Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) objavila je izveštaj o kvalitetu vazduha za 2021. godinu. U zemlji, u kojoj zagađenje vazduha, po zvaničnim procenama, ubije više od deset hiljada ljudi godišnje, u kojoj zagađenje svima ugrožava zdravlje, sigurnost i životni komfor, novčanik i uopšte dobrobit, ovaj dokument bi trebalo da bude biblija: jedan neophodni, detaljni i istiniti presek stanja, dijagnoza i osnov za sve buduće akcije.
Šta kaže SEPA?
Međutim, iako sadrži pregršt važnih informacija, u tradiciji sada već dugoj 10 godina, SEPA u svojoj godišnjoj oceni kvaliteta vazduha u Srbiji zapravo dezinformiše domaću javnost.
Naime, ona čitave teritorije naše zemlje ocenjuje kao zone „čistog ili neznatno zagađenog vazduha”, iako u tome, po svemu sudeći, nema pokriće u podacima sa terena. Kako je to moguće?
Evo šta o našoj zemlji kaže skoro objavljeni Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji 2021. godine:
„U zoni Srbija tokom 2021. godine vazduh je bio I kategorije tj. čist ili neznatno zagađen vazduh, osim u gradovima Loznica, Čačak, Paraćin (Popovac), Kragujevac, Zaječar, Kraljevo, Novi Pazar i Valjevo.”
U pitanju je jedno izrazito veliko „osim”: u navedenih osam gradova vazduh, naime, nije čist ili neznatno zagađen, već prekomerno zagađen.
Ali ni to „osim” ne pokriva sve izuzetke: ono ne podrazumeva one gradove, koji u kategorizaciji SEPA čine sopstvene celine, tzv. aglomeracije, i koji samim tim ne spadaju u zonu Srbija, a to su Beograd, Niš, Bor, Smederevo, Kosjerić i Užice. I u svima njima je, bez izuzetka, vazduh prekomerno zagađen.
Drugim rečima, SEPA u svom izveštaju tvrdi da je vazduh u Srbiji (bez Vojvodine) „čist ili neznatno zagađen” osim u ovih čak četrnaest prekomerno zagađenih gradova, u kojima, inače, živi oko dva i po miliona državljana Srbije.
Slično važi i za Vojvodinu. SEPA je ovu zonu ocenila kao zonu prve kategorije, čistog ili neznatno zagađenog vazduha, osim što je vazduh zapravo prekomerno zagađen u Novom Sadu, Pančevu, Subotici, Somboru, Zrenjaninu i Sremskoj Mitrovici.
Sve u svemu, po izveštaju SEPA, i pored njenih opštih ocena, u prekomerno zagađenim gradovima u Srbiji živi više od tri miliona ljudi. Ali šta je sa ostatkom zemlje? Ako je suditi po izveštaju, u ostatku zemlje je vazduh „čist ili neznatno zagađen”, što SEPA slikovito prikazuje i uz pomoć mape:
Međutim, i pored toga što identifikuje mnogobrojna prekomerno zagađena mesta, ova mapa nas navodi na sasvim pogrešan zaključak. Naime, teritorije koje su obojene zelenom bojom na mapi SEPA zapravo čine sve one opštine u kojima je izmereno zagađenje ispod graničnih vrednosti, ali i one u kojima se određena važna merenja uopšte i ne obavljaju. To se pre svega odnosi na najvažnije gradivne elemente vazdušnog zagađenja u Srbiji: suspendovane čestice PM 10 i PM 2,5.
A, šta je realnost?
Detaljnim pregledom izveštaja SEPA, otkriva se da su od ukupno 33 grada u Srbiji, u kojima se ikako meri zagađenje PM 10, ukupno samo u 6 zabeležene vrednosti koje su ispod granice prekomernog zagađenja: Ćuprija, Vršac, Veliko Gradište, Kostolac, Kikinda i Beočin.
S druge strane, određena mesta, kao što su Vranje ili Kruševac, našla su se u „zelenom” iako se tamo uopšte ne mere koncentracije čestica PM 10 i PM 2,5. Na osnovu čega bi onda građani ovih gradova trebalo da veruju da se nalaze u „zelenoj” zoni i da udišu čist vazduh?
Ukoliko probamo nešto drugačije i „zelenim” označimo samo ona mesta u kojima je zapravo izmerena vrednost koncentracije PM 10 ispod granične, dobijamo sasvim drugačiju sliku, koja je bliža realnoj slici zagađenja vazduha u Srbiji:
Dokument o vazduhu sporan već deceniju
Ovakva računica, u kojoj se u kategoriju čistog vazduha ubrajaju sve teritorije na kojima se ni ne mere vrednosti zagađenja suspendovanih čestica, ponavlja se u godišnjim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine od 2013. godine. Već deset godina, zone Srbija i Vojvodina ocenjuju su kao zone čistog vazduha gotovo isključivo na osnovu nedostatka podataka – ali nije uvek bilo tako.
Šta se to promenilo 2013. godine da Agencija za zaštitu životne sredine u potpunosti promeni svoje ocenjivanje, da napusti ideju obrazlaganja svojih ocena, a da one iz prethodnih godina retroaktivno promeni?
Te 2013. usvojene su izmene kako Zakona o kvalitetu vazduha, tako i relevantne Uredbe, a u Agenciji za zaštitu životne sredine došlo je do promene uprave. Te godine smenjen je dotadašnji direktor Momčilo Živković, svojevremeno pokretač nacionalne mreže za merenje kvaliteta vazduha. SEPA je trebalo da ostane nezavisna institucija, a ne da postane organ Ministarstva. Zato sada imamo politizaciju podataka.
Ocene koje daje SEPA nisu puka stvar procene i stručnog mišljenja. Shodno Zakonu o zaštiti vazduha, a na osnovu godišnjih izveštaja Agencije, Vlada Republike Srbije usvaja tzv. listu kategorija vazduha po zonama i aglomeracijama, koju objavljuje u Službenom glasniku.
Drugim rečima, od celog godišnjeg izveštaja SEPA, upravo je ovaj sporni deo – ocene kvaliteta vazduha – onaj koji usvaja Vlada i koji postaje deo zvanične dokumentacije ove države. Kako da govorimo o strategijama poboljšanja kvaliteta vazduha, o spašavanju našeg zdravlja i dobrobiti, kada je ovaj osnovni nacionalni dokument o vazduhu sporan već čitavu deceniju?
Kakva je prava slika zagađenja vazduha?
U međuvremenu, u protekloj deceniji napravljeni su veliki pomaci u istraživanju zdravstvenih posledica zagađenja vazduha. Shodno tome, Svetska zdravstvena organizacija ima oštrije kriterijume „čistog vazduha” od političkih entiteta kao što je Evropska unija (a čije je granične vrednosti preuzela i Srbija).
Mada su mete koje postavlja SZO u ovom trenutku nedostižne za mnoge zemlje, a posebno za Srbiju, korisno je podsetiti se šta je zapravo zdrav vazduh, i šta treba da bude naš cilj kada je u pitanju okruženje u kojem živimo. Ukoliko bismo pratili smernice SZO za koncentracije PM 10, mapa kvaliteta vazduha Srbije izgledala bi ovako:
Ta jedna mala zelena tačka na mapi je merna stanica Kamenički Vis. U pitanju nije tipična merna stanica, već posebno postavljena u „čisto” okruženje, u saradnji sa stručnjacima iz Evrope, na nadmorskoj visini od preko 800 metara i na udaljenosti od najmanje 30 km od najbližeg izvora zagađenja. Ona treba da bude pokazatelj „osnovnog” zagađenja koje postoji u Srbiji, reper za ostale stanice, a nikako da se koristi kao primer nezagađenog područja u zvaničnim ocenama.
Sledeći smernice SZO, sve ostale merne stanice u Srbiji pokazuju prekomerno zagađenje PM 10, a isto važi i za znatno ređe mereno zagađenje česticama PM 2,5.
Tekst: Nikola Zdravković Klima 1o1
Foto: Pixabay
Share this: