GRAĐEVINSKI OTPAD: NEISKORIŠĆENI RESURS

Vlada Srbije usvojila je Uredbu o načinu i postupku upravljanja otpadom, koji nastane od građenja i rušenja objekata, a njome se po prvi put propisuje kako treba upravljanjim tim otpadom. Cilj Uredbe je sprečavanje nastanka divljih deponija, ali i stvaranja mogućnosti da se otpad koristi u građevinarstvu.

Gde završava građevinski otpad?

Građevinski otpad i otpad od rušenja čini više od trećine ukupnog otpada koji se stvara u Evropskoj uniji. Poslednjih godina kod nas je ekspanzija gradnje, raste potražnja za građevinskim materijalom ali se dosta i ruši, tako da velike količine građevinskog otpada završavaju na deponijama, pored puteva, u prirodi – a mnogo toga može se ponovo iskoristiti. Prema procenama Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, u Srbiji se godišnje stvori oko 100 miliona tona građevinskog otpada koji ne nastaje samo rušenjem i građenjem, nego i zbog velikih infrastrukturnih radova, kao što su izgradnja puteva, železnica ali i zbog radova poput izgradnje vodovoda i kanalizacije, tako da je količina otpada koji se kod nas stvara ogromna.

“Na deponijama završavaju materijali, kao što su beton, opeka, drvo, staklo, metali i plastika, tačnije sav otpad nastao izgradnjom i rušenjem objekata i infrastrukture, kao i planiranjem i održavanjem puteva. Reciklažom se to sve može ponovo iskoristi i na taj način sačuvati resursi i zaštititi životna sredina. U nekim zemljama Evrope, poput Holandije i Danske, reciklira se čak 90 odsto ukupne količine građevinskog otpada.Ta vrsta otpada je nacionalni resurs koji treba iskoristiti, a prvi koraci u rešavanju problema upravljanja građevinskim otpadom je izmena zakonske regulative”, kaže predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu Dejan Bojović, ističući da je donošenje Uredbe istorijski iskorak kod nas jer menja navike, dosadašnju praksu i pravila – i građevinski otpad, u tom slučaju, postaje resurs.

Obezbediti mesta na lokalu za građevinski otpad

Veliki problem sa ovom vrstom otpada bio je taj što ga nije bilo u zakonskoj regulativi do donošenja Uredbe, odnosno do izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom, kada se zapravo i prvi put pojavljuje.

“Sve dotad, građevinski otpad tretira se kao komunalni i sa njim su se pokrivale komunalne deponije. Novina i dobra stvar ove Uredba je da građevinski otpad postaje resurs. Uredbom je utvrđena obaveza lokalnih samouprava koje treba da  obezbede mesta za skladištenje ove vrste otpada, kao i način na koji će ubuduće upravljati ovim resursom. Građevinski otpad sada mora da se selektuje na licu mesta i više neće biti dozvoljeno da se baca gde god vidimo slobodan prostor, jer će kazne biti velike. Tako ćemo smanjiti devastaciju zelenih površina, a moći ćemo više da utičemo na zaštitu zemljišta, zemljišnog sloja, kao što je humus i imaćemo od toga ogromne benefite.

Sve lokalne samouprave treba da izmene svoje planove upravljanja otpadom, jer nijedna od njih u Vojvodini, kao ni u Srbiji, nema Plan za upravljanje otpadom od rušenja i građenja. Ono što je takođe važno je školovanje kadrova koji će se baviti time. To će za loklane samouprave biti bolan period u sledećih godinu-dve dana, jer nemamo zanimanja za obavljanje ove delatnosti. Imamo neka ranije izdata rešenja pojedincima koji time mogu da se bave”, objašnjava Bojović.

Pravilno zbrinjavanje građevinskog otpada uslov za građevinsku dozvolu

Građevinski otpad, foto: Pixabay

Novom uredbom, pre početka gradnje, investitor će morati da sačini plan upravljanja otpadom, koji sadrži podatke o vrsti i količini otpada koji će nastati tokom građevinskih aktivnosti kao i kako će postupiti sa tim otpadom.

“Na početku samog procesa, pravilno zbrinjavanje i plan zbrinjavanja ovog otpada je uslov za dobijanje građevinske dozvole. Na kraju čitavog procesa, potrebno je, da biste dobili upotrebnu dozvolu, dostaviti dokaz da je ovaj otpad zbrinut u skladu sa zakonom, odnosno sa samim planom o upravljanju građevinskim otpadom”, objašnjava Tanja Kaluđerović iz Ministarstva zaštite životne sredine.

Fizička lica koja adaptiraju stan ili poslovni prostor – veličine do 200 kvadratnih metara ne moraju da imaju građevinsku knjigu i plan o zbrinjavanju, ali su dužni da otpad prijave komunalnim službama i pravilno ga skladište.

Tanja Kaluđerović navodi da je novina da i fizička lica mogu doneti do jedne tone otpada od građenja i rušenja, koji nastaje u domaćinstvima, na mesto koje je za to predvidela lokalna samouprava.

Ekološka odgovornost u građevinarstvu

U Uredbi je posebna pažnja posvećena zabrani ponovne upotrebe otpadnog asfalta, ukoliko on može doći u dodir sa površinskim ili podzemnim vodama, posebno u područjima podložnim poplavama, močvarama, tresetištima, obalama reka ili poplavnim ravnicama, kao i u izgradnji prilaza mostovima i nasipima, osim ako nije prethodno tretiran. Nova Uredba predstavlja značajan korak ka poboljšanju ekološke odgovornosti u građevinskoj industriji, postavljajući standarde za upravljanje ovom vrstom otpada.

Prema rečima Dejana Bojovića, ovom Uredbom investitori imaju više obaveza a ne kao što je dosad bilo – nisu imali nikakvu obavezu.

“Investitor je dužan da izvođaču radova omogući da obavi pregled objekta, da utvrdi i ispita koji materijali se nalaze u i na objektu, kao i koji materijali će u toku izvođenja građevinskih radova postati opasni otpad. Samim tim, projekat će biti sastavni deo građevinske dozvole. S druge strane, projekti rušenja, kakve smo imali dosad, više ne bi trebalo da postoje, jer je Zakon o izgradnji i prostornom planiranju u koliziji sa samim sobom. On u stvari nema rušenje kao operaciju, kao radnju. A imamo tehničku kontrolu rušenja, znači operaciju koja u zakonu ne postoji i za koju nemamo odgovarajuću školsku spremu, tako da će i tu morati doći da izmene, pogotovo što nemamo licence za tu vrstu zanimanja. Po našem mišljenju, treba da budu sertifikovane firme koje to mogu da rade i ne bi trebalo raditi odvojene projekte, nego bi to trebalo da radi jedna firma – pregled objekta, sam projekat rušenja, da se izabere tehnologija, da se opasni materijali uklone iz objekta a ne kao što je bila dosadašnja praksa da imamo projekat, da možda nešto tako i piše, i onda dođe bager sve poruši za dva-tri dana i ništa od toga ne možemo iskoristiti. Građevinski otpad u mešanom stanju nema nikakvu vrednost, on tada  zaista i jeste otpad.

Danas imamo ogromne količine građevinskog otpada. Prema pokazateljima za Grad Beograd, to je oko 10 miliona tona. Imamo velike infrastrukturne radove, počevši od izgradnje saobraćajnica, pruga, zamene kolovoznih traka u gradovima, trotoara, radova na komunalnoj, vodovodnoj infrastrukturi itd… Te količine su ogromne i tačne podatke o količini građevinskog otpada ne možemo dobiti jer se o njima ćuti. Kad krenete auto-putem prema Subotici, Šapcu ili Čačku, videćete ogromna brda građevinskog materijala koji su, u suštini, otpad. Postoji još jedan problem, na Moravskom koridoru vadi se šljunak iz korita reke a onda se zatrpava drugim materijalom. To ne bi smelo da se radi! Svako prikriva količine otpada, ne želi da ga prikaže ali to se najlakše vidi po ogromnom devastiranom prostoru u Vojvodini. Ovom Uredbom se to zaustavlja i počinjemo da stvaramo jednu novu industriju, koja će se zvati reciklažna industrija, gde stvaramo novi material, i umesto da imamo veliki broj kamenoloma, da vadimo tolike količine peska i šljunka iz reka, možemo da koristimo reciklirane materijale koje smo dosad bacali”, smatra Dejan Bojović.

Plan da se oko 40% građevinskog otpada reciklira

Od građevinskog otpada, koji sada završava na deponijama ili ga nalazimo bačenog pored puteva, u prirodi – može bukvalno sve da se iskoristi. Od krova, pokrivke, greda, betona, kablova, stakla, cevi, podova… Veoma je važno da se selektuje materijal na licu mesta.

„Plan je da se do 2030. godine reciklira 40% građevinskog otpada. Smatram da je to nemoguće uraditi dotad, jer loklanim samoupravama treba vremena – godinu, dve pa i tri dana da donesu odluke, da odrede lokacije i da uostalom sve to definišu. Mislim da taj cilj, koji smo sebi zadali, nije dostižan do tog roka, jer je potrebna akcija celokupnog društva i veća saradnja ministarstava. Potreban im je koordinator u ovom slučaju a to je Srpska asocijacije za rušenje dekontaminaciju i reciklažu, koja je član Evropske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu EDA i Evropskog instituta za dekontaminaciju“, smatra predsednik nacionalne asocijacije Dejan Bojović.

Inače, Srpska asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu učestvovala je u izradi poslednje Izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom, gde je na njen predlog, po prvi put, u zakonu definisana nova kategorija otpada pod nazivom „otpad od građenja i rušenja“, čime je napravljen istorijski iskorak u radu Asocijacije. U izradi Uredbe Asocijacija nije učestvovala.

Bojović ističe da se Asocijacija trudi da postavi temelje jedne nove prakse koja će koristiti građevinski otpad za stvaranje novih proizvoda koji će se dalje upotrebljavati a s druge strane će se sačuvati prirodni resursi.

Lajkujte EkoVest na Facebooku

Zapratite EkoVest na Twitteru

Tekst: Dragana Ratković

Foto: Pexels