevno, bez posledica po zdravlje ljudi jer nije opterećena visokim koncentracijama minerala. Svi parametri koji se određuju u vodi za piće predviđeni su Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće, koji kao pravni Akt identifikuje parametre i propisuje njihove maksimalno dozvoljene koncentracije (MDK). Voda iz fabrike vode i distributivne mreže svakodnevno se kontroliše i svi parametri su u skladu sa MDK vrednostima. Tvrdoća novosadske vode je oko 15 dH (nemački stepen tvrdoće) i okarakterisana je kao srednje tvrda. Izvor: www.vikns.rs

Šum u komunikaciji

Nažalost, na internet stranici Instituta za javno zdravlje Vojvodine ne možemo naći najaktuelnije podatke o kvalitetu vode za piće u Novom Sadu, „najsvežiji“ su iz 2017. godine. S druge strane, na internet stranici Gradske uprave za zaštitu životne sredine grada Novog Sada tih podataka uopšte nema, jer to nije deo njihove nadležnosti. Građani često reaguju na izmenjena organoleptička svojstva vode. Odnosno, dešava se da voda ima ona svojstva koja joj nisu školski data: boju, miris i ukus.

Nažalost, teško možemo očekivati vodu kvaliteta kakav imaju neki veliki gradovi u Evropi (primera radi u Kopenhagenu, Beču ili Londonu možete bez bojazni piti vodu iz slavine) iz nekoliko razloga. Uprkos savremenim metodama prerade sirove vode u kvalitetnu pijaću vodu, sistemi vodovoda, odnosno mreže često nisu adekvatnog kvaliteta tako da voda koju u laboratoriji tretiraju maksimalno ispravnom promeni svojstva do slavine. Tu je i sistem kućnog vodovoda koji je u nadležnosti vlasnika. Pored toga, sirova voda nikad neće biti rasterećena nepoželjnih sastojaka zbog geološkog porekla.

Takođe, ne smemo isključiti povezanost sistema u prirodi, o čemu je pisao Viktor Šauberger, odnosno nedostatak zdravog šumskog tla koje je neophodno za zdrave vode. Šumsko tlo, koje nama nedostaje jednako kao i zdrave šume, može sačuvati velike rezerve vode. I pored toga što sprečava razaranje tla šuma pročišćava vode.

Šta nam je činiti u situaciji kada vodovod obavlja svoju uslugu kvalitetno ali iz određenih objektivnih razloga korisnici, odnosno građani nisu zadovoljni kvalitetom vode? Svakako da kupovina flaširane vode nije baš dobro rešenje. Tu mislimo na finansijski efekat. Na računima za komunalije u Novom Sadu cena hladne vode koju kao pijaću dobijamo na slavinama je 99,62 dinara za 1m3, što znači da je litar vode 0,09962 dinara. U prodavnicama litar flaširane vode je u proseku 50 dinara. Ali dodatna filtracija bi svakako bila mnogo sigurnije ali i ekonomičnije rešenje. Naravno, pre svega bi morali očekivati da nam nadležno preduzeće do kraja isporučuje kvalitetnu vodu.

Činjenica je da JKP „Vododod i kanalizacija“ ulaže značajna sredstva u komunikaciju s građanima, edukaciju dece i odraslih ali je građanima pre svega potrebna sigurnost u kvalitet vode koju piju.

Tekst: M. Adlešić i M. Ćirković
Foto: M. Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

TEMERIN: VODA ZA PIĆE ZABRANJENA JOŠ OD 2003.

Mnogi gradovi i opštine u Vojvodini imaju veoma ozbiljne probleme sa kvalitetom pijaće vode, kao i sa postupcima prerade otpadnih voda. U velikom broju slučajeva, ti problemi su udruženi, decenijski i više od toga, a pomaci i pokušaji rešavanja nedostaju ili završavaju u ćorsokaku. Tako je vodosnabdevanja za mnoge, ne samo zdravstveni i komunalni – već i administrativni problem.

Uzroci zagađenja

U okviru redovnih istraživanja, koja sprovodi Institut za javno zdravlje “Milan Batut” iz Beograda, u Vojvodini su u toku 2021. godine kontrolisana 43 javna vodovoda. Od ispitanih, 11 vodovoda je imalo kompletnu ispravnost vode. Isključivo fizičko-hemijsku neispravnost imalo je osam vodovoda, samo mikrobiološku četiri vodovoda a čak 20 vodovoda je imalo vodu udružene neispravnosti.

Najčešći uzroci mikrobiološke neispravnosti su povećan broj mezofilnih bakterija i ukupnih kolimorfnih bakterija, kao i kolimorfnih bakterija fekalnog porekla. Mezofilne bakterije ukazuju i na problem nečistoća u distributivnoj mreži, dok kolimorfne direktno povezujemo sa fekalnim poreklom i uzročnici su čitave grupe veoma ozbiljnih oboljenja. Najčešći uzroci fizičko hemijske neispravnosti su povećana mutnoća i boja, povišene koncentracije gvožđa, mangana, amonijaka, nitrata i nitrita, kao i povećani otisak kalijum permanganata. Udružena neispravnost znači da su u vodi prisutne obe vrste definisanih neispravnosti.

Voda za piće neupotrebljiva

Udruženu neispravnost vode ima i voda koju građanima isporučuje JKP “Temerin” u naseljima opštine Temerin (Temerin, Sirig, Bački Jarak i Staro Đurđevo), koja naseljava oko 28.000 stanovnika. Procenat fizičko-hemijske neispravnosti je 95,9 % a mikrobiološke 11,11%, i već dugo traje, pa je voda zabranjena za piće od 2003. godine. Inače, bila je u upotrebi ali je promenom dozvoljenih vrednosti arsena od strane Svetske zdravstvene organizacije sa 0,05 na 0,01mg u litru, voda u Temerinu prešla u grupu neupotrebljivih.

Foto: Miloš Ćirković

Pored Temerina, ovako kritičnu situaciju imaju Ada, Crvenka, Kikinda, Zrenjanin, ali i mnoga druga mesta u Vojvodini. Meštani Temerina znaju da voda iz gradskog vodovoda nije za piće i uglavnom je kupuju u prodavnicama, ukoliko im finsnijska mogućnost to uopšte dozvoljava. Ima i onih koji koriste vodu iz arterske česme, koju mnogi smatraju lekovitom, što verovatno nije potvrđeno laboratorijskim analizama. Takođe, u Studiji postojećeg stanja vodovoda u Temerinu, objavljenoj pre dve godine, predočeno je da postoji opasnost od količe hlora, koji se upotrebljava za preradu vode, i to posebno za zdravlje dece, trudnica, dojilja i starih osoba. (Izvor: Institut za javno zdravlje “Milan Batut”)

Neadekvatnan tretman otpadnih voda

Pored opasnosti za građane, iako nije otrovna ali je neupotrebljiva, problem nekvalitetne vode, kao i neadekvatnog tretmana otpadnih voda, što je dosta povezano – opasnost je i za Jegričku, prostor od posebnog značaja zbog prisustva zaštićenih vrsta (prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva). U blizini Temerina, reka Jegrička se deli na dva dela. Jednim delom teče ka severu, protiče pored sela Gospođinci i završava se u močvarama oko Žablja. Drugi deo napaja ribnjak kod Žablja, veličine 0,98 km², teče ka jugoistoku i kod Jurišne Humke se uliva u Tisu.

Park prirode “Jegricka”, foto: Miloš Ćirković

U opisu trenutnog stanja kanalizacione i vodovodne mreže navodi se da loša distribuciona mreža ima za posledicu loš mikrobiološki kvalitet vode za piće, kroz prisustvo mezofilnih bakterija. Veliki problem, odnosno uzročnik je deponija u Temerinu, lagune sa fekalijama zaostale od farme svinja “Temerin agrar”, koja je pod pritiskom javnosti napustila ovo naselje. Ali je problem i dalje nerešen. I, naravno prisustvo velikog broja nesanitarnih septičkih jama. Inače, fekalne vode iz laguna kraj temerinske deponije izlivale su se u melioracioni kanal, odakle su preko drugog kanala dospele i do Jegričke. Dok se nadležno vodoprivredno preduzeće i JKP “Temerin” bave podelom posla i nadležnosti, a nagomilani problemi se ne rešavaju, čak se usložnjavaju. Svaka nova količina padavina preti novom pogoršavanju situacije.

Od planova do realizacije – dug je put

Definitivno je jasno da je Temerinu neophodna i nova fabrika za preradu vode, nova infrastruktura i, svakako, neophodan je i prečistač otpadnih voda. Ova opština nije usamljen slučaj. Da li se nazire rešenje?

Svaka nova garnitura ministara, predsednika opština i direktora proklamuje ideju podizanja ovih postrojenja i rekonstrukcija. Izrada dokumentacije ne prati dinamiku radova od donošenja dozvola, i sve ideje se vrlo brzo nađu u raskoraku. Dobijena sredstva se troše nenamenski. Da li je ideja nove fabrike za preradu pijaće vode dobra, ako nema dovoljno kvalitetne infrastrukture, da li izgradnja prečistača ima smisla ako kanalizacionom mrežom nije pokriveno čitavo naselje, odnosno opština?

Da ne bi istekla građevinska dozvola, radovi na prečistaču su čak i započeti. Ali se od gradnje prečistača otpadnih voda odustalo, pošto opština nije dovoljno pokrivena kanalizacionom mrežom. Planirani prečistač morao bi da ima 70 odsto kapaciteta popunjenosti, odnosno bar 12.000 stanovnika mora da bude priključeno na kanalizaciju, da bi prečistač, kapaciteta 18.000, mogao da funkcioniše. Trenutno “polufunkcionalni” prečistač ima kapacitet od 2.400 stanovnika. Na početku je bio namenjen školama, predškolskim ustanovama i stambenim zgradama. Sada je 95 odsto kapaciteta popunjeno, a na isti su priključene sve zgrade i institucije. A samo šetnjom kroz Temerin uočićete ekspanziju gradnje višeporodičnih stambenih objekata na dosta lokacija.

Na sajtu opštine Temerin, u jesen 2018. godine objavljena je vest o dogovorima sa tadašnjim ministrom zaštite životne sredine o izgradnji prečistača. Već narednog dana doneta je odluka o finansiranju ovog projekta na zajedničkoj sednici Vlade Srbije i Vlade Vojvodine. Tada je utvrđena dinamika realizacije projekta. Planirana je trogodišnja finansijska podrška Ministarstva zaštite životne sredine, u iznosu od 300 miliona dinara. Učešće lokalne samouprave trebalo je da iznosi 120 miliona dinara, što je ukupno, u iznosu od 420 miliona dinara, predračunska vrednost projekta. Od toga nije bilo ništa, slučaj je završio na sudu.

Novi pokušaj opštine da dobije prečistač dogodio se prošle godine kada je izdvojeno 13 miliona za jedinog ponuđača za projektnu dokumentaciju za izgradnju kanalizacione mreže i idejno rešenje za prečistač. Nepoznato je šta se sa ovim projektom desilo i da li će se realizovati.

Ima li rešenja?

Najnovija vest o potencijalnom putu rešenja dela problema dolazi iz Uprave za kapitalna ulaganja AP Vojvodine da su sa opštinom Temerin potpisali ugovor o prenosu sredstava za finansiranje projekta „Izgradnja postrojenja za prečišćavanje bunarske vode sa izvorišta Staro Đurđevo u Temerinu“. U skladu sa pokrajinskom skupštinskom Odlukom o budžetu, za finansiranje ovog projekta obezbeđeno je 100 miliona dinara u ovoj godini. Izgradnjom fabrike vode biće obezbeđeno vise od 30.000 stanovnika temerinske opštine, takođe se kapacitet sa postojećih 35 l/s popravlja na 130 l/s. Lokacija izvorišta „Staro Đurđevo“ po svojim hidrogeološkim svojstvima i fizičko-hemijskim kvalitetom sirove vode, u odnosu na ostala izvorišta, kao i položajem u odnosu na dva najveća naselja u opštini – najpovoljnije je za snabdevanje cele opštine, a imaće i najmanje operativne troškove kod tretmana sirove bunarske vode.

Foto: Miloš Ćirković

Kanalizacija je takođe zastarela ili nepostojeća. Prema nezvaničnim procenama iz 2018. godine, tek svaki deseti građanin Temerina ima kanalizaciju. Temerinci koji nemaju kanalizaciju su čak plaćali samodoprinos opštini za komunalna ulaganja koja se, između ostalog, odnose na kanalizaciju koja nikada nije izgrađena. Pražnjenje septičkih jama, pored JKP “Temerin”, obavlja nekoliko privatnih firmi, odlaganje tog otpada nije uvek kontrolisano i po propisima, što dodatno pogoršava kompletnu situaciju. Ukoliko pokušate da bilo šta saznate sa sajta JKP “Temerin”, pre ste u prilici da dobijete kompjuterski virus nego konkretnu informaciju.

Zanimljivo je da su nama, na nivou bilateralne saradnje sa Slovenijom, odnosno njihovog programa podrške zemljama Zapadnog Balkana dostupni fondovi kojima se mogu uraditi neke ozbiljne stvari i pomaci baš u oblasti vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda. Poziv za prijavljivanje projektnih ideja je upravo otvoren. Međutim, naše lokalne samouprave su iz dosta neobjašnjivih razloga poprilično pasivne, ne samo prema ovom – već i mnogim drugim pozivima.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković, YouTube/screenshot

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

KONFERENCIJA UN O BIODIVERZITETU COP15: PRIRODA JE NAPADNUTA!

Može li se sačuvati ono što je ostalo na Planeti – divlje životinje, biljke i prirodna staništa – od uništenja, pokušaće da se dogovore predstavnici od oko 190 zemalja na 15. konferenciji UN o biodiverzitetu Cop15, koja se održava u Montrealu, u Kanadi, po uzoru na Pariski sporazum.

Sat otkucava

Stručnjaci za zaštitu prirode i političari smatraju da će ova dvonedeljna konferencija, koja traje od 7. decembra, biti ključna da se do 2030. godine obezbedi „više prirode“, biljaka i životinja, i zdravih eko-sistema nego što postoji sada.

„Izazivam sebe i sve vas, znam da postoji mnogo neslaganja između Vlada, ali ako ne možemo kao svet da se složimo oko nečega tako fundamentalnog, kao što je zaštita prirode, onda smo na krivom putu. Dok se ne dogovorimo da treba da zaustavimo izumiranje vrsta, da nam voda i vazduh budu čistiji, i da nam šume i travnjaci opstanu, ne možemo garantovati budućnost za našu decu. Ne moram da pojašnjavam ovde nikom od vas da je priroda ugrožena. Zapravo, ona je napadnuta! Dok sam vam se ovde obraćao, tokom nekoliko minuta, na svetu smo ostali bez šumskih površina u veličini od 136 fudbalskih stadiona! I to je samo jedan primer. Ono što činimo u svetu da do toga ne dolazi, jednostavno, nije dovoljno, i to je tako! Sat otkucava, i mi znamo da ova konferencija ne može da čeka neko drugo vreme!, izjavio je premijer Kanade Džastin Trudo, poželevši potom učesnicima skupa dobrodošlicu.

Čovečanstvo je sklono uništenju

Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, obratio se delegatima iz celog sveta, i poručio.

„Priroda je najbolji čovekov prijatelj. Bez prirode nemamo ništa, bez prirode smo ništa! Ona održava vazduh koji udišemo, ona pruža hranu koju jedemo, energiju koju koristimo, vrste koje obogaćuju ljudski život i pejzaže koje zovemo svojim domom. Ipak, čovečanstvo je sklono uništenju, i mi vodimo rat protiv prirode“, rekao je Gutereš.

Ekološki lideri iz oko 190 zemalja, okupili su se u Montrealu kako bi osmislili mere koje bi imale za cilj da jačaju svetske kopnene i morske eko-sisteme. Trenutno je samo 17% kopnenih i 10% morskih područja zaštićeno. Naučnici smatraju da je potrebno prepoloviti upotrebu pesticida, smanjiti takođe broj invazivnih vrsta za 50% i zaustaviti deponovanje plastičnog otpada. Klimatske promene su zajedno sa gubitkom staništa i zagađivanjem, ugrozile svetski biodiverzitet. Prema procenama, milion biljnih i životinjskih vrsta je u opasnosti od izumiranja u narednih deset godina. Svi planirani zacrtani ciljevi međusobno su zavisni, i mogu se ostvariti, naravno, samo na kolektivnom, svetskom nivou. Dosad je učinjeno veoma malo. A 2030. godina je blizu.

Izvor: Tanjug i Globalnews

Najnoviji članci

Najnoviji komentari

Arhive

Stranice

Decembar 2022
P U S Č P S N
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

Arhive

 

PLANETA STUDIO © 2017 - 2021.