Category Archive Vesti

ByAdmin

KOMPOSTIRANJE ZA POČETNIKE

Prikupljanje biljnih otpadaka iz procesa biljne proizvodnje ili tokom pripremanja hrane i prerada – do nove upotrebne vrednosti, nije neko novo otkriće. Svako ko je imao iskustvo života na selu ili bar u kući, oprobao se u tome ili je bar video kako su to drugi radili. Zanimljivo je da za kompostiranje nije čak ni neophodno da imate dvorište ili baštu.

ŠTA JE KOMPOSTIRANJE?

Jasno je da kompostiranje nije ništa novo jer se u organskoj proizvodnji kompost vrlo dugo i često koristi. Zapravo, kompostiranje je, objašnjeno jezikom hemijskih procesa, aerobno razlaganje organske materije koje se dešava i bez čovekovog učešća tokom kruženja u prirodi, procesima raspadanja i razlaganja. Kompostiranjem mi samo smanjujemo svoj dug prema prirodi od koje uzimamo svake godine sve više.

U zavisnosti od materijala koji su baza za kompostiranje, razlikujemo više vrsta komposta: kompostni stajnjak, glistenjak, kompost od biljnog industrijskog otpada, gradskog zelenog otpada, a najčešće je baštenski kompost, nastao od zdravog organskog otpada iz domaćinstva, restorana i sl. Kompost, gotovi proizvod procesa kompostiranja, služi kao đubrivo, i kao materijal za zastiranje zemljišta a u prirodi na mestu nastajanja je sastavni deo zemljišnih slojeva.

Pored toga što kompostiranjem regulišemo količinu biljnog otpada, ono rešava još jedan krupan problem. Naime, deponije na kojima završava velika količina organskog otpada, veliki su proizvođači metana i drugih gasova staklene bašte. Metan je višestruko moćniji od CO2. I upravo je on uzrok samozapaljivanja deponija, posebno tokom letnjih meseci, kada se i inače razvijaju visoke temperature.

KAKO NAPRAVITI SVOJ KOMPOST?

Najbolje je to raditi u dvorištu ili bašti. Osnovne materijale već tu imamo – lišće, suvu travu i biljne ostatke tokom procesa proizvodnje, grančice, često i piljevinu; zeleni deo tj. otpad iz kuhinje. Dovoljno je ograditi deo u dvorištu, gde već postoji i zemlja i mikroorganizmi neophodni u ovoj preradi jedne hranljive vrednosti u drugu. Malo “zahtevnija“ je situacija ako nemate dvorište a želite da kompostirate u stanu ili na balkonu. Predrasuda od koje ljudi često polaze je da kompostiranje zahteva veliki prostor i da je kompostiranje nešto prljavo što jako smrdi. Može se i to desiti, ali to znači da se u procesu potkrala neka greška. Ko radi taj i greši, sve se može popraviti.

Možete krenuti od posude (čak iako imate veći prostor, prosto da biste lakše pratili šta se dešava). Ta posuda je sada vaš komposter u kojem mikroorganizmi razlažu, raspadaju materiju koju mi ubacujemo kombinujući je. Bitno je uočiti razliku između raspadanja, odnosno razlaganja i truljenja. Ako se desi da iz neke potkradene greške vaš materijal počne da truli, onda se može pojaviti i neprijatan miris, odnosno smrad. Kompostiranjem materije se razlažu na sadržaj materija koje inače već imaju i u kombinaciji sa ostalima, dobijaju novu teksturu, sastav i kvalitet. Neka vaša posuda ima 10-30 l. Iako ne podržavam korišćenje plastike, u ovom slučaju je bolje rešenje plastična posuda (sa oznakom da je upotrebljiva za hranu), nego drvena ili metalna, a još bolji izbor je glinena, neka veća saksija ili žardinjera. S obzirom na to da je to aerobni proces, zahteva vazduh odnosno kiseonik, neophodno je otvaranjem rupica omogućiti dotok vazduha. Naravno ne preterivati.

ŠTA SE STAVLJA U KOMPOSTER?

Ben Kerckx /Pixabay

Kao sadržaj komposta ne koristi se kuvana, konzervirana i začinjena hrana, citrusi jer su prepuni fungicida što bi štetilo našim mikroorganizmima, ostaci luka zbog mirisa, lišće nekih drvenastih vrsta (orah i četinari). Korisno je dodavati sitno izmrvljene ljuske od jaja i talog od kafe, ali umereno. Nije štetno dodavati dlake, papirnate maramice i ubruse, papirne slamčice, drvene štapiće za sladoled, štapiće za uši od bambusa, četkice za zube takođe ili krpene materijale od bambusa. Izbegavati dodavanje previše trulog sadržaja jer će poremetiti status mikroorganizama i proces raspadanja pokrenuti u pravcu truljenja, što je za naš kompost nepovoljno.

KAKO SLAGATI SASTOJKE?

Slično sađenju biljaka u posudama, potrebno je napraviti drenažu, zato su najzgodnije grančice, čak i malo deblje. Iako je njima potrebno više vremena za raspadanje, to nije sada problem jer su na dnu i imaju drugačiju funkciju. Mala napomena da i prilikom sadnje u podignutim lejama ili saksijama umesto kamenčića možete koristiti grančice kao drenažu. Raspadanjem ostaje hranljiva materija i prilikom mešanja sadržaja u nekim sledećim presađivanjima ili obradi, nemate problem s kamenčićima ili komadićima opeke. Nakon toga je dobro staviti karton, u komadima, koji će se vremenom raspadati. Zato je dobro da je očišćen od svih delova koji su neraspadajući, kao što su lepljive trake ili neke nalepnice i ostaci lepka.

Privatna arhiva

Kvalitet komposta zavisi od sastava i odnosa materijala koji unosimo i slažemo. Materijal se deli na zeleni materijal (kuhinjiski organski otpad), koji sadrži dosta azota, i braon materijal, koji sadrži dosta ugljenika: slama, suvo lišće, karton, hartija, seno, piljevina, krajnja rolna kartona od toalet papira, kesice iz kupovine sitno iseckane. Trudimo se da pratimo odnos koji bi odgovarao nečemu što postoji u prirodi, s obzirom na to da se kompostiranje dobrim delom odvija u prirodi i bez našeg učešća.

Zeleni deo (azot), kuhinjski otpad je praktično gorivo za kompost. Jako je bitan odnos ova dva materijala. U principu, treba da bude više braon materija (suvog i drvenastog), od zelenog. Kada slažemo kompostne slojeve, prvo ređamo braon materijale, pa zelene ostatke, i tako naizmenično. Ovo je ujedno dobra prilika da sačuvamo i na ovaj način recikliramo i materijale kao što su kutije, kartoni, ubrusi, papirne kese i sve ono što smo do tada bacali u kantu za otpatke.

Svaki put kad složimo sloj zelenog materijala iz kuhinje, potrebno je prekriti slojem braon materijala. Tako ćemo sprečiti sakupljanje muva, pored ostalog a samim tim sprečiti ostale posledice kojima se naš kompost može pokvariti. Svaka vrsta materijala dobro je da bude usitnjena, neka vam to postane deo obrade namirnica za pripremu hrane. Kad iseckate sadržaj koji pripremate, iseckajte i ono što odbacujete u komposter. Takođe i braon materijale. Pored svega ovog potrebno je uneti i malo zemlje. Na početku sam spomenula da je u bašti to jednostavnije jer je zemlja već tu. Najbolja bi bila šumska zemlja. Ali ako niste u prilici da odete do šume, dobar je i površinski sloj ispod drveta koje imate u blizini. Taj sloj je nastao razlaganjem, raspadanjem lišća koje je ostalo ispod drveta. Ovaj sastojak sadržaja kompostera je važan jer se tako unose mikroorganizmi, glavni pokretači procesa raspadanja. I nastavak slaganja slojeva sastoji se samo u ponavljanju svega što je urađeno od početka.

Dobro je znati, da povremeno kao sloj treba ubaciti grančice, da bi se gornji slojevi bolje drenirali, dodati novi sloj zemlje takođe. Važno je pratiti i odnos, braon materija treba da je u razmeri 3:1 u odnosu na zelene slojeve. Vlažnost je optimalna oko 50 %, što znači ni previše vlažno a nikako ni osušeno. Posudu je poželjno držati zatvorenom, da se ne zasušuje, niti da se previše vlaži, da ne privlači muve. Takođe, potrebno je slojeve povremeno promešati, u gornjim slojevima, ali tek posle nekog vremena od početka slaganja. Vrlo brzo primetićemo kako se proces dešava a naša gomila sleže i smanjuje volumen ali povećava težinu – jer je redovno dopunjujemo.

PRVI REZULTATI

Posle nekoliko dana, osim što možemo primetiti sleganje slojeva, osetićemo zagrevanje, jednostavno opipavanjem posude, a ako želimo biti sigurni – možemo koristiti neku od sprava za merenje temperature. Temperatura komposta nije poželjno da prelazi 65 stepeni Cejzijusovih da bi se procesi sačuvali na nivou kojim dobijamo kvalitetean kompost. Zato je između ostalog potrebno mešanje. Najpriorodnije je to raditi rukama, odnosno rukavicama. Na taj način najbolje možete osetiti toplinu kompostne mase, osetiti specifični miris (ako se kompost dobro gradi, oseti se miris najpribližnije sličan mirisu šume) i proceniti da li je vlažnost odgovarajuća. Poželjno je imati dve posude, bar, da se sadržaj svežeg materijala ne bi mešao sa već skoro formiranim kompostom. Za nekoliko meseci imaćemo prve rezultate, i kompost koji možemo koristiti za setvu i sadnju na našem balkonu ili u vrtu.

Uživajući u kompostiranju, kasnije ćete više uživati u gajenju svojih biljaka.

Tekst: Majda Adlešić, Ekokoncept Pogon
Foto: Pixabay i Majda Adlešić

ByAdmin

NOVO OTKRIĆE: ELEKTRIČNA ENERGIJA IZ MULJA KANALIZACIJE

Turski naučnici proizvode električnu energiju i gas iz kanalizacionog mulja koristeći tehnologiju za rasplinjavanje razvijenu u Laboratoriji za obradu mulja na Univerzitetu Dokuz Eylül (DEU).

Naučnici sa Univerziteta u Izmiru u zapadnoj Turskoj rade na stvaranju alternativnih izvora energije, kako bi ograničili negativne uticaje fosilnih goriva na okolinu, a nedavno su razvili projekt o tehnologiji rasplinjavanja, navodi se u saopštenju ovog Univerziteta.

Profesorica Azize Ayol sa Odeljenja za okolišnu tehnologiju i njen tim proizveli su sintetički plin, bogat vodonikom, iz biomase metodom koju su razvili u okviru projekta Turskog veća za naučna i tehnološka istraživanja.

Ayol je pojasnila da za proizvodnju energije koriste kvalitetan sintetički plin koji se dobija iz kanalizacijskog mulja koristeći tehnologiju rasplinjavanja. Reč je o jednom od nekoliko svetskih projekata o potencijalu ove tehnologije.

“Mulj koji nastaje u postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda uzimamo kao sirovinu i ponovo ga koristimo u različite svrhe, i to tehnologijom rasplinjavanja”, rekla je.

Tokom ispitivanja proizvedeno je 1 kilovat-sati električne energije i 1,2 kubna metra sintetskog plina bogatog vodonikom iz 1 kilograma suvog mulja za obradu.

„Naše pilot postrojenje može raditi 12 sati bez prekida. Dnevno tretiranjem mulja možemo proizvesti približno 20 kWh električne energije. To je dovoljno za podmirivanje potrošnje električne energije najmanje četiri porodice “, objasnila je ova naučnica.

Naglašavajući važnost pružanja energije iz obnovljivih izvora, posebno u ruralnim naseljima, Ayol je primetila da je s takvim sistemima moguće pretvoriti organski otpad u električnu energiju.

“Nema potrebe za vrlo visokim investicijskim troškovima za ove sisteme,” rekla je Ayol, dodajući da sistem za rasplinjavanje uzrokuje nultu ili izuzetno nisku emisiju zagađenje vazduha.

“Što se tiče zagađenja, ovi sistemi su alternativa tehnologiji spaljivanja”, rekla je.

Izvor: Hayat.ba
Foto: Pixabay

ByAdmin

NOVA VREDNOST STARIH GUMA

Ako je izum točka pokretač napretka ljudske civilizacije, onda je izum gume, po današnjim kriterijumima, njegov „apdejt“. Taj prvobitni, kameno-drveno-čelični točak nam je svojim oblikom i načinom korišćenja doneo i obezbedio, moglo bi se reći – sve… Od načina korisnog transporta, prevoza tereta i ljudstva, do zabave i ratovanja, i shvatanja da on može pružiti i užitak, i sigurnost, i zaradu. Vidici su se tada proširili, i „truckavi“ točak je našao mnogostruku primenu od upotrebe za kraljevske i carske glamurozne kočije „iz snova“, do najjednostavnijih seoskih dvokolica opremljenih za rad.

Kraljevska kočija, Belem, Portugalija, foto: M. Ćirković

OD TOČKA DO GUME

Vekovima se točak „kotrljao“ putujući na sve strane sveta. A onda se pojavio fantastičan pronalazak, njeno veličanstvo – guma. Bio je to revolucionarni pronalazak, a samo oni malobrojni su shvatili da je taj novi proizvod društveno prihvatljiv, i da će naći primenu u celokupnom prosperitetu ljudske civilizacije.

Točak istorije se ponovo okrenuo, noseći ovaj put svoje terete udobno, luksuzno, nečujno i sigurno, žargonski rečeno „na nivou“. Napunjeni vazduhom, gumeni pneumatici su pokretali vozila koja na putovanjima nikad nisu bila udobnija i bezbednija, apsorbujući sve udarce prolascima kroz rupe i neravne terene. Proizvođači ovih pneumatika, ispunili su svoje ciljeve napravivši veoma savremene proizvode koji su nudili takvu udobnost korišćenja da je svuda u svetu krenula njihova masovna proizvodnja. Naravno, shvatili su da gde je masovna proizvodnja, tu je negde i dobra zarada, samo je treba ostvariti. Milijarde i milijarde gumenih pneumatika našlo je svoju primenu na nekom od savremenih prevoznih sredstava.

U SRBIJI SE RECIKLIRAJU SVE VRSTE GUMA

Sve što je dobro, kratko traje, tako i gumeni pneumatici, koji su nakon upotrebnog veka odlagani na dozvoljena ali i na nedozvoljena mesta. Ovih nedozvoljenih se većina građana Srbije zasigurno nagledala, a neki su pak i učestvovali u nastanku ružnih slika bacanja i odlaganja guma na nelegalnim deponijama, obalama reka i svakog prirodnog prostora koji su takvi pojedinci smatrali pogodnim za te svari, ne znajući da je guma i kao takva, upotrebljenja zapravo sirovina, i da se može ponovo reciklažom iskoristiti u neke druge svrhe, za dobrobit svih nas.

Upravo je reciklaža guma dobar primer početka razvoja cirkularne ekonomije u Srbiji, s obzirom na to da se gume nakon upotrebe mogu koristiti kao resurs za proizvodnju u raznovrsnim delatnostima i da su našle raznoliku primenu i kod nas.

Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije

Da ne deluje sve tako „mračno“, i da je većina građana Srbije ekološki osvešćena po ovom pitanju, govore i statistički podaci Agencije za zaštitu životne sredine da je od 2011. do 2019. godine reciklirano 347.731 tona otpadne gume, dok je u tom vremenskom periodu na tržištu plasirano 274.196 tona gume. U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da se u našoj zemlji mogu reciklirati sve vrste guma, a od 2012. godne i najveće gume na svetu, kao što su one koje se koriste na damper kamionima nosivosti do 450 tona rude, u rudnicima poput RTB Bor. Te gume su prečnika do 3,6 metara i težine do 2.600 kilograma. Mnogo gume na jednom mestu…

KAKO SVE TO IZGLEDA U PRAKSI?

Na koji način i ko se bavi prikupljanjem i recikliranjem otpadne gume u Srbiji, Suzana Obradović kaže da se tretman guma odvija u desetak postrojenja, i da je sistem njihovog sakupljanja razvijen u poslednjih deset godina. Pritom, pneumatici se sakupljaju putem sakupljačke mreže koju organizuju recikleri, i koja uključuje sopstveni sistem sakupljanja, kao i sakupljače, fizička i pravna lica sa kojima sarađuju. Takođe, gume stižu u reciklažne centre i od generatora otpada kao što su vulkanizerske radnje, poljoprivredna dobra, deponije, industrije, gumarskih, rudarskih i transportnih preduzeća, proizvođača i distributera pneumatika.

UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU

Kako sve nesakupljene otpadne gume mogu da utiču na zagađenje životne sredine u odnosu na one sakupljene, naša sagovornica pojašnjava da otpadne gume koje su pravilno deponovane ne izazivaju zagađenje tla, vode i vazduha.

„Međutim, postoji niz akcidentnih situacija kada je moguć štetni uticaj na životnu sredinu, što se posebno odnosi na laku zapaljivost guma i mogućnost nastajanja požara na deponijama. Paljenjem guma, u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva. Takođe, topljenjem guma nastaju tečni polutanti koji prodiru u tlo i mogu biti opasni zagađivači ukoliko dopru do površinskih i podzemnih voda“, navodi Suzana Obradović.

Gume u postupku reciklaže

Postupak reciklaže guma u savremenim postrojenjima je bezbedan po životnu sredinu, tvrdi naša sagovornica. U postupku reciklaže pneumatika dobija se gumeni granulat u najvećoj količini, potom čelična žica i platno. Razdvajanje komponenti obavlja se dejstvom magneta i vazdušne struje. Jedini energent koji se koristi je električna energija. Ne upotrebljavaju se nikakvi hemijski reagensi niti ima termičkih reakcija, tako da se ne stvara nikakva otpadna supstanca.

Posebno je značajno da u ovom procesu nema nikakvih propratnih zagađenja životne sredine, kategorična je Suzana Obradović. Čelična žica, kao jedan od proizvoda tokom prerade, koristi se u livnicama i tako se vraća u proces proizvodnje, a platno najčešće koriste cementare kao gorivo. Gumeni granulati, koji se dobijaju sečenjem pneumatika, proizvode se u različitim veličinama, u zavisnosti od dimenzija koje su potrebne kompanijama za dalju proizvodnju.

STARA GUMA A NOVA NAMENA

„U našoj zemlji gumeni granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično. Većina recikliranih guma se izvozi u Mađarsku, Rumuniju, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Manje količine guma koriste se u energetske svrhe, i to u cementarama. To su uglavnom gume koje imaju velika oštećena i nisu pogodne za dobijanje gumenog granulata“, istakla je Suzana Obradović.

Rekreativno trčanje po trim-stazi od recikliranih guma, foto: M. Ćirković

Usitnjen gumeni granulat kao sirovina i novi proizvod koristi se i korišćen je za izgradnju velikog broja sportskih stadiona i atletskih staza širom Srbije. Sportisti i rekreativci su već odavno uveliko u mogućnosti da treniraju i trče po ovim novim savremenim podlogama, kako na stadionima, tako i na rekreativnim atletskim stazama u mnogim gradovima Srbije. Udobnost trčanaja i treniranja, obezbeđuje nam reciklirana guma. Svi koji su trčali novim stazama kroz parkove, duž rečnih kejova, vežbali na teretanama na otvorenom, ili vodili decu na dečja igrališta – mogli su da primete da gaze po mekanoj podlozi u odnosu na ranije betonske. Svi ti tereni su napravljeni od gume koja je reciklirana u postrojenjima u Srbiji.

Reciklirana guma je takođe našla primenu u sportskim klubovima i u školama, fudbalskim terenima sa veštačkom travom prvoligaša i malim terenima za rekreativni fudbal. Takođe, kod nas se prave i graničnici za parking i točkići za kontejnere. Njen upotrebni potencijal kao otpadne sirovine je zaista širok, a mogućnosti su mnogostruke, od zaštite životne sredine do potencijalnih šansi za zaradu. Na primer mogu da se koriste kao dodatak asfaltu prilikom izgradnje kolovoza, kao izolacioni materijali, podne prostirke za štale, apsorber zvuka u zidovima duž auto-pueva, itd.

Korist recikliranja gume je ogromna, a guma uz ove postupke opet „nalazi” novu upotrebnu vrednost.
Od proizvodnje do reciklaže, gumeni „točak istorije“ nastavlja da se obrće na dobrobit svih nas.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Miloš Ćirković i Udruženje reciklera Srbije

 

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

ŽIVIMO U “URBANOJ RERNI”

Gradovi čine jedan posto svetske površine, troše 78 % energije a proizvode 60 % ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Iz godine u godinu, primetno je širenje gradova, sve manje je zelenih površina, a sve veći broj stanovnika – sve to utiče na povećanje temperature u urbanim sredinama. Zbog svega navedenog, predviđanja su da će u budućnosti u gradovima biti znatno toplije, u odnosu na njihovu okolinu. Zbog toga se u poslednje vreme sve više govori o urbanoj klimi. O ovoj temi ragovarali smo sa dr Draganom Miloševićem, docentom na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

“Urbana klima je najbolji dokaz čovekovog uticaja. Kako smo izgradili naselja i kako su se ona razvijala, naš otisak i uticaj na klimu je sve veći. Glavni pokazatelj urbane klime je fenomen urbanog ostrva toplote, drugim rečima, grad je znatno topliji u odnosu na svoju prirodnu okolinu. Čovek je podigao naselja, izgradio zgrade, puteve, prakinge, i za to je utrošeno mnogo asfalta, čelika, betona, stakla. Svi ti materijali upijaju znatno više sunčeve toplote nego neko zemljište, na kom raste trava, zelenilo, usevi… Samim tim, ako ta urbana površina više upije toplote, ona će je više i emitovati u atmosferu, i zagrevaće se grad. Zato kažemo da živimo u “urbanoj rerni“. Čim izađemo iz grada, osetimo razliku između regionalne i urbane klime unutar grada.”

Projekcije pokazuju da će do polovine ovog veka 70 % stanovnika na planeti živeti u gradovima. Kako život u gradu učiniti podnošljivijim, prijatnijim?

„Nažalost, posebno u zemljama u razvoju, kao što je Srbija, i dalje se više ceni sivo, nego zeleno, parkovi su nužno zlo. I do god razmišljamo da li napraviti park ili parking, bićemo u problemu. U razvijenim državama, zelenilo se čuva a zelene površine se uvećavaju. To moramo i mi primeniti, jer urbana klima sve više negativno utiče na čoveka, i ako ne ozelenimo gradove da budu “ecofriendly” – biće sve teže živeti u njima. Već je dokazano da u gradovima toplotni talasi utiču na smrtnost stanovništva, posebno starijih. Ta toplota je nevidljiva, za razliku od poplava, kada imamo dosta upečatljiv hazard a toplotni talasi i njihov efekat prođe nezapaženo u javnosti, tako da se ne vodi računa o njihovim negativnim uticajima.”

Tokom leta, život u urbanim sredinama postao je nezamisliv bez upotrebe klima-uređaja, što dodatno povećava temperaturu u gradu a istovremeno se emituje i više ugljen-dioksida u atmosferu. Koliko sve to utiče na urbanu klimu, i šta je rešenje?

“Zaista je došlo vreme da se danas, bez korišćenja klima-uređaja, ne može normalno živeti, posebno tokom toplotnih talasa koji su upravo posledica urbane klime. U tim situacijama, rashlađujemo se klima-uređajem, koji izbacuje toplinu iz stana i dodatno zagreva i ovako toplu atmosferu, dodatno emituje gasove s efektom staklene baste, jer nažalost struja koju koristimo je najčešće iz prljavih izvora. Tako da je to jedan ciklus u kom se vrtimo ukrugu, koji postaje sve teži i gori za planetu. Jedno od rešenja je da urbane sredine učinimo što prirodnijim, koliko je to moguće. Jedan od dobrih primera su zeleni zidovi i krovovi, koji znatno utiču na smanjenje korišćenje klima-uređaja. Ako pokušamo da ulažemo u zelenu infrastrukturu ili neku dodatnu plavu infrastrukturu, kao što su npr. fontane, prskalice – uticaćemo na smanjenje zagrevanja a samim tim ćemo trošiti i manje struje, a i manje ćemo zagađivati vazduh u gradu.”

Da li i koliko urbana klima utiče na globalnu klimu?

„Urbana klima je lokalni fenomen i ispoljava se unutar grada, ali svakako utiče i na regionalnu i na globalnu klimu. Stanice koje se koriste za analizu globalnih podataka, nalazi se unutar gradova. Naravno, da će takve stanice pokazivati nešto višu temparaturu a to je imput za globalnu kalkulaciju. Problem je što su neke stanice bile na rubu grada ili izvan grada a širenjem naselja one se sada nalaze u gradu. Teško je razdvojiti urbani signal u odnosu na globalne cikluse i globalne promene klime. Naravno, naučnici i statističari pokušavaju da uklone taj urbani efekat i zadrže samo prirodni signal ali to je teško razdvojiti.”

Istraživačka tim Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu godinama se bavi urbanom klimom s akcentom na Novi Sad. Da li se menja klima u Novom Sadu, šta kažu vaša istraživanja?

Foto: GettyImages

“Imamo podatke za poslednjih nekoliko godina. Grad je takav da ima svoju mikroklimu. Svaki deo grada ima drugačiji signal. Imamo stanice u centru, na Limanu, Petrovaradinu, Grbavici, Klisi… Ako pojedini delovi grada imaju više zelenila, između zgrada postoji veći slobodan prostor – tu je temperatura niža i biće prijatnije za život kao što su npr. Limani. Grbavica je gusto izgrađena, to je urbano ostrvo toplote jer nedostaje zelenila. Tu se oseti najjači efekat urbane klime. U Novom Sadu, u toku toplotnih talasa noću, bude od 10 do 12 stepeni toplije u odnosu na Rimske Šančeve ili na prirodne delove oko grada. U gradu je za 10 stepeni toplije u odnosu na 10 km izvan grada, to je mala razdaljina a velika razlika u temperaturi .Mi, osim temperature, pratimo i vlažnost vazduha i primećuje se da u gradu postoji i manja vlažnost zbog manje zelenih površina.Takođe smo pratili i urbane poplave i otkrili kritične lokacije gde urbane mikro depresije utiču na akumulaciju atmosferskih padavina. Ono što trenutno radimo jeste podizanje zelenog zida i zelenog krova na školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu. Na tom primeru pokušaćemo da izračunamo koliko zelena infrastruktura utiče na uštedu energije unutar zgrade, merićemo klimatske elemente unutar i izvan zgrade, da vidimo kako ta zelena površina utiče na promenu temperature, vlažnosti, na pravac vetra itd… Na školi će biti postavljeni i solarni paneli, tako da ćemo za održavanje infrastrukture koristiti prirodne izvore energije. Ovo radimo u okviru prekograničnog projekata sa Hrvatskom “GreEnergy” koji se odnosi se na ozelenjavanje gradova, odnosno razvoj i promociju energetske efikasnosti i održive životne sredine u urbanim sredinama. Imaćemo tako ogledni primer u Novom Sadu i u Osijeku.”

Istraživanja o temperaturi i vlažnosti vazduha kao i padavinama urađena su zahvaljujući pregograničnim projektima sa Mađarskom. Reč je o projektima Urban-Path i Urban-Prex. Šta je Novi Sad time dobio?

“Dobili smo dve velike mreže – mrežu za praćenje klimatskih parametara temperature i vlažnosti i mrežu za praćenje padavina u različitim delovima grada, i Novi Sad je dobio tri sistema rane najave. U gradu postoji mreža od 27 mernih stanica za merenje temperature i vlažnosti, u različitim delovima grada, tako da smo pokrili lokalne klimatske zone od Grbavice, svih Limana, Telepa, Petrovaradina, Klise do Sremske Kamenice. Imamo stanice i izvan grada, i tu smo mogli da “osetimo” toplotni puls grada, da vidimo koji delovi i kada su najugroženiji od viška toplote. Sad imamo jednu dobru sliku na osnovu koje se, u pojedinim delovima, može uticati na izgradnju, da se traže obavezni zeleni elementi na zgradama kako bi se smanjio negativan uticaj da se ne bi pogoršalo stanje. Na našim sajtovima, građani mogu unapred da vide (do 48 sati) u kojim delovima grada se očekuju obilne padavine i gde su moguće poplave. Ti podaci su javno dostupni. Grad i JKP “Vodovod i kanalizacija”, sa kojima sarađujemo, imaju pristup našim prognozama i modelu, tako da na vreme mogu da reaguju i vide koji deo grada je ugrožen. Dobra stvar ovih projekata je da je 85 % budžeta za sisteme rane najave novac dobijen iz fondovi EU. Nadam se da ćemo u budućnosti kroz slične projekte unaprediti kulturu stanovanja, urbanu klimu u gradu i podići svest građana. Određeni sektori i javna preduzeća u gradu već koriste naše podatke ali mislim da tom polju treba još mnogo da se napreduje. Krajnji cilj urbane klime je da se poboljša život čoveka u gradu, kao i da se rezultati primene u arhitekturi i urbanom planiranju, da ukažemo koji delovi grada su najugroženiji od toplotnih talasa, od padavina, vetrova, i da na osnovu toga grad i gradske institucije planiraju razvoj tih delova grada. Ako se planira grad bez klime, neće biti dobra situacija.”

Temperatura u Novom Sadu raste, vlažnost je manja a šta kažu vaša istraživanja u vezi sa količinom padavina?

„Padavine su varijabilne. Morate imati niz duži od 20 do 30 godina kako biste uhvatili određene trendove. Naša mreža radi više od godinu dana i pratićemo situaciju i ubuduće. Dosad smo uočili da grad, na neki način, “uhvati” određenu količinu oblaka, veže za sebe i dobije određenu količinu padavina, posebno severni deo grada prema Klisi i Temerinu.Treba nam nekoliko godina,više sezona da uhvatimo signal kako grad utiče na padavine, jer to je i u svetu manje istraženo područje u odnosu na temperature.”

Novi Sad ima dve mreže – za merenje temperature i padavina, što je dobra osnova za buduće planiranje razvoja grada. Kakva su iskustva u svetu, kako veliki višemilionski gradovi utiču na urbanu klimu, ima li pozitivnih primera?

Foto: Pixabay / moritzklassen

„Što se tiče urbane klime, ističe se Honkong. Tamo se ulaže veliki novac u istraživanja, decenijama postoji velika mreža za merenje temperature, vlažnosti i vetra u svim delovima grada, i na osnovu tih podataka rade planiranje grada. Površina Honkonga je ograničena i grad se širi u visinu, raste broj stanovnika i njima su dragocene informacije o urbanoj klimi, jer oni svoje planiranje zasnivaju upravo na tim podacima. Oni žele da povećanje stanovništa ne utiče negativno na život u gradu, nego da kroz dizajn i planiranje utiču na ublažavanje tih negativnih efekata. Dobro rade i u Feniksu u Arizoni. Oni koriste mobilna mikrometeorloška kolica i rade mobilna merenja. Razvili su model mikrometeoroloških kolica i mi ćemo preko najnovijeg projekta “GreEnergy” to isto uraditi. Imaćemo dvoja kolica da analiziramo mikroklimu. Gradovi koji dobro koriste podatke urbane klime za svoj razvoj su Amsterdam i Pariz, a u Kanadi je to Toronto.

Klima će se menjati, i sve više stanovnika živeće u gradovima. Samim tim naše ponašanje i urbano planiranje moramo prilagoditi onom što nas čeka. Novi Sad ima dobre osnove, imamo podatke o temperaturi i vlažnosti, padavinama, poplavama, a u budućnosti ćemo imati mikro podatke za različite delove grada. To je odlična osnova da se ti podaci primene za arhitektonska i urbana rešenja, u cilju poboljšanja kvaliteta života u Novom Sadu“, zaključio je dr Milošević.

Tekst: Dragana Ratković
Foto: Pixabay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

ALARM ZA KLIMATSKU ODGOVORNOST UVELIKO ZVONI

Svojevremeno se smatralo da će klimatske promene biti problem daleke budućnosti, te iako se dogode – neće imati uticaja ni na čoveka kao ni na svet oko nas. Međutim, godinama unazad, ekstremni događaji poput velikih požara, poplava, erozija zemljišta, oluja i talasa tropskih vrućina naterali su sve nas da porazmislimo i upitamo se da li su te pojave zaista normalne ili pak dolazi do promene klime. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, u poslednjih 15 godina temperature i kod nas evidentno rastu. Takođe je dokazano da se globalno zagrevanje ne događa samo od sebe i da je de fakto posledica uticaja čoveka.

Zbog čega je važno da šira javnost shvati važnost klimatskih promena, kako izgledaju edukacije iz ove oblasti i kome su namenjene – pitali smo Bojanu Bogojević, diplomiranu pravnicu i UN akreditovanog edukatora za klimatske promene.

DIREKTAN PRISTUP

„Izuzetno je neophodno da javnost ozbiljno shvati pitanje klimatskih promena, jer to je jedna složena oblast koja bez diskriminacije pogađa sve nas, a posledicama već uveliko svi svedočimo. Jednostavno je, bez ozbiljnog shvatanja – nema napretka i nema budućnosti.

Kao i uvek kada se suočavamo sa nečim novim, imamo nevernike, teoretičare zavere i predlagača instant rešenja, sve to zato što klimatske promene od nas zahtevaju promene načina razmišljanja, delovanja i prihvatanje lične odgovornosti i krivice.

Moj pristup je veoma direktan. Suočim ih sa nimalo lepom slikom o budućnosti u kojima njihovih unuka možda nema, gde vladaju bolesti, glad, žeđ, ratovi i migracije zbog hrane i egzistencije. Kada ljude suočite sa mogućnošću smrtnog ishoda, kojem već uveliko svedoče, izuzetno brzo počinju da zapitkuju i, verujte, zaista žele da se edukuju. Naravno, nije moguće dopreti do svih odmah. Ali strpljiva sam i veoma uporna. O tome svedoči i da sam 2019. dobila međunarodnu nagradu Books for Peace – Special Award 2019 za važnu ulogu u zaštiti sveta i zemlje, kroz društvenu predanost klimi“, navela je Bogojević.

EDUKACIJA JE JAKO VAŽNA

Klimatske promene utiču na naš život u svakom pogledu. Ne postoji nijedan sistem koji nije njima pogođen. Utiču na ekosistem, ljude, urbane sisteme, ekonomske i socijalne sisteme.

“Moje kolege u Ujedinjenom Kraljevstvu i Emiratima već uveliko edukuju učenike u školama i studente na univerzitetima o klimatskim promenama. Sve više ima zainteresovanih i u EU zemljama za ovu edukaciju, koja je izuzetne važnosti, jer vrlo brzo će današnji učenici biti ti koji će trebati da preduzimaju važne odluke za svoje zemlje.

Ali, kao neko ko je završio poslediplomske studije Korporativnog upravljanja, želim da edukaciju iz oblasti klimatskih promena i održivog razvoja uvedem u svaku kompaniju i da doprinesem uvođenju novih standarda. Vreme je da se korporativno upravljanje ozbiljno pozabavi održivim razvojem i klimatskim promenama. Jer jedni bez drugih ne mogu da postoje“, smatra Bogojević.

ŠTA JE SA ZAKONOM O KLIMI?!

Bogojevićeva podseća da građani Srbije nisu bili apsolutno nezaštićeni i bez zakonske regulative. Zakon o zaštiti životne sredine postoji još od 2004. sa poslednjim izmenama i dopunama iz 2018. a Zakon o zaštiti vazduha je usvojen 2009. sa izmenama i dopunama iz 2013. godine, dok Krivični zakonik u glavi 24 u 18 članova uređuje krivična dela protiv zaštite životne sredine.

Nacrtom Zakona o klimatskim promenama Republika Srbija treba da uspostavi sistem za monitoring, izveštavanje i verifikaciju (MRV) podataka i informacija od značaja za oblast klimatskih promena, a kao ključnog preduslova za održivo planiranje i smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.

„Kao pravnik važno je da istaknem da je najveći izazov implementacija zakona, odnosno njegovo sprovođenje. Naročito je važno istaći da smo pregovaračku poziciju za poglavlje 27, koje se tiče klimatskih promena, podneli kada je EU predsedavala njena najmlađa članica – Republika Hrvatska, a da se svet ubrzo suočio sa izazovom pandemije COVID-19. Za našu zemlju je veoma izazovno to što je ova pregovaračka pozicija podneta u trenutku kada se EU zalaže za Carbon Neutrality i Green New Deal i u momentu kada je izabrani predsednik USA Džo Bajden najavio povratak USA u Pariski sporazum.

Bitno je da shvatimo da nema jednokratnih i brzih, a uspešnih rešenja. Klimatske promene nisu počele danas i sigurno neće nestati sutra. Zbog toga je neophodno da učestvujemo svi, jer najslabijih karika ne sme da bude“, istakla je Bogojević.

UTICAJ POJEDINCA

Foto: GettyImages

Prema navodima naše sagovornice, svaki pojedinac svojim svakodnevnim aktivnostima može da doprinese ublažavanju klimatskih promena unošenjem malih, ali kontinuirano gledano, velikih promena. Tako na primer, za vreme pandemije ne bacajmo zaštitne maske gde i kako stignemo, ne stvarajmo deponije pored vodotokova ili na praznim parcelama, ne secimo šumu neplanski čak i kada je u našem vlasništvu, ne kupujmo više hrane nego što nam je potrebno, jer ta ista hrana vrlo brzo postane samo još jedna gomila na deponiji, vozimo manje, koliko je to moguće pređemo na obnovljive izvore energije, u prodavnicu nosimo višekratne cegere, gasimo sijalice u prostorijama gde ne boravimo, smanjimo pritisak na slavinama, ne držimo punjače za mobilne telefone u utičnica kada završimo sa punjenjem.

„Ovo su samo mali koraci koje svako od nas može da preduzme, bez nekih velikih izmena u dnevnoj rutini. Pomažući planeti Zemlji da „diše“, omogućavate i lepšu budućnost za sve nas. Naš alarm za klimatsku odgovornost uveliko zvoni i zaista nemamo vremena za gubljenje. Samo kontinuiranom aktivnošću na svim nivoima, možemo ostvariti uspeh kome, verujem, svi težimo“, zaključila je Bogojević.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Privatna arhiva, GettyImages, M. Ćirković

ByAdmin

UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET

Kada se pomenu klimatske promene, najčešće se pomisli i priča o posledicama koje su one imale ili će imati na ljude, kvalitet našeg života, na zdravlje, kao i kako će se odraziti na privredu. Pretežno se zaboravlja ili nije u fokusu: da li i koliki uticaj klimatske promene, izazvane ljudskim aktivnostima, mogu imati na biljni i životinjski svet. Koje posledice klimatskih promena su do sada primetne na biodivezitet, da li su neke vrste nestale ili su na tom putu, kao i kakva su predviđanja – pitali smo dr sc. Biljanu Panjković, stručnjaka za zaštitu prirode Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

„Na osnovu naučnih podataka i izveštaja IPBES, klimatske promene već utiču na prirodu – od gena do ekosistema. One su jedan od pet najvećih uticaja na gubitak biodiverziteta, ugrožavaju mnoge biljne i životinjske vrste, čiji opstanak najviše zavisi od njihove brzine prilagođavanja novim uslovima. Ekosistemi opstaju u stanju dinamične ravnoteže, što ih čini izuzetno ranjivim na klimatske promene, koje su faktor stresa za ekosisteme, dovodeći u opasnost njihovu strukturu i funkcionisanje i podrivajući njihovu otpornost na druge pritiske. Svaka biljna i životinjska vrsta ima svoje mesto i ulogu. Međutim, u svakom ekosistemu postoje vrste od presudnog značaja za njegov opstanak, to su tzv. „ključne vrste“. Njihov nestanak bi doveo do poremećaja ravnoteže lanca ishrane, pa i samog ekosistema, dovodeći ga do nemogućnosti da opstane kao takav kakav jeste. Da bi biodiverzitet ostao očuvan, ključno je sačuvati staništa“, istakla je dr sc. Panjković.

ŠESTO MASOVNO IZUMIRANJE

Naučnici procenjuju da se Zemlja nalazi na početku šestog “masovnog izumiranja”, procesa koji karakteriše nestanak vrsta u alarmantnom broju za relativno kratko vreme. Poslednjih nekoliko decenija došlo je do gubitka vrsta i staništa rastućom i zabrinjavajućom brzinom, u prvom redu zbog ljudskih aktivnosti.

„Prema izveštaju Živa planeta iz 2017, o zdravlju naše planete i uticaju ljudske aktivnosti na druge vrste, od 1970. do 2014, posmatrane populacije kičmenjaka u proseku su globalno opale za 60 %, a posebno su veliki gubici u tropima i slatkovodnim sistemima. Južna i Srednja Amerika imale su dramatičan gubitak od 89 % kičmenjaka, a slatkovodne populacije širom sveta opale su za 83 %. Broj vrsta biljaka i životinja, kao i ekosistema, se sve više smanjuje, u svetu je globalno ugrožena četvrtina sisara, trećina vodozemaca, a osmina ptica je pred nestajanjem. Naučne studije ukazuju na veliki pad populacija insekata, kao i vrsta koje žive u zoni plime i oseke. Tome treba pridodati i biljne vrste, gde je usled suše i brzog zagrevanja, evidentirano umiranje šuma širom planete“, navela je dr sc. Panjković.

NAJUGROŽENIJI EKOSISTEMI

Biomonitoring vrsta predstavlja prvi korak u razumevanju uticaja klimatskih promena na biodiverzitet i određivanje i sprovođenje mera za ublažavanje negativnih uticaja. Konkretan uticaj klimatskih promena na staništa u Srbiji nedovoljno je ispitan. Znajući da trend klimatskih promena karakteriše povećanje temperature, promene u raspodeli padavina, veća učestalost ekstremnih toplotnih talasa, suše sa povećanom opasnosti od požara i poplave, možemo izdvojiti šumska staništa, vodena i vlažna staništa i visokoplaninska staništa kao najugroženija.

U svetu, jedni od najugroženijih su vlažni ekosistemi, visoke planinske oblasti, planine kao i okeani. Artik i visoka planinska tundra prepoznati su kao glavni rezervoari vode, ali su vrlo osetljivi na mnoge uticaje uključujući i klimatske promene, gde usled podizanja temperature vazduha dolazi do globalnog otopljavanja.

TRENUTNA SITUACIJA I PREDVIĐANJA

Znamo zasigurno da se ekosistemi menjaju usled klimatskih promena, ali i dodatno eksploatacijom, u korist industrije, energetike, urbanizacije, saobraćajne infrastrukture… Buduće klimatske projekcije ukazuju na znatno povećanu ugroženost ekosistema, nego što je danas vidljiva.

„Evropa je izdvojena kao region koji je posebno osetlјiv na klimatske promene, prema 4. izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama, navodi se da izmereni srednji porast temperature u Evropi na godišnjem nivou iznosi 1,4°C. Jugoistočna Evropa je jedan od regiona u kom se beleži najintenzivniji porast temperatura a u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije promene klime praćene su i blagim padom količine padavina. Pregledom dosadašnjih klimatskih promena u Srbiji kao i projekcije klime za XXI vek, navodi se da srednje godišnje temperature u Srbiji u poslednjih 50 godina imaju pozitivan trend. Procenjuje se da će klimatske promene redukovati ponudu usluga evropskih ekosistema tokom narednog veka, sa značajnim ekonomskim posledicama kao što je opadanje prinosa useva i proizvodnje elektirične energije zbog suša, biće smanjeni prihodi od turizma i sl.

Planina Tara 2012, foto: Miloš Ćirković

Uticaji klimatskih promena na ekosisteme u narednim godinama imaće za posledicu promene sezonskih ciklusa i distribuciju mnogih vrsta usled porasta temperature, zagrejavanja okeana i smanjenja kriofere (snega i leda). Klјučni posmatrani i projektovani uticaji klimatskih promena za područje centralne i istočne Evrope su: povećanje temperaturnih ekstrema, smanjenje padavina tokom leta, povećanje temperature vode, povećanje rizika od šumskih požara i smanjenje ekonomske vrednosti šuma. Sistemi slatke vode su pod uticajem smanjenja tokova reka u južnoj i istočnoj Evropi, a ekosistemi su takođe pogođeni povećanjem učestalosti i intenziteta suša i pomacima u fenologiji useva“, objašnjava dr sc. Panjković.

ZAŠTO SU VAŽNA TRESETIŠTA?

Vlažna staništa karakteriše izuzetno bogatstvo biodiverziteta, i ona u velikoj meri doprinose prečišćavanju vode, sprečavanju poplava i skladištenju ugljenika. Dakle, stalni višak vode iz padavina ili iz podzemnih voda uslovljava manjak kiseonika, što dovodi do nepotpune razgradnje biljnih ostataka koji se talože kao treset. Nastaje u aeričnim uslovima, gomilanjem treseta – živo tresetište „raste“, uzdiže se. Ponekad treset formira plutajuće splavove na vodenoj površini.

Foto: Pixabay, foto: Iva Balk

Dr sc. Panjković navodi da se javljaju u planinskim i visokoplaninskim udolinama, na zamočvarenim površinama oko izvora, planinskih potoka, na obodima glacijalnih jezera, pored potoka i reka, na zamočvarenom tresetnom zemljištu, u uslovima kisele do slabo-kisele reakcije na visinama između 900 i 2400 m. Tresetna podloga nastaje pre svega razlaganjem sfagnumskih mahovina ili oštrica i trava (caricetum treset). Rasprostranjene su u svim visokoplaninskim predelima Srbije, a u Evropi su zastupljeni u njenim severozapadnim i severnim delovima, kao i u planinskim predelima Alpa i Karpata.

„Tresave, kao i sva vlažna staništa spadaju u osetljive ili fragilne ekosisteme, koje karakteriše bogatsvo biodiverziteta, na njima se javlja specifično prilagođena vegetacija, a za njihovo nastajenje potrebni su vekovi. Tresave zauzimaju samo 3 % površine Zemlje, ali doprinose skladištenju trećine ugljenika na kopnu, što je dvostruko više od svih svetskih šuma zajedno. Aktivna i očuvana vlažna staništa su među najefikasnijim kolektorima ugljenika na planeti. Dakle, vlažna staništa imaju ključnu ulogu u ublažavanju efekata klimatskih promena, a istovremeno su najviše pogođena čak i najmanjim promenama klime. Rast nivoa mora, kao i smanjenje nivoa površinskih i podzemnih kopnenih voda, uzrokovanih klimatskim promenama, značajno ugrožavaju vlažna staništa. Danas ona nestaju tri puta bržom stopom od šumskih staništa, a tokom prethodnih 45 godina izgubljena je trećina svih vlažnih staništa na Zemlji“, podsetila je dr sc. Panjković.

KAKAV JE UTICAJ DRUŠTVA?

Da bi se pravilno sagledao uticaj klimatskih promena na biodiverzitet, potreban je integrisani pristup, kao i pronalaženje rešenja koja se oslanjaju na prirodu.
„Ono šta mi kao društvo možemo da uradimo jeste da pokušamo da zaštitimo naše ekosisteme redovnim praćenjem definisanih indikatora promena, optimalnim korišćenjem prirodnih resursa, edukacijom stanovništva, zaštitom staništa i hitnom primenom mera adaptacija na klimatske promene radi ublažavanja negativnih posledica. Takođe treba da se izborimo da više predela bude pod zaštitom i da se ta zaštita podržava i poštuje. A ono što kao pojedinci možemo da preduzmemo je da povećamo energetsku efikasnost naših domova, pređemo na energente koji nisu fosilna goriva, vodimo računa o potrošnji električne energije i efikasnijoj proizvodnji hrane“, preporučila je dr Panjković.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

KLIMATSKA KRIZA – JE OVDE I SADA

Kako bi se dodatno naglasila važnost, kao akutni i sveprisutni značaj koji povećanje globalnog proseka srednje godišnje temperature ima na sveukupan živi svet na planeti Zemlji – umesto klimatskih promena, sve više se govori o klimatskoj krizi. Dobar i jasan primer može da bude recept za razumevanje. Kako bismo shvatili mehanizme i prisutnost tog fenomena, nužno je da se i klimatske promene sagledaju u konkretnim slučajevima.

O uzrocima, pojavama, mogućim rešenjima i odgovorima na klimatsku krizu, razgovarali smo sa Duškom Dimović iz WWF-a (World Wide Fund for Nature – Svetski fond za prirodu). Kao i tome kako se na ovim prostorima očituju klimatske promene.

Duška Dimović, WWF, foto: Mihajlo Vujasin

“Klimatske promene utiču na živi svet, sada i ovde. Jedan od primera tog uticaja imamo i na Fruškoj gori. Već više od dve decenije, kolege sa Biološkog fakulteta rade razna istraživanja. Žabe kada se ražmnožavaju su najosetljivije, tako da su vodozemci i te kako osetljivi na klimatske promene, jer im je u toku ciklusa jako važna voda – kao što znamo od punoglavca nastaje žaba. I to je priroda lepo namestila da se različite vrste žaba u različito doba godine razmnožavaju. Međutim, zbog klimatskih promena dešava se da u periodu razmnožavanja nema vode, tako da tri različite vrste žaba dođu u istu baru u isto vreme. I onda imamo kompeticiju za hranu, čak i moguću hibridizaciju. To je sa aspekta zaštite prirode i biološke raznovrsnosti problem. Ako znamo da ćemo imati sušu, možemo da iskopamo rupu, da u nju sipamo vodu i tada će moći da se bez probelema razmnožavaju žabe. Bitno je da planiramo unapred, da smo svesni šta se dešava i da u planove upravljanja zaštićenih područja stavimo zaštitu vrsta”, objašnjava Dimović.

UTICAJ KLIME NA BIODIVERZITET

Prema njenim rečima, veoma često se dešava da biljke, kojima je potrebno oprašivanje, i insekt, koji je oprašuje – se ne podudare u isto vreme, i do oprašivanja ne dođe upravo zbog klimatskih promena.

“Iz tog razloga, jako je bitno pratiti i, ukoliko je moguće, neke insekte zaštititi. Prvenstveno mislim na pčele. A kada pričamo o pčelama, najčešće se pomisli na domaće pčele koje daju med. Ali mi mislimo i na druge vrste pčela koje su nam važne u prirodi. Drugi dobar primer je i gnežđenje ptica i razmnožavanje riba. U našem zakonu i u pravilnicima regulisano je da kada je mrest, ribolov je zabranjen. A zbog klimatskih promena, mrest više nije vezan za kalendar, nego zavisi od temperature vode. I često se dešava da je ribolov zabranjen u doba kad se ribe ne mreste, a kad se mreste – nije. Dakle, stvar je jednostavna – promeniti pravilnik i navesti da sve to zavisi od temperature“, istakla je Dimović.

Tok prirode u svim aspektima utiče i na nas same, živi svet ne poznaje granice. Sve je i te kako povezano, klimatski uslovi jesu sveukupan ambijent svog živog sveta, pa tako i čoveka. Svako dalje razumevanje i uvažavanje spoznaja naučne i stručne javnosti može da doprinose očuvanju prirodne raznolikosti i prirodne celovitosti. A upravljanje zaštićenim područjima pre svega bi moralo da uvaži ove činjenice.

„Stav nas biologa i ekologa je da kod klimatskih promena nemamo sigurnost. Fizičari i meteorolozi će dati neke projekcije šta će se dešavati s klimom, ali mi, biolozi ne znamo na koji način sve to može da utiče na biodiverzitet. Klimatske promene su nekad direktna pretnja za prirodu, a nekad indirektna. Recimo, pre nekoliko godina došlo je do požara u NP „Đerdap“ i izgorela je šuma. Onda je krenulo klizište i zemlja je pala na jedan deo gde su se mrestile kečige, koje su nam inače ugrožene. Nismo mogli da pretpostavimo da će tako nešto da se desi. Ima brojnih pimera koji su vezani za te mikrolokacije, mikroklimu i specifičnost samog staništa. Isto tako, migracije ptica variraju usled različite temperature. Postoje veoma konkretni primeri i u našim zaštićenim područjima. Ako pričamo o Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“, tamo imamo crne rode i orlove belorepane koji su ugroženi. Crne rode migriraju, ali periodi migracija se menjaju. Isto tako, veoma često se događaju oluje, nevremena, vetroizvale. Imamo, recimo vrlo intenzivne zime i tada je potrebna prehrana vrstama koje jednostavno nisu navikle na tako ekstremne uslove. Ako dobro planirate, postoje načini kako možete da pomognete životinjama i biljkama u tim uslovima. Ali za sada, nažalost, u planove upravljanja na našim zaštićenim područjima nisu integrisane klimatske promene“, navela je Dimović.

REŠENJE JE U PRIRODI

Dobri primeri su prisutni, ali sve to često nije tako jasno i vidljivo široj javnosti. Rešenje je svakako zaustaviti i preokrenuti destruktivni nastup čoveka naspram prirode, u ime obrnuto shvaćenog progresa i neodrživog profita. Ali, pored saniranja posledica i odbrambenog ukazivanja na probleme, vredi istaći da uvek postoje i proaktivna rešenja.

Pančićeva omorika, Tara, Foto: Miloš Ćirković

„Rešenje je u prirodi. Priroda nam s jedne strane pomaže da ublažimo klimatske promene, jer zadržava ugljenik, prvenstveno u tresetištima, vlažnim staništima i šumama. Ali u isto vreme, te površine koje su pod vegetacijom nam omogućavaju da se prilagodimo. To su recimo vlažna područja koja su uz tok Dunava, zbog regulacije u poslednjih 200 godina – uništena. Izgubili smo 80 % plavnih područja uz Dunav, jer smo „ispravljali“ površine gde je meandrirao. Ostalo je malo vlažnih staništa gde mogu da se rašire reke i da nam omoguće hranidbenu bazu za ptice, mrest riba, a i za smanjenje uticaja poplava na naselja nizvodno. To je dvostruka uloga vlažnih staništa. Dakle, važno je obnavljanje narušenih staništa prirode i zaštita postojećih. U Vojvodini je dodatni problem i jako mala pošumljenost. Rešenje je definitivno u pošumljavanju, ali autohotonih vrsta, a ne sadnja klonova topole“, navela je Dimović.

I kada govorimo o lokalu, ono što može da nas vodi ka rešenju i ciljevima postavljenim Pariskim sporazumom, Dimovićeva pre svega ističe pošumljavanje. A svakako bi se i lanac proizvodnje i distribucije hrane morao poboljšati.

“Potrebno je Vojvodinu pošumiti, ali ne na račun vlažnih područja, nego na račun nekih drugih površina, koje su možda manje pogodne za poljoprivredu. Ali je isto važno da razmislimo na koji način poljoprivreda funkcioniše. Jer trećina hrane koju proizvedemo, od njive do tanjira – 30 % hrane se baci. U tom lancu, od proizvođača do nas kao korisnika, treba da se smanji otpad. Kad je rađeno istraživanjekojih je to sto načina kako da se ublaže klimatske promene, dakle o merama mitigacije, treća stvar je bilo smanjenje otpada nastalog od hrane. Ali ne priča se o tome mnogo. Više se priča, u smislu bacanja resursa, ali otpad je isto jako povezan sa klimatskim promenana. Povezan je i način ishrane. Na primer, već godinama u Amazoniji pale se šume, kako bi se dobile površine na kojima bi se gajila stoka ili soja, za stočnu hranu. I onda sutra ta soja, koja je inače genetski modifikovna, pređe pola sveta i dođe i do Evrope. Jednostavno, priroda i zdravlje ljudi su neraskidivo povezani. I jeste da je nama fokus uvek na Srbiji, ali napravili smo globalnu ekonomiju, pa i zaštita prirode treba da je globalna”, zaključila je Dimovićeva.

CIRKULARNA EKONOMIJA – JEDINI IZLAZ

A upravo se na globalnom nivou događaju mnoge inicijative, promene legislativa, poput Zelenog dogovora na evropskom nivou koji ima za cilj transformaciju privrede i ekonomije ka karbonski neuralnoj Evropi do 2050. Ipak, u ovom domenu javnih politika događaju se još uvek određeni paradoksi. Pored krovnog Pariskog sporazuma, zatim kolektivnih i pojedinačnih manifestacija dobre volje, potreban je dodatni napor oko usaglašavanja akcija i delovanja na svim nivoima u odgovoru na klimatsku krizu.

„Razočarani smo koliko novca EU ulaže u poljoprivredu. Najnoviji plan je odredio velika ulaganja i u industrijsku poljoprvredu, što je negde u suprotnosti sa Zelenim dogovorom. Ali isto tako, organsku i biodinamički proizvedenu hrana svi bi konzumirali kada bi bila dostupnija. Uloga države je da potpomogne subvencijama takve proizvođače. Zatim, pošto broj ljudi na planeti raste, a raste i standard stanovništva, takođe je i građevinarstvo u porastu. Za građevinski materijal potrebno je sve više peska i šljunka koji dolaze iz reka. I to veoma loše utiče na naše prirodne resurse. Jer jednostavno, ako ovim tempom nastavimo da koristimo resurse, potrošićemo pesak i šljunak na planeti, tako da je potrebno, s jedne strane smanjiti pritisak na prirodna staništa, a sa druge razmisliti o tehnologijama i nekim supsticionim materijalima koji bi mogli da se recikliraju. I tu dolazimo do cirkularne ekonomije koja nam je upravo jedni izlaz iz ove situacije, gde jednostavno zatvaramo taj lanac – od nastanka proizvoda pa do njegove razgradnje. Ovo je momenat koji je jako važan“, navela je Dimovićeva.

DA NAM KLIMA ŠTIMA

Sve je u prirodi povezano i postoje dobri primeri kako povezati globalno i lokalno. Neophodan je i konsenzus javnosti u borbi protiv klimatskih promena. Naizgled, to je jedna toliko opšta stvar poput kretanja oblaka i morskih struja, koja ukupan živi svet u svojoj veličini obuhvata. Ali s obzirom na skalu problema, dalji sled ka razrešenju i ublažavanju klimatske krize podrazumeva konkretne akcije, koje pojedinci, organizacije, institucije mogu učiniti u svom okruženju. Postoji nužan i dovoljan razlog za delovanje. I predstoje akcije. WWF je pokrenuo projekat “Da nam klima štima”.

“Ovaj projekat započeli smo januara 2020, i ima tri osnovna cilja. Jedan je da ljudi postanu svesni da se klimatske promene ne dešavaju 2100. godine belim medvedima, nego nama – sada i ovde. Naša ideja je da radimo sa mladima i da podržimo njihove pokrete, koji su pre svega klimatski. Drugi cilj nam je da unapredimo obrazovanje na temu klimatskih promena, tako da radimo sa fakultetima i školama. Napravili smo onlajn kurseve za univerzitete i za škole. Takođe je veoma važno da sve instance – od upravljanja vodama, šumarstva, poljoprivrede, ekonomije, političkih nauka – razumeju problem, a ne samo biolozi, ekolozi, meteorolozi. I da svako u svom sektoru mora bolje da planira i da se prilagođava na klimatske promene. I treća stvar je da želimo da radimo sa preduzetnicima, pošto kad nešto postane prilika za investiciju, onda se stvari menjaju. Tako da sa našim partnerom Globalnim impakt habom (Impact Hub) radimo na razvoju pet poslovnih ideja koje bi pomogle da se prilagodimo klimatskim promena“, pojasnila je Dimović.

LIČNI PRIMER

Dodatno pitanje se samo nameće – gde smo mi dok čitamo ovo, šta možemo uraditi u našoj svakodnevici? Šta je to što pojedinac može da učini u ovoj kolektivnoj borbi?

„Lični primer je prvenstveno enegetska efikasnost, a to znači da manje trošimo resurse. Jednostavno, moramo da smanjimo svoj lični ekološki otisak. Osim toga, važno je da se informišemo, jer dosta stvari radimo iz neznanja. I treća stvar je da tražimo od odgovrnih osoba i donosilaca odluka da urade nešto više, da nam omoguće da imamo bolje zakone i što je još važnije, da bolje sprovodimo“, istakla je Dimovićeva.

Na petogodišnjicu od potpisivanja Pariskog sporazuma, predstavnik UN pozvao je zemlje članice da objave “Klimatsku hitnost” (Climate emergency). To je svakako pravac u uspostavljanju odgovora na klimatsku krizu i budući planetarni prioritet. Sledi nam da vidimo koji će mehanizmi da prate te apele. A na nama je da prepoznamo i aktivno podržimo borbu, svako na svom polju.

Tekst: Mihajlo Vujasin
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

MOŽE LI PARISKI SPORAZUM SPREČITI KLIMATSKU KATASTROFU?

„Čovečanstvo ratuje s prirodom, i to je samoubilački! Priroda uvek uzvraća udarac, i to sve, čini se, većom snagom i besom. Biodiverzitet se urušava. Milion vrsta je u opasnosti od izumiranja. Ekosistemi nestaju pred našim očima“, nedavno je izjavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Foto: Miloš Ćirković

I zaista, svedoci smo divljanju strašnih požara širom Australije i SAD ove godine, uz više od trideset uragana koji su opustošili sve, vrućine koje su zahvatile čak i Sibir, i arktički led koji se ubrzano topi. Katastrofalne suše u našoj zemlji 2012. i poplave 2014. godine. Sve ovo deluje kao kataklizmički scenario iz nekog SF filma.

UJEDINJENJE BOGATIH I SIROMAŠNIH

Tačno pre pet godina, 12. decembra, sa velikim iščekivanjem, ali i uz mnogobrojne sumnje i poteškoće, u srcu prestonice Francuske, 196 zemalja je, nakon bezbroj sastanaka, donelo odluku da svet mora veoma ozbiljno da upravlja klimatskim promenama. Usaglašenu odluku ali i svoje obaveze, ove zemlje su uokvirile Pariskim sporazumom. Ljudi širom sveta pažljivo su pratili dešavanja na tom polju i nazirali su u njemu spas planete i čovečanstva. U Parizu su se tada, i bogate i siromašne zemlje ujedinile u pravno-obavezujućem sporazumu da zaustave i smanje globalno zagrevanje do temperature daleko ispod 2 stepena C (danas se uveliko kreće ka porastu od 2 stepena C), koja predstavlja naučnu – sigurnosnu preporuku, sa namerom da ta temperatura ne dospe iznad 1,5 ͦ C, iznad pre-industrijskog perioda. Mnogi su tada mislili da možemo da odahnemo… Gde smo danas?

GRUPA C40 CITIES

Vodeće svetske metropole pokušavaju da „idu u korak“ sa realizacijom ideje smanjenja globalne temperature, i nedostizanja povećanja „famoznog“ iznosa od 1,5 ͦ C koje bi dovelo do katastrofalnih posledica po život na planeti. Nesumnjivo je dosta urađeno po tom pitanju, ali ne i dovoljno. Od masovne sadnje drveća u Buenos Ajresu, do izgradnje novih transportnih mreža za javni saobraćaj u Meksiko Sitiju. Velike metropole konstantno rade na tome da se smanji emitovanje gasova sa efektom staklene bašte, kako bi se ispoštovao Pariski dogovor. Formirana je i grupa C40 Cities (C40 metropole širom planete). Ova grupa međusobno sarađuje i razmenjuje informacije i saznanja na temu ispunjenja Pariskog dogovora.

Foto: Pixabay

Grupa C40 Cities povezuje 97 velikih gradova u svoju mrežu s ciljem dostizanja i očuvanja zdravije životne sredine. Obuhvata više od 700 miliona ljudi na planeti, a uz to, ona čini i jednu-četvrtinu svetske ekonomije, tako da u tom pogledu, nimalo nije beznačajna. Dostignuća grupe su da danas imaju 66.000 električnih autobusa na ulicama gradova u odnosu na 100 električnih vozila iz 2010. godine; 12 metropola iz ove grupe je ispunilo svoj zacrtani akcioni plan po pitanju klimatskih promena, 18 metropola je zabranilo jednokratnu upotrebu plastike u odnosu na 2 iz 2010; 17 metropola je zabranilo upotrebu vozila sa SUS motorima u središtu grada u odnosu na 6 iz 2010; 82 metropole je implementiralo biciklističke rute kao saobraćajnice u odnosu na 21 iz 2010; 24 metropole iz grupe C40 obezbediće do 2030. 100 % el. energije iz obnovljivih izvora u odnosu na 5 iz 2010.

Lima, London, Madrid, Meksiko Siti, Oslo, Kjoto, Rio de Žaneiro, Salvador, San Francisko, Seul, Varšava – samo su neki od njih koji teže zdravijoj budućnosti.

PROFIT VS ZDRAVLJE PLANETE

Kako su SAD, pod vođstvom Trampa, 2017. započele proces povlačenja iz okvira Pariskog sporazuma, svet je bio zaprepašćen, i očekivala se katastrofa. To je značilo da ta zemlja koja predstavlja vodeću svetsku ekonomiju, a ujedno je druga u svetu kao najveći emiter gasova staklene bašte (5,41 gigatona ugljen-dioksida), odmah posle Kine, ne želi da se odrekne monopola nad korišćenjem fosilnih goriva, gde ostvaruju ogromne profite. Potpisnici sporazuma osećali su se prevareno, jer se opet pokazuje da se stavlja profit iznad zdravlja planete i čovečanstva.

Foto: GettyImages

Slično se desilo i 1997. godine, sa Kjoto protokolom, kada su SAD potpisale sporazum, ali ga nisu ratifikovale, pri čemu su „pregovori o klimi“ ostali na početnom položaju duži niz godina. Ne zna se šta je Tramp ovim činom tačno hteo da postigne, ali ostatak zemalja se nije „rasturio“, nego je nastavio sa realizacijim ideje sporazuma. Veza između Kine i EU po ovom pitanju je opstala. U septembru, kineski predsednik Si Đinping se putem video-linka obratio Generalnoj skupštini UN, i bezmalo, iznenadio svet saopštivši da će NR Kina svoju najvišu emisiju gasova dostići do 2030. godine, a da će ciljanu nultu emisiju ugljen-dioksida dostići pre 2060. godine. Svet je bio u čudu, dok su svi priželjkivali da se ovo desi! Sagledavajući sva dešavanja, po nekim osnovama, Pariski sporazum bi se mogao smatrati neuspehom. Po podacima iz programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), emisije u 2015. godini na svetu bile su oko 50 milijardi tona ugljen-dioksida, a do 2019. povećale su se na oko 55 milijardi tona.

U međuvremenu, nad planetom i ljudskom populacijom nadvila se još jedna smrtonosna pretnja – pandemija izazvana korona virusom početkom ove godine. Ona je zaustavila sve. Kako prenosi list The Guardian, smanjila se i emisija ugljenika za 17 % od uobičajene, a u nekim regionima i više tokom prolećnih „zaključavanja“ zbog korona virusa. Ali, taj pad je otkrio i nešto drugo, da čak i kada su transport, trgovina i industrija zaustavljeni, postojeći nivo ugljen-dioksida u atmosferi ostaje gotovo nepromenjen. Dakle, da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma, moraju se učiniti mnogo veće sistemske promene, naročito na polju proizvodnje energije širom sveta. Ban Ki Mun, bivši generalni sekretar UN, jednom prilikom je za The Guardian izjavio: „Izgubili smo puno vremena. Za pet godina nakon što su svetski lideri usvojili sporazum u Parizu sa velikim očekivanjima, nismo učinili dovoljno!“

NESTAJU ŠUME POVRŠINE VELIKE BRITANIJE

Foto: Miloš Ćirković

I dalje se iskopavaju i sagorevaju fosilna goriva, i to mahnitom brzinom. UNEP je izvestio da se planira povećanje proizvodnje fosilnih goriva za 2 % godišnje. U međuvremenu, nastavljamo da uništavamo ponore ugljenika na svetu, a sečom drveća – svet i dalje gubi šume veličine Velike Britanije, uprkos obavezama da zaustavi krčenje šuma, kao i isušivanje tresetišta i močvara. Smanjena je sposobnost okeana da apsorbuje ugljenik iz vazduha, prenosi The Guardian.

Povrh svih „neočekivanih dešavanja“, osuđivati Pariski sporazum značilo bi i prevideti sve dobre strane koje je on ipak doneo, i još uvek donosi. Ove godine će, po podacima Međunarodne agencije za energiju, obnovljivi izvori energije činiti oko 90 % novih kapaciteta za proizvodnju energije širom sveta, a do 2025. godine, obnovljivi izvori biće najveći izvor energije koji će konačno istisnuti ugalj. Ovaj brzi rast utiče na brzi pad cena vetroturbina i solarnih panela koji su sada konkurentni proizvodnji fosilnih goriva u mnogim zemljama širom sveta. Električna vozila su u tehničkom smislu dobila mnogobrojna unapređenja, kako u autonomiji korišćenja tako i u mnogo prihvatljivijim cenama. Najvažnije je to što se svet (pomalo usporeno) ipak ujedinjuje oko novog cilja, zasnovanog oko Pariskog cilja koji nije izričit u postizanju – neto nulte emisija gasova sa efektom staklene bašte. U početku jedva primetne, sada imamo sve više zemalja sa dugoročnim ciljevima da smanje ovu emisiju gasova do tačke gde su one jednake ili nadjačane od prirodnih potrošača ugljenika, velikih šumskih ekosistema (carbon sink). Velika Britanija, zemlje članice EU, Norveška, Čile, i većina zemalja u razvoju, pokrenule su se u procesu postizanja nulte emisije kao glavnog cilja. Japan i Južna Koreja su se takođe pridružili u ostvarivanju ovih ciljeva.

MOGU LI SE DOSTIĆI ZACRTANI CILJEVI?!

Ovaj skup država sada predstavlja više od dve-trećine svetske ekonomije, tako da kada bi uspeli u svojim zacrtanim planovima, mogli bi dostići krajnje ciljeve iz Pariskog sporazuma. Ključno pitanje je mogu li potpisnice postići zacrtane ciljeve jer, jedno je obećavati, a sasvim drugo je realizacija ovog teškog plana. Stručnjaci kažu da su ovi ciljevi ostvarivi samo uz veoma „agresivno“ zajedničko angažovanje na ovom polju već u ovoj dekadi 2020-tih.

„Klimatski dogovori“ pod okriljem UN trebalo je da se održe u novembru ove godine u Glazgovu, ali su otkazani i prolongirani zbog pandemije COVID-19. Velika Britanija će organizovati COP26 samit sledeće godine, i smatra se da će on biti ključan za rešavanje ovog problema. Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma u obavezi su da na svakih pet godina podnose nacionalne planove (Nacionalno utvrđene doprinose-NDC), u kojima je izložen plan radi usklađenja sa dugoročnim ciljem sporazuma. Prvi rok za podnošenje tih planova se nazire već 31. decembra.

KAKO JE KOD NAS?

Srbija se kao potpisnica Pariskog sporazuma obavezala svojim Nacionalno utvrđenim doprinosom (NDC) od 2015. godine da će do 2030. smanjiti emisiju GHG (green house gases-gasova sa efektom staklene bašte) za 9,8 % u odnosu na 1990. Međutim, po mišljenju UN Environment (UNEP), ovaj plan Srbije, kao i kod, između ostalog, mnogih drugih država, nije dovoljno ambiciozan u sveukupnom dostizanju cilja iz Pariskog sporazuma, pa je Srbija najavila njegovu reviziju. U Madridu, u okviru održavanja COP25 (Konferencija država potpisnica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama) početkom decembra prošle godine, pod vođstvom ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, Srbija je predstavila svoje planove. Srbija sada ima prvi predlog revizije ovog plana, čija je izrada u toku.

Lorens Tubiana, vodeća francuska diplomatkinja na pregovorima, smatra da bi kao jedna od bitnih inovacija u rešavanju klimatskih problema moglo biti ono što ona naziva “diplomatijom od 360 stepeni”. Ona ističe da to znači ne samo raditi kroz standardne vladine kanale svake zemlje po pitanju rešavanja klimatskih problema uz ministarske sastanke i ćaskanje zvaničnika, već treba posezati daleko šire, i uključiti preduzeća, gradonačelnike lokalnih samouprava i gradova, civilno društvo, akademike i građane u ove razgovore. Svi moraju biti svesni i aktivno učestovati. Velika Britanija je sličnog mišljenja kao ona, i kod njih postoji forum civilnog društva koji obezbeđuje da se čuju glasovi ljudi, a posebno oformljen „savet mladih“, u mogućnosti je da savetuje generalnog sekretara UN.

KOLIKO TO SVE KOŠTA?

GettyImages

Finansije su jedno veliko pitanje koje stoji pred COP26. Siromašnije zemlje, koje su uključene u Pariski sporazum, našle su se tada u problemu, tako da je francuska vlada, na pregovorima, morala da ih uveri da će im biti obezbeđena finansijska pomoć od 100 milijardi dolara godišnje, kako bi ove zemlje smanjile emisije gasova i izborile se sa uticajima klimatske krize. Pitanje novca je bilo u središtu tih razgovora. Mnoge zemlje ne bi da učestvuju u obezbeđivanju finansijske pomoći siromašnim zemljama. Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija i Severna Irska) obezbedilo je 11 milijardi funti kao budžet finansijske pomoći za klimatske promene pod kancelarom Rishi Sunakom. Zeleni klimatski fond (GCF), kao institucija od svetskog značaja, koji je još 2010. osnovao UN sa zadatkom da kao namenski fond pomaže zemljama u razvoju i siromašnim zemljama u borbi sa klimatskim promenama, i on ima presudnu ulogu u pomoći Pariskom sporazumu. Uvidom u podatke na njihovom sajtu, trenutno se realizuju 153 velika projekta u zemljama u razvoju (Jermeniji, Sudanu, Senegalu, Gani, Etiopiji, Kolumbiji, Gruziji, Nepalu Indoneziji, Brazilu, Kostariki…) sa budžetom od oko 7,3 milijarde evra, koji je odobrio Zeleni klimatski fond, s tim da im je već isplaćena 1,5 milijardi evra.

U našem najbližem okruženju, u Federaciji BiH, trenutno se realizuje projekat „Smanjenje emisija iz zgrada javnog sektora u Bosni i Hercegovini“ kroz bolju energetsku efikasnost i zamenu goriva sa fosilnih na biomasu“, pri čemu se procenjuje da će realizacijom ovog projekta smanjiti količina emisije za dva miliona tona gasova sa efektom staklene bašte.

Niko se ne može naterati da realizuje preuzete obaveze, jer očigledan je primer po „sistemu“ SAD – sporazum se potpiše, sporazum se raskine. Klimatske promene „ne gledaju“ na države, vere, nacije, i ostvareni profit. One deluju globalno! Jedino što se izgleda može jeste podsećati stanovništvo i pokušavati uticati na njihovu svest kako je od izuzetnog značaja rešavanje ovog bitnog i presudnog problema po čovečanstvo, a 2060. za mnogobrojne – godina obećane nulte emisije, nije tako daleko. I kao što bi naš narod rekao: „Kom opanci, kom obojci!“

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay, GettyImages, M. Ćirković

 

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

VIŠE DRVEĆA, MANJE MESA

Klimatske promene su u medijima često predstavljene kao apstrakcija, kroz statistike i naučne činjenice koje ne rezonuju nužno sa širom populacijom. I pored jasnih i nedvosmislenih naučnih ukazivanja na manifestacije i procese promene klime, pojedinac teško može da shvati posledice i značenja takvih informacija. Otuda, kao odgovor javnosti često dolaze blage, letargične reakcije.

S druge strane, distopijsko, pesimističko ili panično predstavljanje ovog problema može da dovede do apatije i sumnje da se sada već bilo šta može popraviti. Takve predstave, koliko god bile ilustrativne, time mogu da blokiraju i onemoguće ispravno i pravovremeno reagovanje. Problem je zajednički, ali se najčešće kreće između ove dve ose apstrakcije i skepse. Dok se mi, kao čovečanstvo, u ovom civilizacijskom momentu krećemo u kalkulacijama o povećanju srednje globalne temperature između 2 i 4 stepena Celzijusa do kraja veka.

KLIMATSKE PROMENE I TLO

Istovremeno, naučnici neprestano upozoravaju da se nešto mora drastično promeniti kako bi se izbegli najteži efekti globalnog zagrevanja. U jednom od poslednjih izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC) “Klimatske promene i tlo” u fokusu je poljoprivreda. Nauka je kategorična  ̶ mora se promeniti načini na koji se proizvodi hrana u svetu danas.

U izveštaju se navodi da krčenje šuma, isušivanja vlažnih područja, preoravanje stepskih i travnatih predela, vađenje treseta i druge slične poljoprivredne aktivnosti koje smanjuju prirodna staništa i prirodnu raznolikost, generišu oko trećine gasova sa efektom staklene bašte i oko 40 % metana. Problem postaje sve teži, jer se predviđa da će se emisije iz poljoprivredne proizvodnje povećavati kako se povećava broj ljudi na planeti  ̶  upozoravaju naučnici okupljeni oko ovog Panela. Sve te aktivnosti bi mogle rezultirati nepovratnim negativnim uticajima na mnoge ekosisteme.

POŠUMLJAVANJE KAO JEDNO OD REŠENJA

Kako bi se sprečilo globalno zagrevanje za više od 1,5 stepeni Celzijusa, u odnosu na preindustrijsko doba, poljoprivredno zemljište moraće da se smanjuje, a površine pod šumama da rastu  ̶  sugeriše se u izveštaju IPCC-a. Kako bi se postigao taj cilj zacrtan Pariskim sporazumom, globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte moraće da opadnu za 40-50 % u narednoj deceniji.

Foto: M. Ćirković

Jedini način za postizanje tog smanjenja je značajno povećanje površina tla koje su prekrivrene drvećem i drugom vegetacijom, kao i značajno smanjenje količine metana i drugih stakleničkih gasova koji potiču od uzgoja krava i preživara, tvrde autori ovog izveštaja. Pošumljavanje se ističe kao jedno od rešenja, jer sprečava isušivanje tla i pomaže apsorpciji gasova putem fotosinteze. A takođe se kao rešenje vidi i smanjenje rasipanja hrane. U izveštaju se procenjuje da otpad od hrane čini čak 10 procenata emisija stakleničkih gasova uzrokovanih ljudskim aktivnostima.

Kako se planeta sve više zagreva, poljoprivredna proizvodnja na mnogim mestima postaje sve teža. Ograničenje emisija stakleničkih gasova iz poljoprivrede je takođe i pitanje sigurnosti prehrambenog sistema, oskudica i dostupnosti hrane.

„Klimatske promene, uključujući povećanje učestalosti i intenziteta ekstrema, negativno su uticale na sigurnost hrane i kopnene ekosisteme, kao i doprinele dezertifikaciji i degradaciji zemljišta u mnogim regionima“, ističu autori izveštaja.

Ukoliko se trend povećanja emisija nastavi ovim tempom, to će staviti globalne perspektive pred nemoguć izbor.

EFEKTI NAŠE ISHRANE NA ŽIVOTNU SREDINU

Ovaj međunarodni panel naučnika se uhvatio u koštac sa dilemom i globalnom zagonetkom: kako smanjiti, zaustaviti i kontrolisati emisije stakleničkih gasova iz poljoprivrede, krčenje šuma i proširenje poljoprivrednih površina, bez stvaranja nestašice hrane, migracija i rasejavanja velikog broja ljudi čija se egzistencija oslanja na poljoprivredne prakse koje se pokazuju kao globalno neodržive.

Kada se posmatraju efekti naše ishrane na životnu sredinu, sve je veći konsenzus o tome da bi dodatno pomogao i prelazak na ishranu koja je više usmerena na biljke. Naime, trenutno je oko 50 % vegetativnih površina planete posvećeno poljoprivredi, dok se oko 30% koristi za uzgoj žitarica namenjih za stočnu ishranu. S obzirom na taj podatak, možemo reći da je proizvodnja mesa značajan uzročnik krčenja šuma.

U još jednom izveštaju, koji je objavio Svetski institut za resurse (World Resources Institute – WRI), navodi se da će, ako se nastave trenutni prehrambeni obrasci, biti potrebno još 593 miliona hektara (što je gotovo dvostruka površina Indije) kako bi se do 2050. godine prehranila predviđena populacija od 9,8 milijadi ljudi.

JEDNA I PO PLJESKAVICA PO OSOBI NEDELJNO

Foto: GettyImages

Poljoprivredna proizvodnja generiše oko 25 % godišnjih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Pritom se dodatno i u daljoj ekspanziji menja i namena zemljišta, krči vegetacija, preorava, seče drveće i pale šume. Ukoliko se ovako nastavi, a poljoprivredna produktivnost ne poveća u odnosu na nivo iz 2010. godine, izveštaj Instituta zaključuje da bi to dovelo do nestanka većine prostalih šuma na planeti, tek da bi se prehranio svet.

Naša realnost bi time postala paradoks par excellence, ukoliko već to nije. Veoma smo blizu. A koliko je granica tanka, može da ilustruje i sledeći detalj: Svetski institut za resurse procenjuje da kada bi se potrošnja mesa, prvenstveno govedine (i ostalog mesa preživara) u SAD i u drugim razvijenim zemljama smanjila na oko jednu i po pljeskavicu po osobi nedeljno, to bi gotovo eliminisalo potrebu za dodatnim širenjem poljoprivrednih površina, čak i u svetu od deset milijardi ljudi. Ipak, neke mogućnosti su još uvek na videlu, samo da se mi još malo bolje organizujemo.

izvori:

Home Page


https://research.wri.org/wrr-food/executive-summary-synthesis
https://www.npr.org/sections/thesalt/2019/08/08/748416223/to-slow-global-warming-u-n-warns-agriculture-must-change

Priredio: Mihajlo Vujasin
Foto: M. Ćirković, PixaBay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

KLIMATSKE (NE)PRILIKE I ČOVEK

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) odavno je proglasila klimatske promene kao ogromnu pretnju i stavila ih na listu zdravstvenih izazova 21. veka, na čijem rešavanju treba momentalno da se radi, kako sada, tako i u budućnosti. One ugrožavaju život i zdravlje ljudi na razne načine, i te pretnje nisu nimalo naivne. Sve ono što je preduslov za dobro zdravlje – poput čistog vazduha, bezbedne vode za piće, zdrave hrane i sigurnog utočišta – na udaru su ove globalne pretnje!

Po nekim predviđanjima SZO, procenjuje se da će između 2030. i 2050. godine klimatske promene biti uzrok oko 250.000 smrtnih slučajeva godišnje, a razlog tome biće neuhranjenosti, toplotni stres, malarija i dijareja. Procenjuje se da će na ove probleme na najlošiji način reagovati zemlje sa slabom zdravstvenom infrastrukturom, uglavnom one u razvoju. Kako se govorilo, postojeći Pariski sporazum o klimatskim promenama trebalo je da za sve predstavlja potencijalno najsnažniji zdravstveni sporazum ovog veka. Danas uviđamo da nije tako, izlaskom jedne od zagovornica i vodećih svetskih sila iz ovog sporazuma – Amerike. Po mišljenju većine, opet je stavljen profit iznad zdravlja čovečanstva na planeti. Možda „neko to od gore vidi sve“…

LJUDSKA (NE)ODGOVORNOST

Na rešavanju ovog globalnog problema angažovani su mnogobrojni naučnici i stručnjaci iz raznih oblasti, a posebno klimatolozi širom sveta. Koliko su ljudi odgovorni za novonastale klimatske promene i kako se „boriti“ sa ovim problemima, jedan od vodećih klimatologa u našoj zemlji prof. dr Vladimir Đurđević, sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kaže da kao i za sve složene sisteme, tako i za klimatski sistem na planeti, da bi pravilno i funkcionalno „radio“ – veoma je bitno da bude u ravnoteži.

prof. dr Vladimir Đurđević, foto: Miloš Ćirković

„Ugljen-dioksid se u takvom prirodnom, uravnoteženom sistemu proizvodio onoliko-koliko se trošio. Prirodni put oslobađanja ugljen-dioksida (vulkanske erupcije, ciklusi disanja, kao i razmena ugljen-dioksida iz okeana i atmosfere) narušio je čovek svojim aktivnostima. Ugljen-dioksid, koji je milionima godina bio deponovan u fosilnim gorivima, mi smo, za vrlo kratko vreme od sto godina, izvadili i oslobodili u atmosferu tako što smo počeli da koristimo fosilna goriva, i ceo taj veoma složeni sistem doveli u disbalans, sa čijim posledicama, kako svi vidimo, teško da ćemo izaći na kraj.

Klimatski poremećaj je teško „popravljiv“! Poplave i suše su dva ekstrema koji nastaju kao posledica klimatskih promena. Povećanje globalne srednje temperature za samo jedan stepen znači zaista puno. Koliko puno, može se prikazati na primeru ljudskog organizma, svi se dobro osećamo na telesnoj temperaturi od 36,5 stepeni Celzijusa. Čim se ta temperatura povisi za samo jedan stepen, počinjemo da se osećamo nelagodno i već razmišljamo kako da se lečimo. Zdravstvene promene koje nastaju kod čoveka pri povećanju temperature organizma od jednog stepena su veoma kompleksne, kao i kod složenih klimatskih promena. Za poslenjih deset hiljada godina, srednja globalna temperatura porasla je za više od jednog stepana Celzijusa. Tih deset hiljada godina je za nas zanimljivo zato što se smatra da je naša planeta u tom periodu bila u nečemu što se zove „Holocesti optimum“, gde je temperatura bila prilično stabilna. Promene u temperaturi bile su u nekoliko desetih delova stepena“, pojašnjava prof. Đurđević.

PERIOD UBRZANOG ZAGREVANJA

Ljudsko društvo razvijalo se u poslednjih desetak hiljada godina. Pre toga nismo imali civilizaciju. Ta stabilnost klime je verovatno doprinela da se izgradimo kao društvo, i ovladamo nekim bitnim stvarima za to naše društvo, popout poljoprivrede, recimo. Pritom, naučili smo da živimo u stabilnim klimatskim uslovima, tako da se danas nalazimo u nekoj vrsti presedana, odnosno, izašli smo iz tog stabilnog perioda i ušli u jedan period ubrzanog zagrevanja.

„Na vrhuncu Ledenog doba, pre dvadesetak hiljada godina, temperatura naše planete bila je četiri stepena niža, i trebalo joj je nekoliko desetina hiljada godina da poveća temperaturu za četiri stepena. Danas vidimo da na vremenskom razdoblju od sto godina imamo promene koje su se dešavale za deset hiljada godina. Sasvim sigurno, takve promene na našoj planeti nisu viđene idući unazad za desetine milione godina“, kaže prof. Đurđević.

SVE TOPLIJA PLANETA

Klimatske promene postaju sve upečatljivije. Planeta postaje sve toplija. Kako smo to postigli? Po rečima prof. Đurđevića, za sve ovo „krivac“ je čovek. „Antropogeni uticaj čoveka“ na klimatski sistem, a samim tim i na hemijski sastav atmosfere je prilično veliki. Čovek konstantno menja hemijski sastav atmosfere tako što stalno dodaje jedan gas koji utiče na efekat staklene bašte. Da se ne shvati sve pogrešno, gasovi u atmosferi sa efektom staklene bašte kao što su ugljen-dioksid, vodena para, metan i drugi, su vrlo važni za život na planeti, jer da njih nema, temperatura na našoj planeti bi bila minus osamnaest stepeni Celzijusa.

Ugljen-dioksid je gas koji ima efekat staklene bašte, i on je u atmosferi zastupljen sa 20-30 odsto, i mi ga svake godine ubacujemo u atmosferu. Vrlo lako se tamo akumulira, tako da ga sada ima 45 odsto više nego što ga je bilo pre početka industrijske revolucije. Njegova glavna izvorišta su fosilna goriva, a pojavljuje se tako što spaljujemo ugalj, naftu i gas, kako bi dobili energiju. Na prvom mestu njegovih „kreatora“ su termoelektrane za proizvodnju električne energije, toplane, saobraćaj, kao i deo poljoprivredne proizvodnje. Previše ugljen-dioksida u atmosferi dovodi do remećenja biodiverziteta na zemlji. Ugljen-dioksid, kao gas, na žalost ne odlazi iz atmosfere. Najbolji način da se on „ukloni“ jeste putem biljaka i njihovog procesa fotosinteze. Kao što je poznato, drveće i druge biljke uz pomoć ovog hemijskog procesa preko lista, sunčeve svetlosti i ugljen-dioksida iz vazduha, proizvode sebi hranu, i oslobađaju čist kiseonik u vazduh. Drugim rečima, više drveća (biljaka) – više kiseonika.

„POTPIS“ KLIMATSKIH PROMENA

Naučno posmatrano, sva hrana koju jedemo, i sva fosilna goriva koja koristimo – proizvod su fotosinteze. Danas je moguće videti „potpis“ klimatskih promena na planeti. Svi glečeri, kao i polarne kape – ubrzano se tope. Okeani su danas viši za dvadesetak centimetara. Po naučnim pretpostavkama, ukoliko bi došlo do drastičnih promena u porastu temperature, to bi bilo povećanje od 4-5 stepeni Celzijusovih, moglo bi da dođe do privremenog prekida Golfske struje.

„Koncentracija ugljen-dioksida danas raste i hiljadu puta brže, zahvaljujući ljudima koji u atmosferu emituju ogromne količine tog gasa, koji će da ostane tamo narednih hiljadu godina. Ogromne količine ugljen-dioksida se ispušta u atmosferu, jedan deo absorbuju okeani, ali on ne može dublje da prodre u okean, što bi bilo dobro, već se gomila pri površini okeana i povećava njegovu kiselost. Zbog te kiselosti imamo „izbeljivanje korala“. Na primer, do pre dve godine, jedna-trećina koralnog grebena u Australiji, koja je karakeristična i po tome što može da se vidi iz svemira, izbeljena je. Životinjski svet tamo trpi ogromne promene, i veliki deo korala, njih 70-80 odsto će nestati sa naše planete. Nama, korali, ovde u Srbiji, možda ne znače mnogo, ali oni su baza biodioverziteta, a da bi se to malo bolje razumelo, biodiverzitet je kao kula od karata koja omogućava svima nama da opstajemo na planeti, i ako počnu da se „vade“ karte te kule, a posebno one koje su njena baza, kula će da se uruši. Već sada znamo da ćemo u narednih 30-40 godina izgubiti 70-80 odsto tih korala, čak i ako Pariski sporazum uspe“, istakao je prof. Đurđević.

KATAKLIZMIČKI SCENARIO

Poremećaj u klimatskim promenama za jedan Celzijusov stepen, globalno gledano, doneće promene na Zemlji. Na primer, produžavaju se sušni periodi, a kišni intenziviraju. Kišoviti regioni, kao što je severna Evropa, u budućnosti će postati još kišovitiji i neće imati puno problema sa sušom, dok će neke oblasti pod sušom u Africi postati još sušnije.

„Kod nas će biti zastupljena oba scenarija, ali tako što će i kišni i sušni periodi biti intenzivniji. U umerenim geografskim širinama ta slika promena izgleda složenije. Mi smo u takvoj poziciji da ćemo moći da osetimo oba ova ekstrema, pri čemu su i jedan i drugi veoma nepovoljni. Suše donose velike probleme u poljoprivredi, biodiverzitetu, biljkama, a s druge strane, znamo kakvu štetu mogu da izazovu poplave, što smo videli 2014. godine. Suša, koja nas je zadesila 2012. godine, napravila nam je veću materijalnu štetu nego poplava 2014. godine. Poljoprivredne kulture su uništene, a procene su da je šteta bila oko dve milijade dolara. Na žalost, u mogućnosti smo da našu planetu do kraja veka zagrejemo za još dodatnih četiri stepena, ukoliko nastavimo istim putem kako sada funkcionišemo. Tako bismo uradili nešto totalno suprotno od procesa koji su se dešavali na zemlji desetine hiljada godina unazad. Danas ljudi često pomisle da kada je bio vrhunac Ledenog doba, da je temperatura bila niža za dvadeset stepeni. Međutim, temperatura je bila niža samo za četiri stepena, i tada su, na primer, nad današnjim Njujorkom bile ledene ploče koje su bile nekoliko kilometara visoke. Ta četiri stepena Celzijusa mogu našu planetu da zaista promene iz korena“, kategoričan je prof. Đurđević.

Tada bismo imali totalno drugačiji raspored resursa na planeti. Na mnogim mestima ne bismo imali vode, bila bi suša, okeani bi dodatno porasli, za nekoliko metara zbog topljenja leda. Kada bi se to desilo, imali bismo ogroman broj izbeglica iz priobalnih gradova, posebno u Indokini, Mediteranu i jugoistočnoj Evropi, gde smo i mi. Područje Mediterana je danas pod veoma ozbiljnim sušama. Naučnici znaju, kako kaže Đurđević, da je područje Mediterana prvo gde će svoje dejstvo ispoljiti klimatske promene.

AMERIKA SE NE ODRIČE FOSILNIH GORIVA

Čovečanstvo bi trebalo da prestane da koristi fosilna goriva i da se preorijentiše na obnovljive izvore energije, što u današnjim okolnostima nije lako. Pređemo li ta dva stepena Celzijusa, videćemo klimatske promene u najgorem izdanju. Amerikanci ne žele da se odreknu fosilnih goriva zato što njihovom eksploatacijom ostvaruju veliki profit, a industrija fosilnim gorivima je jedna od najmoćnijih na svetu i zato su se povukli iz Pariskog sporazuma. Po nekim procenama, sredinom ovog veka, za tridesetak godina se očekuje to povećanje temperature od dva stepena Celzijusa. Današnji ekstremi koje vidimo kao posledice su samo potencijalni uvod u ono što će nam se dešavati za tridesetak godina.
Ukoliko bi čovečanstvo iscrpilo sva fosilna goriva i oslobodilo sav ugljen-dioksid koji je u njima, doveli bi zemlju u katastrofalnu situaciju. Po dosadašnjim dešavanjima, koja su nas pratila – čini se da idemo u tom smeru.

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

GOOGLE ZA ZELENIJE GRADOVE

Environmental Insights Explorer nova je Google alatka koja je osmišljena da pomogne gradovima da snize temperaturu na svojim ulicama što ne samo da bi imalo koristi za sam grad, već bi i delovalo pozitivno na klimatske promene na globalnom nivou, piše Domusweb. Google mapira gradove sa najvećom potrebom za dodatnom vegetacijom, kako bi se smanjilo zagrevanje.

URBANA TOPLOTNA OSTRVA

Ekstremna zagrevanja imaju među najvećim uticajima na klimatske promene, pa su samim tim pored zagađenja vazduha na njih najviše i ukazuje u javnosti. S obzirom na činjenicu da je sve češća pojava urbanih toplotnih ostrva usled velikog broja zgrada i površina pod asfaltom, koji zadržavaju toplotu, jedna od najadekvatnijih akcija koju gradovi mogu da sprovedu jeste povećanje fonda gradskog zelenila. Osim što se stvaranjem senki štite površine od prekomernog zagrevanja, zelenilo stvara i dodatnu vlagu.

Imajući ovo u vidu, tim iz The Tree Canopy Lab je kroz sprovedeno istraživanje koristio Google snimke iz vazduha u kombinaciji sa veštačkom inteligencijom, kako bi se mapiralo svako drvo u određenom gradu.

Koordinacijom dobijenih informacija na interaktivnoj mapi sa dodatnim podacima, gde se beleži gustina naseljenosti, kao i koja su to naselja najosetljivija na visoke temperature, izlazne informacije će pomoći gradovima da saznaju gde treba da zasade novo drveće.

PRVI PRIMER

Prvo ispitivanje sprovedeno je na teritoriji Los Anđelesa, gde je ustanovljeno da više od polovine stanovnika ovog grada živi u kvartovima u kojima je manje od 10 % pod senkom drveća, dok 44 % stanovnika živi u naseljima izloženim riziku od ekstremnih vrućina.

KAKO JE KOD NAS?

Za sada nema podatka o gradovima u Srbiji, ali je Google pozvao sve zainteresovane urbaniste i one koji rade u gradskim upravama da se prijave na https://insights.sustainability.google/ kako bi se ostvarila saradnja. Nadamo se da će se naši urbanisti odazvati pozivu, i poraditi na tome da nam gradovi budu zeleniji i zdraviji za život.

Izvor: Gradnja


Foto: Pixabay /Lisa di Antonio 

ByAdmin

ŠTA JE UGLJENIČNI OTISAK?

Ugljenični otisak je merilo emisija gasova sa efektom staklene bašte svakog od nas. Ovaj termin u praksu prva je uvela i promovisala (nećete verovati!) naftna kompanija British Petroleum. Još davne 2004. godine, oni su u jednoj svojoj kampanji promovisali „kalkulator ugljeničnog otiska”, kojim, pored njih, svako od nas može da izračuna kolike su naše emisije štetnih gasova na osnovu naših životnih navika. Šta je ugljenični otisak i kako se može izračunati – pojasnila je Ivana Putnik iz Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije na ovogodišnjem Climathon Belgrade.

KO SU NAJVEĆI EMITERI ŠTETNIH GASOVA?

„Pomoću kalkulatora svaki pojedinac može da izračuna koliko on, na osnovu ličnih navika, emituje gasova sa efektom staklene bašte. To je veoma važno, jer ukoliko svako od nas zna koliko njegove navike utiču na klimatske promene, mogao bi da te navike promeni, čime bi smanjio svoje emisije i ublažio klimatske promene. Inače, ovo računanje ugljeničnog otiska pokrenula je druga po veličini naftna kompanija na svetu, koja poseduje oko 19.000 pumpi. Time je zapravo htela da skrene pažnju koliko pojedinac doprinosi u emisiji štetnih gasova. Istina je da i pojedinac doprinosi, ali da naftne kompanije to čine mnogo više! Istraživaja pokazuju da je 100 najvećih naftnih kompanija na svetu zaslužno za oko 70 posto svih svetskih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Pojedinac učestvuje ali ne kao naftne kompanije, ali to nije razlog da prestanemo da mislimo i mi pojedinci kako nekim svojim navikama možemo da utičemo na klimatske promene“, istakla je Ivana Putnik iz Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije.

KAKO SE RAČUNA?

Prema njenim navodima, zahvaljujući pandemiji i karantinu koji je bio u većini zemalja, u aprilu je izmereno da su emisije štetnih gasova smanjene za 17 posto, što je manje skoro za petinu. Ovo ukazuje na to da su neophodne drastične promene navika kod velikog broja ljudi. S obzirom na to da smo svesni da i mi kao pojedinci imamo uticaj na klimatske promene, a kako bismo saznali koliko emitujemo gasova sa efektom staklene bašte najbolje bi bilo da svako od nas proveri kolike su njegove emisije štetnih gasova na godišnjem nivou.

Zahvaljujući super kalkulatoru ugljeničnog otiska, svako od nas može da izračuna lične emisije, potrebno je da se registrujete i ulogujete, a potom unesete podatke o svojim navikama u svom domaćinstvu. Na prvom mestu je energija – koliko električne enrgije koristite i za šta, koje vrste energenata koristite, potom unosite podatke o prevozu, o navikama koje se tiču kupovine hrane, garderobe, tehničkih uređaja, rekreacije…

Dakle, odgovarajući na pitanja na linku: http://www.footprintcalculator.org/ brzo i jednostavno možete da izračunate koliki ekološki otisak „utiskujete“ svojim svakodnevnim navikama – od prevoza koji koristite, preko tipa stambene jedinice u kojoj živite, do količine mesa koju jedete.

Stoga, naš ugljenični otisak je suma svih emisija ugljen-dioksida i njegovih ekvivalenata koje izazivamo svojim aktivnostima u određenom vremenskom periodu. Njegova merna jedinica je globalni hektar (gha). Uz trenutne kapacitete, „budžet“ naše planete za jednu osobu iznosi 1,7 gha. Najčešći vremenski period za koji se izračunava karbonski otisak je jedna godina.

VRSTE OTISKA

Primarni otisak je količina direktnih GHG emisija koje oslobađamo sagorevanjem fosilnih goriva, uključujući energiju koju koristimo u domaćinstvu i gorivo koje potrošimo za saobraćaj (npr. prevoz automobilom ili avionom). Ovo je otisak na koji možemo da imamo direktan uticaj
Sekundarni otisak je količina indirektnih GHG emisija koje su povezane sa čitavim ciklusom proizvodnje i transporta svih proizvoda koje koristimo.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

CLIMATHON BELGRADE

Climathon, kolektivna klimatska akcija, koja se organizuje u više od 145 gradova u 55 zemalja, biće održana 28. i 29. novembra — ove godine u onlajn izdanju.

Poziv za učesnike i posmatrače

Događaj je otvoren za sve timove i pojedince — aktiviste, preduzetnike, startape, biznis lidere ili kreatore politika — bez obzira na nivo znanja.

Timovi će rešavati izazov Beograda pod nazivom „Izletnički otpad”. Pandemija je povećala broj letovanja unutar granica Srbije, što je rezultiralo većom količinom otpada koji se ostavlja u prirodi. Ovo ukazuje na neophodnost daljeg podizanja svesti o uticaju i odgovornosti koju građani treba da imaju prema najbližem okruženju, što je prvi korak u shvatanju složenijih antropogenih uticaja na klimu. Zato se postavlja pitanje: „Kako tehnologija može da nam pomogne u promeni (ne)ekoloških navika i u zaštiti životne sredine?”

Osim besplatnog učešća i prilike da njihova ideja promeni grad, učesnici mogu da očekuju i sertifikate, umrežavanje, radionice, predavanja, akademsku i medijsku podršku za njihove ideje, razvijanje kolektivne inovativnosti i kreativnosti, kao i učenje o održivom razvoju kroz forum Remaking Tesla.

Učesnici mogu da se registruju preko linka, a oni koji ne žele da aktivno učestvuju kao takmičari, već da samo posmatraju događaj, mogu da se prijave.
👉 https://bit.ly/climbg20

Primeri tema od značaja

tehnologije za rešavanje pomenutog i sličnih izazova, State of the Art,
primeri ITehnologija i inovacija za — društveno dobro,
GreenTech,
RRI (responsible research and innovation) praksa
podizanje svesti, motivacija, mobilizacija građana
crowdsourced pristupi
kreiranje i rast onlajn zajednice;
kreiranje UX persona, tipova ličnosti s kojima proizvod (aplikacija, rešenje) komuniciraju;
i slično.

Budući da će događaj biti održan onlajn, učešće će biti „olakšano” kroz slanje snimka predavanja ili onlajn razgovor sa timovima.

Ovogodišnji Climathon se organizuje online, u saradnji sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, Privrednom komorom Srbije, Studentskom unijom Srbije, i drugim partnerima.

Tekst i foto: Climathon

ByAdmin

OTPAD JE NEISKORIŠĆEN DRAGOCEN RESURS

Kada proizvodi i stvari postanu neupotrebljivi, i pre nego što počnu da postaju nagomilani otpad – cirkularna ili kružna ekonomija stupa na scenu. Upravo njen cilj je da održi vrednost proizvoda, materijala i resursa što je duže moguće, da ih ponovo vrati u proizvodni ciklus, istovremeno s ciljem da se što je moguće više smanji stvaranje otpada.

„PAMETNO“ DIZAJNIRANJE PROIZVODA

Plasticni otpad spreman za reciklazu

Izdvajanjem i prerađivanjem odbačenog materijala, životna sredina postaje manje zagađena. Proces cirkularne ekonomije trebalo bi da počne još u toku stvaranja životnog ciklusa svakog novog proizvoda, tako što bi se u startu velika pažnja posvetila „pametnom“ dizajniranju proizvoda i njegovih proizvodnih procesa koji ga stvaraju. Tako se postiže ušteda resursa, i time izbegava neefikasno upravljanje otpadom. Drugim rečima, „pametnim“ dizajniranjem novog proizvoda i njegovog proizvodnog ciklusa, dolazi se do njegove ponovne upotrebne vrednosti na kraju radnog veka uz minimalan novonastali otpad i uz stvaranje novih poslovnih mogućnosti.

ZACRTANE AGENDE

Koncept „uzmeš-stvoriš-odbaciš“ je odavno napušten kod mnogih razvijenih država u svetu, ali ogromni disbalans između razvijenih i nerazvijenih je i dalje prisutan.

Cirkularna ekonomija u svetu je odavno postala sastavni deo života svih razvijenih društava. Zacrtane agende na evropskom i svetskom nivou kroz tela EU i zajednice naroda, iz godine u godinu se ispunjavaju i na taj način uspostavljaju prekopotrebni standardi u ekonomiji i zaštiti životne sredine. Svest da imamo jednu planetu i ne baš neograničene prirodne resurse, pokrenula je odavno mnoge razvijene države da se rukovode principima cirkularne ekonomije. Implementirajući je u sve gde je to moguće, u sve privredne aktivnosti kojima nije glavni cilj beskonačna eksploatacija prirodnih resursa, uz gomilanje ogromnih količina otpada i narušavanja „zdravlja“ naše sada već prilično devastirane planete.

CE U SRBIJI

Kao tema, cirkularna ekonomija (CE) postaje značajna u Srbiji. Potreba za održivim razvojem, kao i obaveza u ispunjavanju svih standarda iz Poglavlja 27 o pristupnim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, vode je ka upoznavanju i primenjivanju kao poslovnog modela, koji predviđa najviši stepen iskorišćenja sirovinskih i energetskih resursa iz otpadnih tokova, efikasnog korišćenja energije, boljem načinu organizovanja poslovanja, uz minimalan negativan uticaj na životnu sredinu i klimatske promene.

Ministarstvo zaštite životne sredine je uz podršku UNDP projekta Platforma cirkularne ekonomije za održivi razvoj u Srbiji u aprilu 2020. godine, uradilo dokument pod nazivom Mapa puta za cirkularnu ekonomiju. Namena mu je da se industrija, upotrebom novih poslovnih, cirkularnih modela, podstakne na kreiranje novih radnih mesta uz povećanje tržišne proizvodnje uz inovativna, ekološki održiva rešenja za tržišta.

OTPAD – EKOLOŠKA BOMBA ILI POTENCIJALNI RESURSI?

Divlja deponija u Novom Sadu

Milioni krajnje iskorišćenih i odbačenih upotrebnih proizvoda, različitih po nameni, širom sveta, poput akumulatora za vozila drumskog, vodenog i avio saobraćaja, kojima je upotrebni vek završen, predstavljali bi, kao odbačeni, pravu zagađujuću ekološku bombu po životnu sredinu. Jednom proizvedeni, uz upotrebu prihvatljivih tehnologija, doneli bi profit svim privrednim subjektima koji su učestvovali u proizvodnji akumulatorskih komponenti, poput: olova (metalska industrija), sumporne kiseline (hemijska industrija), plastike (industrija za preradu plastičnih materija), i kartona (industrija za proizvodnju papira).

Ponovnom preradom (reciklažom) prikupljenih akumulatora, i svih njegovih sastavnih komponenti, uz minimalno zagađenje životne sredine (propisano izuzetno strogim standardima) dolazi se do polaznih „čistih“ sirovina od kojih se sastoji ovaj proizvod. Na ovaj način, novu, upotrebnu i tržišnu vrednost dobijaju poluge ̶  pretopljeno olovo, reciklirana plastika, ostaci sumporne kiseline koji se laboratorijski prerađuju pri čemu se dobija sirovina za industriju deterdženata i karton, koji je spreman za recikažu, pri čemu se ne eksploatišu novi prirodni resursi.

GESLO „PONOVO KORISTI“

Akumulator je tek samo jedan od proizvoda u širokoj upotrebi u Srbiji, i u svetu, koji se „ponovo koristi“. Mnogo je više drugih proizvoda u širokoj upotrebi za koje za sada nema „pametnih rešenja” po pitanju cirkularne ekonomije. Pitanje reciklaže tekstilnih materijala, na primer, po pisanju mnogih medija, i dalje je nedostižan san u Srbiji. Gomila odbačenih tekstilnih proizvoda se na žalost spaljuje, i time čini ogromna šteta, jer se zagađuje životna sredina i pokreće proizvodnja tekstila od novih sirovina. Nemogućnost sakupljanja otpadnih tekstilnih sirovina zbog neobezbeđene infrastukture, čini da ta sirovina koja predstavlja značajan izvor prihoda ostaje potpuno neiskorišćena. S druge strane, uzgoj pamuka na poljoprivrednim parcelama širom sveta karakterističan je po tome što je od svih zastupljenih poljoprivrednnih kultura u svetu, upravo on, usev, koji se tretira sa najviše pesticida tokom odgajanja.

Tekstil-teksas materijal za recikliranje

Po podacima sajta The World Counts, na godišnjem nivou, do sada je u svetu proizvedeno 23.365.000 tona pamuka, i ta količina se uvećava, iz sata u sat, pri čemu se za tu proizvodnju godišnje utroši na hemikalije, koje se koriste u tretiranju zasada, oko 3,3 milijardi dolara. Uticaj tih hemikalija po životnu sredinu i zdravlje ljudi je nesagledivo loš. Ti raznovrsni pesticidi su toliko opasni, da su svojevremeno bili zabranjeni pod sovjetskim režimom. Aldikarp je najčešće korišćen pesticid za pamuk. Po podacima sa ovog sajta, jedna kap Aldikarpa absorbovana pod kožu može da ubije odraslu osobu. Odeća koju svakodnevno nosimo, može da sadrži i do 8.000 hemikalija koje su korišćene za bojenje, obradu, štampu i završnu obradu tkanine. Činjenica je i da nam je pamuk i te kako potreban, ali je i činjenica da nemamo rešenje za recikliranje ove vredne sirovine. Mnogo neiskorišćenih i odbačenih resursa je oko nas, kojima ponekad „kumuje i sužena“ svest građana o zaštiti prirode (čast izuzecima!).

OSETIMO, ALI SLABO REAGUJEMO

Sava, Sremska Mitrovica, prolece 2018.

Izađemo li iz svoje zone komfora, videćemo i osetiti (ne samo putem medija) zagađene reke preplavljene plastičnim i drugim opasnim otpadom, vazduh „obogaćen“ štetnim česticama koje svakodnevno udišemo, koje, izmerene u mernim stanicama kao podaci, čine to da „ne silazimo“ sa svetskih rang-lista zagađenja, neverovatno gomilanje i stvaranje novih deponija od odbačenih upotrebnih proizvoda tamo gde im mesto nije, nedovoljno šumskih ekosistema ̶  proizvođača kiseonika i zaštitnika krvnih zrnaca, zagađenog poljoprivrednog zemljišta upotrebom mnogobrojnih pesticida, koji su verovali ili ne, zastupljeni i u proizvodima koje konzumiramo, i trenutno mnogo neiskorišćenih prilika i šansi za uspostavljanje novih zelenih ekonomija, a samim tim i zdravije životne sredine. Ko je „zaslužan” za propuštene šanse? Izgleda, nekako, svi mi pomalo!   

Tekst priredio i foto: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KLIMATSKE PROMENE I POLJOPRIVREDA


Stare knjige kažu da je Libija nekada bila žitnica Rimskog carstva. Isto tako je i Mesopotamija, između dve velike reke, bila plodna kolevka civilizacije… U jednom slobodnijem tumačenju, možemo reći da poljoprivreda predstavlja najzastupljeniji, najintenzivniji odnos čoveka i prirode, odnosno njegovog okruženja. Samim tim, kroz poljoprivredu se može jasno sagledati i uticaj ljudi na životnu sredinu.

KONVENCIONALNA POLJOPRIVREDA

Savremeni sistem poljoprivrede i industrije hrane, odnosno ono što još nazivamo `konvencionalna poljoprivreda`, u nekoj obrnutoj logici se sve više ubrzava. Obrađuju se veće parcele, efikasnost, prinosi i troškovi postaju optimum proizvodnje, a obradivo zemljište se širi na račun prirodnih ekosistema. Od 2000. godine do danas, zauzeto je još 1,9 miliona kvadratnih kilometara, što je otprilike površina tri Velike Britanije. To direktno znači nestanak staništa, narušavanje biodiverziteta, seču i gubitak šuma. Istovremeno, prema podacima Svetskog fonda za prirodu (WWF), 1,3 milijardi tona hrane se baci svake godine. Očigledno je da u globalnom prehrambenom sistemu nešto ne funkcioniše kako treba.

Procenjuje se da poljoprivredna proizvodnja i prehrambeni sistem uzrokuje oko četvrtinu emisija gasova sa efektom staklene bašte. Sve to nam ostavlja posledice koje teško možemo i sagledati, dok ostaje upitno i kako sve to zaustaviti i preduprediti u svoj svojoj kompleksnosti. Jer proizvodnja hrane i trasformacija poljoprivrede ide u korak sa istorijskim razvojem civilizacije i zahteva multidisciplinarni pristup.

Kada govorimo o poljoprivredi, možemo govoriti prvenstveno o kultivaciji, o prilagođavanju prirodnog okruženja sopstvenim potrebama. Ratarstvo, stočarsvo, šumarstvo i druge grane poljoprivrede su svakako značajne u svojim specifičnostima. Ali kada govorimo o intenzitetu uticaja koji čovek ima na životnu sredinu, onda razlikujemo tradicionalne oblike od konvencionalne poljoprivrede, koja u poslednjih stotinak godina zauzima posebno mesto. Ne moramo mnogo tragati za primerima, dovoljno je ostati u Vojvodini, gde su bioraznolikost vlažnih područja oko reka umnogome zamenila polja industrijskih žitarica.

POLJOPRIVREDA NA UŠTRB PRIRODNE SREDINE

Poljopriveda je deo velikih industrijskih sistema, a dobra i proizvodi su roba kojom se trguje. Uzgojena dobra postala su industrijska dobra, pa tek onda hrana. U ovim procesima bili smo i ostali deo sveta. Dakle, naš region nije izuzet niti iz procesa klimatskih promena koje su nastupile.

Negativni uticaj koji sistem proizvodnje hrane ima na životnu srednu možemo sumirati u nekoliko momenata. I tu ulazimo u začarani krug. Kako se planeta sve više zagreva, uslovi za proizvodnju hrane postaju otežani, što dovodi do daljeg proširenja poljoprivrednih površina na uštrb prirodne sredine, smanjenja prirodne raznolikosti i veće emisije gasova sa efektom staklene bašte. Konvencionalna poljoprivreda ima ogroman karbonski otisak, a emisiju stakleničkih gasova dodatno uvećava upotreba đubriva i pesticida. S druge strane, pozitivni potencijal poljoprivrede tek treba da dođe do izražaja. Zdravo tlo može da skladišti velike količine karbona, a razvijanje lokalnih i sezonskih prehrambenih sistema direktno smanjuje negativne efekte transporta i skladištenja.

Neophodna transformacija velikih poljoprivrednih sistema takođe podrazumeva multidisciplinarni pristup. Naivno je pretpostaviti da je za tako nešto dovoljna dobra namera i odluka. Procesi su usko vezani za ekonomske parametre. Tako na primer, Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije nominalno uzima u razmatranje ovaj problem pa se dodatnim subvencijama pokušava ojačati i podstaknuti organska i zelena poljoprivreda. Ali pitanje je da li se to čini u dovoljnoj meri, kao i to da li će i kada u procese proizvodnje biti uračunati i troškovi potrošnje i iskorišćavanja prirodnog dobra i životne sredine.

Rasprave o rešenjima tek predstoje. Za promena socio-ekonomkih paradigmi, neophodan je društveni konsenzus koji će se ogledati u zajedničkim naporima. Ali do tada, pojedinačni pokušaji prave pionirske korake – u susret novim idejama.

PERMAKULTURA

Agroekološke prakse nisu dovoljno zastupljene. Premakultura je jedan od primera. To je praksa proizvodnje hrane u kojoj se u potpunosti uvažava briga za okolinu, ali ona iziskuje posvećenu radnu snagu i mikromenadžment, pa uglavnom ostaje na nivou pojedinačnog porodičnog gazdinstva. Upitno je kako bi permakultura postala sistem koji bi omogućio opskrbljivanje hranom i namirnicama veliki broj ljudi. Ipak, i takvi pokušaji postoje, a nadajmo se i slede u većem obimu.

Vredi istaći podatak da i sam način ishrane populacije, odnosno izbor hrane i namirnica može da pomogne u iznalaženju rešenja za očuvanje životne sredine. Naime, trenutno oko pedeset procenata plodne (vegetativne) površine planete koristi se za proizvodnju hrane. Od toga, oko trećina se koristi za proizvodnju žitarica za stočarstvo i tako je proizvodnja mesa jedan od glavnih uzroka nestanka šuma. Pri tom se u stočarstvu oslobađa metan, koji je kao staklenički gas 26 puta jači od ugljen-dioksida. Ovde na jasnom primeru možemo videti da je promena i nekih naših navika jedan od puteva ka rešenju.

Dalju perspektivu otvara i klimatski pametna poljoprivreda, agrotehnologije i visokoefikasna poljoprivreda.

Kako nahraniti svet, kako preduprediti nastupajuće suše i poplave i kako sačuvati zdravu prirodnu sredinu. Debata ostaje otvorena, a prilagođavanje poljoprivrede u dobu klimatskih promena jedna je od enigmi savremenog doba.

Tekst i foto: Mihajlo Vujasin

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je sufinansiran iz budžeta Ministarstva zaštite životne sredine na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine, koji je dodelio sredstva.