Na mestu gde tišinu jutra remeti samo uzdah vetra kroz rogoz, krik čaplje i rzanje brdskih konja, Zasavica diše svojim vlastitim ritmom – polaganim, gotovo drevnim. U ovom močvarnom mozaiku, u ravnici koja izgleda kao da ju je vreme zaboravilo, između Save i Drine, na području južne Vojvodine i severne Mačve, prostire se jedno od najneobičnijih i najlepših prirodnih područja Srbije – Specijalni rezervat prirode „Zasavica“. Tu gde se plavetnilo neba i oblaci ogledaju u vodi kao u ogledalu, susrećemo čoveka koji nije samo čuvar ovog sveta – on je njegov pripovedač.
Mihajlo Stankovic SRP “Zasavica”
Miša – ime koje je poznato svima koji svrate u ovaj rezervat prirode, iliti Mihajlo Stanković, diplomirani analitičar životne sredine, stručni saradnik-istraživač u Specijalnom rezervatu prirode “Zasavica”. S njim razgovaramo ne samo o biljkama i životinjama i pojedinim retkim vrstama, koje su ovde našle svoje utočište, već i o jedinstvenoj filozofiji opstanka, o spoju nauke, instinkta i strasti koji čine Zasavicu ne samo rezervatom, već živim organizmom, i o čoveku koji svaki put to pretvara u priču vrednu pažnje. Mišu nećete zateći za stolom i kompjuterom, već najčešće s dvogledom oko vrata, šeširom, notesom s pribeleškama i terenskom opremom u avanturističkom izdanju, uvek spremnog da svim zaljubljenicima u prirodu da odgovor na svako pitanje. A mi smo ga pitali otkud on u „priči“ koja se bavi istraživanjem flore i faune, i šta je to u „Zasavici“ tako zanimljivo za „oči i uši“ posetilaca, a šta za njih istraživače?
– Načuo sam u gradu da se neka Zasavica, preko Save, počinje istraživati u cilju zaštite i da to vodi neki Simić iz Mitrovice. Međutim, i on je u isto vreme čuo da ima u Mitrovici neki momak koji nešto istražuje po okolini – ali se tada još nismo poznavali. Sasvim slučajno sam se sreo sa Slobodanom Simićem i pitao ga za ‘Zasavicu’. Predložio mi je da dođem kod njega u kancelariju jer su tada bila u planu početna istraživanja.
Kada sam mu pokazao čime se bavim i šta sve radim, predložio je da im se pridružim kada ekipa iz Zavoda za zaštitu prirode bude dolazila na teren. Tako je počelo moje angažovanje – prvo kao volonter, a od 1999. sam zaposlen u rezervatu kao stručni saradnik-istraživač.
Za istraživače, ‘Zasavica’ je pravi Eldorado. Ima izuzetnu raznovrsnost staništa i mikrostanišnih uslova, pa je i očekivana velika raznovrsnost flore i faune. Zanimljivo je i to što se ovde susreću tri bioregiona – panonski, ilirski i mezijski – pa se javljaju i vrste koje se inače ne sreću u ravnici, kao što je Oligoheta Rynchelmnis limnosela, koja naseljava brdske i planinske potoke.
Prema poslednjim podacima, rezervat ima oko 800 vrsta biljaka, 1.000 vrsta beskičmenjaka, 20 vrsta riba, 27 vrsta vodozemaca i gmizavaca, 216 vrsta ptica i 65 vrsta sisara. U poslednjih 27 godina, zahvaljujući kontinuiranom istraživanju, otkriveno je 160 novih vrsta za Srbiju, sedam za Balkan, a jedna je u postupku priznavanja kao nova za nauku.
Priroda nije ista svake godine – male promene klime i staništa utiču na to da svaka sezona bude drugačija i posebna.
S posetiocima je, naravno, druga priča – to je vrlo heterogena grupa, sa svojim očekivanjima i zahtevima koji često nemaju mnogo veze s biodiverzitetom. Njihova merila vrednosti ponekad su van onog što mi ovde posmatramo i istražujemo – pojašnjava nam Miša.
Kada je i zašto „Zasavica“ stavljena pod zaštitu države i po čemu se ona razlikuje od ostalih SRP u Srbiji?
Specijalni rezervat prirode “Zasavica”, foto: Miloš Ćirković
– Zasavica je kao Specijalni rezervat prirode zaštićena 1997. godine kao područje od izuzetnog značaja za Srbiju. I već nakon samo godinu dana istraživanja, pokazalo se prisustvo velikog broja retkih i ugroženih vrsta, kako po nacionalnim tako i po međunarodnim kategorizacijama.
Po meni, ‘Zasavica’ se po prirodnim vrednostima ne razlikuje mnogo od drugih sličnih močvarno-tresetnih područja. Ali ono što je čini posebnom jeste njena istraženost – tj. kontinuitet u istraživanjima. Otvoreni smo za sve koji žele da rade, da istražuju – svi su dobrodošli. Mnogi projekti koje realizujemo usmereni su ka pomoći prirodi – da se oporavi, da se vrati na prethodno stanje ili da se barem ublaže negativni uticaji.
‘Zasavica’ je jedino stanište u Srbiji biljke aldrovande, jedno od tri preostala za ribu umbra, i jedna od dve lokacije u kojoj je reintrodukovan dabar. Sve to govori dovoljno.
Koje je za Vas najznačajnije otkriće ovde na „Zasavici“ i zašto?
– Bez sumnje – to je pronalazak biljke aldrovande, biljke mesožderke za koju se smatralo da je iščezla iz Srbije gotovo ceo jedan vek. Bilo je to 2005. godine, dok sam uzimao uzorke planktona radi analize kvaliteta vode. Površina je bila potpuno prekrivena drezgom, pa sam morao malo da je razmaknem kako bih uronio planktonsku mrežicu. I baš tada, na očišćenoj vodi, ugledao sam sitnu, neuglednu biljku, dugačku svega 5 cm, neobičnog izgleda. Kad sam je podigao i bolje osmotrio, primetio sam lovne mehuriće – karakteristične za insektivorne biljke.
Znao sam da to nije jedna od poznatih mešinki (Utricularia), koje su već bile zabeležene na ‘Zasavici’. Po povratku s terena, krenulo je višesatno traganje po literaturi. Sve je ukazivalo na – aldrovandu! Bio sam iznenađen, jer se ta vrsta vodila kao nestala iz Srbije. Za potvrdu sam se obratio profesoru Vladimiru Stevanoviću iz Botaničke bašte u Beogradu. Dva dana kasnije stigla je potvrda: to jeste aldrovanda.
Nalaz je ubrzo ozvaničen na naučno-stručnom skupu ‘Zasavica 2007’, a biljka je odmah uključena u godišnji monitoring. Do danas je redovno pratimo i beležimo – jer priroda zna da nas iznenadi onda kad to najmanje očekujemo.
Istraživačka noga Vas je vodila i daleko van „Zasavice”. Koje destinacije i momente biste izdvojili kao posebno nezaboravne – možda kao preživljavanja u prirodi?
Zelengora
– Pored Srbije. koja je cela obuhvaćena mojim istraživanjem, radio sam i po zemljama okruženja. Od okolnih zemalja, učestvovao sam u ekspedicijama na istraživanju Zelengore i prašume Perućica, planinskog masiva Maglić-Volujak, planine Vitorog i Kupreškog polja, gde su rađena biospeleološka i bioekološka istraživanja. Biospeleološka istraživanja u Srbiji uglavnom su vezana za istočnu i jugoistočnu Srbiju. U poslednjih 20 godina, bio sam angažovan na istraživanju i inventarizaciji specijskog i ekosistemskog diverziteta već zaštićenih područja poput Nacionalnih parkova ‘Sutjeska’, ‘Drina’ i ‘Kozara’, Parkova prirode (‘Hutovo blato’, ‘Blidinje’, ‘Una’, ‘Konjuh’, ‘Bijambare’, ‘Trebević’), Strogih prirodnih rezervata (Prašume Janj i Lom), Zaštićenih staništa (Gromiželj kod Bijeljine i Tišina kod Šamca), Spomenika prirode (Pećine: Orlovača, Ljubačevo i Rastuša, Prokoško jezero, Skakavac, Vrelo Bosne, Vaganska pećina, Girska pećina, Velika pećina, Pećina Kuk, Lijevčanski knez). Pored Bosne i Hercegovine, radio sam i na istraživanju u Hrvatskoj (Područje ekološke mreže Delta Neretve, Parkova prirode ‘Lonjsko polje’ i ‘Kopački rit’), u Grčkoj (Solun, Kirkini jezero), u Makedoniji (Nacionalni parkovi ‘Mavrovo’, ‘Šar planina’, ‘Galičica’ i ‘Pelister’), u Crnoj Gori (Nacionalni parkovi ‘Durmitor’, ‘Biogradska gora’ i ‘Lovćen’, Spomenik prirode ‘Đalovića klisura’, Predeo izuzetnih odlika ‘Park prirode Piva’, Park prirode ‘Reka Zeta’), u Sloveniji (Nacionalni park ‘Triglav’, Regionalni park ‘Kozjansko’); u Austriji (Nacionalni park ‘Hohe Tavern’ (Austrijski Alpi) i u Češkoj (Nacionalni parkovi ‘Bohemian Switzleand’ i ‘Kamenický Šenov’).
Kao istraživač, obilazio sam kanjone, klisure, pećine, bare i močvare, kanale, peščare, glacijalna i druga jezera, tresetišta, planinske vrhove i visoravni, slatine, arheološke lokalitete i zidine starih utvrđenja ali i suburbana i urbana kao i ruralna područja.
Među mnogobrojnim lokalitetima izdvojio bih istraživanje evropske prašume Perućica u BiH, 2000, 2009. i 2010. godine. To je površina od oko 1.500 ha gde se u određenim delovima šume, usred dana, mora koristiti baterijska lampa da bi se videlo. Srednja visina šume je 47 m, a maksimalna visina stabala iznosi 61 m, prečnik stabala se kreće od 1-2,5 m, dok je srednja starost šume 430 godina. Tokom istraživanja planinskih vrhova, najveća visina na koju sam se popeo bila je 2.520 m. n. v. u Crnoj Gori.
Pitate me za neku specifičnu zanimljivost na terenu, nešto što se retko doživljava. Evo, za sve ove godine terenskog rada, boravak na terenu nije mi uvek obilovao lepotom predela i uživanjem. Ponekad je teren dostizao granice ekstremnog preživljavanja kao na primer – ekstremni temperaturni uslovi u Glamočkom polju i Mostarskom blatu, gde je dnevna temperatura dostizala 46-47º C, zatim tokom istraživanja pećina izdvojio bih jedan vrlo interesantan događaj, što je retko ko imao priliku da doživi. Nekoliko puta sam spavao u pećini na i oko kilometar u dubini pećine, gde se čuje samo kapljanje vode u mraku, a tu je i ulazak u ekstremno uske delove pećinskog kanala gde je kretanje moguće samo puzanjem.
U Gumlinskoj pećini, NP “Kozara”
Pored spavanja u pećini, jednu noć na Staroj planini sam prespavao u trulom drvetu gde mi je jastuk bio ruksak, a, pošto je bio letnji period, pokrivač mi nije bio potreban. S tim, kad sam se ujutro probudio i pogledao ka gore video sam nebo, a na izbočini od čvora drveta je stajala sova i začuđeno gledala u mene dole. Ustao sam, pozdravio je i izašao napolje i krenuo ka mestu gde smo smešteni. Zima je obično period kada se sređuje materijal i pišu radovi i izveštaji, ali isto tako, tokom januara i februara održavaju se redovne aktivnosti, zimsko brojanje ptica, vodenih staništa tzv. IWC, koji sam npr. 2012. radio na reci Savi, od Generalnog kanala do luke Leget na temperaturi od – 22º C. Tereni po Bosni ponekad su bili i opasni jer smo nailazili na minska polja zaostala iz prethodnog rata.
Bavite se i biospeleologijom kao i paleozoospeleologijom. Možete li nam to malo približiti?
– Deo speleologije koji se bavi sadašnjim živim svetom u pećinama zove se biospeleologija, a deo koji se bavi izumrlim fosiliziranim životinjama u pećinama zove se paleozoospeleologija. Na samom početku mog bavljenja prirodom, shvatio sam da je u prirodi sve međusobno povezano i da ako želim nešto da saznam ili odgonetnem, neke odgovore ne mogu pronaći u sadašnjosti već iz prošlosti, a tu odgovore mogu potražiti u vrstama koje su nekada živele, a danas su fosilizirane. Pećine su u principu hladne, vlažne, mračne i blatnjave, ali upravo takve su u sebi sačuvale ostatke životinja iz poslednjeg ledenog doba gde se izdvajaju brojni nalazi pećinskog lava (Pantherea spelea) i medveda (Ursus speleus) i sl. Sama biospeleologija je vrlo bitna jer se bavi sadašnjim živim svetom u pećinama koje predstavljaju direktnu evolutivnu vezu između izumrle i sadašnje faune nekog područja ili regije.
Veoma ste aktivni po pitanju promocije prirode. Na koji način to najčešće radite i s kojim sve naučnim institucijama sve sarađujete?
– Moj rad na približavanju i promociji prirode, njenog značaja i očuvanja vezan je i za rad sa medijima i preko prirodnjačkih izložbi. Promociju prirode putem televizije – bilo da su nacionalne, regionalne ili nezavisne produkcije radim snimanjem dokumentarno-edukativnih i naučnih emisija kojih dosad imam snimljeno 20. Izdvojio bih najomiljenije serijale poređane hronološki redom snimanja: „Zasavica, šetnja po snegu i ledu“ na RTV M, Sremska Mitrovica (2002); „Sašine avanture“ (teme: paleontolog (tragom ledenog doba-mamuti u ravnici i tragom Panonskog mora), Prirodnjak (snimano u prašumi Perućica, BiH), entomolog, geolog, speleolog, zvuci prirode, goranska (sadnja sadnica), gradska (Sove u Sremskoj Mitrovici) i ovaj serijal se emitovao na nekadašnjem DTV (Dečijoj televiziji); „Živeti sa prirodom“ emisija o preživljavanju u prirodi sa Andrejom Maričićem snimljena na Zasavici (2014) a emitovana na kanalu Lov i ribolov; „Slike života o Zasavici“ sa Dejanom Radulovićem (2014) emitovana na TV Avala i RTS kulturno-obrazovni program emisija o zmijama i ritskoj senici snimljena na Zasavici (2017) i „Priče iz prirode“ (RTS) 6 epizoda 2018. godine kao i veliki broj raznih kratkih priloga na temu biodiverziteta, zaštite i očuvanja prirode i staništa i dr.
Jedan od kadrova Mišine svakodnevice na SRP “Zasavica”
Od pomenutih emisija izdvojio bih serijal „Sašine avanture“ i serijal „Priče iz prirode“ (RTS) gde sam na jedan naučni pristup temi, pokušao da prikažem rad stručnjaka na terenu (u zavisnosti od teme i oblasti, a to je podrazumevalo pripremu za teren, koja se oprema i pribor koristi, kako se radi na terenu i sl.) i šta se događa sa materijalom kad se donese sa terena i put do odlaganja u zbirku.
Dosad sam održao četiri prirodnjačke izložbe (poređane hronološkim redom): Izložba minerala sa Fruške gore u Sremskoj Mitrovici (Muzej Srema, 2002. god. u okviru izložbe prstenja i rimskog nakita); Izložba minerala u Novom Sadu u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u okviru Gemološkog udruženja 2009. god; samostalna izložba povodom obeležavanja 35 godina istraživačkog rada, 2018. godine u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici i samostalna izložba u okviru manifestacije Noć muzeja, Doživite nauku u mraku, 2024. god. u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici. Pored ovih emisija i serija, radio sam i veliki broj raznih priloga o rezervatu ‘Zasavica’, poput one sa poznatim pustolovom Jovanom Memedovićem.
Kada je saradnja u pitanju, početkom devedesetih započinjem ozbiljniju saradnju sa naučnim institucijama u Srbiji i okolnim zemljama, a koja i danas traje ili je u međuvremenu i proširena u nekim oblastima.
Kao potvrda mom dosadašnjem radu i rezultatima, 2014. godine dobio sam od Društva stručnjaka ekoloških nauka Srbije veliku povelju „Zelena planeta“, a to je najveće priznanje za jednog istraživača prirode u Srbiji.
Kakav je biodiverzitet rezervata i kako se čuva njegova raznolikost? Šta on može da „ponudi“ istraživačkim kampovima koji se ovde organizuju, i šta mladi istraživači mogu da nauče od Vas?
– ‘Zasavica’ sa svojim biodiverzitetom je raj za istraživače i zato u rezervatu, više od dvadeset godina, imamo istraživačke kampove u organizaciji Naučno-istraživačkog društva studenata biologije i ekologije iz Novog Sada, gde pored samih istraživanja, studenti uz mene stiču i terenska iskustva i veštine prepoznavanja u prirodi. Upravo je njena raznovrsnost staništa i mikrostanišnih uslova glavni razlog velike raznovrsnosti flore i faune. Kad je u pitanju rezervat ‘Zasavica’, prva moja fascinacija područjem je sama činjenica da je ovo jedan od retkih sačuvanih tresetišta na rubu Panonske nizije na kontaktu sa biogenim provincijama mezijskog i ilirskog elementa tj. u Peripanonskom posavskom regionu.
Ovo je jedan od razloga tolike raznovrsnosti biodiverziteta cele severne Mačve. Lepota ‘Zasavice’ je i u raznovrsnosti staništa koja je uslovljena raznim ekološkim i paleogeološkim procesima čije tragove nalazimo po celom rezervatu, a razna istraživanja, koja se sprovode, pokazuju kontinuitet i dinamiku prirodnih procesa milionima godina unazad, zato i pronalazimo te tzv. ‘žive fosile’ koji su tu pronašli svoje refugiume i sačuvali se do danas, poput račića iz kambrijuma od pre 540 miliona godina – zaintrigirano konstatuje Mihajlo Stanković, svima poznat kao Miša.
Za razliku od mnogih „terenskih“ naučnika, Mihajlo Stanković – Miša, ima retku sposobnost da o vrlo ozbiljnim temama – biodiverzitetu, ugroženim vrstama, uticaju čoveka na ekosisteme – govori jednostavno, jasno i s mnogo šarma. Njegovo znanje je duboko proživljeno i provereno na terenu.
Dolaskom u ovaj rezervat prirode i razgovarajući sa Mišom, može se shvatiti kako izgleda kada se nauka stopi s intuicijom, kada jedan čovek provede život slušajući prirodu i nauči da je prevede svima nama koji još učimo da slušamo.
Razgovarao: Miloš Ćirković
Fotografije: Miloš Ćirković, Mihajlo Stanković (lična arhiva)
Share this: