NIJE LAKO UĆI U TRAG TROŠENJU “ZELENOG” NOVCA

Jedno od takođe bitnih pitanja, kada govorimo o eko-dinaru, jeste i koliko je javnost upoznata kako se prikuplja naknada za ekologiju i na šta se sve troši prikupljen zeleni novac. Da li su građani uopšte upoznati da li plaćaju eko-dinar i na koji način? A kako bi bili pravovremeno i tačno informisani, jako je važno da ove teme budu zastupljene u medijima. Koliko i na koji način se piše ili izveštava o ekološkim taksama i kako ove teme učiniti zanimljivim i pitkim
za širu javnost, pitali smo Draganu Ratković, urednicu radio-emisije „Pod staklenim zvonom“ Prvog programa Radio Novog Sada i Milisava Pajevića, novinara Energetskog portala i Ekolista.

KRAH FONDA ZA ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE

“Kada se govori o zaštiti životne sredine neizbežno je i pitanje – jednako kako u nerazvijenim tako i razvijenim državama – koliko sve to košta. Ipak, postoji bitna razlika što se u nerazvijenim zemljama, zemljama u tranziciji, kao što je naša, na to gleda još uvek kao trošak, dok u onim razvijenim kao investicija. O tome koliko je novca potrebno da bi se stanje životne sredine popravilo i rešili nagomilani ekološki problemi, mediji su povremeno izveštavali i pisali na različite načine.

Ako gledamo unazad deset godina, najviše interesovanje medija izazvalo je osnivanje Fonda za zaštitu životne sredine u koji se slivao novac prikupljen od taksi i naknada, i koji je trebalo namenski da se troši, da se vrati u životnu sredinu. Novinari su tada pratili ono što je finansirano novcem iz tog fonda, kao što je kampanja „Očistimo Srbiju“, opremanje komunalnih preduzeća, izdvajanje novca za uspostavljanje sistema upravljanja otpadom itd. S ništa manje interesovanja izveštavalo se i o gašenju fonda, kako je obrazloženo, zbog malverzacija i nenamenskog trošenja ali i posledicama koje su nastale njegovim prestankom.

Ipak, u medijima nije bilo istraživačkih priča na osnovu kojih su građani mogli saznati gde je odlazio i na šta se sve trošio taj novac, i ko je odgovoran za njegovo nenamensko trošenje. Nakon ukidanja Fonda za zaštitu životne sredine, izveštavanje se uglavnom svodilo na kritiku njegovog rada ili na kritiku da zbog njegovog ukidanja više nema novca za rešavanje problema u životnoj sredini”, istakla je Ratkovićeva.

STROGO ČUVANI PODACI

Prema njenim navodima, ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine naišlo je i na kritike Evropske komisije koja je u Izveštaju o napretku Srbije u pregovorima sa Evropskom unijom dala preporuku da se mora obezbediti stabilan izvor finansiranja životne sredine i da se formira Zeleni fond u koji će se slivati takse i naknade, a iz kog će se novac namenski trošiti za zaštitu životne sredine. Upravo zbog te preporuke Evropske komisije mediji su pratili i osnivanje i početak rada Zelenog fonda ali, bez obzira na medijsko interesovanje, javnost nije bila dovoljno upoznata kako će on funkcionisati. Tek kad je fond zaživeo, saznali smo koliko se novca slilo na ime naknada i taksi za životnu sredinu u republički budžet ali ne i na šta se on sve troši. Do tih podataka novinari ne mogu da dođu, tako da ni nema mnogo informacija u javnosti.

VIŠE NOVCA ZA EKOLOGIJU

Veliku pažnju medija izazvalo je osnivanje Ministarstva za zaštitu životne sredine ali i izjavaministra Gorana Trivana koji je rekao da će tražiti veća izdvajanja iz budžeta, kao i da se„zeleni novac“ vrati u životnu sredinu. Zabeležena je vest da je u republičkom budžetu za ovu godinu povećano izdvajanje za životnu sredinu ali nije zabeleženo da su izdvajanja u pokrajinskom budžet za životnu sredinu za 2018. smanjena u odnosu na prethodnu godinu. Pažnju javnosti privukla je ocena Fiskalnog saveta da izdvajanja iz budžeta za zaštitu životne sredine godišnje treb povećati za oko 500 miliona evra i da to povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine treba da bude budžetski prioritet u 2019. i u narednim godinama.

“Kada se govori o finansiranju životne sredine, u poslednje vreme novinari najviše pominju koliko će nas koštati postizanje evropskih standarda u toj oblasti ali ne i to da deo novca za to moramo obezbediti sami. Od prvobitnih 10,5 milijardi evra, došli smo do 12,5 milijardi, a ponekad se pominje i iznos od čak 15 milijardi evra. I dok se mediji tek povremeno bave temama finansiranja životne sredine na nacionalnom nivou, gotovo da nema interesovanja da se izveštava i piše kako to izgleda na lokalnom nivou. Poznato je da tranziciona iskustva zemalja u okruženju ukazuju da će lokalne samouprave imati važnu ulogu i da će podneti veliki deo ukupnih nacionalnih troškova za zaštitu životne sredine, čak od 35 do 60 odsto. Stoga bi trebalo da finansiranje životne sredine na lokalnom nivou zaslužuje posebnu pažnju
s obzirom na nadležnosti koji lokalne samouprave imaju. No, interesovanje za ovu temu izgleda ne postoji. I dok jedinice lokalne samouprave kažu da nemaju dovoljno novca za životnu sredinu, predstavnici NVO tvrde suprotno, da novca ima i da se on nenamenski troši.

Kada mediji govore o finansiranju životne sredine na lokalu uglavnom su to priče o realizaciji određenih projekata koji se finansiraju novcem iz lokalnih fondova, kao što su uklanjanje divljih deponija, podizanje zelenila itd. ili se ukazuje na određene ekološke probleme uz obaveznu konstataciju da za to nema novca. Ali koliko novca se slije u budžetske fondove lokalnih samouprava i kako se on troši o tome mediji ne izveštavaju”, zaključila je Ratkovićeva.

ŠKAKLJIVE I OPASNE TEME