Tag Archive reciklaža

ByAdmin

KONCEPT ODRŽIVE MODE

O tome, kakve su posledice modne (tekstilne) industrije na životnu sredinu i koliko je ona zagađuje, u razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno. Do pre nekih 30-tak godina, modne kuće imale svega dve kolekcije godišnje. Odeća je bila kvalitetnija i skuplja, i duže smo je nosili. U međuvremenu, došlo je do hiperprodukcije odeće. Danas pojedine modne kuće imaju i više od 20 kolekcija godišnje, i odeća je postala znatno jefitnija.

„Sistem proizvodnje i potrošnje tekstila ima ogroman uticaj na životnu sredinu, klimu i društvo. Odeća, obuća i tekstil za domaćinstvo zauzimaju četvrto mesto u korišćenju resursa i vode (odmah nakon hrane, smeštaja i transporta); drugo mesto u korišćenju zemljišta i peto po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte. Šta nam to u stvari govori, kada se preračuna, da je u ovom periodu odeća pojeftinila za 36 %. Ta niža cena nosi sa sobom lošiji kvalitet, kraći rok nošenja, i sve surovije radne uslove u fabrikama gde se odeća proizvodi. Tako da se danas ponašamo prema odeći kao da su proizvodi za jednokratnu upotrebu, koji posle samo nekoliko nošenja postaju otpad i kao da živimo na planeti izobilja, i da imamo neograničene resurse. Što naravno nije tačno. Nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno.

Polja pamuka, Foto: Pixabay

 

Primera radi, za proizvodnju pamuka, potrebne su ogromne količine zemljišta, vode i pesticida. Vuna je takođe veliki problem, s obzirom na to da je poznato da je stočna industrija veliki zagađivač, kada su u pitanju gasovi sa efektom staklene bašte. Poliester se pravi od nafte, i za njegovu proizvodnju potrebna je manja količina vode nego za proizvodnju pamuka, ali najveći problem sa poliesterom nastaje kada počnemo da nosimo tu odeću, često ne znajući da se prilikom svakog njenog pranja – oslobađa mikroplastika”, objašnjava Ivana.

RECIKLAŽA TEKSTILA – PORODIČNI BIZNIS

Odeća koja predstavlja otpad od tekstila, u mnogim zemljama EU tretira se kao dragocena sirovina. Evropska komisija je u vrh svojih prioriteta stavila čistije tehnologije, inovacije i istraživanja radi smanjenja emisija štetnih gasova, kao i ambiciju da Evropa postane svetski lider u cirkularnoj ekonomiji.

„Evropski zeleni dogovor“ za cirkularnu ekonomiju usvojen 11. marta 2020. planira izvršenje obaveza da do 1. januara 2025. sve države članice moraju da uvedu odvojeno prikupljanje tekstilnog otpada i obezbede da prikupljeno ne završi u spalionicama ili na deponijama. Naravno, ni u Evropi situacija nije idealna, ali može se primetiti da u većini država članica, sistem upravljanja otpadom funkcioniše.

„Zanimljivo je dodati da kroz dobru zakonsku regulativu i finansijske instrumente, poslovni sektor dobija šansu da bude servis države i da ima mogućnost da pozitivno deluje na lokalnu zajednicu na mnogo načina. Jedan od najboljih primera je grad Prato, blizu Milana – tamo je reciklaža tekstila porodični biznis u koji je uključen veliki broj porodica, i svako radi jedan deo reciklažnog procesa – sortiranje, pranje, usitnjavanje, raspredanje, upredanje… Ono što je još zanimljivije je da oni recikliraju 15 % od ukupne količine recikliranog tekstila u svetu”, objašnjava Ivana Jovčić.

INOVACIJA JE KLUČ REŠENJA

Kako bi se pronašli novi načini upotrebe tekstilnog otpada, neophodno je obezbediti sredstva za finansiranje inovacija i prilagoditi zakonsku regulativu. Međutim, da bi se smanjila količina tekstilnog otpada i olakšala reciklaža, neophodne su i inovacije u proizvodnji tesktila. Na koji način bi sve to moglo da funkcioniše, Ivana navodi da inovacije postoje u različitim segmentima tekstilne industrije, ali se verovatno, kao najzanimljivijа, izdvaja upotreba novih materijala koji menjaju, sada već tradicionalne materijale poput pamuka i kože. Neki od takvih primera se mogu naći i kod nekih naših dizajnera, poput Bogdana Mrše, koji pravi odevne komade od plute. Trebalo bi spomenuti i Aleksandru Erić, koja je počela da koristi kožu napravljenu od nopal kaktusa za svoje kapute, kaiševe i druge odevne predmete.

„U prethodnih nekoliko godina, koncept održive mode je počeo da privlači sve više dizajnera koji su spremni da eksperimentišu sa novim materijalima, ali ono što je posebno zanimljivo jeste da su preduzetnici počeli da prepoznaju prostor za eksperimentisanje u kreiranju inovativnih materijala.

Biosporin stiropor, Foto: Nikola Stanojević

Vredi spomenuti još jednu domaću inicijativu – Soma Eco, koji se na potpuno inovativan način bave stvaranjem novih materijala od gljiva. Celokupan proces je potpuno prirodan i troši 99 % manje energije za proizvodnju. Oni su trenutno veoma fokusirani na razvoj zamene za stiropor, ali i kože na bazi gljiva. Ovo je jedan od najzanimljivijih projekata koji se odvija u našoj zemlji na temu novih materijala i nadamo se da će imati uspeha (već ga imaju) u stvaranju novih partnerstava sa brojnim kompanijama, pre svega na temu stiropora, ali i kože, koja bi mogla da bude sjajna zamena za kožu koja se danas koristi.

Ovo je uvek bio prostor velikih kompanija koje su razvijale materijale zarad smanjenja troškova proizvodnje. U međuvremenu, upravo ta simbioza između malih proizvođača novih materijala i dizajnera, koji teško mogu da finansiraju nabavku i uvoz velikih količina materijala, pogurala je segment održive mode u jednom drugačijem pravcu, ne samo zbog smanjenja potrebne vode, pesticida i hemikalija u proizvodnji, već i zbog jednog novog talasa kreativnosti i aktivizma koji je „upakovan“ u komercijalno poslovanje“, konstatuje Ivana Jovčić.

Ovakvi primeri su pozitivni afirmatori i održive mode, ali i celokupnog koncepta cirkularne ekonomije.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Pixabay i Photo by Daniel Spase on Unsplash

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

OD ELEKTRO-OTPADA DO NOVIH PROIZVODA

Možemo li zamisliti današnji život bez raznih korisnih električnih i elektronskih uređaja i gedžeta koji nas okružuju, i koje non-stop koristimo, što bi neki rekli – oka ne skidamo s njih? Da li je i vaš odgovor – „Vrlo verovatno, ne!“? Je li savremeni čovek postao zavistan od ovakvih naprava za ovo ili ono? Možda i vi mislite – „Vrlo verovatno, da!“? Sigurno bismo mogli i zamisliti život bez gomile elektronskih „tehnoloških novotarija“, ali verujem da bi se na njega, veoma, veoma teško navikli.

Možda baš kao u većini prisutnih pošalica i viceva koje uvek prate „mentalna stanja nacija“, poput onog gde razgovaraju dvoje supružnika o životu, i umiranju bez patnje (eutanaziji) i gde muž moli suprugu, da ako ikad dođe u takvo zdravstveno stanje u kom bi on „vegetirao“ kao biljka, zahvaljujući aparatima, ona isključi sve te uređaje koji bi ga održavali u takvom životu, jer to nije život… I tada bi supruga, po prvi put sa divljenjem pogledala svog obolelog, bledunjavog muža, ustala, i isključila TV, DVD plejer, internet, PC, MP4 plejer, plejstejšn, bežični ruter, iPod, iPad, uzela mu android telefon, a GPS navigaciju i elektronsku muštiklu, zajedno sa ludim ogledalom (Funny mirror), sa zadovoljstvom ostavila u duboku kutiju u ostavi. Kažu da nesrećni čovek umalo nije umro! Šalu na stranu, ali…zavisnost je prisutna. Za mnoge je to životni standard koji nameće tehnološka revolucija, pa nećemo valjda kaskati za njom…

I STARI UREĐAJI IMAJU VREDNOST

Milijarde i milijarde raznih elektronskih uređaja na planeti, na usluzi je čoveku. Mnogi takvi uređaji ne dožive ni svoj upotrebni kraj (tehnički rok trajanja), a već bivaju zamenjeni njegovim „naslednikom“ na tržištu, koje nas nemilosrdno bombarduje u sve dužim reklamama po medijima. I šta mi uradimo? Nabavimo nove uređaje, iako nam i oni stari, još dobro i sigurno služe. Zavisnost? Navika? Večita želja za nečim novim? Kako god, dok „stari“ uređaji postaju višak, neki do juče korišćeni pronađu nove vlasnike, dok mnogobrojni prvobitni vlasnici, ne znaju šta će s njima.

Treba znati da svi takvi uređaji imaju i dalje neku vrednost, iz prostog razloga što se mogu reciklirati. Određenim načinima tehnoloških postupaka u specijalizovanim postrojenjima, od rashodovanih elektičnih i elektronskih uređaja (EE), mogu se dobiti (reciklirati) mnoge njihove osnovne komponente (sirovine), koje se iznova mogu koristiti u nekim novim proizvodnim procesima. Najmanju vrednost imaju uređaji kada ih ljudska bahatost odbaci na za to nepredviđena mesta (pritom mogu biti veoma opasni po živi svet u prirodi). Nisu retki slučajevi gde možemo videti primere nesavesnog odbacivanja EE otpada u prirodu, ili na nesanitarne deponije. Prizori odbačenih televizora i kompjuterskih monitora sa katodnim cevima, razbijenih ekrana, odbačenih, ispražnjenih akumulatora. Nisu nepoznate i scene odbačenih, plutajućih frižidera, kako ih vodene struje raznih reka nose stotinama kilometara, a koji u svojim krhkim cevima, radnih komponenti, sadrže freon koji je veoma toksičan po živi svet i ozonski omotač.

OPASNE SUPSTANCE

Foto: Pixabay

Po nekim podacima, potencijalna toksičnost freona jednog frižidera, jednaka je količini izduvnih gasova automobila za godinu dana. Nije teško zamisliti kruženje toksičnosti preko vode i vazduha, zagađenog zemljišta, potencijalne hrane, do čoveka, koji bez vode, biljaka i vazduha ne može. Slično je i sa svim ostalim kategorijma EE otpada i njihovih opasnih komponenti koji ljudskom nebrigom, kao i neadekvatnim skladištenjem uništavaju životnu sredinu i zdravlje mnogih ljudi.

EE otpad sadrži mnogo opasnih supstanci koje su štetne po zdravlje i koje ugrožavaju životnu sredinu, a najprisutnije su: olovo, živa, šestovalentni hrom, kadmijum, berilijum, barijum, PVC plastika… U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa ih operateri, nakon izdvajanja iz EE otpada, izvoze najčešće u zemlje Evropske unije gde se dalje zbrinjavaju u specijalizovanim fabrikama.

RECIKLAŽNI CENTRI

Savremena društva imaju rešenje za sve ove probleme. Prva stvar koja je veoma bitna je imanje svesti o tome kako postupati sa ovakvim vrstama otpada, kao i shvatanje da EE otpad, koji i dalje ima neku materijalnu vrednost, može i treba da se reciklira, jer na taj način brinemo i o sebi i o zaštiti životne sredine.

U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da u Srbiji postoji desetak firmi koje se bave tretmanom EE otpada. Njihova postrojenja za reciklažu se nalaze u Nišu, Beogradu, Pančevu, Valjevu, Šapcu, Irigu, Aleksincu, Kragujevcu i Ćupriji. Reciklažni centri u ovim gradovima samostalno sakupljaju jedan deo otpada, dok drugi deo stiže od desetina firmi koje se bave sakupljanjem EE otpada, kao i od mnogobrojnih sakupljača, fizičkih lica. Na ovim poslovima je upošljeno nekoliko hiljada ljudi. Gde su Srbija i njeni građani na polju osvešćenosti i recikliranja EE otpada u odnosu na naše okruženje, Suzana Obradović kaže da iz godine u godinu građani u našoj zemlji su sve odgovorniji prema životnoj sredini i spremniji da predaju kućne uređaje na reciklažu, kao i firme koje su tokom svog poslovanja generisale ove vrste otpada.

„U prilog tome govore i sve veće količine koje se recikliraju. U 2019. godini, u reciklažnim centrima je prerađeno više od 35.000 tona EE otpada, a to je oko 5 kg po glavi stanovnika, što je odličan rezultat. I ostvaren je rast od 10 % u odnosu na 2018. godinu kada je reciklirano 32.000 tona. Očekujemo da će i u 2020. biti reciklirane značajne količine EE otpada. Zbog epidemije korona virusom, dosta ljudi je imalo više vremena, pa su se posvetili raspremanju podruma, ostava, garaža, gde obično u raznim skladištima, ostavljaju dotrajale računare, televizore i druge uređaje u slučaju da zatrebaju, ili ne znaju u tom momentu šta da rade sa njima, pa ih kasnije zaborave. Iako je bilo otežano raditi za vreme vanrednog stanja, reciklažni centri su se prilagodili novim uslovima. Preuzimali su EE otpad i prerađivali ga u postrojenjima. Najviše se recikliraju veliki kućni aparati poput frižidera, zamrzivača, veš mašina, potom televizori, video i audio oprema, IT i telekomunikaciona oprema, električni i eletronski alati itd.” pojašnjava Suzana Obradović.

KAKO FUNKCIONIŠE SAKUPLJANJE EE OTPADA?

Foto: Pixabay

 

Naravno, kao i u svemu što čovek obavlja, i ovde su poželjna mnoga unapređenja kako bi ceo sistem funkcionisanja tekao glatko i sa lakoćom. Na koji se to način postiže, naša sagovornica objašnjava da je potrebno da sistem funkcioniše na svim nivoima. Nadležnost i obaveza lokalne samouprave je da uređuje i organizuje odvojeno sakupljanje otpada, pa i EE otpada. U gradovima i opštinama nije razvijen ovaj sistem sakupljanja, i uglavnom se sporadično organizuju akcije prikupljanja ove vrste otpada od građana.

„Važno je da lokalne samouprave organizuju centre za sakupljanje EE otpada, tj. mesta gde građani mogu da predaju svoje dotrajale uređaje. Ovo je posebno značajno za male kućne aparate koji bi građani lako mogli da donesu jer ovi uređaji obično završavaju u kontejneru. Za velike kućne aparate, građani obično ne mogu da obezbede transport, i za njih bi trebalo da lokalne samouprave tj. javna komunalna preduzeća, organizuju preuzimanje od građana.

Osim lokalnih samouprava, u sistem sakupljanja bi trebalo da se uključe i distributeri EE opreme, odnosno prodavci, jer su oni prema sadašnjim propisima dužni da preuzimaju otpadnu opremu iz domaćinstva, od krajnjeg korisnika, koji kod prodavca nabavlja novu opremu”, istakla je Suzana Obradović.

ŠTA SE MOŽE DOBITI OD STAROG FRIŽIDERA?

Kakve se sve sirovine mogu dobiti postupkom reciklaže, koliko je sve to ekonomski isplativo, i da li je ekološki prihvatljivo, Suzana Obradović kaže da se reciklažom EE otpada dobijaju različiti materijali. Neki od njih imaju dalju upotrebnu vrednost, dok se neki ne mogu ponovo iskoristiti, već moraju da se odlažu, a takođe postoje i komponente koje sadrže opasne materije i moraju se na poseban način zbrinjavati.

Ilustracije radi, reciklažom frižidera dobijaju se: plastika, gvožđe, obojeni metali (aluminijum i bakar), pur pena i freon. U njemu može biti i stakla, gume, sijalica, kablova. Metali i obojeni metali, imaju upotrebnu vrednost, pa se dalje plasiraju u livnice. Plastika se plasira na domaće i strano tržište.

Gas freon, koji stvara efekat staklene bašte, veoma je opasan po životnu sredinu jer trajno oštećuje ozonski omotač. Zato je važno pravilnom reciklažom izdvojiti freon. Za taj proces neophodna je savremena tehnologija, koja omogućava prevođenje freona iz gasovitog u tečno stanje, i potom njegovo sakupljanje u određene namenske sudove. On se transportuje u postrojenje za trajno zbrinjavanje freona u Nemačkoj, gde se od ovog gasa dobijaju nove hemikalije koje je moguće ponovo upotrebiti. Na ovaj način se od otpada dobijaju novi proizvodi, koji imaju mogućnost upotrebe na način bezbedan za životnu sredinu.

KOMPLEKSAN POSAO

O tome koliko je ekonomski a koliko ekološki isplativ postupak recikliranja EE otpada, kao i proizvodnja nekih novih, potrebnih proizvoda, Suzana Obradović kaže da tretman EE otpada je kompleksan posao i zahteva velika ulaganja u savremena postrojenja, kao i konstantno povećanje standarda poslovanja i napredak tehnologija. Kako bi ovaj posao bio održiv, odnosno otpad mogao da se sakupi, preradi na adekvatan način i opasne materije izvezu, prema zakonskoj regulativi, država isplaćuje podsticajna sredstva za tretirani EE otpad. Međutim, problem je što se ta podsticajna sredstva isplaćuju sa velikim zakašnjenjem, i isplaćuju se u manjem iznosu nego što je prerađeno otpada, tako da to predstavlja nepredvidivo poslovanje za reciklažnu industriju. S obzirom na to, da namenskog novca ima jer funkcioniše naplata ekološke takse, po principu „zagađivač plaća”, a i da je počelo da radi novo Ministarstvo zaštite životne sredine, očekujemo da će pitanja od značaja za životnu sredinu, pa samim tim i reciklažnu industriju, početi da se ubrzano rešavaju”, konstatuje Suzana Obradović.

U Zakonu o upravljanju otpadom se između ostalog kaže: „Upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa“. Koliki je i gde je taj opšti interes, prosudite sami.

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

OTPAD JE NEISKORIŠĆEN DRAGOCEN RESURS

Kada proizvodi i stvari postanu neupotrebljivi, i pre nego što počnu da postaju nagomilani otpad – cirkularna ili kružna ekonomija stupa na scenu. Upravo njen cilj je da održi vrednost proizvoda, materijala i resursa što je duže moguće, da ih ponovo vrati u proizvodni ciklus, istovremeno s ciljem da se što je moguće više smanji stvaranje otpada.

„PAMETNO“ DIZAJNIRANJE PROIZVODA

Plasticni otpad spreman za reciklazu

Izdvajanjem i prerađivanjem odbačenog materijala, životna sredina postaje manje zagađena. Proces cirkularne ekonomije trebalo bi da počne još u toku stvaranja životnog ciklusa svakog novog proizvoda, tako što bi se u startu velika pažnja posvetila „pametnom“ dizajniranju proizvoda i njegovih proizvodnih procesa koji ga stvaraju. Tako se postiže ušteda resursa, i time izbegava neefikasno upravljanje otpadom. Drugim rečima, „pametnim“ dizajniranjem novog proizvoda i njegovog proizvodnog ciklusa, dolazi se do njegove ponovne upotrebne vrednosti na kraju radnog veka uz minimalan novonastali otpad i uz stvaranje novih poslovnih mogućnosti.

ZACRTANE AGENDE

Koncept „uzmeš-stvoriš-odbaciš“ je odavno napušten kod mnogih razvijenih država u svetu, ali ogromni disbalans između razvijenih i nerazvijenih je i dalje prisutan.

Cirkularna ekonomija u svetu je odavno postala sastavni deo života svih razvijenih društava. Zacrtane agende na evropskom i svetskom nivou kroz tela EU i zajednice naroda, iz godine u godinu se ispunjavaju i na taj način uspostavljaju prekopotrebni standardi u ekonomiji i zaštiti životne sredine. Svest da imamo jednu planetu i ne baš neograničene prirodne resurse, pokrenula je odavno mnoge razvijene države da se rukovode principima cirkularne ekonomije. Implementirajući je u sve gde je to moguće, u sve privredne aktivnosti kojima nije glavni cilj beskonačna eksploatacija prirodnih resursa, uz gomilanje ogromnih količina otpada i narušavanja „zdravlja“ naše sada već prilično devastirane planete.

CE U SRBIJI

Kao tema, cirkularna ekonomija (CE) postaje značajna u Srbiji. Potreba za održivim razvojem, kao i obaveza u ispunjavanju svih standarda iz Poglavlja 27 o pristupnim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, vode je ka upoznavanju i primenjivanju kao poslovnog modela, koji predviđa najviši stepen iskorišćenja sirovinskih i energetskih resursa iz otpadnih tokova, efikasnog korišćenja energije, boljem načinu organizovanja poslovanja, uz minimalan negativan uticaj na životnu sredinu i klimatske promene.

Ministarstvo zaštite životne sredine je uz podršku UNDP projekta Platforma cirkularne ekonomije za održivi razvoj u Srbiji u aprilu 2020. godine, uradilo dokument pod nazivom Mapa puta za cirkularnu ekonomiju. Namena mu je da se industrija, upotrebom novih poslovnih, cirkularnih modela, podstakne na kreiranje novih radnih mesta uz povećanje tržišne proizvodnje uz inovativna, ekološki održiva rešenja za tržišta.

OTPAD – EKOLOŠKA BOMBA ILI POTENCIJALNI RESURSI?

Divlja deponija u Novom Sadu

Milioni krajnje iskorišćenih i odbačenih upotrebnih proizvoda, različitih po nameni, širom sveta, poput akumulatora za vozila drumskog, vodenog i avio saobraćaja, kojima je upotrebni vek završen, predstavljali bi, kao odbačeni, pravu zagađujuću ekološku bombu po životnu sredinu. Jednom proizvedeni, uz upotrebu prihvatljivih tehnologija, doneli bi profit svim privrednim subjektima koji su učestvovali u proizvodnji akumulatorskih komponenti, poput: olova (metalska industrija), sumporne kiseline (hemijska industrija), plastike (industrija za preradu plastičnih materija), i kartona (industrija za proizvodnju papira).

Ponovnom preradom (reciklažom) prikupljenih akumulatora, i svih njegovih sastavnih komponenti, uz minimalno zagađenje životne sredine (propisano izuzetno strogim standardima) dolazi se do polaznih „čistih“ sirovina od kojih se sastoji ovaj proizvod. Na ovaj način, novu, upotrebnu i tržišnu vrednost dobijaju poluge ̶  pretopljeno olovo, reciklirana plastika, ostaci sumporne kiseline koji se laboratorijski prerađuju pri čemu se dobija sirovina za industriju deterdženata i karton, koji je spreman za recikažu, pri čemu se ne eksploatišu novi prirodni resursi.

GESLO „PONOVO KORISTI“

Akumulator je tek samo jedan od proizvoda u širokoj upotrebi u Srbiji, i u svetu, koji se „ponovo koristi“. Mnogo je više drugih proizvoda u širokoj upotrebi za koje za sada nema „pametnih rešenja” po pitanju cirkularne ekonomije. Pitanje reciklaže tekstilnih materijala, na primer, po pisanju mnogih medija, i dalje je nedostižan san u Srbiji. Gomila odbačenih tekstilnih proizvoda se na žalost spaljuje, i time čini ogromna šteta, jer se zagađuje životna sredina i pokreće proizvodnja tekstila od novih sirovina. Nemogućnost sakupljanja otpadnih tekstilnih sirovina zbog neobezbeđene infrastukture, čini da ta sirovina koja predstavlja značajan izvor prihoda ostaje potpuno neiskorišćena. S druge strane, uzgoj pamuka na poljoprivrednim parcelama širom sveta karakterističan je po tome što je od svih zastupljenih poljoprivrednnih kultura u svetu, upravo on, usev, koji se tretira sa najviše pesticida tokom odgajanja.

Tekstil-teksas materijal za recikliranje

Po podacima sajta The World Counts, na godišnjem nivou, do sada je u svetu proizvedeno 23.365.000 tona pamuka, i ta količina se uvećava, iz sata u sat, pri čemu se za tu proizvodnju godišnje utroši na hemikalije, koje se koriste u tretiranju zasada, oko 3,3 milijardi dolara. Uticaj tih hemikalija po životnu sredinu i zdravlje ljudi je nesagledivo loš. Ti raznovrsni pesticidi su toliko opasni, da su svojevremeno bili zabranjeni pod sovjetskim režimom. Aldikarp je najčešće korišćen pesticid za pamuk. Po podacima sa ovog sajta, jedna kap Aldikarpa absorbovana pod kožu može da ubije odraslu osobu. Odeća koju svakodnevno nosimo, može da sadrži i do 8.000 hemikalija koje su korišćene za bojenje, obradu, štampu i završnu obradu tkanine. Činjenica je i da nam je pamuk i te kako potreban, ali je i činjenica da nemamo rešenje za recikliranje ove vredne sirovine. Mnogo neiskorišćenih i odbačenih resursa je oko nas, kojima ponekad „kumuje i sužena“ svest građana o zaštiti prirode (čast izuzecima!).

OSETIMO, ALI SLABO REAGUJEMO

Sava, Sremska Mitrovica, prolece 2018.

Izađemo li iz svoje zone komfora, videćemo i osetiti (ne samo putem medija) zagađene reke preplavljene plastičnim i drugim opasnim otpadom, vazduh „obogaćen“ štetnim česticama koje svakodnevno udišemo, koje, izmerene u mernim stanicama kao podaci, čine to da „ne silazimo“ sa svetskih rang-lista zagađenja, neverovatno gomilanje i stvaranje novih deponija od odbačenih upotrebnih proizvoda tamo gde im mesto nije, nedovoljno šumskih ekosistema ̶  proizvođača kiseonika i zaštitnika krvnih zrnaca, zagađenog poljoprivrednog zemljišta upotrebom mnogobrojnih pesticida, koji su verovali ili ne, zastupljeni i u proizvodima koje konzumiramo, i trenutno mnogo neiskorišćenih prilika i šansi za uspostavljanje novih zelenih ekonomija, a samim tim i zdravije životne sredine. Ko je „zaslužan” za propuštene šanse? Izgleda, nekako, svi mi pomalo!   

Tekst priredio i foto: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KAKO FUNKCIONIŠE “ZAGAĐIVAČ PLAĆA”

Formiranjem Vlade Republike Srbije juna 2017. godine, na zadovoljstvo svih društveno-odgovornih kompanija i stručne javnosti, zaštita životne sredine dobija svoje Ministarstvo. To je dobar znak da je životna sredina prepoznata kao značajna stavka u procesu pridruživanja EU jer Poglavlje 27: Životna sredina i klimatske promene je tehnički najzahtevnija i najskuplja oblast. Inače, ova oblast je veoma kompleksna – trećina zakonodavstva EU je sadržana u tome.
A o tome na koji način privreda poštuje standarde u oblasti zaštite životne sredine, kako se u privredi obračunava ekološka taksa i gde ona ide i kako se troši – razgovarali smo sa Draganom Dilparićem, potpredsednikom Odbora za životnu sredinu AmCham i predstavnikom kompanije Gorenje.

“Pred ministrom i njegovim saradnicima mnogo je izazova i problema iz prošlosti koji se moraju rešiti što hitnije. Međutim, nerealno je očekivati da Ministarsto, bez podrške privrede, može rešiti sve izazove sa kojima se suoačava. Pitanje je da li će ispružena ruka privrede i dobra namera biti prepoznata i prihvaćena. Ono što privreda nudi je saradnja i pomoć oko implemetacije zakonodavstva EU i uspostavljanje održivih sistema u životnoj sredini, jer pitanja životne sredine i privreda se dopunjuju. Uvođenjem zelenih tehnologija u privredu smanjuju se troškovi zaštite životne sredine kroz efikasniju upotrebu resursa, dok nove tehnologije i tehnike, koje ne štete životnoj sredini, otvaraju mogućnosti zapošljavanja, podstiču i jačaju konkurentnost privrede”, objašnjava Dilparić.

OTVARANJE NOVIH RADNIH MESTA

Politika zaštite životne sredine može pomoći u prelasku na pametan, održiv i sveobuhvatan rast koji će srpsku privredu pretvoriti u privredu zasnovanu na znanju koja efikasno koristi resurse. Jačanje otpornosti naših ekosistema – koji nam obezbeđuju hranu, svežu vodu, sirovine i mnogo drugih pogodnosti, doprinosi produktivnosti i kvalitetu života, uz smanjenje zdravstvenih troškova. Obezbeđivanje održivosti životne sredine, očuvanje prirodnih resursa i zaštita bioloških resursa moraju biti ključni ciljevi politike koji zahtevaju delovanje na svim nivoima.
“Zaštita životne sredine i podrška privredi mogu da idu jedno s drugim, a politika životne sredine takođe igra ključnu ulogu u otvaranju radnih mesta i podsticanju investicija. Za to je neophodna čvrsta veza između privrede i donosioca političkih odluka o životnoj sredini. Vreme je da imamo jasnu ekološku politiku, a ne politiku u ekologiji. Poznato je da su klimatske promene i životna sredina u uzročno-posledičnoj vezi. Tako da svi sektori privrede, ulažući u politiku i procese koji se tiču životne sredine, direktno utiču na ublažavanje posledica klimatskih promena, ma koliko mali bio taj uticaj Srbije u odnosu na razvijene zemlje. Mi jesmo deo Evrope kao kontinenta i svaki incident koji se desi kod nas, zapravo se desio u Evropi. I svako posmatranje ekoloških naknada i taksi kao nekakav namet zapravo je investicija u zaštitu zdravlja naše dece i nas samih. I sve što se ne investira u ekologiju, kako pokazuju istraživanja Svetske zdravstvene organizacije (SZO), potroši se na lečenje bolesti izazvanih neodgovornim odnosom prema životnoj sredini i ekološkom dinaru”, istakao je Dilparić.

NETRANSPARENTNA NAPLATA EKO NAKNADA

Dilparić navodi da dešavanja oko netransparentne naplate naknada koja je stvorila nelojalnu konkurenciju i sivo tržište, nenamensko trošenje „zelenog dinara“, neadekvatno zbrinjavanja opasnog otpada i najava Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara podstakli su ih da razmišljaju o tome da li Ministarstvo razume probleme privrede i da li ima sluha za sve dobronamerne ponude za saradnju, jer znanje i kapaciteti sa kojima raspolaže privreda mogu pomoći da se uspostave održivi sistemi u životnoj sredini.

“Ono što država mora da razume je da su svi troškovi naplaćeni kroz naknade za zagađenje životne sredine preneti na građane Srbije, koji to plaćaju kroz cenu proizvoda ili cenu usluge.
Prema postojećoj zakonskoj regulativi, prikupljene naknade su prihod budžeta Republike Srbije pa se opravdano postavlja pitanje za šta se ta sredstva koriste. Postoje u svetu modeli koji su efikasniji i znatno jeftiniji, samo je pitanje zašto se oni ne primene u Srbiji. Neadekvatno zbrinjavanje opasnog otpada ne ostavljaja posledice samo na životnu sredinu, već i na zdravlje i živote ljudi”, podsetio je Dilparić.

PRINCIP „ZAGAĐIVAČ PLAĆA“

Pema njegovim rečima, najbolji primer toga su proizvodi široke potrošnje tj. električni i elektronski proizvodi gde princip „zagađivač plaća“ nije do kraja implementiran, s obzirom na to da više od 60 posto obveznika ne poštuje zakonsku regulativu i ne plaća naknadu, čime je stvorena nelojalna konkurencija i sivo tržište. Ovako definisane naknade nisu realne i ne oslikavaju realne troškove koji nastaju u otklanjanju posledica. Naknade su izuzetno visoke i nisu primerene uslovima poslovanja gde je mala kupovna moć građana, gde postoji nelojalna konkurencija i sivo tržište, ozbiljno je ugroženo poslovanje svih odgovornih kompanija koje poštuju zakonsku regulativu.
“Ukoliko se uporede visine naknada za električne i elektronske proizvode može se videti da mi imamo najveće naknade u Evropi. Naše kompanije za tonu elektronskih proizvoda plaćaju 511 evra po toni, Hrvatska 290, BiH 152, Makedonija 236. Prosek naknade u EU je oko 2,19 posto u ceni proizvoda, u zavisnosti od vrste proizvoda i tržišta sekundarnih sirovina, koji su berzanska roba. Učešće naknade u ceni proizvoda u Srbiji se kreće od osam do 15 odsto. S obzirom na to da se radi o troškovima koje snose građani Srbije, postavlja se pitanje da li su naši građani toliko bogati da mogu da plaćaju tako visoke naknade. Primera radi, učešće naknade u ceni veš mašine je u proseku 8,5 posto, u ceni frižidera devet odsto itd. S druge strane, imamo neredovno i netransparentno finansiranje reciklažne industrije. Godišnje se za podsticaje reciklažnoj industriji izdvoji oko dve milijarde dinara. Takođe, premalo ili gotovo ništa nije investirano u sakupljačku mrežu jer postojeća zakonska regulativa kao korisnike podsticajnih sredstava prepoznaje samo reciklere. Bez sakupljčke mreže nema ni adekvatnog sistema upravljanja otpadom”, kategoričan je Dilparić.
Sve ovo je, kako kaže, dovelo do toga da imamo, sa jedne strane nezadovoljne obveznike plaćanja naknade, a sa druge strane imamo nezadovoljnu reciklažnu industriju koja ne dobija redovno podsticaje od države. Ovakav model koji je trenutno u Srbiji, gde država prikuplja naknade i daje podsticaje reciklažnoj industriji ne može dati rezultate u upravljanju e-otpadom.

REDIZAJN ZAKONSKE REGULATIVE

Kako bi se ova oblast uredila, neophodno je uraditi redizajn zakonske regulative i kroz produženu odgovornost proizvođača, uz adekvatnu kontrolu države, obezbediti da se upravljanje otpadom uredi na način koji će biti održiv i transparentan.
“Zalažemo se da se načelo „produžena odgovornost proizvođača“ implementira u potpunosti, jer se pokazao kao najbolji model u ovoj oblasti. To znači da je proizvođač odgovoran za svoje proizvode od početka do kraja životnog veka i ponovnog vraćanja u proces proizvodnje. Ovakvim pristupom uspostavlja se bolja kontrola plaćanja naknada (proizvođači se međusobno kontrolišu udruženi u kolektivnog operatera), niže naknade direktno će povećati broj obveznika koji plaćaju naknadu, neznatan uticaj na rast cena na malo i inflaciju, niže cene proizvoda – veći obim proizvodnje, veći ostali prihodi u budžetu, smanjuje se siva ekonomija, obezbeđuju se sredstva za finansiranje ostalih projekata u životnoj sredini, nova radna mesta – direktno i indirektno upošljavanje (od 1.000 u prvoj godini do tri do pet hiljada u narednim godinama), upošljavanje ostalih grana privrede (transport, javna preduzeća), unapređenje poslovnog okruženja i stvaranje boljih uslova za investicije, investicije u JKP, inkluzija manjinskih grupa, zdravija životna sredina.
Mi, kao država smo se obavezali da ćemo u procesu pridruživanja EU ispuniti sve standarde evropskog zakonodavstva. Ovakvim odnosom i ovim tempom prema ovoj oblasti, Poglavlje 27 može biti velika prepreka pristuapnju EU. Ako posmatramo iz nekog drugog ugla, hajde da uredimo „našu kuću“, a samim tim ćemo biti sposobni da ispunimo i visoke zahteve koji se pred nas postavljaju u procesu pridruživanja. Ruka svih društveno-¬odgovornih kompanija im je ispružena”, zaključio je Dilparić.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

NAPONEMA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zeleno informisanje – životna sredina je prva vest!“ koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2018. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KO RECIKLIRA, PROFITIRA!

Skoro svako od nas kod kuće poseduje elektronski ili električni uređaj koji je dotrajao i trebalo bi ga zameniti novim. Međutim, postavlja se pitanje šta uraditi sa starom sirovinom i kako je odložiti na bezbedan način, a time ne zagaditi životnu sredinu u kojoj živimo!?

Tehnomanija kao društveno odgovorna kompanija u saradnji sa E-reciklažom će vam pomoći u tome. Oni su organizovali zamenu starih elektronskeih uređaje za vrednosne vaučere za kupovinu u Tehnmanija prodavnicama.

Ciljevi reciklaže

Osnovni cilj reciklaže je štednja resursa, odnosno materijala koji potiču iz prirode, a ima ih ograničeno. Potrebno je iskoristiti materijal više puta ako je to moguće i time očuvati prirodu iz koje ih uzimamo.

Drugi cilj reciklaže je štednja energije. Nema trošenja energije u primarnim procesima, kao ni u transportu koji te procese prati, a dobija se dodatna energija sagorevanjem materijala koji se ne recikliraju pa je zato ovo vrlo važna stavka kada je u pitanju odlaganje otpada.

Isto tako važno je zaštititi životnu sredinu od otpadnih materijala koji uništavaju životnu okolinu, a to je ono što se reciklažom može postići.

Pored svih prednosti, recikliranje će podstaći otvaranje novih radnih mesta, jer procesi u reciklaži materijala podrazumevaju ulaganje znanja i rada, što svakako stvara potrebu za novim radnim mestima.

Šta sve može da se reciklira?

Živimo u društvu u kome tehnologija napreduje velikom brzinom. Brzo se unapređuju performanse uređaja pa ih ljudi često menjaju, a sve veći broj njih postaje zastarela oprema koja se ne koristi. Elektronski otpad (EE otpad) predstavlja sve električne uređaje poput računara, televizora, mobilnih telefona, frižidera, a koji više nisu u funkciji i ne mogu da se koriste. Zato odložite zastarelu tehniku na pravo i bezbedno mesto kako bismo zajedničkim snagama doprineli boljoj i zdravijoj okolini koja nas okružuje

Kada i gde mogu da predam otpad na recikliranje?

Prirodi bi trebalo do 1.000 godina da preradi samo jedan bačen stari televizor. Ukoliko pustimo prirodu da sama reši problem recikliranja, onda će joj trebati upravo toliko godina, zato je važno da svako od nas pruži delić napora za lepšu i zdraviju životnu sredinu.

Recikliranje zapravo znači izdvajanje, preradu određenog materijala iz otpada i njegovo ponovno korišćenje, odnosno izradu nekih novih proizvoda iz prvobitnog uređaja.

Ne morate više da odlazite do određenih centara za reciklažu kako biste odložili elektronski i električni otpad jer E-reciklaža vozilo dolazi do vašeg stana direktno. Sve što je potrebno jeste da pozovete 0800 – 085 – 085, zakažete preuzimanje havarisanog uređaja ili više njih. Svakog dana od 9 do 20 sati organizuje se preuzimanje uređaja.

U zavisnoti od vrste uređaja koje predajete E-reciklaži, određuje se vrednost vaučera. Ono što treba da znate jeste da za svaki predati uređaj dobijate jedan vaučer i to na licu mesta u trenutku predaje. Ovlašćeno lice za prikupljanje stare tehnike će odrediti koliko vredi vaša neispravna tehnika i u zavisnosti od procene dati vaučer od 300, 500 ili 1000 dinara koje kasnije možete iskoristiti za kupovinu tehnike u Tehnomanija radnjama.

Pilot projekat „Ko reciklira, profitira“ u saradnji sa E–reciklažom započet je u maju 2017. godine u Nišu, a sada možemo sa radošću da vas obavestimo da je proširen na Beograd i Novi Sad

Izvor: Tehnomanija
Foto:
Pixabay

ByAdmin

ŠTA SE SVE MOŽE NAPRAVITI OD E-OTPADA

Da li ste se ikada zapitali šta se dogadja sa e-otpadom kada prođe kroz proces reciklaže?

Tehnologija koju koristimo u 21. veku izrađena je od metala i drugih materijala koji se mogu ponovo koristiti za izradu drugih proizvoda. Zlato, bakar, plastika, staklo, platina, titanijum, paladijum, cink i srebro – samo su neke od izuzetno vrednih sirovina koje se koriste za izradu računara, telefona, televizora, kuhinjskih aparata i drugih aparata za kancelariju i domaćinstvo.

Kada ovi uređaji dotraju, najbolje bi bilo da ih recikliramo i omogućimo njihovo ponovno korišćenje u iste ili druge svrhe. Neki od mogućih načina korišćenja recikliranih uređaja su sledeći:

Ponovna izrada uređaja

Za izradu jednog uređaja, npr. televizora, kao što smo već pomenuli, potrebno je upotrebiti razne plemenite metale. Umesto što ćemo eksploatisati prirodne resurse i na kraju ih dovesti do potpunog nestanka, mnogo je pametnije da ih koristimo iz recikliranih uređaja.

Nakit

Ovaj segment koji se tiče reciklaže, posebno raduje žensku populaciju. Zlato, bakar i platina iz recikliranih uređaja često završe kao lep komad nakita.

Nameštaj

Plastični delovi elektronskih uređaja se nikako ne bacaju. Poseban problem naše planete predstavlja odbačena plastika. Umesto da zagađuje reke i mora, plastika može biti pretočena u baštenske stolice.

Žice

Žice uvek imaju veliku potražnju jer su potrebne skoro svuda. Metali poput bakra ili cinka mogu se razdvojiti i preraditi u potpuno nove žice koje se mogu koristiti u stambenim zgradama ili u komercijalne svrhe.

Ukoliko vas muči nedoumica šta biste sa ee-otpadom, budite slobodni da  kontaktirate e-reciklažu. Njihove usluge uključuju: besplatan odvoz uređaja na celom području Republike Srbije, besplatan poziv broja telefona 0800-085-085 (9–20 sati) za savete u vezi sa vašim EE otpada

Izvor: Ereciklaza.com
Foto: Pixabay

 

ByAdmin

DRUGA EMISIJA EKOPOLISA

Danas pričamo o tome zbog čega Udruženje “Odbranimo reke Stare planine” organizuje veliki narodni zbor u Pirotu i zašto su protiv izgradnje mini-hidroelektrana na Staroj planini, kao i o halogenim sijalicama koje će od 1. septembra biti zabranjene u EU.

Pozabavili smo se šta se dešava sa istrošenim baterijama, gde završe dotrajale sijalice, kao i kako izgleda proces reciklaže pojedinih predmeta. Takođe smo analizirali izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji.

Prenosimo Vam kako je prošao Miodrag Mihajlović koji već sedam godina plaća kazne zato što je svojevoljno očistio rečno korito reke Toplice u Kuršumliji. Mihajlović je morao da proda njivu i nekoliko krava da bi mogao da izađe na kraj sa kaznama za koje ga vodoprivredna inspekcija iz Prokuplja tereti.

POSLUŠAJTE DRUGU EMISIJU:

ByAdmin

PROŠLE GODINE U SRBIJI STVORENO 48,9 MILIONA TONA OTPADA

Tokom prošle godine, svi sektori ekonomije u Srbiji stvorili su 48,9 miliona tona otpada. To je za 3,3 odsto više nego u prethodnoj 2016. godini, objavio je Republički zavod za statistiku (RZS).

U većini sektora, navode u RZS, beleži se smanjenje proizvedenog otpada, dok je primetan porast u prerađivačkoj industriji usled povećane proizvodnje u oblasti proizvodnje osnovnih metala i u sektoru snabdevanje električnom energijom, gasom i parom zbog povećane proizvodnje električne energije u termoelektranama.

Prema podacima RZS, udeo neopasnog otpada u Srbiji iznosi 64,7 a opasnog 35,3 procenata. Stvorene količine otpada, posmatrano po sektorima i u odnosu na 2016. godinu, u prošloj godini manje su u sektoru poljoprivrede (pad od 6,3%), rudarstvu (0,8%), snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama (12%), građevinarstvo (4,3%), i sektori uslužnih delatnosti u kojem se beleži pad od 15,6 procenata.

S druge strane, statistika pokazuje povećanu proizvodnju otpada u prerađivačkoj industriji – 28,3 procenata, i u sektoru snabdevanja električnom energijom, gasom i parom, rast od 27,1 odsto.

Podaci Zavoda pokazuju i da iskorišćenje otpada beleži rast u odnosu na 2016. koje je uglavnom nastalo zbog povećanog recikliranja metalnog otpada. Količina recikliranog otpada korišćenog kao gorivo za proizvodnju energije veća je za 14,7 odsto nego u 2016. godini, pokazuju podaci RZS.

Izvor: www.stat.gov.rs
Foto: Pixabay

ByAdmin

ŠTA SA ISTROŠENIM BATERIJAMA?!

 
Istrošene baterije su opasan otpad, a to znači da ne bi trebalo da ih bacamo u smeće! Organizovano sakupljanje i recikliranje kućnih baterija u Srbiji ne postoji. Šta onda da radimo sa baterijama?
 
Ovo se pitaju građani godinama, a i svakodnevno se javljaju sa ovim pitanjem Udruženju reciklera Srbije. Primetno je da građani žele da vode računa o životnoj sredini ali ne mogu baterije da drže u svojim domovima, tako da većina baterija na kraju završi u kantama za đubre. Podaci o kojoj količini je reč ne postoje. Prema nekim statistikama, četvoročlano domaćinstvo u Srbiji iskoristi čak 20 baterija godišnje.

Reciklaža baterija

Baterije i akumulatori, od industrijskih do običnih, predstavljaju posebne tokove otpada, moraju se posebno odlagati i ne smeju se bacati na deponije niti spaljivati. Proizvođači i uvoznici ovih proizvoda, koji posle upotrebe postaju opasan otpad, u obavezi su da vode računa i o njihovom krajnjem bezbednom zbrinjavanju.

U prodajnom objektu od krajnjeg korisnika, preuzimaju se istrošene baterije i akumulatori, a trgovac ih predaje sakupljaču ili licu koje obavlja skladištenje i tretman. Lepo ovo zvuči i predviđeno je Pravilnikom o načinu i postupku upravljanju istrošenim baterijama i akumulatorima iz 2010. godine, ali nije zaživelo. Takođe, jedinice lokalne samouprave zadužene su za prikupljanje baterija i akumulatora od stanovništva u posebnim kontejnerima. Ali ni to se nije realizovalo, već se baterije mešaju sa ostalim otpadom iz domaćinstva.

Za akumulatore i industrijske baterije u Srbiji reciklaža postoji, međutim, nema postrojenje za reciklažu kućnih baterija ali bi one mogle da se sakupljaju i izvoze u reciklažne centre u EU. Sakupljačka mreža nije razvijena jer država ne daje podsticajna sredstva operaterima za izvoz baterija, a izvoz košta.

Država bi trebalo nešto da preduzme – ili da omogući operaterima opasnog otpada uslove za organizovano sakupljanje i izvoz baterija ili da u Srbiji bude otvoreno postrojenje za reciklažu baterija. Sada deluje da se pravimo da problem ne postoji, da žmurimo na činjenicu da baterije završavaju na deponijama i u prirodi, uprkos tome što su pretnja životnoj sredini i zdravlju ljudi.

Zašto su opasan otpad?

Baterije sadrže opasne materije – olovo, kadmijum i živu. Teški metali imaju dalekosežne negativne efekte po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Procesom raspadanja i razgradnje teški metali odlaze u zemlju ali i u podzemne vode, i potom u lanac ishrane. S druge strane, ukoliko se spale, teški metali dospevaju u vazduh u vidu sitnih čestica a dalje opet u zemljište i vode.

Gde se mogu predati?

I na kraju nam ostaje isto pitanje sa početka – šta sada da radimo sa baterijama? Predlog je da se u svom kraju raspitate ko preuzima ovu vrstu opasnog otpada jer postoje specijalizovane prodavnice elektroopreme i opreme za osvetljenje koje preuzimaju baterije. Takođe, u pojedinim prodavnicama široke potrošnje organizuju se akcije prikupljanja ili to sporadično rade neke lokalne samouprave.

Najširu mrežu sakupljanja istrošenih baterija organizuje kompanija “Delhaize” – u više od 70 maloprodajnih objekata “Maxi” i “Tempo” širom Srbije mogu se predati istrošene baterije. Samo prošle godine prikupili su 1,4 tone ovih baterija, koje su predali operateru opasnog otpada “E-reciklaži”, a niška kompanija je potom taj otpad izvezla.

Izvor: Udruženje reciklera Srbije
Foto: Pixabay

ByAdmin

SIJALICE NE BI TREBALO BACATI U KONTEJNER

U Srbiji se godišnje reciklira 100 tona sijalica, što je oko 10 % od količine uvezenih sijalica u našu zemlju. Firme i građani obično bacaju sijalice u kantu, ali bi trebalo da znamo da ako se sijalice polome ili nepropisno odlažu smatraju se opasnim otpadom i mogu uzrokovati zagađenje životne sredine i ozbiljne posledice po zdravlje ljudi.

„Božić i sinovi“ iz Pančeva su jedina firmom u Srbiji koja reciklira sijalica, a ovom prilikom predstavljamo detalje u vezi sa reciklažom ovih svetlosnih izvora.

Koje sve vrste sijalica idu na reciklažu?

Sakupljaju se i recikliraju sve vrste sijalica, fluorescentne cevi i lampe, kako one iz industrije ili javnog osvetljenja, tako i iz domaćinstava.

Na koje sve materije se razlažu sijalice?

Izdvajaju se opasne praškaste materije i gasne materije, a potom i plastika, ferozni, obojeni metali i čisto staklo.

Koje opasne materije sadrže sijalice pa ih nakon upotrebe zovemo opasnim otpadom?

Opasni otpad iz sijalica su većinom praškaste materije, uglavnom na bazi fosfora kao i živina isparenja. Ako se sa sijalicama neodgovorno postupa, odnosno ako se ne predaju ovlašćenoj firmi, već bacaju u komunalne kontejnere ili lome i bacaju na deponije, kao što je to u Srbiji danas većinom slučaj, mogu lako da kontaminiraju zemlju i vodu i da nanesu teške posledice po životnu sredinu, po zdravlje i život ljudi, i dugoročno naškode našoj flori i fauni.

Gde se dalje transportuju opasne materije iz sijalica?

Opasan otpad od sijalica pakuje se i skladišti u posebnim magacinima opasnog otpada, a zatim se transportuje u specijalizovana postrojenja u zemlje Evropske unije gde se obavlja njegovo konačno uništenje.

Šta se radi sa preostalim delovima?

Preostali tehnogeni materijali – ferozni i obojeni metali dalje se prosleđuju domaćim ovlašćenim firmama na dalji tretman, a plastika se uglavnom izvozi u inostranstvo. Šteta je što za dobijeno staklo, velike čistoće i potencijala za dalju primenu u našoj staklarskoj ili laboratorijskoj industriji nema potražnje u Srbiji i nažalost mora da se preda ovlašćenim sanitarnim deponijama.

Veliki potencijali za reciklažu sijalica

Iako jedino mesto za reciklažu sijalica u Srbiji, postrojenje za reciklažu u Pančevu koristi mali deo svojih kapaciteta prerade. Da bi se prikupilo veći broj sijalica, potreban je veći fokus nadležnih organa na ovu vrstu opasnog otpada, organizovano postavljanje namenskih posuda/kontejnera za sakupljanje, veći broj sakupljača, ali i mnogo rigoroznija kontrola inspekcijskih službi kod kompanija i institucija, generatora tog otpada, koje imaju veliki broj svetlosnih izvora u svojim objektima. Takođe, uporedo su neophodne i edukacija i medijske kampanje, kao i akcije u okviru kojih bi se ova problematika posebno naglašavala i obrađivala u široj javnosti.

Izvor: Udruženje reciklera Srbije
Foto: Pixabay

ByAdmin

ŠTA SE SVE PROIZVODI OD RECIKLIRANIH GUMA?

U našoj zemlji gumeni granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično. Većina recikliranih guma izvozi se u Mađarsku, Rumuniju, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju.

Podloge za sportske terene i dečja igrališta, izolacioni materijal, kante za smeće, autodelovi, obloge za štale – samo su neki od proizvoda koji se dobijaju od recikliranih guma.

Saznajte detalje reciklaže pneumatika i koji sve zanimljivi proizvodi mogu nastati od recikliranih guma.

Od pneumatika do granulata

U reciklažne centre pneumatici stižu od fizičkih lica, vulkanizerskih radnji, poljoprivrednih dobara, są deponija, industrije, gumarskih, rudarskih i transportnih preduzeća, kao i distributera pneumatika. U našoj zemlji mogu da se recikliraju sve vrste guma, a od 2012. i najveće gume na svetu. Reč je o damper gumama prečnika do 3,6 metara i težine do 2.600 kg, koje se koriste u rudnicima RTB Bor i montirane su na damper kamione za prevoz rude nosivosti 450 tona.

U postupku reciklaže pneumatika dobija se gumeni granulat 65%, čelična žica 35% i platno 5%. Razdvajanje komponenti obavlja se pod dejstvom magneta i vazdušne struje. Jedini energent koji se koristi je električna energija. Ne upotrebljavaju se nikakvi hemijski reagensi ili termičke reakcije, tako da se ne stvara nikakva otpadna supstanca, a posebno je značajno da u ovom procesu nema nikakvih propratnih zagađenja životne sredine.

Gumeni granulati, koji se dobijaju sečenjem pneumatika, proizvode se u različitim veličinama, u zavisnosti od dimenzija koje su potrebne kompanijama za dalju proizvodnju. Najmanja dimenzija na koju se guma reciklira je pola milimetra. Čelična žica se koristi u livnicama i tako se vraća u proces proizvodnje, a platno najčešće koriste cementare kao gorivo.

Štetni uticaji na životnu sredinu

Otpadne gume kada su pravilno deponovane ne izazivaju zagađenje tla, vode i vazduha. Međutim, postoji niz akcidentnih situacija kada je moguć štetni uticaj na životnu sredinu, što se posebno odnosi na laku zapaljivost guma i mogućnost nastajanja požara na deponijama.

Nestručnim paljenjem guma u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva. Takođe, topljenjem guma nastaju tečni polutanti koji prodiru u tlo i mogu biti opasni zagađivači, ukoliko dopru do površinskih i podzemnih voda.

Pneumatici se zbog svog oblika i specifične gustine ne mogu odlagati tako da se raspoloživi prostor efikasno koristi, što uslovljava obezbeđenje deponija velikih površina. Unutrašnjost gume na deponiji se tokom toplog, kišnog perioda delimično napuni vodom, i postaje pogodno mesto za razvoj komaraca i glodara.

Šta se proizvodi?

Od ukupnog broja otpadnih guma, 70% se reciklira, a 30 odsto se koristi u energetske svrhe. Kroz uspostavljanje cirkularne ekonomije, gume se nakon upotrebe mogu koristi kao resurs za proizvodnju u raznovrsnim delatnostima. Granulati dobijeni recikliranjem gume mogu se koristiti za proizvode u sledećim oblastima:

Sport i rekreacija: podloge za sportske terene (košarka, mali fudbal, rukomet, odbojka, tenis, atletika, multifunkcionalne sportske podloge, sportski tereni na otvorenom, tereni u dvorani), sportske podloge od veštačke trave (fudbal, hokej na travi…), dečja igrališta, bazeni ili za popločavanje šetališta.

Domaćinstvo: izrada raznih gumenih delova za domaćinstvo, zaštitne podne obloge, pune gume za kolica i kante za smeće.

Građevinarstvo: obloge za izolaciju krovova, podni izolacioni materijal, zvučne barijere u građevinarstvu, vodootporne membrane, porozna betumenska veziva i gumene cevi.

Saobraćaj: dodatak asfaltima u proizvodnji kolovoza, zvučne barijere u stambenim zonama pored kolovoza, stubići za parkiranje, nosači za znakove, saobraćajne barijere, automobilski delovi (kočnice, delovi za unutrašnjost, volani, pregrade).

Poljoprivreda: izrada podnih prostirki za štale.

Izvor: Udruženje reciklera Srbije

Foto: Pixabay i Udruženje reciklera Srbije

ByAdmin

DELOVI STAROG TELEVIZORA – OPASAN OTPAD

Velike televizorske kutije zamenili su tanki ekrani, pa u svakom domaćinstvu pre ili kasnije stigne bar jedan stari televizor za baciti. Ali televizor nije za bacanje u kontejner, šumu, reku, pored puta, niti da se skladišti u podrumu! Uvek je najbolji način da se obratite najbližem reciklažnom centru koji će preuzeti stari uređaj.

Saznajte koji su to delovi starog televizora opasan otpad, i kako izgleda reciklaža ovog uređaja…

Koji materijali se dobijaju reciklažom televizora?

Lim, aluminijum, kablovi, plastika, štampane ploče, staklo, olovno staklo, kondenzatori, drvo, elektronski topovi, bakar i fluorescentni prah.

Koje opasne materije televizor sadrži pa ga nakon upotrebe zovemo opasnim otpadom?

Opasan otpad iz televizora je fluorescentrni prah, olovno staklo, kondenzatori, elektronski topovi. Po zdravlje ljudi najštetniji je fluorescentni prah. Ukoliko se neadekvatno rukuje otpadnim televizorima i monitorima, odnosno dođe do razbijanja katodne cevi, fluorescentni prah je dosta lagan i razleti se svuda po vazduhu. Fluo prah sadrži mnoštvo kancerogenih materija. Jedan od njih je šestovalentni hrom. Osim opasnog otpada, plastika od televizora, ukoliko bi završila u prirodi, razlagala bi se stotinama godina, kao i štampane ploče i staklo.

Gde se dalje transportuju opasne materije iz televizora?

Olovno staklo i kondenzatori, elektronski topovi se izvoze u zemlje EU – najčešće u Nemačku. Fluorescentni prah se predaje operateru na tretman u našoj zemlji.

Šta se radi sa ostalim elementima?

Staklo se predaje cementari koja ga umešava sa kamenom u proizvodnji cementa. Drvo se predaje cementarama kao energent. Plastika i štampane ploče se izvoze. Lim i obojeni metali imaju tržišnu vrednost.

Da li se reciklaraju i novi tanki digitalni televizori?

Recikliraju se, ali ih ima značajno manje od CRT televizora, jer su se CRT televizori čuvali desetinama godina. Novi televizori takođe sadrže određene opasne komponetne, ali u manjoj masi nego CRT televizori.

Koliko se reciklira televizora u Srbiji?

U 2017. godini u Srbiji je reciklirano između 8.000 i 9.000 tona CRT televizora i monitora.

Tekst: Udruženje reciklera Srbije
Foto: Pixabay

ByAdmin

KAKO RECIKLIRATI FRIŽIDER?

Jedan bačen frižider ima jednako štetan uticaj na ozonski omotač kao izduvni gasovi jednog automobila za godinu dana. Ovog podatka bi trebalo da se setimo kada nam frižider odsluži svoje i razmišljamo šta dalje sa njim.

Udruženje reciklera Srbije u saradnji sa kompanijom “E-reciklaža” iz Niša, koja se bavi reciklažom elektronskog i električnog otpada na teritoriji Srbije, predstavlja detalje u vezi sa reciklažom rashladnih uređaja tj. frižidera.

Na koje  materijale se razlaže frižider kada stigne u reciklažni centar?

Reciklažom frižidera dobija se: plastika, gvožđe, obojeni metali – aluminijum i bakar, pur pena (izolacioni materijal) i freon. U njemu može biti i stakla, gume, sijalica, kablova.

Koju opasnu materiju frižider sadrži pa ga nakon upotrebe zovemo opasnim otpadom?

Gas freon koji stvara efekat staklene bašte je veoma opasan po životnu sredinu jer trajno oštećuje ozonski omotač. Zato je važno pravilnom reciklažom izdvojiti freon, ne samo iz instalacije rashladnog uređaja, već i iz izolacionog materijala. Za taj proces neophodna je visoka tehnologija, koja omogućava prevođenje freona iz gasovitog u tečno stanje, i potom njegovo sakupljanje u određene namenske sudove. Osim za njegovo skladištenje, takvi sudovi se koriste i za bezbedan transport na trajno zbrinjavanje.

Gde se transportuje taj opasan gas?

Freon se transportuje u postrojenje za trajno zbrinjavanje freona u Nemačkoj gde se vrši proces tretmana pri čemu se od ovog gasa dobijaju nove hemikalije koje je moguće ponovo staviti u upotrebu. Time se zatvara ciklus odnosno od otpada se dobijaju novi proizvodi koji imaju mogućnost upotrebe na način bezbedan za životnu sredinu.

Šta se radi sa drugim delovima frižidera?

Metali i obojeni metali imaju upotrebnu vrednost i visok nivo čistoće nakon tretmana u postrojenju, pa su traženi proizvodi u livnicama u Srbiji gde se plasiraju. Plastika se plasira na domaće tržište i ide u izvoz.

Reciklirano milion frižidera

“E-reciklaža” je u postrojenju u Nišu reciklirala 500.000 rashladnih uređaja u poslednjih 5 godina koristeći najsavremeniju tehnologiju. U kompaniji pretpostavljaju da su ostali operateri izvršili reciklažu još 500.000 rashladnih uređaja u poslednjih 5 godina koristeći drugačije tehnologije.

Gde reciklirati?

Iz godine u godinu građani i kompanije u našoj zemlji su sve odgovorniji prema životnoj sredini. Sve uređaje mogu predati u najbliži reciklažni centar, pozvati reciklažni centar da preuzme uređaj na kućnu adresu, ili u prodavnici u kojoj kupuju novu tehniku raspitati se da li mogu da predaju dotrajali uređaj za reciklažu.  Na ove načine uređaji koji posle upotrebe postaju opasan otpad biće adekvatno zbrinuti i neće uticati negativno na životnu sredinu i zdravlje ljudi.

 

ByAdmin

KAKO SE BAVITI ZELENOM EKONOMIJOM U SRBIJI

Cilj privrede Evropske unije je da bude više ekološka i da troši manje energije, zbog čega je dogovoreno da se do 2050. smanji emisija gasova sa efektom staklene bašte na 80 odsto nivoa zabeleženog 1990. godine. Zbog toga je Evropska komisija 2015. uvela zakonodavni okvir za primenu novog modela cirkularne ili zelene ekonomije, po principu proizvedi-upotrebi-proizvedi. Osnov modela zelene ili cirkularne ekonomije je da teži dugotrajnosti proizvoda i vraćanju otpadnih materijala u ponovni proces proizvodnje podrazumevajući efikasno korišćenje resursa, uz smanjenje korišćenja energije, vode i emisije gasova s efektom staklene bašte.

Osnovni instrument ka uspostavljanju modela cirkularne ili zelene ekonomije je reciklaža. S obzirom na to da je naša zemlja zatrpana otpadom, uvođenjem ovog modela poslovanja naša ekonomija bi dobiila šansu za razvoj a građani zdraviju životnu sredinu ali i nova radna mesta.

Zelena ekonomija bila je i tema panel diskusije koju je u Novom Sadu organizovalo Udruženje novinara „Eko vest“ u okviru projekta „Jačaj svest – životna sredina je prva vest!“. Projekat je finansijski podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine.

Cilj organizovanja panela, na kojem su učestvovali stručnjaci i dobri poznavaoci ove oblasti, bio je bolje upoznavanje javnosti sa konceptom „zelene ekonomije“, o trenutnom stanju u našoj zemlji ali i mogućnostima koji ovakav model privređivanja pruža.

Kako bi javnosti što jasniji bio koncept ove ekonomije, bili su predstavljeni i primeri dobre prakse, kao i koliko i na koji način je ova tema prisutna u medijima.
Pogledajte 🙂

Panel diskusija "Kako se baviti zelenom ekonomijom u Srbiji” Cilj nam je bio da pokušamo da odgovorimo na nekoliko važnih pitanja koja se tiču zelene ekonomije – od toga šta predstavlja koncept cirkularne ekonomije, kako ga razvijati kod nas, do toga koje su koristi i da li je to šansa za razvoj naše zemlje. Kako bi javnosti što jasniji bio koncept ove ekonomije, bili su predstavljeni i primeri dobre prakse, kao i koliko i na koji način je ova tema prisutna u medijima. Pogledajte 🙂

Publicerat av EkoVest den 5 januari 2018