Category Archive slider

ByAdmin

KOD NAS NE POSTOJE CENTRI ZA RECIKLAŽU TEKSTILA

Danas, sasvim sigurno, ne postoji čovek na planeti koji ne koristi tekstil. Čak i ako uzmemo u obzir i pripadnike plemena Masai u Africi, čuvene lovce na lavove. I do njih je svakako došla civilizacija, i mogu se videti kako, pored kožnih delova odeće, koriste i tekstilne.

Tekstil je svakako maksimalno zastupljen u upotrebi savremenog čoveka. Obući sedam milijardi ljudi na planeti, reklo bi se nije lak posao. Ako tome dodamo i tekstilne proizvode koji su prekopotrebni u našim domovima, radnim mestima, institucijama – mnogo je to tekstila koji neko treba da proizvede.

ODEVNI PREDMETI PREPLAVILI PLANETU

Naravno, poslove tog tipa obavlja tekstilna industrija, upošljavajući milione radnika. Preradom vlaknastih sirovina i izradom tkanina, ova industrija se svakako oslanja na poljoprivrednu proizvodnju gde „nabavlja“ osnovne sirovine: pamuk, lan, vunu, svilu i jutu, a takođe, u novije vreme, materijale na bazi poliestera, koji su dizajnirani tako da u odnosu na navedene prirodne materijale, poboljšaju otpornost, trajnost i zadržavanje boje. Tako da su proizvodi od ovih materijala sa dodatkom sintetike (košulje, jakne, pantalone, čaršavi, deke, tapacirani nameštaj) bukvalno preplavili planetu u „astronomskim količinama“.

Svi oni se upotrebom habaju i imaju svoj rok trajanja. I svima njima je u osnovi zajednički jedan materijal – pamuk. Taj prekopotrebni materijal dobija se od biljke koja se tokom uzgoja tretira sa najviše pesticida od svih poljoprivrednih kultura. To svakako diže cene na njegovom tržištu, a te hemikalije, veoma toksično deluju na poljoprivredna zemljišta gde se uzgaja. Zbog tog se mnoge zemlje i ne bave proizvodnjom pamuka. Kinezi su ubedljivo najveći proizvođači na svetu, pa Amerika i Indija.

CIRKULARNA EKONOMIJA NA DELU

U razvijenim i ekološko osvešćenim zemljama svesni su ekonomske vrednosti pamuka, kao sekundarne sirovine, nastale sakupljanjem pohabanih materijala, jer znaju da modernim postupcima reciklaže mogu da dođu do nove količine upotrebnih vrednosti ove sirovine koju su sakupili i koju upotrebljavaju u izradi novih proizvoda. Cirkularna ekonomija na delu. Pamučni proizvod – proizveden, ostvaren profit, kupljen, potrošen, odbačen, ostvaren profit, recikliran, ostvaren profit prodajom nove sirovine, proizveden novi proizvod i ostvaren novi profit. I tako iznova, bez potrebe da se poljoprivredno „angažuju“ i kontaminiraju pesticidima, nove poljopriredne zemljišne parcele.

Mnoge strane kompanije, ekološki osvešćene, sakupljaju stare tekstilne materijale, a potencijalne sakupljače i donosioce tih materijala – odeće, na određen način stimulišu da to rade. Jedna od takvih je i kompanija H&M u Srbiji.

A KAKO JE U SRBIJI

Kod nas, nažalost, ne postoje centri za reciklažu tekstilnih materijala. U razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da legislativa u Srbiji još uvek stidljivo prepoznaje tekstilni otpad, i da zapravo ne postoje sistemska rešenja.

Ivana Jovčić, izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine

„Uskoro bi trebalo da bude objavljena javna rasprava o novoj nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom za period do 2025, tako da ćemo videti da li će sama strategija ponuditi neka rešanja. Važno je kako upravljamo otpadom kada on nastane, ali moramo biti svesni da je prevencija prvi korak u odgovornom upravljanju otpadom. Planovi prevencije moraju da budu sastavni deo nacionalnog zakonodavstva i da imaju proaktivni pristup, kako bismo mogli da učinimo nešto više u smanjenju otpada u Srbiji.

Finansiranje razvoja uspešnog sistema upravljanja otpadom počinje sa krovnim dokumentima poput Nacionalne strategije, ali nije dovoljno samo davanje okvira već i „spuštanje“ zakonodavstva na lokalni nivo, kao i obezbeđivanje adekvatne atmosfere u kojoj će kompanije moći da uzmu veće i raznovrsnije učešće u upravljanju otpadom. Prema Nacrtu Lokalnog plana upravljanja otpadom za Grad Beograd za period od 2021. do 2030. predviđa se spaljivanje ove vrste otpada, i u tom planu se konstatuje da ne postoji razvijeno tržište sekundarnih sirovina za ovu vrstu otpada i da je reciklaža tekstila kompleksna. To jeste tačno, ali ipak smatram da postoje bolja rešenja. Tako da smo pripremili i poslali gradskoj upravi primedbe na pomenuti plan, gde predlažemo uvođenje Programa smanjenja tekstilnog otpada za period 2021-2030. Predložili smo takozvane meke mere, kao što su: 1. Proširenje postojeće mreže sakupljanja sekundarnih sirovina; 2. Uspostavljanje sistema doniranja ispravne korišćene odeće; 3.Podrška inovacijama u sektoru tekstila; 4. Stalno informisanje i obrazovanje građana.

Takođe, potrebno je u nacionalo zakonodavstvo uvesti produženu odgovornost i za uvoznike i proizvođače tekstila i odeće. Dakle, oni bi trebalo da imaju obavezu, da u odnosu na količinu odeće koju su pustili na tržište, određenu količinu stare odeće prikupe i bezbedno odlože”, kategorična je Ivana, navodeći da pored toga, potrebno je promeniti sam dizajn odevnih predmeta – ne koristiti različite kombinacije materijala u proizvodnji tkanine. Na taj način bi sistem reciklaže bio značajno jednostavniji. Kupovina lokalnih, kvalitetnijih odevnih predmeta, koji možda jesu malo skuplji, na duže staze je održivija

ŽIVOT ODEVNIH PREDMETA KOD NAS

Foto: Pixabay

U okviru prvog zvaničnog društvenog istraživanja o životnom ciklusu odevnih predmeta u Srbiji, Centar za unapređenje životne sredine je došao do zanimljivih podataka, da se u Srbiji svake godine proda više od 80.000 tona odeće ili gotovo 12 kilograma po osobi.

„Najviše kupujemo hulahopke i čarape (8,3 komada), bokserice i gaćice (7,6 komada) i majice i potkošulje (5,4 komada). Ostali odevni komadi, poput košulja, bluza, haljina, pantalona i farmerki – kupuju se nešto ređe, između 2 i 3 komada godišnje, dok se jakne, kaputi, mantili i namenski komadi (ski odela, odela, kravate, bademantili) kupuju najređe. Odeću najčešće kupujemo u prodavnicama globalnih brendova (60,5 %), prodavnicama polovne odeće (16,2%), prodavnicama domaćih proizvođača (13,4%), a zbirno manje od 10 % nas kupuje preko interneta, na pijacama ili na nekim drugim mestima.

Kvalitet odeće je presudan za 54,5% ispitanika, dok 41,2% smatra cenu kao najvažniji faktor. Samo njih 4,3% kupuje odeću zbog trenda.

Međutim, skoro svaki treći ispitanik nosi pantalone i farmerke, trenerke i majice do 12 meseci. Ovaj podatak je zabrinjavajući, imajući u vidu da je za proizvodnju jedne majice potrebno 2.700 litara vode, a za jedan par farmerki vrtoglavih 10.000 litara“, navodi Ivana, i još dodaje: „Kada više ne žele da nose pojedine odevne komade, više od 55% ispitanika poklanja odeću, dok 16 % najčešće je čuva u ormaru, a s druge strane, skoro 16 % ispitanika najčešće donira. Najmanji broj ispitanika nastoji da je proda (2,2 %), oko 7 % menja namenu odeći, dok je gotovo 4 % baci. Nešto manje od polovine ispitanika (49 %) upoznato je sa nepovoljnim uslovima u kojima se proizvodi odeća. Međutim, tek svaki treći ispitanik ima određeni uvid u energetsku rasipnost modne industrije.

Iako je 55 % upoznato sa fenomenom brze mode, vidimo da dolazi do pada procenta upućenosti kada se radi o navedenim pojavama koje su povezane sa brzom modom. To je razumljivo, imajući u vidu da su ljudi načelno upoznati sa nekom pojavom, ali taj stepen se smanjuje kada se radi o njenim konkretnim ishodima i posledicama. Iz istraživanja se jasno vidi da javnost nije ni približno dovoljno upućena i zainteresovana za sve ono što modna industrija, kroz brzu modu, donosi sa sobom. Višestruke društvene protivrečnosti i moralna nepravednost brze mode, kao i njena očita pogubnost po životnu sredinu, nisu u javnosti prisutne u onoj meri u kojoj to ona zaslužuje. Shodno tome, veoma je važno da javnost postane osetljivija i svesnija o sklopu svega onoga što brza moda implicira”, zaključila je naša sagovornica.

Više detalja o ovom izuzetnom istraživnju možete pročitati na: https://greenfest.rs/publikacije/Analiza_istrazivanja_o_zivotnom_ciklusu_odevnih_predmeta_u_RS.pdf

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KOMPOSTIRANJE ZA POČETNIKE

Prikupljanje biljnih otpadaka iz procesa biljne proizvodnje ili tokom pripremanja hrane i prerada – do nove upotrebne vrednosti, nije neko novo otkriće. Svako ko je imao iskustvo života na selu ili bar u kući, oprobao se u tome ili je bar video kako su to drugi radili. Zanimljivo je da za kompostiranje nije čak ni neophodno da imate dvorište ili baštu.

ŠTA JE KOMPOSTIRANJE?

Jasno je da kompostiranje nije ništa novo jer se u organskoj proizvodnji kompost vrlo dugo i često koristi. Zapravo, kompostiranje je, objašnjeno jezikom hemijskih procesa, aerobno razlaganje organske materije koje se dešava i bez čovekovog učešća tokom kruženja u prirodi, procesima raspadanja i razlaganja. Kompostiranjem mi samo smanjujemo svoj dug prema prirodi od koje uzimamo svake godine sve više.

U zavisnosti od materijala koji su baza za kompostiranje, razlikujemo više vrsta komposta: kompostni stajnjak, glistenjak, kompost od biljnog industrijskog otpada, gradskog zelenog otpada, a najčešće je baštenski kompost, nastao od zdravog organskog otpada iz domaćinstva, restorana i sl. Kompost, gotovi proizvod procesa kompostiranja, služi kao đubrivo, i kao materijal za zastiranje zemljišta a u prirodi na mestu nastajanja je sastavni deo zemljišnih slojeva.

Pored toga što kompostiranjem regulišemo količinu biljnog otpada, ono rešava još jedan krupan problem. Naime, deponije na kojima završava velika količina organskog otpada, veliki su proizvođači metana i drugih gasova staklene bašte. Metan je višestruko moćniji od CO2. I upravo je on uzrok samozapaljivanja deponija, posebno tokom letnjih meseci, kada se i inače razvijaju visoke temperature.

KAKO NAPRAVITI SVOJ KOMPOST?

Najbolje je to raditi u dvorištu ili bašti. Osnovne materijale već tu imamo – lišće, suvu travu i biljne ostatke tokom procesa proizvodnje, grančice, često i piljevinu; zeleni deo tj. otpad iz kuhinje. Dovoljno je ograditi deo u dvorištu, gde već postoji i zemlja i mikroorganizmi neophodni u ovoj preradi jedne hranljive vrednosti u drugu. Malo “zahtevnija“ je situacija ako nemate dvorište a želite da kompostirate u stanu ili na balkonu. Predrasuda od koje ljudi često polaze je da kompostiranje zahteva veliki prostor i da je kompostiranje nešto prljavo što jako smrdi. Može se i to desiti, ali to znači da se u procesu potkrala neka greška. Ko radi taj i greši, sve se može popraviti.

Možete krenuti od posude (čak iako imate veći prostor, prosto da biste lakše pratili šta se dešava). Ta posuda je sada vaš komposter u kojem mikroorganizmi razlažu, raspadaju materiju koju mi ubacujemo kombinujući je. Bitno je uočiti razliku između raspadanja, odnosno razlaganja i truljenja. Ako se desi da iz neke potkradene greške vaš materijal počne da truli, onda se može pojaviti i neprijatan miris, odnosno smrad. Kompostiranjem materije se razlažu na sadržaj materija koje inače već imaju i u kombinaciji sa ostalima, dobijaju novu teksturu, sastav i kvalitet. Neka vaša posuda ima 10-30 l. Iako ne podržavam korišćenje plastike, u ovom slučaju je bolje rešenje plastična posuda (sa oznakom da je upotrebljiva za hranu), nego drvena ili metalna, a još bolji izbor je glinena, neka veća saksija ili žardinjera. S obzirom na to da je to aerobni proces, zahteva vazduh odnosno kiseonik, neophodno je otvaranjem rupica omogućiti dotok vazduha. Naravno ne preterivati.

ŠTA SE STAVLJA U KOMPOSTER?

Ben Kerckx /Pixabay

Kao sadržaj komposta ne koristi se kuvana, konzervirana i začinjena hrana, citrusi jer su prepuni fungicida što bi štetilo našim mikroorganizmima, ostaci luka zbog mirisa, lišće nekih drvenastih vrsta (orah i četinari). Korisno je dodavati sitno izmrvljene ljuske od jaja i talog od kafe, ali umereno. Nije štetno dodavati dlake, papirnate maramice i ubruse, papirne slamčice, drvene štapiće za sladoled, štapiće za uši od bambusa, četkice za zube takođe ili krpene materijale od bambusa. Izbegavati dodavanje previše trulog sadržaja jer će poremetiti status mikroorganizama i proces raspadanja pokrenuti u pravcu truljenja, što je za naš kompost nepovoljno.

KAKO SLAGATI SASTOJKE?

Slično sađenju biljaka u posudama, potrebno je napraviti drenažu, zato su najzgodnije grančice, čak i malo deblje. Iako je njima potrebno više vremena za raspadanje, to nije sada problem jer su na dnu i imaju drugačiju funkciju. Mala napomena da i prilikom sadnje u podignutim lejama ili saksijama umesto kamenčića možete koristiti grančice kao drenažu. Raspadanjem ostaje hranljiva materija i prilikom mešanja sadržaja u nekim sledećim presađivanjima ili obradi, nemate problem s kamenčićima ili komadićima opeke. Nakon toga je dobro staviti karton, u komadima, koji će se vremenom raspadati. Zato je dobro da je očišćen od svih delova koji su neraspadajući, kao što su lepljive trake ili neke nalepnice i ostaci lepka.

Privatna arhiva

Kvalitet komposta zavisi od sastava i odnosa materijala koji unosimo i slažemo. Materijal se deli na zeleni materijal (kuhinjiski organski otpad), koji sadrži dosta azota, i braon materijal, koji sadrži dosta ugljenika: slama, suvo lišće, karton, hartija, seno, piljevina, krajnja rolna kartona od toalet papira, kesice iz kupovine sitno iseckane. Trudimo se da pratimo odnos koji bi odgovarao nečemu što postoji u prirodi, s obzirom na to da se kompostiranje dobrim delom odvija u prirodi i bez našeg učešća.

Zeleni deo (azot), kuhinjski otpad je praktično gorivo za kompost. Jako je bitan odnos ova dva materijala. U principu, treba da bude više braon materija (suvog i drvenastog), od zelenog. Kada slažemo kompostne slojeve, prvo ređamo braon materijale, pa zelene ostatke, i tako naizmenično. Ovo je ujedno dobra prilika da sačuvamo i na ovaj način recikliramo i materijale kao što su kutije, kartoni, ubrusi, papirne kese i sve ono što smo do tada bacali u kantu za otpatke.

Svaki put kad složimo sloj zelenog materijala iz kuhinje, potrebno je prekriti slojem braon materijala. Tako ćemo sprečiti sakupljanje muva, pored ostalog a samim tim sprečiti ostale posledice kojima se naš kompost može pokvariti. Svaka vrsta materijala dobro je da bude usitnjena, neka vam to postane deo obrade namirnica za pripremu hrane. Kad iseckate sadržaj koji pripremate, iseckajte i ono što odbacujete u komposter. Takođe i braon materijale. Pored svega ovog potrebno je uneti i malo zemlje. Na početku sam spomenula da je u bašti to jednostavnije jer je zemlja već tu. Najbolja bi bila šumska zemlja. Ali ako niste u prilici da odete do šume, dobar je i površinski sloj ispod drveta koje imate u blizini. Taj sloj je nastao razlaganjem, raspadanjem lišća koje je ostalo ispod drveta. Ovaj sastojak sadržaja kompostera je važan jer se tako unose mikroorganizmi, glavni pokretači procesa raspadanja. I nastavak slaganja slojeva sastoji se samo u ponavljanju svega što je urađeno od početka.

Dobro je znati, da povremeno kao sloj treba ubaciti grančice, da bi se gornji slojevi bolje drenirali, dodati novi sloj zemlje takođe. Važno je pratiti i odnos, braon materija treba da je u razmeri 3:1 u odnosu na zelene slojeve. Vlažnost je optimalna oko 50 %, što znači ni previše vlažno a nikako ni osušeno. Posudu je poželjno držati zatvorenom, da se ne zasušuje, niti da se previše vlaži, da ne privlači muve. Takođe, potrebno je slojeve povremeno promešati, u gornjim slojevima, ali tek posle nekog vremena od početka slaganja. Vrlo brzo primetićemo kako se proces dešava a naša gomila sleže i smanjuje volumen ali povećava težinu – jer je redovno dopunjujemo.

PRVI REZULTATI

Posle nekoliko dana, osim što možemo primetiti sleganje slojeva, osetićemo zagrevanje, jednostavno opipavanjem posude, a ako želimo biti sigurni – možemo koristiti neku od sprava za merenje temperature. Temperatura komposta nije poželjno da prelazi 65 stepeni Cejzijusovih da bi se procesi sačuvali na nivou kojim dobijamo kvalitetean kompost. Zato je između ostalog potrebno mešanje. Najpriorodnije je to raditi rukama, odnosno rukavicama. Na taj način najbolje možete osetiti toplinu kompostne mase, osetiti specifični miris (ako se kompost dobro gradi, oseti se miris najpribližnije sličan mirisu šume) i proceniti da li je vlažnost odgovarajuća. Poželjno je imati dve posude, bar, da se sadržaj svežeg materijala ne bi mešao sa već skoro formiranim kompostom. Za nekoliko meseci imaćemo prve rezultate, i kompost koji možemo koristiti za setvu i sadnju na našem balkonu ili u vrtu.

Uživajući u kompostiranju, kasnije ćete više uživati u gajenju svojih biljaka.

Tekst: Majda Adlešić, Ekokoncept Pogon
Foto: Pixabay i Majda Adlešić

ByAdmin

NOVO OTKRIĆE: ELEKTRIČNA ENERGIJA IZ MULJA KANALIZACIJE

Turski naučnici proizvode električnu energiju i gas iz kanalizacionog mulja koristeći tehnologiju za rasplinjavanje razvijenu u Laboratoriji za obradu mulja na Univerzitetu Dokuz Eylül (DEU).

Naučnici sa Univerziteta u Izmiru u zapadnoj Turskoj rade na stvaranju alternativnih izvora energije, kako bi ograničili negativne uticaje fosilnih goriva na okolinu, a nedavno su razvili projekt o tehnologiji rasplinjavanja, navodi se u saopštenju ovog Univerziteta.

Profesorica Azize Ayol sa Odeljenja za okolišnu tehnologiju i njen tim proizveli su sintetički plin, bogat vodonikom, iz biomase metodom koju su razvili u okviru projekta Turskog veća za naučna i tehnološka istraživanja.

Ayol je pojasnila da za proizvodnju energije koriste kvalitetan sintetički plin koji se dobija iz kanalizacijskog mulja koristeći tehnologiju rasplinjavanja. Reč je o jednom od nekoliko svetskih projekata o potencijalu ove tehnologije.

“Mulj koji nastaje u postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda uzimamo kao sirovinu i ponovo ga koristimo u različite svrhe, i to tehnologijom rasplinjavanja”, rekla je.

Tokom ispitivanja proizvedeno je 1 kilovat-sati električne energije i 1,2 kubna metra sintetskog plina bogatog vodonikom iz 1 kilograma suvog mulja za obradu.

„Naše pilot postrojenje može raditi 12 sati bez prekida. Dnevno tretiranjem mulja možemo proizvesti približno 20 kWh električne energije. To je dovoljno za podmirivanje potrošnje električne energije najmanje četiri porodice “, objasnila je ova naučnica.

Naglašavajući važnost pružanja energije iz obnovljivih izvora, posebno u ruralnim naseljima, Ayol je primetila da je s takvim sistemima moguće pretvoriti organski otpad u električnu energiju.

“Nema potrebe za vrlo visokim investicijskim troškovima za ove sisteme,” rekla je Ayol, dodajući da sistem za rasplinjavanje uzrokuje nultu ili izuzetno nisku emisiju zagađenje vazduha.

“Što se tiče zagađenja, ovi sistemi su alternativa tehnologiji spaljivanja”, rekla je.

Izvor: Hayat.ba
Foto: Pixabay

ByAdmin

NOVA VREDNOST STARIH GUMA

Ako je izum točka pokretač napretka ljudske civilizacije, onda je izum gume, po današnjim kriterijumima, njegov „apdejt“. Taj prvobitni, kameno-drveno-čelični točak nam je svojim oblikom i načinom korišćenja doneo i obezbedio, moglo bi se reći – sve… Od načina korisnog transporta, prevoza tereta i ljudstva, do zabave i ratovanja, i shvatanja da on može pružiti i užitak, i sigurnost, i zaradu. Vidici su se tada proširili, i „truckavi“ točak je našao mnogostruku primenu od upotrebe za kraljevske i carske glamurozne kočije „iz snova“, do najjednostavnijih seoskih dvokolica opremljenih za rad.

Kraljevska kočija, Belem, Portugalija, foto: M. Ćirković

OD TOČKA DO GUME

Vekovima se točak „kotrljao“ putujući na sve strane sveta. A onda se pojavio fantastičan pronalazak, njeno veličanstvo – guma. Bio je to revolucionarni pronalazak, a samo oni malobrojni su shvatili da je taj novi proizvod društveno prihvatljiv, i da će naći primenu u celokupnom prosperitetu ljudske civilizacije.

Točak istorije se ponovo okrenuo, noseći ovaj put svoje terete udobno, luksuzno, nečujno i sigurno, žargonski rečeno „na nivou“. Napunjeni vazduhom, gumeni pneumatici su pokretali vozila koja na putovanjima nikad nisu bila udobnija i bezbednija, apsorbujući sve udarce prolascima kroz rupe i neravne terene. Proizvođači ovih pneumatika, ispunili su svoje ciljeve napravivši veoma savremene proizvode koji su nudili takvu udobnost korišćenja da je svuda u svetu krenula njihova masovna proizvodnja. Naravno, shvatili su da gde je masovna proizvodnja, tu je negde i dobra zarada, samo je treba ostvariti. Milijarde i milijarde gumenih pneumatika našlo je svoju primenu na nekom od savremenih prevoznih sredstava.

U SRBIJI SE RECIKLIRAJU SVE VRSTE GUMA

Sve što je dobro, kratko traje, tako i gumeni pneumatici, koji su nakon upotrebnog veka odlagani na dozvoljena ali i na nedozvoljena mesta. Ovih nedozvoljenih se većina građana Srbije zasigurno nagledala, a neki su pak i učestvovali u nastanku ružnih slika bacanja i odlaganja guma na nelegalnim deponijama, obalama reka i svakog prirodnog prostora koji su takvi pojedinci smatrali pogodnim za te svari, ne znajući da je guma i kao takva, upotrebljenja zapravo sirovina, i da se može ponovo reciklažom iskoristiti u neke druge svrhe, za dobrobit svih nas.

Upravo je reciklaža guma dobar primer početka razvoja cirkularne ekonomije u Srbiji, s obzirom na to da se gume nakon upotrebe mogu koristiti kao resurs za proizvodnju u raznovrsnim delatnostima i da su našle raznoliku primenu i kod nas.

Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije

Da ne deluje sve tako „mračno“, i da je većina građana Srbije ekološki osvešćena po ovom pitanju, govore i statistički podaci Agencije za zaštitu životne sredine da je od 2011. do 2019. godine reciklirano 347.731 tona otpadne gume, dok je u tom vremenskom periodu na tržištu plasirano 274.196 tona gume. U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da se u našoj zemlji mogu reciklirati sve vrste guma, a od 2012. godne i najveće gume na svetu, kao što su one koje se koriste na damper kamionima nosivosti do 450 tona rude, u rudnicima poput RTB Bor. Te gume su prečnika do 3,6 metara i težine do 2.600 kilograma. Mnogo gume na jednom mestu…

KAKO SVE TO IZGLEDA U PRAKSI?

Na koji način i ko se bavi prikupljanjem i recikliranjem otpadne gume u Srbiji, Suzana Obradović kaže da se tretman guma odvija u desetak postrojenja, i da je sistem njihovog sakupljanja razvijen u poslednjih deset godina. Pritom, pneumatici se sakupljaju putem sakupljačke mreže koju organizuju recikleri, i koja uključuje sopstveni sistem sakupljanja, kao i sakupljače, fizička i pravna lica sa kojima sarađuju. Takođe, gume stižu u reciklažne centre i od generatora otpada kao što su vulkanizerske radnje, poljoprivredna dobra, deponije, industrije, gumarskih, rudarskih i transportnih preduzeća, proizvođača i distributera pneumatika.

UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU

Kako sve nesakupljene otpadne gume mogu da utiču na zagađenje životne sredine u odnosu na one sakupljene, naša sagovornica pojašnjava da otpadne gume koje su pravilno deponovane ne izazivaju zagađenje tla, vode i vazduha.

„Međutim, postoji niz akcidentnih situacija kada je moguć štetni uticaj na životnu sredinu, što se posebno odnosi na laku zapaljivost guma i mogućnost nastajanja požara na deponijama. Paljenjem guma, u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva. Takođe, topljenjem guma nastaju tečni polutanti koji prodiru u tlo i mogu biti opasni zagađivači ukoliko dopru do površinskih i podzemnih voda“, navodi Suzana Obradović.

Gume u postupku reciklaže

Postupak reciklaže guma u savremenim postrojenjima je bezbedan po životnu sredinu, tvrdi naša sagovornica. U postupku reciklaže pneumatika dobija se gumeni granulat u najvećoj količini, potom čelična žica i platno. Razdvajanje komponenti obavlja se dejstvom magneta i vazdušne struje. Jedini energent koji se koristi je električna energija. Ne upotrebljavaju se nikakvi hemijski reagensi niti ima termičkih reakcija, tako da se ne stvara nikakva otpadna supstanca.

Posebno je značajno da u ovom procesu nema nikakvih propratnih zagađenja životne sredine, kategorična je Suzana Obradović. Čelična žica, kao jedan od proizvoda tokom prerade, koristi se u livnicama i tako se vraća u proces proizvodnje, a platno najčešće koriste cementare kao gorivo. Gumeni granulati, koji se dobijaju sečenjem pneumatika, proizvode se u različitim veličinama, u zavisnosti od dimenzija koje su potrebne kompanijama za dalju proizvodnju.

STARA GUMA A NOVA NAMENA

„U našoj zemlji gumeni granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično. Većina recikliranih guma se izvozi u Mađarsku, Rumuniju, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Manje količine guma koriste se u energetske svrhe, i to u cementarama. To su uglavnom gume koje imaju velika oštećena i nisu pogodne za dobijanje gumenog granulata“, istakla je Suzana Obradović.

Rekreativno trčanje po trim-stazi od recikliranih guma, foto: M. Ćirković

Usitnjen gumeni granulat kao sirovina i novi proizvod koristi se i korišćen je za izgradnju velikog broja sportskih stadiona i atletskih staza širom Srbije. Sportisti i rekreativci su već odavno uveliko u mogućnosti da treniraju i trče po ovim novim savremenim podlogama, kako na stadionima, tako i na rekreativnim atletskim stazama u mnogim gradovima Srbije. Udobnost trčanaja i treniranja, obezbeđuje nam reciklirana guma. Svi koji su trčali novim stazama kroz parkove, duž rečnih kejova, vežbali na teretanama na otvorenom, ili vodili decu na dečja igrališta – mogli su da primete da gaze po mekanoj podlozi u odnosu na ranije betonske. Svi ti tereni su napravljeni od gume koja je reciklirana u postrojenjima u Srbiji.

Reciklirana guma je takođe našla primenu u sportskim klubovima i u školama, fudbalskim terenima sa veštačkom travom prvoligaša i malim terenima za rekreativni fudbal. Takođe, kod nas se prave i graničnici za parking i točkići za kontejnere. Njen upotrebni potencijal kao otpadne sirovine je zaista širok, a mogućnosti su mnogostruke, od zaštite životne sredine do potencijalnih šansi za zaradu. Na primer mogu da se koriste kao dodatak asfaltu prilikom izgradnje kolovoza, kao izolacioni materijali, podne prostirke za štale, apsorber zvuka u zidovima duž auto-pueva, itd.

Korist recikliranja gume je ogromna, a guma uz ove postupke opet „nalazi” novu upotrebnu vrednost.
Od proizvodnje do reciklaže, gumeni „točak istorije“ nastavlja da se obrće na dobrobit svih nas.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Miloš Ćirković i Udruženje reciklera Srbije

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KONCEPT ODRŽIVE MODE

O tome, kakve su posledice modne (tekstilne) industrije na životnu sredinu i koliko je ona zagađuje, u razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno. Do pre nekih 30-tak godina, modne kuće imale svega dve kolekcije godišnje. Odeća je bila kvalitetnija i skuplja, i duže smo je nosili. U međuvremenu, došlo je do hiperprodukcije odeće. Danas pojedine modne kuće imaju i više od 20 kolekcija godišnje, i odeća je postala znatno jefitnija.

„Sistem proizvodnje i potrošnje tekstila ima ogroman uticaj na životnu sredinu, klimu i društvo. Odeća, obuća i tekstil za domaćinstvo zauzimaju četvrto mesto u korišćenju resursa i vode (odmah nakon hrane, smeštaja i transporta); drugo mesto u korišćenju zemljišta i peto po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte. Šta nam to u stvari govori, kada se preračuna, da je u ovom periodu odeća pojeftinila za 36 %. Ta niža cena nosi sa sobom lošiji kvalitet, kraći rok nošenja, i sve surovije radne uslove u fabrikama gde se odeća proizvodi. Tako da se danas ponašamo prema odeći kao da su proizvodi za jednokratnu upotrebu, koji posle samo nekoliko nošenja postaju otpad i kao da živimo na planeti izobilja, i da imamo neograničene resurse. Što naravno nije tačno. Nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno.

Polja pamuka, Foto: Pixabay

 

Primera radi, za proizvodnju pamuka, potrebne su ogromne količine zemljišta, vode i pesticida. Vuna je takođe veliki problem, s obzirom na to da je poznato da je stočna industrija veliki zagađivač, kada su u pitanju gasovi sa efektom staklene bašte. Poliester se pravi od nafte, i za njegovu proizvodnju potrebna je manja količina vode nego za proizvodnju pamuka, ali najveći problem sa poliesterom nastaje kada počnemo da nosimo tu odeću, često ne znajući da se prilikom svakog njenog pranja – oslobađa mikroplastika”, objašnjava Ivana.

RECIKLAŽA TEKSTILA – PORODIČNI BIZNIS

Odeća koja predstavlja otpad od tekstila, u mnogim zemljama EU tretira se kao dragocena sirovina. Evropska komisija je u vrh svojih prioriteta stavila čistije tehnologije, inovacije i istraživanja radi smanjenja emisija štetnih gasova, kao i ambiciju da Evropa postane svetski lider u cirkularnoj ekonomiji.

„Evropski zeleni dogovor“ za cirkularnu ekonomiju usvojen 11. marta 2020. planira izvršenje obaveza da do 1. januara 2025. sve države članice moraju da uvedu odvojeno prikupljanje tekstilnog otpada i obezbede da prikupljeno ne završi u spalionicama ili na deponijama. Naravno, ni u Evropi situacija nije idealna, ali može se primetiti da u većini država članica, sistem upravljanja otpadom funkcioniše.

„Zanimljivo je dodati da kroz dobru zakonsku regulativu i finansijske instrumente, poslovni sektor dobija šansu da bude servis države i da ima mogućnost da pozitivno deluje na lokalnu zajednicu na mnogo načina. Jedan od najboljih primera je grad Prato, blizu Milana – tamo je reciklaža tekstila porodični biznis u koji je uključen veliki broj porodica, i svako radi jedan deo reciklažnog procesa – sortiranje, pranje, usitnjavanje, raspredanje, upredanje… Ono što je još zanimljivije je da oni recikliraju 15 % od ukupne količine recikliranog tekstila u svetu”, objašnjava Ivana Jovčić.

INOVACIJA JE KLUČ REŠENJA

Kako bi se pronašli novi načini upotrebe tekstilnog otpada, neophodno je obezbediti sredstva za finansiranje inovacija i prilagoditi zakonsku regulativu. Međutim, da bi se smanjila količina tekstilnog otpada i olakšala reciklaža, neophodne su i inovacije u proizvodnji tesktila. Na koji način bi sve to moglo da funkcioniše, Ivana navodi da inovacije postoje u različitim segmentima tekstilne industrije, ali se verovatno, kao najzanimljivijа, izdvaja upotreba novih materijala koji menjaju, sada već tradicionalne materijale poput pamuka i kože. Neki od takvih primera se mogu naći i kod nekih naših dizajnera, poput Bogdana Mrše, koji pravi odevne komade od plute. Trebalo bi spomenuti i Aleksandru Erić, koja je počela da koristi kožu napravljenu od nopal kaktusa za svoje kapute, kaiševe i druge odevne predmete.

„U prethodnih nekoliko godina, koncept održive mode je počeo da privlači sve više dizajnera koji su spremni da eksperimentišu sa novim materijalima, ali ono što je posebno zanimljivo jeste da su preduzetnici počeli da prepoznaju prostor za eksperimentisanje u kreiranju inovativnih materijala.

Biosporin stiropor, Foto: Nikola Stanojević

Vredi spomenuti još jednu domaću inicijativu – Soma Eco, koji se na potpuno inovativan način bave stvaranjem novih materijala od gljiva. Celokupan proces je potpuno prirodan i troši 99 % manje energije za proizvodnju. Oni su trenutno veoma fokusirani na razvoj zamene za stiropor, ali i kože na bazi gljiva. Ovo je jedan od najzanimljivijih projekata koji se odvija u našoj zemlji na temu novih materijala i nadamo se da će imati uspeha (već ga imaju) u stvaranju novih partnerstava sa brojnim kompanijama, pre svega na temu stiropora, ali i kože, koja bi mogla da bude sjajna zamena za kožu koja se danas koristi.

Ovo je uvek bio prostor velikih kompanija koje su razvijale materijale zarad smanjenja troškova proizvodnje. U međuvremenu, upravo ta simbioza između malih proizvođača novih materijala i dizajnera, koji teško mogu da finansiraju nabavku i uvoz velikih količina materijala, pogurala je segment održive mode u jednom drugačijem pravcu, ne samo zbog smanjenja potrebne vode, pesticida i hemikalija u proizvodnji, već i zbog jednog novog talasa kreativnosti i aktivizma koji je „upakovan“ u komercijalno poslovanje“, konstatuje Ivana Jovčić.

Ovakvi primeri su pozitivni afirmatori i održive mode, ali i celokupnog koncepta cirkularne ekonomije.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Pixabay i Photo by Daniel Spase on Unsplash

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

GRAFITNE OLOVKE OD RECIKLIRANOG PAPIRA

Kada ste poslednji put svoje kreativne misli pretočili na belinu papira grafitnom olovkom, bilo u obliku teksta, ili možda nekog lepog crteža? Od vremena nastanka prvih olovaka do danas, njihova kvalitetna grafitna srca, omeđena drvenim delom, u svima nama ispisivala su i iscrtavala stranice i crteže kroz istoriju čovečanstva. Uvek je to bio spoj lepog i korisnog.

A baviti se nečim lepim i korisnim, pritom da vas ispunjava i ekonomski zadovolji, oduvek je okupiralo mnoge, pa i Dragana Markovića i njegovu suprugu iz Smederevske Palanke, vlasnike firme „New Pen“, koji su u jednom trenutku odlučili da proizvode grafitne olovke i bojice po ekološki prihvatljivim standardima. Neke olovke prosto su neodoljive i inspirativne za pisanje, a ove koje Dragan i njegova supruga proizvode su dizajnirane od recikliranog papira na jedan potpuno nov, zanimljiv i ekološki način. Želeli biste da ih isprobate?

OD IDEJE DO REALIZACIJE

Do ove odluke, i sada već konačnog proizvoda, nisu stigli baš tako lako. U razgovoru, Dragan nam otkriva na koje su sve poteškoće nailazili.

Foto: Ana Radojković

„Supruga i ja smo se pre ovog posla bavili ugostiteljstvom, a imali smo i igraonicu sedam godina. Potom smo se zasitili tog načina poslovanja, i odlučili da se time više ne bavimo. Skoro godinu i po dana trajalo je traganje za nekim novim poslom koji bi nas u svakom pogledu ispunjavao i zadovoljio. Želeli smo da se bavimo nečim, čime se bukvalno niko drugi ne bavi. Jedno veče gledali smo divan film – „Čudesan život Timotija Grina“, koji nas je oduševio. U tom filmu, koji je za nas bio pokretačka ideja, govori se o životu jednog mladog bračnog para koji živi u gradu u kojem se nalazi fabrika olovaka koja ne posluje dobro. Par želi da ima potomstvo, ali informacije od lekara govore drugačije. Svoje želje i snove, o tome kakvo bi trebalo da bude njihovo dete, ispisuju na papir i stavljaju u kutiju koju zakopavaju u bašti. Tokom strašne oluje koja ih je zadesila te noći, bude se i u svojoj kuhinji zatiču desetogodišnjeg dečaka Timotija obraslog lišćem, koji ih na njihovo ogromno iznenađenje naziva mamom i tatom. Domišljati Timoti, u želji da pomogne „ocu“ u njegovom poslu u proizvodnji olovaka dolazi na ideju da olovke ne budu izrađene od drveta, nego od lišća. I u tom trenutku se kod nas rađa ideja o ovom poslu“, pojašnjava Dragan, i dodaje da su u septembru 2017. rešili da proizvode grafitne olovke i bojice ali od recikliranog papira. Inače, u Srbiji danas niko ne proizvodi takve olovke.

„Naša ideja se svidela i našim prijateljima koji su nas podržali u tome. U početku nismo dovoljno znali o samoj tehnologiji izrade grafitnih olovaka, pa smo se informisali, i učili o svemu… kakva se oprema i mašine koriste, koji su postupci izrade i slično. Saznali smo da se olovke od papira proizvode u Indiji i Kini, i da su postupci izrade prilično spori, gotovo ručne izrade,“ navodi Dragan, i dodaje da su i oni pokušavali ručno da ih rade, ali da nisu bili zadovoljni.

Detaljno su izučavali kako funkcioniše ceo taj proces, koji papir je potreban, kako se to radi, provodeći besane noći uz kompjuter. Međutim, zbog nekih dizajnerskih razloga, Kinezi olovke izrađuju sa nekim celofanom, što se njima nije svidelo, i pritom u procesu izrade koriste lepak koji nije dobar po zdravlje.

POSTUPAK NASTAJANJA OLOVAKA

Pojašnjavajući postupak izrade olovaka, on kaže da mašina koju koriste je, što bi se reklo, „klasična mehanika“, koju su naručili iz Kine. Sami su napravili mašinu koja reže olovke. Prvo ide postupak umetanja grafita u papir, pri čemu se grafit ručno lepi za novine, pa onda mašina roluje olovku, a ta mašina koja roluje olovku i koja je poluautomatska, radi to lepkom koji je napravljen od brašna, a ne od nekih štetnih sastojaka.

Foto: New Pen

„Dakle, imamo mašinu koja roluje olovku, mašinu koja je seče, i mašinu koja je reže. Nabavili smo i opremu za postavljanje nosača gumice za grafitne olovke, ali smo u nameri da taj deo bude izrađen od ekološki prihvatljivog materijala, tako da smo u fazi realizovanja i te ideje. Takođe, veoma nam je bitno, da ceo postupak proizvodnje olovaka ne troši puno energije, i da i u tom pogledu naši proizvodi budu ekološki prihvatljivi. Tako da smo odlučili da ne koristimo namensku opremu za sušenje olovaka (nešto poput neke vrste peći), već se naše olovke suše prirodno. Taj postupak prirodnog sušenja u principu duže traje, ali je za nas prihvatljiv. Imamo još neke veoma zanimljive ideje na temu – šta posle sa olovkom koja je istrošena, i šta ona još kao „potrošena“, na iznenađenje svih, može da pruži, i te ideje su nam u fazi realizacije kreativnog osmišljavanja.

Kada smo rešili da izađemo sa našim proizvodima na tržište, odneli smo pre toga olovke u Zavod za javno zdravlje u Beograd, i dobili sertifikat da su sa zdravstvenog stanovišta bezbedne za upotrebu. Taj dokument može da dobije svaki potencijalni prodavac naših proizvoda, i on je veoma značajan, a njega nisu svesni mnogi kupci. Ljudi malo znaju o tome. Za sada, već šest meseci radimo na postizanju CE sertifikata (Conformité Européenne) – da je proizvod usaglašen sa standardima Evropske unije (mnoštvo propisa i potencijalnih mera zaštite). To je nama jako bitno, jer želimo da svako ko namerava da koristi naše olovke, zna da su bezbedne i zdrave za upotrebu u okruženju nezdravih i nekvalitetnih proizvoda koji mogu da se kupe. Pored svega, treba napomenuti da Kinezi koriste istu ovakvu oznaku CE, sa gotovo identičnim logoom, ali ta oznaka u njihovom slučaju znači nešto sasvim drugo – China Exported, i potencijalne kupce raznih proizvoda može dovesti u zabludu. Takođe, zbog ljudi sa kojima sarađujemo u inostranstvu, a i zbog nas, hoćemo da obezbedimo i SMETA sertifikat (SEDEX), o društveno-ekološkoj odgovornosti firme“, objašnjava Dragan.

IZBOR PAPIRA I GRAFITA

Papir koji koriste u procesu izrade olovaka nije bilo koji, već isključivo novinski.

„Koristmo i nabavljamo određeni novinski papir (stare novine iz remitende i škart koji je nastao već u procesu izrade novina u štamparijama), i podesili smo mašine u skladu s takvim papirom. Taj novinski papir, kao takav, je već u startu napravljen putem reciklaže. Ne koristimo papir na kojem su štampani tabloidi. Smatramo da je grafit koji koristimo veoma kvalitetan, jer firma od koje ga nabavljamo, snabdeva grafitom nadaleko poznatu kompaniju Koh-i-Noor, i naravno, poslali su nam kompletne laboratorijske izveštaje o zdravstvenoj bezbednosti njihovog proizvoda. Za olovke u boji, ta firma proizvodi čak sedamdesetdve nijanse boja. Mi koristimo samo „klasične boje“ iz njihovog asortimana ponude. Trenutno koristimo grafit tvrdoće HB, a imamo u planu da proširimo asortiman grafitnih olovaka i sa drugim tvrdoćama. Olovke su u pakovanju od šest komada, a bojice su u pakovanju od dvanaest boja. Naše olovke se lako režu, dugo traju i zahvaljujući kvalitetnom grafitu, omogućuju ugodno crtanje i pisanje“, kaže Dragan.

O interesovanju tržišta za reciklirane olovke od papira i njihovom obimu proizvodnje koji mogu da postignu, Dragan kaže da su trenutno u mogućnosti da proizvedu šest do osam hiljada olovaka dnevno. Počeli su sa prodajom u avgustu ove godine. Pre toga su pratili potrebe tržišta na ovom polju, tako da je bio u prilici da boravi na jednom prestižnom sajmu u Francuskoj, gde je upoznao neke bitne ljude, i predstavio im njihove proizvode kojima su oni bili oduševljeni.

„U martu ove godine, trebalo je da se održi sajam grafike u Beogradu, koji je otkazan zbog korone, a čovek sa kojim smo potom uspostavili saradnju je Nemac Karl Kalinger, bivši, dugogodišnji generalni direktor nadaleko poznatog „Pelikana“ koji je tada, u martu ipak došao u Beograd. Poslali smo im naše proizvode-uzorke, u kutijama sa opisom na nemačkom jeziku, i feedback je bio njihovo oduševljenje našim proizvodima. Što se tiče naše zemlje, nismo dobili nijednu lošu recenziju. Možemo slobodno reći da je ovakav način naše, gotovo ručne proizvodnje, veoma jedinstven u svakom pogledu, i sasvim sigurno ne postoji u razvijenim evropskim zemljama, jer za njih ne bi bio isplativ. U EU, ovakav vid posla nije isplativ. Kinezi su se čak nama nudili da za nas proizvode olovke, ali mi naravno, nismo to želeli. Bilo je i nekih sumnji da se naše olovke proizvode u Kini, koje su odmah „pale u vodu“, jer sve naše olovke su jedinstvene, svaka za sebe, i ne možete naći iste, a i od novina su koje su štampane na ćirilici. Naše olovke su izrađene po ekološkim standardima i nisu skupe“, istakao je Dragan.

Foto: Irena Stevanović

Korišćenjem netoksičnih materijala u procesu proizvodnje, uz reciklirni papir i minimalnu potrošnju energije, sasvim sigurno ova mlada kompanija se svrstava među one koji brinu o zaštiti životne sredine, o kojoj svakako treba da bude dobrih „zapisa“ na modernim stranicama konzumentskog društva.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: New Pen, Ana Radojković i Irena Stevanović

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

.

ByAdmin

ŽIVIMO U “URBANOJ RERNI”

Gradovi čine jedan posto svetske površine, troše 78 % energije a proizvode 60 % ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Iz godine u godinu, primetno je širenje gradova, sve manje je zelenih površina, a sve veći broj stanovnika – sve to utiče na povećanje temperature u urbanim sredinama. Zbog svega navedenog, predviđanja su da će u budućnosti u gradovima biti znatno toplije, u odnosu na njihovu okolinu. Zbog toga se u poslednje vreme sve više govori o urbanoj klimi. O ovoj temi ragovarali smo sa dr Draganom Miloševićem, docentom na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

“Urbana klima je najbolji dokaz čovekovog uticaja. Kako smo izgradili naselja i kako su se ona razvijala, naš otisak i uticaj na klimu je sve veći. Glavni pokazatelj urbane klime je fenomen urbanog ostrva toplote, drugim rečima, grad je znatno topliji u odnosu na svoju prirodnu okolinu. Čovek je podigao naselja, izgradio zgrade, puteve, prakinge, i za to je utrošeno mnogo asfalta, čelika, betona, stakla. Svi ti materijali upijaju znatno više sunčeve toplote nego neko zemljište, na kom raste trava, zelenilo, usevi… Samim tim, ako ta urbana površina više upije toplote, ona će je više i emitovati u atmosferu, i zagrevaće se grad. Zato kažemo da živimo u “urbanoj rerni“. Čim izađemo iz grada, osetimo razliku između regionalne i urbane klime unutar grada.”

Projekcije pokazuju da će do polovine ovog veka 70 % stanovnika na planeti živeti u gradovima. Kako život u gradu učiniti podnošljivijim, prijatnijim?

„Nažalost, posebno u zemljama u razvoju, kao što je Srbija, i dalje se više ceni sivo, nego zeleno, parkovi su nužno zlo. I do god razmišljamo da li napraviti park ili parking, bićemo u problemu. U razvijenim državama, zelenilo se čuva a zelene površine se uvećavaju. To moramo i mi primeniti, jer urbana klima sve više negativno utiče na čoveka, i ako ne ozelenimo gradove da budu “ecofriendly” – biće sve teže živeti u njima. Već je dokazano da u gradovima toplotni talasi utiču na smrtnost stanovništva, posebno starijih. Ta toplota je nevidljiva, za razliku od poplava, kada imamo dosta upečatljiv hazard a toplotni talasi i njihov efekat prođe nezapaženo u javnosti, tako da se ne vodi računa o njihovim negativnim uticajima.”

Tokom leta, život u urbanim sredinama postao je nezamisliv bez upotrebe klima-uređaja, što dodatno povećava temperaturu u gradu a istovremeno se emituje i više ugljen-dioksida u atmosferu. Koliko sve to utiče na urbanu klimu, i šta je rešenje?

“Zaista je došlo vreme da se danas, bez korišćenja klima-uređaja, ne može normalno živeti, posebno tokom toplotnih talasa koji su upravo posledica urbane klime. U tim situacijama, rashlađujemo se klima-uređajem, koji izbacuje toplinu iz stana i dodatno zagreva i ovako toplu atmosferu, dodatno emituje gasove s efektom staklene baste, jer nažalost struja koju koristimo je najčešće iz prljavih izvora. Tako da je to jedan ciklus u kom se vrtimo ukrugu, koji postaje sve teži i gori za planetu. Jedno od rešenja je da urbane sredine učinimo što prirodnijim, koliko je to moguće. Jedan od dobrih primera su zeleni zidovi i krovovi, koji znatno utiču na smanjenje korišćenje klima-uređaja. Ako pokušamo da ulažemo u zelenu infrastrukturu ili neku dodatnu plavu infrastrukturu, kao što su npr. fontane, prskalice – uticaćemo na smanjenje zagrevanja a samim tim ćemo trošiti i manje struje, a i manje ćemo zagađivati vazduh u gradu.”

Da li i koliko urbana klima utiče na globalnu klimu?

„Urbana klima je lokalni fenomen i ispoljava se unutar grada, ali svakako utiče i na regionalnu i na globalnu klimu. Stanice koje se koriste za analizu globalnih podataka, nalazi se unutar gradova. Naravno, da će takve stanice pokazivati nešto višu temparaturu a to je imput za globalnu kalkulaciju. Problem je što su neke stanice bile na rubu grada ili izvan grada a širenjem naselja one se sada nalaze u gradu. Teško je razdvojiti urbani signal u odnosu na globalne cikluse i globalne promene klime. Naravno, naučnici i statističari pokušavaju da uklone taj urbani efekat i zadrže samo prirodni signal ali to je teško razdvojiti.”

Istraživačka tim Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu godinama se bavi urbanom klimom s akcentom na Novi Sad. Da li se menja klima u Novom Sadu, šta kažu vaša istraživanja?

Foto: GettyImages

“Imamo podatke za poslednjih nekoliko godina. Grad je takav da ima svoju mikroklimu. Svaki deo grada ima drugačiji signal. Imamo stanice u centru, na Limanu, Petrovaradinu, Grbavici, Klisi… Ako pojedini delovi grada imaju više zelenila, između zgrada postoji veći slobodan prostor – tu je temperatura niža i biće prijatnije za život kao što su npr. Limani. Grbavica je gusto izgrađena, to je urbano ostrvo toplote jer nedostaje zelenila. Tu se oseti najjači efekat urbane klime. U Novom Sadu, u toku toplotnih talasa noću, bude od 10 do 12 stepeni toplije u odnosu na Rimske Šančeve ili na prirodne delove oko grada. U gradu je za 10 stepeni toplije u odnosu na 10 km izvan grada, to je mala razdaljina a velika razlika u temperaturi .Mi, osim temperature, pratimo i vlažnost vazduha i primećuje se da u gradu postoji i manja vlažnost zbog manje zelenih površina.Takođe smo pratili i urbane poplave i otkrili kritične lokacije gde urbane mikro depresije utiču na akumulaciju atmosferskih padavina. Ono što trenutno radimo jeste podizanje zelenog zida i zelenog krova na školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu. Na tom primeru pokušaćemo da izračunamo koliko zelena infrastruktura utiče na uštedu energije unutar zgrade, merićemo klimatske elemente unutar i izvan zgrade, da vidimo kako ta zelena površina utiče na promenu temperature, vlažnosti, na pravac vetra itd… Na školi će biti postavljeni i solarni paneli, tako da ćemo za održavanje infrastrukture koristiti prirodne izvore energije. Ovo radimo u okviru prekograničnog projekata sa Hrvatskom “GreEnergy” koji se odnosi se na ozelenjavanje gradova, odnosno razvoj i promociju energetske efikasnosti i održive životne sredine u urbanim sredinama. Imaćemo tako ogledni primer u Novom Sadu i u Osijeku.”

Istraživanja o temperaturi i vlažnosti vazduha kao i padavinama urađena su zahvaljujući pregograničnim projektima sa Mađarskom. Reč je o projektima Urban-Path i Urban-Prex. Šta je Novi Sad time dobio?

“Dobili smo dve velike mreže – mrežu za praćenje klimatskih parametara temperature i vlažnosti i mrežu za praćenje padavina u različitim delovima grada, i Novi Sad je dobio tri sistema rane najave. U gradu postoji mreža od 27 mernih stanica za merenje temperature i vlažnosti, u različitim delovima grada, tako da smo pokrili lokalne klimatske zone od Grbavice, svih Limana, Telepa, Petrovaradina, Klise do Sremske Kamenice. Imamo stanice i izvan grada, i tu smo mogli da “osetimo” toplotni puls grada, da vidimo koji delovi i kada su najugroženiji od viška toplote. Sad imamo jednu dobru sliku na osnovu koje se, u pojedinim delovima, može uticati na izgradnju, da se traže obavezni zeleni elementi na zgradama kako bi se smanjio negativan uticaj da se ne bi pogoršalo stanje. Na našim sajtovima, građani mogu unapred da vide (do 48 sati) u kojim delovima grada se očekuju obilne padavine i gde su moguće poplave. Ti podaci su javno dostupni. Grad i JKP “Vodovod i kanalizacija”, sa kojima sarađujemo, imaju pristup našim prognozama i modelu, tako da na vreme mogu da reaguju i vide koji deo grada je ugrožen. Dobra stvar ovih projekata je da je 85 % budžeta za sisteme rane najave novac dobijen iz fondovi EU. Nadam se da ćemo u budućnosti kroz slične projekte unaprediti kulturu stanovanja, urbanu klimu u gradu i podići svest građana. Određeni sektori i javna preduzeća u gradu već koriste naše podatke ali mislim da tom polju treba još mnogo da se napreduje. Krajnji cilj urbane klime je da se poboljša život čoveka u gradu, kao i da se rezultati primene u arhitekturi i urbanom planiranju, da ukažemo koji delovi grada su najugroženiji od toplotnih talasa, od padavina, vetrova, i da na osnovu toga grad i gradske institucije planiraju razvoj tih delova grada. Ako se planira grad bez klime, neće biti dobra situacija.”

Temperatura u Novom Sadu raste, vlažnost je manja a šta kažu vaša istraživanja u vezi sa količinom padavina?

„Padavine su varijabilne. Morate imati niz duži od 20 do 30 godina kako biste uhvatili određene trendove. Naša mreža radi više od godinu dana i pratićemo situaciju i ubuduće. Dosad smo uočili da grad, na neki način, “uhvati” određenu količinu oblaka, veže za sebe i dobije određenu količinu padavina, posebno severni deo grada prema Klisi i Temerinu.Treba nam nekoliko godina,više sezona da uhvatimo signal kako grad utiče na padavine, jer to je i u svetu manje istraženo područje u odnosu na temperature.”

Novi Sad ima dve mreže – za merenje temperature i padavina, što je dobra osnova za buduće planiranje razvoja grada. Kakva su iskustva u svetu, kako veliki višemilionski gradovi utiču na urbanu klimu, ima li pozitivnih primera?

Foto: Pixabay / moritzklassen

„Što se tiče urbane klime, ističe se Honkong. Tamo se ulaže veliki novac u istraživanja, decenijama postoji velika mreža za merenje temperature, vlažnosti i vetra u svim delovima grada, i na osnovu tih podataka rade planiranje grada. Površina Honkonga je ograničena i grad se širi u visinu, raste broj stanovnika i njima su dragocene informacije o urbanoj klimi, jer oni svoje planiranje zasnivaju upravo na tim podacima. Oni žele da povećanje stanovništa ne utiče negativno na život u gradu, nego da kroz dizajn i planiranje utiču na ublažavanje tih negativnih efekata. Dobro rade i u Feniksu u Arizoni. Oni koriste mobilna mikrometeorloška kolica i rade mobilna merenja. Razvili su model mikrometeoroloških kolica i mi ćemo preko najnovijeg projekta “GreEnergy” to isto uraditi. Imaćemo dvoja kolica da analiziramo mikroklimu. Gradovi koji dobro koriste podatke urbane klime za svoj razvoj su Amsterdam i Pariz, a u Kanadi je to Toronto.

Klima će se menjati, i sve više stanovnika živeće u gradovima. Samim tim naše ponašanje i urbano planiranje moramo prilagoditi onom što nas čeka. Novi Sad ima dobre osnove, imamo podatke o temperaturi i vlažnosti, padavinama, poplavama, a u budućnosti ćemo imati mikro podatke za različite delove grada. To je odlična osnova da se ti podaci primene za arhitektonska i urbana rešenja, u cilju poboljšanja kvaliteta života u Novom Sadu“, zaključio je dr Milošević.

Tekst: Dragana Ratković
Foto: Pixabay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

OD ELEKTRO-OTPADA DO NOVIH PROIZVODA

Možemo li zamisliti današnji život bez raznih korisnih električnih i elektronskih uređaja i gedžeta koji nas okružuju, i koje non-stop koristimo, što bi neki rekli – oka ne skidamo s njih? Da li je i vaš odgovor – „Vrlo verovatno, ne!“? Je li savremeni čovek postao zavistan od ovakvih naprava za ovo ili ono? Možda i vi mislite – „Vrlo verovatno, da!“? Sigurno bismo mogli i zamisliti život bez gomile elektronskih „tehnoloških novotarija“, ali verujem da bi se na njega, veoma, veoma teško navikli.

Možda baš kao u većini prisutnih pošalica i viceva koje uvek prate „mentalna stanja nacija“, poput onog gde razgovaraju dvoje supružnika o životu, i umiranju bez patnje (eutanaziji) i gde muž moli suprugu, da ako ikad dođe u takvo zdravstveno stanje u kom bi on „vegetirao“ kao biljka, zahvaljujući aparatima, ona isključi sve te uređaje koji bi ga održavali u takvom životu, jer to nije život… I tada bi supruga, po prvi put sa divljenjem pogledala svog obolelog, bledunjavog muža, ustala, i isključila TV, DVD plejer, internet, PC, MP4 plejer, plejstejšn, bežični ruter, iPod, iPad, uzela mu android telefon, a GPS navigaciju i elektronsku muštiklu, zajedno sa ludim ogledalom (Funny mirror), sa zadovoljstvom ostavila u duboku kutiju u ostavi. Kažu da nesrećni čovek umalo nije umro! Šalu na stranu, ali…zavisnost je prisutna. Za mnoge je to životni standard koji nameće tehnološka revolucija, pa nećemo valjda kaskati za njom…

I STARI UREĐAJI IMAJU VREDNOST

Milijarde i milijarde raznih elektronskih uređaja na planeti, na usluzi je čoveku. Mnogi takvi uređaji ne dožive ni svoj upotrebni kraj (tehnički rok trajanja), a već bivaju zamenjeni njegovim „naslednikom“ na tržištu, koje nas nemilosrdno bombarduje u sve dužim reklamama po medijima. I šta mi uradimo? Nabavimo nove uređaje, iako nam i oni stari, još dobro i sigurno služe. Zavisnost? Navika? Večita želja za nečim novim? Kako god, dok „stari“ uređaji postaju višak, neki do juče korišćeni pronađu nove vlasnike, dok mnogobrojni prvobitni vlasnici, ne znaju šta će s njima.

Treba znati da svi takvi uređaji imaju i dalje neku vrednost, iz prostog razloga što se mogu reciklirati. Određenim načinima tehnoloških postupaka u specijalizovanim postrojenjima, od rashodovanih elektičnih i elektronskih uređaja (EE), mogu se dobiti (reciklirati) mnoge njihove osnovne komponente (sirovine), koje se iznova mogu koristiti u nekim novim proizvodnim procesima. Najmanju vrednost imaju uređaji kada ih ljudska bahatost odbaci na za to nepredviđena mesta (pritom mogu biti veoma opasni po živi svet u prirodi). Nisu retki slučajevi gde možemo videti primere nesavesnog odbacivanja EE otpada u prirodu, ili na nesanitarne deponije. Prizori odbačenih televizora i kompjuterskih monitora sa katodnim cevima, razbijenih ekrana, odbačenih, ispražnjenih akumulatora. Nisu nepoznate i scene odbačenih, plutajućih frižidera, kako ih vodene struje raznih reka nose stotinama kilometara, a koji u svojim krhkim cevima, radnih komponenti, sadrže freon koji je veoma toksičan po živi svet i ozonski omotač.

OPASNE SUPSTANCE

Foto: Pixabay

Po nekim podacima, potencijalna toksičnost freona jednog frižidera, jednaka je količini izduvnih gasova automobila za godinu dana. Nije teško zamisliti kruženje toksičnosti preko vode i vazduha, zagađenog zemljišta, potencijalne hrane, do čoveka, koji bez vode, biljaka i vazduha ne može. Slično je i sa svim ostalim kategorijma EE otpada i njihovih opasnih komponenti koji ljudskom nebrigom, kao i neadekvatnim skladištenjem uništavaju životnu sredinu i zdravlje mnogih ljudi.

EE otpad sadrži mnogo opasnih supstanci koje su štetne po zdravlje i koje ugrožavaju životnu sredinu, a najprisutnije su: olovo, živa, šestovalentni hrom, kadmijum, berilijum, barijum, PVC plastika… U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa ih operateri, nakon izdvajanja iz EE otpada, izvoze najčešće u zemlje Evropske unije gde se dalje zbrinjavaju u specijalizovanim fabrikama.

RECIKLAŽNI CENTRI

Savremena društva imaju rešenje za sve ove probleme. Prva stvar koja je veoma bitna je imanje svesti o tome kako postupati sa ovakvim vrstama otpada, kao i shvatanje da EE otpad, koji i dalje ima neku materijalnu vrednost, može i treba da se reciklira, jer na taj način brinemo i o sebi i o zaštiti životne sredine.

U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da u Srbiji postoji desetak firmi koje se bave tretmanom EE otpada. Njihova postrojenja za reciklažu se nalaze u Nišu, Beogradu, Pančevu, Valjevu, Šapcu, Irigu, Aleksincu, Kragujevcu i Ćupriji. Reciklažni centri u ovim gradovima samostalno sakupljaju jedan deo otpada, dok drugi deo stiže od desetina firmi koje se bave sakupljanjem EE otpada, kao i od mnogobrojnih sakupljača, fizičkih lica. Na ovim poslovima je upošljeno nekoliko hiljada ljudi. Gde su Srbija i njeni građani na polju osvešćenosti i recikliranja EE otpada u odnosu na naše okruženje, Suzana Obradović kaže da iz godine u godinu građani u našoj zemlji su sve odgovorniji prema životnoj sredini i spremniji da predaju kućne uređaje na reciklažu, kao i firme koje su tokom svog poslovanja generisale ove vrste otpada.

„U prilog tome govore i sve veće količine koje se recikliraju. U 2019. godini, u reciklažnim centrima je prerađeno više od 35.000 tona EE otpada, a to je oko 5 kg po glavi stanovnika, što je odličan rezultat. I ostvaren je rast od 10 % u odnosu na 2018. godinu kada je reciklirano 32.000 tona. Očekujemo da će i u 2020. biti reciklirane značajne količine EE otpada. Zbog epidemije korona virusom, dosta ljudi je imalo više vremena, pa su se posvetili raspremanju podruma, ostava, garaža, gde obično u raznim skladištima, ostavljaju dotrajale računare, televizore i druge uređaje u slučaju da zatrebaju, ili ne znaju u tom momentu šta da rade sa njima, pa ih kasnije zaborave. Iako je bilo otežano raditi za vreme vanrednog stanja, reciklažni centri su se prilagodili novim uslovima. Preuzimali su EE otpad i prerađivali ga u postrojenjima. Najviše se recikliraju veliki kućni aparati poput frižidera, zamrzivača, veš mašina, potom televizori, video i audio oprema, IT i telekomunikaciona oprema, električni i eletronski alati itd.” pojašnjava Suzana Obradović.

KAKO FUNKCIONIŠE SAKUPLJANJE EE OTPADA?

Foto: Pixabay

 

Naravno, kao i u svemu što čovek obavlja, i ovde su poželjna mnoga unapređenja kako bi ceo sistem funkcionisanja tekao glatko i sa lakoćom. Na koji se to način postiže, naša sagovornica objašnjava da je potrebno da sistem funkcioniše na svim nivoima. Nadležnost i obaveza lokalne samouprave je da uređuje i organizuje odvojeno sakupljanje otpada, pa i EE otpada. U gradovima i opštinama nije razvijen ovaj sistem sakupljanja, i uglavnom se sporadično organizuju akcije prikupljanja ove vrste otpada od građana.

„Važno je da lokalne samouprave organizuju centre za sakupljanje EE otpada, tj. mesta gde građani mogu da predaju svoje dotrajale uređaje. Ovo je posebno značajno za male kućne aparate koji bi građani lako mogli da donesu jer ovi uređaji obično završavaju u kontejneru. Za velike kućne aparate, građani obično ne mogu da obezbede transport, i za njih bi trebalo da lokalne samouprave tj. javna komunalna preduzeća, organizuju preuzimanje od građana.

Osim lokalnih samouprava, u sistem sakupljanja bi trebalo da se uključe i distributeri EE opreme, odnosno prodavci, jer su oni prema sadašnjim propisima dužni da preuzimaju otpadnu opremu iz domaćinstva, od krajnjeg korisnika, koji kod prodavca nabavlja novu opremu”, istakla je Suzana Obradović.

ŠTA SE MOŽE DOBITI OD STAROG FRIŽIDERA?

Kakve se sve sirovine mogu dobiti postupkom reciklaže, koliko je sve to ekonomski isplativo, i da li je ekološki prihvatljivo, Suzana Obradović kaže da se reciklažom EE otpada dobijaju različiti materijali. Neki od njih imaju dalju upotrebnu vrednost, dok se neki ne mogu ponovo iskoristiti, već moraju da se odlažu, a takođe postoje i komponente koje sadrže opasne materije i moraju se na poseban način zbrinjavati.

Ilustracije radi, reciklažom frižidera dobijaju se: plastika, gvožđe, obojeni metali (aluminijum i bakar), pur pena i freon. U njemu može biti i stakla, gume, sijalica, kablova. Metali i obojeni metali, imaju upotrebnu vrednost, pa se dalje plasiraju u livnice. Plastika se plasira na domaće i strano tržište.

Gas freon, koji stvara efekat staklene bašte, veoma je opasan po životnu sredinu jer trajno oštećuje ozonski omotač. Zato je važno pravilnom reciklažom izdvojiti freon. Za taj proces neophodna je savremena tehnologija, koja omogućava prevođenje freona iz gasovitog u tečno stanje, i potom njegovo sakupljanje u određene namenske sudove. On se transportuje u postrojenje za trajno zbrinjavanje freona u Nemačkoj, gde se od ovog gasa dobijaju nove hemikalije koje je moguće ponovo upotrebiti. Na ovaj način se od otpada dobijaju novi proizvodi, koji imaju mogućnost upotrebe na način bezbedan za životnu sredinu.

KOMPLEKSAN POSAO

O tome koliko je ekonomski a koliko ekološki isplativ postupak recikliranja EE otpada, kao i proizvodnja nekih novih, potrebnih proizvoda, Suzana Obradović kaže da tretman EE otpada je kompleksan posao i zahteva velika ulaganja u savremena postrojenja, kao i konstantno povećanje standarda poslovanja i napredak tehnologija. Kako bi ovaj posao bio održiv, odnosno otpad mogao da se sakupi, preradi na adekvatan način i opasne materije izvezu, prema zakonskoj regulativi, država isplaćuje podsticajna sredstva za tretirani EE otpad. Međutim, problem je što se ta podsticajna sredstva isplaćuju sa velikim zakašnjenjem, i isplaćuju se u manjem iznosu nego što je prerađeno otpada, tako da to predstavlja nepredvidivo poslovanje za reciklažnu industriju. S obzirom na to, da namenskog novca ima jer funkcioniše naplata ekološke takse, po principu „zagađivač plaća”, a i da je počelo da radi novo Ministarstvo zaštite životne sredine, očekujemo da će pitanja od značaja za životnu sredinu, pa samim tim i reciklažnu industriju, početi da se ubrzano rešavaju”, konstatuje Suzana Obradović.

U Zakonu o upravljanju otpadom se između ostalog kaže: „Upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa“. Koliki je i gde je taj opšti interes, prosudite sami.

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

ALARM ZA KLIMATSKU ODGOVORNOST UVELIKO ZVONI

Svojevremeno se smatralo da će klimatske promene biti problem daleke budućnosti, te iako se dogode – neće imati uticaja ni na čoveka kao ni na svet oko nas. Međutim, godinama unazad, ekstremni događaji poput velikih požara, poplava, erozija zemljišta, oluja i talasa tropskih vrućina naterali su sve nas da porazmislimo i upitamo se da li su te pojave zaista normalne ili pak dolazi do promene klime. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, u poslednjih 15 godina temperature i kod nas evidentno rastu. Takođe je dokazano da se globalno zagrevanje ne događa samo od sebe i da je de fakto posledica uticaja čoveka.

Zbog čega je važno da šira javnost shvati važnost klimatskih promena, kako izgledaju edukacije iz ove oblasti i kome su namenjene – pitali smo Bojanu Bogojević, diplomiranu pravnicu i UN akreditovanog edukatora za klimatske promene.

DIREKTAN PRISTUP

„Izuzetno je neophodno da javnost ozbiljno shvati pitanje klimatskih promena, jer to je jedna složena oblast koja bez diskriminacije pogađa sve nas, a posledicama već uveliko svi svedočimo. Jednostavno je, bez ozbiljnog shvatanja – nema napretka i nema budućnosti.

Kao i uvek kada se suočavamo sa nečim novim, imamo nevernike, teoretičare zavere i predlagača instant rešenja, sve to zato što klimatske promene od nas zahtevaju promene načina razmišljanja, delovanja i prihvatanje lične odgovornosti i krivice.

Moj pristup je veoma direktan. Suočim ih sa nimalo lepom slikom o budućnosti u kojima njihovih unuka možda nema, gde vladaju bolesti, glad, žeđ, ratovi i migracije zbog hrane i egzistencije. Kada ljude suočite sa mogućnošću smrtnog ishoda, kojem već uveliko svedoče, izuzetno brzo počinju da zapitkuju i, verujte, zaista žele da se edukuju. Naravno, nije moguće dopreti do svih odmah. Ali strpljiva sam i veoma uporna. O tome svedoči i da sam 2019. dobila međunarodnu nagradu Books for Peace – Special Award 2019 za važnu ulogu u zaštiti sveta i zemlje, kroz društvenu predanost klimi“, navela je Bogojević.

EDUKACIJA JE JAKO VAŽNA

Klimatske promene utiču na naš život u svakom pogledu. Ne postoji nijedan sistem koji nije njima pogođen. Utiču na ekosistem, ljude, urbane sisteme, ekonomske i socijalne sisteme.

“Moje kolege u Ujedinjenom Kraljevstvu i Emiratima već uveliko edukuju učenike u školama i studente na univerzitetima o klimatskim promenama. Sve više ima zainteresovanih i u EU zemljama za ovu edukaciju, koja je izuzetne važnosti, jer vrlo brzo će današnji učenici biti ti koji će trebati da preduzimaju važne odluke za svoje zemlje.

Ali, kao neko ko je završio poslediplomske studije Korporativnog upravljanja, želim da edukaciju iz oblasti klimatskih promena i održivog razvoja uvedem u svaku kompaniju i da doprinesem uvođenju novih standarda. Vreme je da se korporativno upravljanje ozbiljno pozabavi održivim razvojem i klimatskim promenama. Jer jedni bez drugih ne mogu da postoje“, smatra Bogojević.

ŠTA JE SA ZAKONOM O KLIMI?!

Bogojevićeva podseća da građani Srbije nisu bili apsolutno nezaštićeni i bez zakonske regulative. Zakon o zaštiti životne sredine postoji još od 2004. sa poslednjim izmenama i dopunama iz 2018. a Zakon o zaštiti vazduha je usvojen 2009. sa izmenama i dopunama iz 2013. godine, dok Krivični zakonik u glavi 24 u 18 članova uređuje krivična dela protiv zaštite životne sredine.

Nacrtom Zakona o klimatskim promenama Republika Srbija treba da uspostavi sistem za monitoring, izveštavanje i verifikaciju (MRV) podataka i informacija od značaja za oblast klimatskih promena, a kao ključnog preduslova za održivo planiranje i smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.

„Kao pravnik važno je da istaknem da je najveći izazov implementacija zakona, odnosno njegovo sprovođenje. Naročito je važno istaći da smo pregovaračku poziciju za poglavlje 27, koje se tiče klimatskih promena, podneli kada je EU predsedavala njena najmlađa članica – Republika Hrvatska, a da se svet ubrzo suočio sa izazovom pandemije COVID-19. Za našu zemlju je veoma izazovno to što je ova pregovaračka pozicija podneta u trenutku kada se EU zalaže za Carbon Neutrality i Green New Deal i u momentu kada je izabrani predsednik USA Džo Bajden najavio povratak USA u Pariski sporazum.

Bitno je da shvatimo da nema jednokratnih i brzih, a uspešnih rešenja. Klimatske promene nisu počele danas i sigurno neće nestati sutra. Zbog toga je neophodno da učestvujemo svi, jer najslabijih karika ne sme da bude“, istakla je Bogojević.

UTICAJ POJEDINCA

Foto: GettyImages

Prema navodima naše sagovornice, svaki pojedinac svojim svakodnevnim aktivnostima može da doprinese ublažavanju klimatskih promena unošenjem malih, ali kontinuirano gledano, velikih promena. Tako na primer, za vreme pandemije ne bacajmo zaštitne maske gde i kako stignemo, ne stvarajmo deponije pored vodotokova ili na praznim parcelama, ne secimo šumu neplanski čak i kada je u našem vlasništvu, ne kupujmo više hrane nego što nam je potrebno, jer ta ista hrana vrlo brzo postane samo još jedna gomila na deponiji, vozimo manje, koliko je to moguće pređemo na obnovljive izvore energije, u prodavnicu nosimo višekratne cegere, gasimo sijalice u prostorijama gde ne boravimo, smanjimo pritisak na slavinama, ne držimo punjače za mobilne telefone u utičnica kada završimo sa punjenjem.

„Ovo su samo mali koraci koje svako od nas može da preduzme, bez nekih velikih izmena u dnevnoj rutini. Pomažući planeti Zemlji da „diše“, omogućavate i lepšu budućnost za sve nas. Naš alarm za klimatsku odgovornost uveliko zvoni i zaista nemamo vremena za gubljenje. Samo kontinuiranom aktivnošću na svim nivoima, možemo ostvariti uspeh kome, verujem, svi težimo“, zaključila je Bogojević.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Privatna arhiva, GettyImages, M. Ćirković

ByAdmin

UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET

Kada se pomenu klimatske promene, najčešće se pomisli i priča o posledicama koje su one imale ili će imati na ljude, kvalitet našeg života, na zdravlje, kao i kako će se odraziti na privredu. Pretežno se zaboravlja ili nije u fokusu: da li i koliki uticaj klimatske promene, izazvane ljudskim aktivnostima, mogu imati na biljni i životinjski svet. Koje posledice klimatskih promena su do sada primetne na biodivezitet, da li su neke vrste nestale ili su na tom putu, kao i kakva su predviđanja – pitali smo dr sc. Biljanu Panjković, stručnjaka za zaštitu prirode Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

„Na osnovu naučnih podataka i izveštaja IPBES, klimatske promene već utiču na prirodu – od gena do ekosistema. One su jedan od pet najvećih uticaja na gubitak biodiverziteta, ugrožavaju mnoge biljne i životinjske vrste, čiji opstanak najviše zavisi od njihove brzine prilagođavanja novim uslovima. Ekosistemi opstaju u stanju dinamične ravnoteže, što ih čini izuzetno ranjivim na klimatske promene, koje su faktor stresa za ekosisteme, dovodeći u opasnost njihovu strukturu i funkcionisanje i podrivajući njihovu otpornost na druge pritiske. Svaka biljna i životinjska vrsta ima svoje mesto i ulogu. Međutim, u svakom ekosistemu postoje vrste od presudnog značaja za njegov opstanak, to su tzv. „ključne vrste“. Njihov nestanak bi doveo do poremećaja ravnoteže lanca ishrane, pa i samog ekosistema, dovodeći ga do nemogućnosti da opstane kao takav kakav jeste. Da bi biodiverzitet ostao očuvan, ključno je sačuvati staništa“, istakla je dr sc. Panjković.

ŠESTO MASOVNO IZUMIRANJE

Naučnici procenjuju da se Zemlja nalazi na početku šestog “masovnog izumiranja”, procesa koji karakteriše nestanak vrsta u alarmantnom broju za relativno kratko vreme. Poslednjih nekoliko decenija došlo je do gubitka vrsta i staništa rastućom i zabrinjavajućom brzinom, u prvom redu zbog ljudskih aktivnosti.

„Prema izveštaju Živa planeta iz 2017, o zdravlju naše planete i uticaju ljudske aktivnosti na druge vrste, od 1970. do 2014, posmatrane populacije kičmenjaka u proseku su globalno opale za 60 %, a posebno su veliki gubici u tropima i slatkovodnim sistemima. Južna i Srednja Amerika imale su dramatičan gubitak od 89 % kičmenjaka, a slatkovodne populacije širom sveta opale su za 83 %. Broj vrsta biljaka i životinja, kao i ekosistema, se sve više smanjuje, u svetu je globalno ugrožena četvrtina sisara, trećina vodozemaca, a osmina ptica je pred nestajanjem. Naučne studije ukazuju na veliki pad populacija insekata, kao i vrsta koje žive u zoni plime i oseke. Tome treba pridodati i biljne vrste, gde je usled suše i brzog zagrevanja, evidentirano umiranje šuma širom planete“, navela je dr sc. Panjković.

NAJUGROŽENIJI EKOSISTEMI

Biomonitoring vrsta predstavlja prvi korak u razumevanju uticaja klimatskih promena na biodiverzitet i određivanje i sprovođenje mera za ublažavanje negativnih uticaja. Konkretan uticaj klimatskih promena na staništa u Srbiji nedovoljno je ispitan. Znajući da trend klimatskih promena karakteriše povećanje temperature, promene u raspodeli padavina, veća učestalost ekstremnih toplotnih talasa, suše sa povećanom opasnosti od požara i poplave, možemo izdvojiti šumska staništa, vodena i vlažna staništa i visokoplaninska staništa kao najugroženija.

U svetu, jedni od najugroženijih su vlažni ekosistemi, visoke planinske oblasti, planine kao i okeani. Artik i visoka planinska tundra prepoznati su kao glavni rezervoari vode, ali su vrlo osetljivi na mnoge uticaje uključujući i klimatske promene, gde usled podizanja temperature vazduha dolazi do globalnog otopljavanja.

TRENUTNA SITUACIJA I PREDVIĐANJA

Znamo zasigurno da se ekosistemi menjaju usled klimatskih promena, ali i dodatno eksploatacijom, u korist industrije, energetike, urbanizacije, saobraćajne infrastrukture… Buduće klimatske projekcije ukazuju na znatno povećanu ugroženost ekosistema, nego što je danas vidljiva.

„Evropa je izdvojena kao region koji je posebno osetlјiv na klimatske promene, prema 4. izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama, navodi se da izmereni srednji porast temperature u Evropi na godišnjem nivou iznosi 1,4°C. Jugoistočna Evropa je jedan od regiona u kom se beleži najintenzivniji porast temperatura a u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije promene klime praćene su i blagim padom količine padavina. Pregledom dosadašnjih klimatskih promena u Srbiji kao i projekcije klime za XXI vek, navodi se da srednje godišnje temperature u Srbiji u poslednjih 50 godina imaju pozitivan trend. Procenjuje se da će klimatske promene redukovati ponudu usluga evropskih ekosistema tokom narednog veka, sa značajnim ekonomskim posledicama kao što je opadanje prinosa useva i proizvodnje elektirične energije zbog suša, biće smanjeni prihodi od turizma i sl.

Planina Tara 2012, foto: Miloš Ćirković

Uticaji klimatskih promena na ekosisteme u narednim godinama imaće za posledicu promene sezonskih ciklusa i distribuciju mnogih vrsta usled porasta temperature, zagrejavanja okeana i smanjenja kriofere (snega i leda). Klјučni posmatrani i projektovani uticaji klimatskih promena za područje centralne i istočne Evrope su: povećanje temperaturnih ekstrema, smanjenje padavina tokom leta, povećanje temperature vode, povećanje rizika od šumskih požara i smanjenje ekonomske vrednosti šuma. Sistemi slatke vode su pod uticajem smanjenja tokova reka u južnoj i istočnoj Evropi, a ekosistemi su takođe pogođeni povećanjem učestalosti i intenziteta suša i pomacima u fenologiji useva“, objašnjava dr sc. Panjković.

ZAŠTO SU VAŽNA TRESETIŠTA?

Vlažna staništa karakteriše izuzetno bogatstvo biodiverziteta, i ona u velikoj meri doprinose prečišćavanju vode, sprečavanju poplava i skladištenju ugljenika. Dakle, stalni višak vode iz padavina ili iz podzemnih voda uslovljava manjak kiseonika, što dovodi do nepotpune razgradnje biljnih ostataka koji se talože kao treset. Nastaje u aeričnim uslovima, gomilanjem treseta – živo tresetište „raste“, uzdiže se. Ponekad treset formira plutajuće splavove na vodenoj površini.

Foto: Pixabay, foto: Iva Balk

Dr sc. Panjković navodi da se javljaju u planinskim i visokoplaninskim udolinama, na zamočvarenim površinama oko izvora, planinskih potoka, na obodima glacijalnih jezera, pored potoka i reka, na zamočvarenom tresetnom zemljištu, u uslovima kisele do slabo-kisele reakcije na visinama između 900 i 2400 m. Tresetna podloga nastaje pre svega razlaganjem sfagnumskih mahovina ili oštrica i trava (caricetum treset). Rasprostranjene su u svim visokoplaninskim predelima Srbije, a u Evropi su zastupljeni u njenim severozapadnim i severnim delovima, kao i u planinskim predelima Alpa i Karpata.

„Tresave, kao i sva vlažna staništa spadaju u osetljive ili fragilne ekosisteme, koje karakteriše bogatsvo biodiverziteta, na njima se javlja specifično prilagođena vegetacija, a za njihovo nastajenje potrebni su vekovi. Tresave zauzimaju samo 3 % površine Zemlje, ali doprinose skladištenju trećine ugljenika na kopnu, što je dvostruko više od svih svetskih šuma zajedno. Aktivna i očuvana vlažna staništa su među najefikasnijim kolektorima ugljenika na planeti. Dakle, vlažna staništa imaju ključnu ulogu u ublažavanju efekata klimatskih promena, a istovremeno su najviše pogođena čak i najmanjim promenama klime. Rast nivoa mora, kao i smanjenje nivoa površinskih i podzemnih kopnenih voda, uzrokovanih klimatskim promenama, značajno ugrožavaju vlažna staništa. Danas ona nestaju tri puta bržom stopom od šumskih staništa, a tokom prethodnih 45 godina izgubljena je trećina svih vlažnih staništa na Zemlji“, podsetila je dr sc. Panjković.

KAKAV JE UTICAJ DRUŠTVA?

Da bi se pravilno sagledao uticaj klimatskih promena na biodiverzitet, potreban je integrisani pristup, kao i pronalaženje rešenja koja se oslanjaju na prirodu.
„Ono šta mi kao društvo možemo da uradimo jeste da pokušamo da zaštitimo naše ekosisteme redovnim praćenjem definisanih indikatora promena, optimalnim korišćenjem prirodnih resursa, edukacijom stanovništva, zaštitom staništa i hitnom primenom mera adaptacija na klimatske promene radi ublažavanja negativnih posledica. Takođe treba da se izborimo da više predela bude pod zaštitom i da se ta zaštita podržava i poštuje. A ono što kao pojedinci možemo da preduzmemo je da povećamo energetsku efikasnost naših domova, pređemo na energente koji nisu fosilna goriva, vodimo računa o potrošnji električne energije i efikasnijoj proizvodnji hrane“, preporučila je dr Panjković.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

KLIMATSKA KRIZA – JE OVDE I SADA

Kako bi se dodatno naglasila važnost, kao akutni i sveprisutni značaj koji povećanje globalnog proseka srednje godišnje temperature ima na sveukupan živi svet na planeti Zemlji – umesto klimatskih promena, sve više se govori o klimatskoj krizi. Dobar i jasan primer može da bude recept za razumevanje. Kako bismo shvatili mehanizme i prisutnost tog fenomena, nužno je da se i klimatske promene sagledaju u konkretnim slučajevima.

O uzrocima, pojavama, mogućim rešenjima i odgovorima na klimatsku krizu, razgovarali smo sa Duškom Dimović iz WWF-a (World Wide Fund for Nature – Svetski fond za prirodu). Kao i tome kako se na ovim prostorima očituju klimatske promene.

Duška Dimović, WWF, foto: Mihajlo Vujasin

“Klimatske promene utiču na živi svet, sada i ovde. Jedan od primera tog uticaja imamo i na Fruškoj gori. Već više od dve decenije, kolege sa Biološkog fakulteta rade razna istraživanja. Žabe kada se ražmnožavaju su najosetljivije, tako da su vodozemci i te kako osetljivi na klimatske promene, jer im je u toku ciklusa jako važna voda – kao što znamo od punoglavca nastaje žaba. I to je priroda lepo namestila da se različite vrste žaba u različito doba godine razmnožavaju. Međutim, zbog klimatskih promena dešava se da u periodu razmnožavanja nema vode, tako da tri različite vrste žaba dođu u istu baru u isto vreme. I onda imamo kompeticiju za hranu, čak i moguću hibridizaciju. To je sa aspekta zaštite prirode i biološke raznovrsnosti problem. Ako znamo da ćemo imati sušu, možemo da iskopamo rupu, da u nju sipamo vodu i tada će moći da se bez probelema razmnožavaju žabe. Bitno je da planiramo unapred, da smo svesni šta se dešava i da u planove upravljanja zaštićenih područja stavimo zaštitu vrsta”, objašnjava Dimović.

UTICAJ KLIME NA BIODIVERZITET

Prema njenim rečima, veoma često se dešava da biljke, kojima je potrebno oprašivanje, i insekt, koji je oprašuje – se ne podudare u isto vreme, i do oprašivanja ne dođe upravo zbog klimatskih promena.

“Iz tog razloga, jako je bitno pratiti i, ukoliko je moguće, neke insekte zaštititi. Prvenstveno mislim na pčele. A kada pričamo o pčelama, najčešće se pomisli na domaće pčele koje daju med. Ali mi mislimo i na druge vrste pčela koje su nam važne u prirodi. Drugi dobar primer je i gnežđenje ptica i razmnožavanje riba. U našem zakonu i u pravilnicima regulisano je da kada je mrest, ribolov je zabranjen. A zbog klimatskih promena, mrest više nije vezan za kalendar, nego zavisi od temperature vode. I često se dešava da je ribolov zabranjen u doba kad se ribe ne mreste, a kad se mreste – nije. Dakle, stvar je jednostavna – promeniti pravilnik i navesti da sve to zavisi od temperature“, istakla je Dimović.

Tok prirode u svim aspektima utiče i na nas same, živi svet ne poznaje granice. Sve je i te kako povezano, klimatski uslovi jesu sveukupan ambijent svog živog sveta, pa tako i čoveka. Svako dalje razumevanje i uvažavanje spoznaja naučne i stručne javnosti može da doprinose očuvanju prirodne raznolikosti i prirodne celovitosti. A upravljanje zaštićenim područjima pre svega bi moralo da uvaži ove činjenice.

„Stav nas biologa i ekologa je da kod klimatskih promena nemamo sigurnost. Fizičari i meteorolozi će dati neke projekcije šta će se dešavati s klimom, ali mi, biolozi ne znamo na koji način sve to može da utiče na biodiverzitet. Klimatske promene su nekad direktna pretnja za prirodu, a nekad indirektna. Recimo, pre nekoliko godina došlo je do požara u NP „Đerdap“ i izgorela je šuma. Onda je krenulo klizište i zemlja je pala na jedan deo gde su se mrestile kečige, koje su nam inače ugrožene. Nismo mogli da pretpostavimo da će tako nešto da se desi. Ima brojnih pimera koji su vezani za te mikrolokacije, mikroklimu i specifičnost samog staništa. Isto tako, migracije ptica variraju usled različite temperature. Postoje veoma konkretni primeri i u našim zaštićenim područjima. Ako pričamo o Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“, tamo imamo crne rode i orlove belorepane koji su ugroženi. Crne rode migriraju, ali periodi migracija se menjaju. Isto tako, veoma često se događaju oluje, nevremena, vetroizvale. Imamo, recimo vrlo intenzivne zime i tada je potrebna prehrana vrstama koje jednostavno nisu navikle na tako ekstremne uslove. Ako dobro planirate, postoje načini kako možete da pomognete životinjama i biljkama u tim uslovima. Ali za sada, nažalost, u planove upravljanja na našim zaštićenim područjima nisu integrisane klimatske promene“, navela je Dimović.

REŠENJE JE U PRIRODI

Dobri primeri su prisutni, ali sve to često nije tako jasno i vidljivo široj javnosti. Rešenje je svakako zaustaviti i preokrenuti destruktivni nastup čoveka naspram prirode, u ime obrnuto shvaćenog progresa i neodrživog profita. Ali, pored saniranja posledica i odbrambenog ukazivanja na probleme, vredi istaći da uvek postoje i proaktivna rešenja.

Pančićeva omorika, Tara, Foto: Miloš Ćirković

„Rešenje je u prirodi. Priroda nam s jedne strane pomaže da ublažimo klimatske promene, jer zadržava ugljenik, prvenstveno u tresetištima, vlažnim staništima i šumama. Ali u isto vreme, te površine koje su pod vegetacijom nam omogućavaju da se prilagodimo. To su recimo vlažna područja koja su uz tok Dunava, zbog regulacije u poslednjih 200 godina – uništena. Izgubili smo 80 % plavnih područja uz Dunav, jer smo „ispravljali“ površine gde je meandrirao. Ostalo je malo vlažnih staništa gde mogu da se rašire reke i da nam omoguće hranidbenu bazu za ptice, mrest riba, a i za smanjenje uticaja poplava na naselja nizvodno. To je dvostruka uloga vlažnih staništa. Dakle, važno je obnavljanje narušenih staništa prirode i zaštita postojećih. U Vojvodini je dodatni problem i jako mala pošumljenost. Rešenje je definitivno u pošumljavanju, ali autohotonih vrsta, a ne sadnja klonova topole“, navela je Dimović.

I kada govorimo o lokalu, ono što može da nas vodi ka rešenju i ciljevima postavljenim Pariskim sporazumom, Dimovićeva pre svega ističe pošumljavanje. A svakako bi se i lanac proizvodnje i distribucije hrane morao poboljšati.

“Potrebno je Vojvodinu pošumiti, ali ne na račun vlažnih područja, nego na račun nekih drugih površina, koje su možda manje pogodne za poljoprivredu. Ali je isto važno da razmislimo na koji način poljoprivreda funkcioniše. Jer trećina hrane koju proizvedemo, od njive do tanjira – 30 % hrane se baci. U tom lancu, od proizvođača do nas kao korisnika, treba da se smanji otpad. Kad je rađeno istraživanjekojih je to sto načina kako da se ublaže klimatske promene, dakle o merama mitigacije, treća stvar je bilo smanjenje otpada nastalog od hrane. Ali ne priča se o tome mnogo. Više se priča, u smislu bacanja resursa, ali otpad je isto jako povezan sa klimatskim promenana. Povezan je i način ishrane. Na primer, već godinama u Amazoniji pale se šume, kako bi se dobile površine na kojima bi se gajila stoka ili soja, za stočnu hranu. I onda sutra ta soja, koja je inače genetski modifikovna, pređe pola sveta i dođe i do Evrope. Jednostavno, priroda i zdravlje ljudi su neraskidivo povezani. I jeste da je nama fokus uvek na Srbiji, ali napravili smo globalnu ekonomiju, pa i zaštita prirode treba da je globalna”, zaključila je Dimovićeva.

CIRKULARNA EKONOMIJA – JEDINI IZLAZ

A upravo se na globalnom nivou događaju mnoge inicijative, promene legislativa, poput Zelenog dogovora na evropskom nivou koji ima za cilj transformaciju privrede i ekonomije ka karbonski neuralnoj Evropi do 2050. Ipak, u ovom domenu javnih politika događaju se još uvek određeni paradoksi. Pored krovnog Pariskog sporazuma, zatim kolektivnih i pojedinačnih manifestacija dobre volje, potreban je dodatni napor oko usaglašavanja akcija i delovanja na svim nivoima u odgovoru na klimatsku krizu.

„Razočarani smo koliko novca EU ulaže u poljoprivredu. Najnoviji plan je odredio velika ulaganja i u industrijsku poljoprvredu, što je negde u suprotnosti sa Zelenim dogovorom. Ali isto tako, organsku i biodinamički proizvedenu hrana svi bi konzumirali kada bi bila dostupnija. Uloga države je da potpomogne subvencijama takve proizvođače. Zatim, pošto broj ljudi na planeti raste, a raste i standard stanovništva, takođe je i građevinarstvo u porastu. Za građevinski materijal potrebno je sve više peska i šljunka koji dolaze iz reka. I to veoma loše utiče na naše prirodne resurse. Jer jednostavno, ako ovim tempom nastavimo da koristimo resurse, potrošićemo pesak i šljunak na planeti, tako da je potrebno, s jedne strane smanjiti pritisak na prirodna staništa, a sa druge razmisliti o tehnologijama i nekim supsticionim materijalima koji bi mogli da se recikliraju. I tu dolazimo do cirkularne ekonomije koja nam je upravo jedni izlaz iz ove situacije, gde jednostavno zatvaramo taj lanac – od nastanka proizvoda pa do njegove razgradnje. Ovo je momenat koji je jako važan“, navela je Dimovićeva.

DA NAM KLIMA ŠTIMA

Sve je u prirodi povezano i postoje dobri primeri kako povezati globalno i lokalno. Neophodan je i konsenzus javnosti u borbi protiv klimatskih promena. Naizgled, to je jedna toliko opšta stvar poput kretanja oblaka i morskih struja, koja ukupan živi svet u svojoj veličini obuhvata. Ali s obzirom na skalu problema, dalji sled ka razrešenju i ublažavanju klimatske krize podrazumeva konkretne akcije, koje pojedinci, organizacije, institucije mogu učiniti u svom okruženju. Postoji nužan i dovoljan razlog za delovanje. I predstoje akcije. WWF je pokrenuo projekat “Da nam klima štima”.

“Ovaj projekat započeli smo januara 2020, i ima tri osnovna cilja. Jedan je da ljudi postanu svesni da se klimatske promene ne dešavaju 2100. godine belim medvedima, nego nama – sada i ovde. Naša ideja je da radimo sa mladima i da podržimo njihove pokrete, koji su pre svega klimatski. Drugi cilj nam je da unapredimo obrazovanje na temu klimatskih promena, tako da radimo sa fakultetima i školama. Napravili smo onlajn kurseve za univerzitete i za škole. Takođe je veoma važno da sve instance – od upravljanja vodama, šumarstva, poljoprivrede, ekonomije, političkih nauka – razumeju problem, a ne samo biolozi, ekolozi, meteorolozi. I da svako u svom sektoru mora bolje da planira i da se prilagođava na klimatske promene. I treća stvar je da želimo da radimo sa preduzetnicima, pošto kad nešto postane prilika za investiciju, onda se stvari menjaju. Tako da sa našim partnerom Globalnim impakt habom (Impact Hub) radimo na razvoju pet poslovnih ideja koje bi pomogle da se prilagodimo klimatskim promena“, pojasnila je Dimović.

LIČNI PRIMER

Dodatno pitanje se samo nameće – gde smo mi dok čitamo ovo, šta možemo uraditi u našoj svakodnevici? Šta je to što pojedinac može da učini u ovoj kolektivnoj borbi?

„Lični primer je prvenstveno enegetska efikasnost, a to znači da manje trošimo resurse. Jednostavno, moramo da smanjimo svoj lični ekološki otisak. Osim toga, važno je da se informišemo, jer dosta stvari radimo iz neznanja. I treća stvar je da tražimo od odgovrnih osoba i donosilaca odluka da urade nešto više, da nam omoguće da imamo bolje zakone i što je još važnije, da bolje sprovodimo“, istakla je Dimovićeva.

Na petogodišnjicu od potpisivanja Pariskog sporazuma, predstavnik UN pozvao je zemlje članice da objave “Klimatsku hitnost” (Climate emergency). To je svakako pravac u uspostavljanju odgovora na klimatsku krizu i budući planetarni prioritet. Sledi nam da vidimo koji će mehanizmi da prate te apele. A na nama je da prepoznamo i aktivno podržimo borbu, svako na svom polju.

Tekst: Mihajlo Vujasin
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

MOŽE LI PARISKI SPORAZUM SPREČITI KLIMATSKU KATASTROFU?

„Čovečanstvo ratuje s prirodom, i to je samoubilački! Priroda uvek uzvraća udarac, i to sve, čini se, većom snagom i besom. Biodiverzitet se urušava. Milion vrsta je u opasnosti od izumiranja. Ekosistemi nestaju pred našim očima“, nedavno je izjavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Foto: Miloš Ćirković

I zaista, svedoci smo divljanju strašnih požara širom Australije i SAD ove godine, uz više od trideset uragana koji su opustošili sve, vrućine koje su zahvatile čak i Sibir, i arktički led koji se ubrzano topi. Katastrofalne suše u našoj zemlji 2012. i poplave 2014. godine. Sve ovo deluje kao kataklizmički scenario iz nekog SF filma.

UJEDINJENJE BOGATIH I SIROMAŠNIH

Tačno pre pet godina, 12. decembra, sa velikim iščekivanjem, ali i uz mnogobrojne sumnje i poteškoće, u srcu prestonice Francuske, 196 zemalja je, nakon bezbroj sastanaka, donelo odluku da svet mora veoma ozbiljno da upravlja klimatskim promenama. Usaglašenu odluku ali i svoje obaveze, ove zemlje su uokvirile Pariskim sporazumom. Ljudi širom sveta pažljivo su pratili dešavanja na tom polju i nazirali su u njemu spas planete i čovečanstva. U Parizu su se tada, i bogate i siromašne zemlje ujedinile u pravno-obavezujućem sporazumu da zaustave i smanje globalno zagrevanje do temperature daleko ispod 2 stepena C (danas se uveliko kreće ka porastu od 2 stepena C), koja predstavlja naučnu – sigurnosnu preporuku, sa namerom da ta temperatura ne dospe iznad 1,5 ͦ C, iznad pre-industrijskog perioda. Mnogi su tada mislili da možemo da odahnemo… Gde smo danas?

GRUPA C40 CITIES

Vodeće svetske metropole pokušavaju da „idu u korak“ sa realizacijom ideje smanjenja globalne temperature, i nedostizanja povećanja „famoznog“ iznosa od 1,5 ͦ C koje bi dovelo do katastrofalnih posledica po život na planeti. Nesumnjivo je dosta urađeno po tom pitanju, ali ne i dovoljno. Od masovne sadnje drveća u Buenos Ajresu, do izgradnje novih transportnih mreža za javni saobraćaj u Meksiko Sitiju. Velike metropole konstantno rade na tome da se smanji emitovanje gasova sa efektom staklene bašte, kako bi se ispoštovao Pariski dogovor. Formirana je i grupa C40 Cities (C40 metropole širom planete). Ova grupa međusobno sarađuje i razmenjuje informacije i saznanja na temu ispunjenja Pariskog dogovora.

Foto: Pixabay

Grupa C40 Cities povezuje 97 velikih gradova u svoju mrežu s ciljem dostizanja i očuvanja zdravije životne sredine. Obuhvata više od 700 miliona ljudi na planeti, a uz to, ona čini i jednu-četvrtinu svetske ekonomije, tako da u tom pogledu, nimalo nije beznačajna. Dostignuća grupe su da danas imaju 66.000 električnih autobusa na ulicama gradova u odnosu na 100 električnih vozila iz 2010. godine; 12 metropola iz ove grupe je ispunilo svoj zacrtani akcioni plan po pitanju klimatskih promena, 18 metropola je zabranilo jednokratnu upotrebu plastike u odnosu na 2 iz 2010; 17 metropola je zabranilo upotrebu vozila sa SUS motorima u središtu grada u odnosu na 6 iz 2010; 82 metropole je implementiralo biciklističke rute kao saobraćajnice u odnosu na 21 iz 2010; 24 metropole iz grupe C40 obezbediće do 2030. 100 % el. energije iz obnovljivih izvora u odnosu na 5 iz 2010.

Lima, London, Madrid, Meksiko Siti, Oslo, Kjoto, Rio de Žaneiro, Salvador, San Francisko, Seul, Varšava – samo su neki od njih koji teže zdravijoj budućnosti.

PROFIT VS ZDRAVLJE PLANETE

Kako su SAD, pod vođstvom Trampa, 2017. započele proces povlačenja iz okvira Pariskog sporazuma, svet je bio zaprepašćen, i očekivala se katastrofa. To je značilo da ta zemlja koja predstavlja vodeću svetsku ekonomiju, a ujedno je druga u svetu kao najveći emiter gasova staklene bašte (5,41 gigatona ugljen-dioksida), odmah posle Kine, ne želi da se odrekne monopola nad korišćenjem fosilnih goriva, gde ostvaruju ogromne profite. Potpisnici sporazuma osećali su se prevareno, jer se opet pokazuje da se stavlja profit iznad zdravlja planete i čovečanstva.

Foto: GettyImages

Slično se desilo i 1997. godine, sa Kjoto protokolom, kada su SAD potpisale sporazum, ali ga nisu ratifikovale, pri čemu su „pregovori o klimi“ ostali na početnom položaju duži niz godina. Ne zna se šta je Tramp ovim činom tačno hteo da postigne, ali ostatak zemalja se nije „rasturio“, nego je nastavio sa realizacijim ideje sporazuma. Veza između Kine i EU po ovom pitanju je opstala. U septembru, kineski predsednik Si Đinping se putem video-linka obratio Generalnoj skupštini UN, i bezmalo, iznenadio svet saopštivši da će NR Kina svoju najvišu emisiju gasova dostići do 2030. godine, a da će ciljanu nultu emisiju ugljen-dioksida dostići pre 2060. godine. Svet je bio u čudu, dok su svi priželjkivali da se ovo desi! Sagledavajući sva dešavanja, po nekim osnovama, Pariski sporazum bi se mogao smatrati neuspehom. Po podacima iz programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), emisije u 2015. godini na svetu bile su oko 50 milijardi tona ugljen-dioksida, a do 2019. povećale su se na oko 55 milijardi tona.

U međuvremenu, nad planetom i ljudskom populacijom nadvila se još jedna smrtonosna pretnja – pandemija izazvana korona virusom početkom ove godine. Ona je zaustavila sve. Kako prenosi list The Guardian, smanjila se i emisija ugljenika za 17 % od uobičajene, a u nekim regionima i više tokom prolećnih „zaključavanja“ zbog korona virusa. Ali, taj pad je otkrio i nešto drugo, da čak i kada su transport, trgovina i industrija zaustavljeni, postojeći nivo ugljen-dioksida u atmosferi ostaje gotovo nepromenjen. Dakle, da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma, moraju se učiniti mnogo veće sistemske promene, naročito na polju proizvodnje energije širom sveta. Ban Ki Mun, bivši generalni sekretar UN, jednom prilikom je za The Guardian izjavio: „Izgubili smo puno vremena. Za pet godina nakon što su svetski lideri usvojili sporazum u Parizu sa velikim očekivanjima, nismo učinili dovoljno!“

NESTAJU ŠUME POVRŠINE VELIKE BRITANIJE

Foto: Miloš Ćirković

I dalje se iskopavaju i sagorevaju fosilna goriva, i to mahnitom brzinom. UNEP je izvestio da se planira povećanje proizvodnje fosilnih goriva za 2 % godišnje. U međuvremenu, nastavljamo da uništavamo ponore ugljenika na svetu, a sečom drveća – svet i dalje gubi šume veličine Velike Britanije, uprkos obavezama da zaustavi krčenje šuma, kao i isušivanje tresetišta i močvara. Smanjena je sposobnost okeana da apsorbuje ugljenik iz vazduha, prenosi The Guardian.

Povrh svih „neočekivanih dešavanja“, osuđivati Pariski sporazum značilo bi i prevideti sve dobre strane koje je on ipak doneo, i još uvek donosi. Ove godine će, po podacima Međunarodne agencije za energiju, obnovljivi izvori energije činiti oko 90 % novih kapaciteta za proizvodnju energije širom sveta, a do 2025. godine, obnovljivi izvori biće najveći izvor energije koji će konačno istisnuti ugalj. Ovaj brzi rast utiče na brzi pad cena vetroturbina i solarnih panela koji su sada konkurentni proizvodnji fosilnih goriva u mnogim zemljama širom sveta. Električna vozila su u tehničkom smislu dobila mnogobrojna unapređenja, kako u autonomiji korišćenja tako i u mnogo prihvatljivijim cenama. Najvažnije je to što se svet (pomalo usporeno) ipak ujedinjuje oko novog cilja, zasnovanog oko Pariskog cilja koji nije izričit u postizanju – neto nulte emisija gasova sa efektom staklene bašte. U početku jedva primetne, sada imamo sve više zemalja sa dugoročnim ciljevima da smanje ovu emisiju gasova do tačke gde su one jednake ili nadjačane od prirodnih potrošača ugljenika, velikih šumskih ekosistema (carbon sink). Velika Britanija, zemlje članice EU, Norveška, Čile, i većina zemalja u razvoju, pokrenule su se u procesu postizanja nulte emisije kao glavnog cilja. Japan i Južna Koreja su se takođe pridružili u ostvarivanju ovih ciljeva.

MOGU LI SE DOSTIĆI ZACRTANI CILJEVI?!

Ovaj skup država sada predstavlja više od dve-trećine svetske ekonomije, tako da kada bi uspeli u svojim zacrtanim planovima, mogli bi dostići krajnje ciljeve iz Pariskog sporazuma. Ključno pitanje je mogu li potpisnice postići zacrtane ciljeve jer, jedno je obećavati, a sasvim drugo je realizacija ovog teškog plana. Stručnjaci kažu da su ovi ciljevi ostvarivi samo uz veoma „agresivno“ zajedničko angažovanje na ovom polju već u ovoj dekadi 2020-tih.

„Klimatski dogovori“ pod okriljem UN trebalo je da se održe u novembru ove godine u Glazgovu, ali su otkazani i prolongirani zbog pandemije COVID-19. Velika Britanija će organizovati COP26 samit sledeće godine, i smatra se da će on biti ključan za rešavanje ovog problema. Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma u obavezi su da na svakih pet godina podnose nacionalne planove (Nacionalno utvrđene doprinose-NDC), u kojima je izložen plan radi usklađenja sa dugoročnim ciljem sporazuma. Prvi rok za podnošenje tih planova se nazire već 31. decembra.

KAKO JE KOD NAS?

Srbija se kao potpisnica Pariskog sporazuma obavezala svojim Nacionalno utvrđenim doprinosom (NDC) od 2015. godine da će do 2030. smanjiti emisiju GHG (green house gases-gasova sa efektom staklene bašte) za 9,8 % u odnosu na 1990. Međutim, po mišljenju UN Environment (UNEP), ovaj plan Srbije, kao i kod, između ostalog, mnogih drugih država, nije dovoljno ambiciozan u sveukupnom dostizanju cilja iz Pariskog sporazuma, pa je Srbija najavila njegovu reviziju. U Madridu, u okviru održavanja COP25 (Konferencija država potpisnica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama) početkom decembra prošle godine, pod vođstvom ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, Srbija je predstavila svoje planove. Srbija sada ima prvi predlog revizije ovog plana, čija je izrada u toku.

Lorens Tubiana, vodeća francuska diplomatkinja na pregovorima, smatra da bi kao jedna od bitnih inovacija u rešavanju klimatskih problema moglo biti ono što ona naziva “diplomatijom od 360 stepeni”. Ona ističe da to znači ne samo raditi kroz standardne vladine kanale svake zemlje po pitanju rešavanja klimatskih problema uz ministarske sastanke i ćaskanje zvaničnika, već treba posezati daleko šire, i uključiti preduzeća, gradonačelnike lokalnih samouprava i gradova, civilno društvo, akademike i građane u ove razgovore. Svi moraju biti svesni i aktivno učestovati. Velika Britanija je sličnog mišljenja kao ona, i kod njih postoji forum civilnog društva koji obezbeđuje da se čuju glasovi ljudi, a posebno oformljen „savet mladih“, u mogućnosti je da savetuje generalnog sekretara UN.

KOLIKO TO SVE KOŠTA?

GettyImages

Finansije su jedno veliko pitanje koje stoji pred COP26. Siromašnije zemlje, koje su uključene u Pariski sporazum, našle su se tada u problemu, tako da je francuska vlada, na pregovorima, morala da ih uveri da će im biti obezbeđena finansijska pomoć od 100 milijardi dolara godišnje, kako bi ove zemlje smanjile emisije gasova i izborile se sa uticajima klimatske krize. Pitanje novca je bilo u središtu tih razgovora. Mnoge zemlje ne bi da učestvuju u obezbeđivanju finansijske pomoći siromašnim zemljama. Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija i Severna Irska) obezbedilo je 11 milijardi funti kao budžet finansijske pomoći za klimatske promene pod kancelarom Rishi Sunakom. Zeleni klimatski fond (GCF), kao institucija od svetskog značaja, koji je još 2010. osnovao UN sa zadatkom da kao namenski fond pomaže zemljama u razvoju i siromašnim zemljama u borbi sa klimatskim promenama, i on ima presudnu ulogu u pomoći Pariskom sporazumu. Uvidom u podatke na njihovom sajtu, trenutno se realizuju 153 velika projekta u zemljama u razvoju (Jermeniji, Sudanu, Senegalu, Gani, Etiopiji, Kolumbiji, Gruziji, Nepalu Indoneziji, Brazilu, Kostariki…) sa budžetom od oko 7,3 milijarde evra, koji je odobrio Zeleni klimatski fond, s tim da im je već isplaćena 1,5 milijardi evra.

U našem najbližem okruženju, u Federaciji BiH, trenutno se realizuje projekat „Smanjenje emisija iz zgrada javnog sektora u Bosni i Hercegovini“ kroz bolju energetsku efikasnost i zamenu goriva sa fosilnih na biomasu“, pri čemu se procenjuje da će realizacijom ovog projekta smanjiti količina emisije za dva miliona tona gasova sa efektom staklene bašte.

Niko se ne može naterati da realizuje preuzete obaveze, jer očigledan je primer po „sistemu“ SAD – sporazum se potpiše, sporazum se raskine. Klimatske promene „ne gledaju“ na države, vere, nacije, i ostvareni profit. One deluju globalno! Jedino što se izgleda može jeste podsećati stanovništvo i pokušavati uticati na njihovu svest kako je od izuzetnog značaja rešavanje ovog bitnog i presudnog problema po čovečanstvo, a 2060. za mnogobrojne – godina obećane nulte emisije, nije tako daleko. I kao što bi naš narod rekao: „Kom opanci, kom obojci!“

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay, GettyImages, M. Ćirković

 

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

VIŠE DRVEĆA, MANJE MESA

Klimatske promene su u medijima često predstavljene kao apstrakcija, kroz statistike i naučne činjenice koje ne rezonuju nužno sa širom populacijom. I pored jasnih i nedvosmislenih naučnih ukazivanja na manifestacije i procese promene klime, pojedinac teško može da shvati posledice i značenja takvih informacija. Otuda, kao odgovor javnosti često dolaze blage, letargične reakcije.

S druge strane, distopijsko, pesimističko ili panično predstavljanje ovog problema može da dovede do apatije i sumnje da se sada već bilo šta može popraviti. Takve predstave, koliko god bile ilustrativne, time mogu da blokiraju i onemoguće ispravno i pravovremeno reagovanje. Problem je zajednički, ali se najčešće kreće između ove dve ose apstrakcije i skepse. Dok se mi, kao čovečanstvo, u ovom civilizacijskom momentu krećemo u kalkulacijama o povećanju srednje globalne temperature između 2 i 4 stepena Celzijusa do kraja veka.

KLIMATSKE PROMENE I TLO

Istovremeno, naučnici neprestano upozoravaju da se nešto mora drastično promeniti kako bi se izbegli najteži efekti globalnog zagrevanja. U jednom od poslednjih izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC) “Klimatske promene i tlo” u fokusu je poljoprivreda. Nauka je kategorična  ̶ mora se promeniti načini na koji se proizvodi hrana u svetu danas.

U izveštaju se navodi da krčenje šuma, isušivanja vlažnih područja, preoravanje stepskih i travnatih predela, vađenje treseta i druge slične poljoprivredne aktivnosti koje smanjuju prirodna staništa i prirodnu raznolikost, generišu oko trećine gasova sa efektom staklene bašte i oko 40 % metana. Problem postaje sve teži, jer se predviđa da će se emisije iz poljoprivredne proizvodnje povećavati kako se povećava broj ljudi na planeti  ̶  upozoravaju naučnici okupljeni oko ovog Panela. Sve te aktivnosti bi mogle rezultirati nepovratnim negativnim uticajima na mnoge ekosisteme.

POŠUMLJAVANJE KAO JEDNO OD REŠENJA

Kako bi se sprečilo globalno zagrevanje za više od 1,5 stepeni Celzijusa, u odnosu na preindustrijsko doba, poljoprivredno zemljište moraće da se smanjuje, a površine pod šumama da rastu  ̶  sugeriše se u izveštaju IPCC-a. Kako bi se postigao taj cilj zacrtan Pariskim sporazumom, globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte moraće da opadnu za 40-50 % u narednoj deceniji.

Foto: M. Ćirković

Jedini način za postizanje tog smanjenja je značajno povećanje površina tla koje su prekrivrene drvećem i drugom vegetacijom, kao i značajno smanjenje količine metana i drugih stakleničkih gasova koji potiču od uzgoja krava i preživara, tvrde autori ovog izveštaja. Pošumljavanje se ističe kao jedno od rešenja, jer sprečava isušivanje tla i pomaže apsorpciji gasova putem fotosinteze. A takođe se kao rešenje vidi i smanjenje rasipanja hrane. U izveštaju se procenjuje da otpad od hrane čini čak 10 procenata emisija stakleničkih gasova uzrokovanih ljudskim aktivnostima.

Kako se planeta sve više zagreva, poljoprivredna proizvodnja na mnogim mestima postaje sve teža. Ograničenje emisija stakleničkih gasova iz poljoprivrede je takođe i pitanje sigurnosti prehrambenog sistema, oskudica i dostupnosti hrane.

„Klimatske promene, uključujući povećanje učestalosti i intenziteta ekstrema, negativno su uticale na sigurnost hrane i kopnene ekosisteme, kao i doprinele dezertifikaciji i degradaciji zemljišta u mnogim regionima“, ističu autori izveštaja.

Ukoliko se trend povećanja emisija nastavi ovim tempom, to će staviti globalne perspektive pred nemoguć izbor.

EFEKTI NAŠE ISHRANE NA ŽIVOTNU SREDINU

Ovaj međunarodni panel naučnika se uhvatio u koštac sa dilemom i globalnom zagonetkom: kako smanjiti, zaustaviti i kontrolisati emisije stakleničkih gasova iz poljoprivrede, krčenje šuma i proširenje poljoprivrednih površina, bez stvaranja nestašice hrane, migracija i rasejavanja velikog broja ljudi čija se egzistencija oslanja na poljoprivredne prakse koje se pokazuju kao globalno neodržive.

Kada se posmatraju efekti naše ishrane na životnu sredinu, sve je veći konsenzus o tome da bi dodatno pomogao i prelazak na ishranu koja je više usmerena na biljke. Naime, trenutno je oko 50 % vegetativnih površina planete posvećeno poljoprivredi, dok se oko 30% koristi za uzgoj žitarica namenjih za stočnu ishranu. S obzirom na taj podatak, možemo reći da je proizvodnja mesa značajan uzročnik krčenja šuma.

U još jednom izveštaju, koji je objavio Svetski institut za resurse (World Resources Institute – WRI), navodi se da će, ako se nastave trenutni prehrambeni obrasci, biti potrebno još 593 miliona hektara (što je gotovo dvostruka površina Indije) kako bi se do 2050. godine prehranila predviđena populacija od 9,8 milijadi ljudi.

JEDNA I PO PLJESKAVICA PO OSOBI NEDELJNO

Foto: GettyImages

Poljoprivredna proizvodnja generiše oko 25 % godišnjih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Pritom se dodatno i u daljoj ekspanziji menja i namena zemljišta, krči vegetacija, preorava, seče drveće i pale šume. Ukoliko se ovako nastavi, a poljoprivredna produktivnost ne poveća u odnosu na nivo iz 2010. godine, izveštaj Instituta zaključuje da bi to dovelo do nestanka većine prostalih šuma na planeti, tek da bi se prehranio svet.

Naša realnost bi time postala paradoks par excellence, ukoliko već to nije. Veoma smo blizu. A koliko je granica tanka, može da ilustruje i sledeći detalj: Svetski institut za resurse procenjuje da kada bi se potrošnja mesa, prvenstveno govedine (i ostalog mesa preživara) u SAD i u drugim razvijenim zemljama smanjila na oko jednu i po pljeskavicu po osobi nedeljno, to bi gotovo eliminisalo potrebu za dodatnim širenjem poljoprivrednih površina, čak i u svetu od deset milijardi ljudi. Ipak, neke mogućnosti su još uvek na videlu, samo da se mi još malo bolje organizujemo.

izvori:

Home Page


https://research.wri.org/wrr-food/executive-summary-synthesis
https://www.npr.org/sections/thesalt/2019/08/08/748416223/to-slow-global-warming-u-n-warns-agriculture-must-change

Priredio: Mihajlo Vujasin
Foto: M. Ćirković, PixaBay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

UVOĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE U GRAĐEVINARSTVO

Koncept ugljeničke neutralnosti – “dekarbonizacije” polako ali sigurno preuzima primat u globalnim agendama i inicijativama koje teže tome da se ispune obaveze preuzete Pariskim sporazumom. Stanovanje i građevinarstvo su pojedinačni sektor koji u tom naporu ima najveći uticaj.

ODRŽIVA GRADNJA

Foto: Maria Orlova from Pexels

Karbonski neutralne kuće i reciklirani građevinski materijali još uvek su nepoznanica za širu javnost, kao i za našu svakodnevnu praksu stanovanja. Građevinski i arhitektonski poduhvati, koji ne odgovaraju samo trenutnim potrebama, već su deo jednog koncepta “održive arhitekture” – nužna je opcije za ublažavanje klimatskih promena. Na Klimatskom samitu UN-a 2019. godine oformljena je globalna inicijativa “Ugljeničko neutralne zgrade za sve” (The Zero Carbon Buildings for All Initiative), sa idejom i namerom da se apeluje na državne i lokalne vlasti kako bi se regulative i zakoni prilagodili i usmerili na “dekarbonizaciju svih novih zgrada do 2030. godine i svih postojećih zgrada do 2050. godine”. Ovako ambiciozno postavljen plan nadovezuje se i na Pariski sporazum, gde je kao jedan od međuciljeva postavljeno smanjenje utroška energije po kvadratnom metru za 30 % do 2030. godine. Ispunjenje ovog cilja je neophodno kako bi se ostvarili zadaci predviđeni Pariskim sporazumom o ograničavanju globalnog zagrevanja do kraja veka. Kako bi se tome približili, potrebno je obuhvatiti prakse arhitekture, građevine, tehnologije, politike, ekonomije, dakle, neophodan je sveobuhvatan pristup, odnosno drastična promena postojećih modela.

RECIKLAŽA GRAĐEVINSKOG OTPADA

U skladu sa ovakvim konceptom smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, nadovezuje se i promena modela linearne ekonomije zasnovne na potrošnji resursa i uvođenje cirkularne ekonomije u građevinarstvo. U načelu, pridržavanjem smernica cirkularne ekonomije, smanjuje se ukupna upotreba resursa tokom životnog veka građevina, jer su one dizajnirane da budu energetski efikasne, prilagođene osobenostima i uslovima u lokalnoj sredini, a takođe i dugotrajne. Reciklirani materijali i materijali sa sve većim procentom recikliranog sadržaja imaće manji ugljenički otisak. Takođe, ponovnom upotrebom materijala smanjuje se iskorištavanje prirodnih resursa i stvaranje otpada. Sektor građevinarstva u Evropi generiše oko trećine ukupno proizvedenog otpada. Smanjenje i recikliranje građevinskog otpada ispostavlja se kao velika stavka u globalnim nastojanjima ka dekarbonizaciji arhitekture.

UČEŠĆE GRADOVA U EMISIJAMA JE 70 %

Još uvek se sabiraju brojevi, ali je verovatno da će 2020. u proseku biti najtoplija godina od kako se beleži merenje. Pre toga, to su bile 2015, 2016. i 2010. godina. U poslednjoj deceniji, to je četvrti rekord, pa ako iole racionalno shvatimo te činjenice možemo se već danas zabrinuti nad tempom kojim se planeta zgreva. Šta nas konkretno čeka u novoj deceniji ne možemo u detaljima pretpostaviti, ali dok čekamo prvi sneg ove zime, možemo iznova da pogledamo još neke podatke.

Foto: Reiseblogger / Pixabay

U ovom kontekstu, pronaći ćemo da stanovanje i gradnja doprinosi s trećinom emisija gasova sa efektom staklene bašte. To ih dovodi na prvo mesto, kad se emisije stakleničkih plinova razmatraju po sektorima, a od toga samo cement doprinosi sa 8 % emisija.

To se dalje može razložiti u nekoliko segmenata, a istovremeno je značajna i ukupna potrošnja energije. Na građevinarstvo i stanovanje utroši se oko 36 % globalne energije. Od toga 22 % odlazi na stambene zgrade i 8 % na nestambene zgrade, a 6 % se utoši u građevinarskoj industriji. Prema podacima iz 2015. godine, fosilna goriva čine 82 % osnove za dobijanje energije u stambenim zgradama. Prema navodima Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), ukoliko se radikalno ne izmene modeli stnovanja i izgradnje, upotreba energije bi se mogla utrostručiti do 2050. godine.

Navešćemo još nekoliko podataka, da ilustruje i dopuni ovu skalu uticaja. Učešće gradova u emisijama je 70 %, dok oni zauzimaju trenutno oko 3 % površine planete. Ali takođe, klimatske promene svakako će imati i povratni uticaj na sam kvalitet stanovanja i građevinskih struktura. Većina naselja je takođe smeštena u priobalnim područjima, pa se povratni uticaj koji klimatske promene mogu da imaju na globalnu populaciju time još više aktuelizuje.

S predviđenim porastom stanovništva i procenama da će do 2050. broj ljudi na planeti biti oko deset milijardi, predstoji dalje enigma na koji način će stanovanje i gradnja ubuduće uticati na emisije gasova sa efektom staklene bašte i nepovratnu potrošnju resursa. Koliko god se globalni sporazumi i manifesti pojedinih inicijativa kreću ka ugljeničko neutralnim konceptima, predstoji ogoroman zadatak da se to sprovede u praksi – delom, ili u potpunosti.

KONCEPT ZELENE GRADNJE

Ponovna upotreba materijala, održiva arhitektura i cirkularna ekonomija stoje u bliskoj vezi sa kulturom stanovanja i arhitekturom, i predstavljaju osnovni model u ublažavanja klimatskih promena. Dok god se arhitektura i građevinarstvo upravljaju isključivo sa trenutnim potrebama i profitom, ta dva koloseka se uporedo razmimoilaze. Spoj i presek bi napravilo upravo uvođenje cirkularne ekonomije u građevinarstvo.

U nastavku, pored pojedinih globalnih inicijativa prisutni su pionirski poduhvati entuzijasta, od prvih “zemljobroda “(earthship), gde se za izgradnju zidova koriste reciklirane gume, a koji se i kod nas kao primeri dobre prakse stidljivo pojavljuju. Prva takva kuća napravljenja je u okolini Gornjeg Milanovca (Earthship Srbija). Ipak, prirođene ovim prostorima jesu i kuće od prirodnih materijala, od bondručara na jugu do nabijača na severu. Materijali odgovaraju podneblju iz kojeg dolaze. Uporeba slame, trske, zemlje, drveta, kamena, kao osnovnog građevinskog materijala, svakako umnogome smanjuje ugljenički otisak, dok se termoregulacija prirodnim materijalima smanjuje potrošnju enegrije u održavanju kuća. Ali sve je ovo još uvek na plećima entuzijasta, dok je i te kako u skladu sa globalnim naporima.

Gledajući tako, u ovom spoju drevnih praksi i pionirskih poduhvata svakako treba tražiti nove graditeljske inspiracije. Da spomenemo da je kod nas aktivan Centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu. Koncept zemljane gradnje, upotreba trske, slame i prirodnih materijala u gradnji je usklađen sa starim znanjima i veštinama, uz inovacije koje odgovaraju duhu vremena. Zaista vredi pogledati i u tom smeru.

https://wrirosscities.org/ZeroCarbonBuildings?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com
https://www.worldgbc.org/advancing-net-zero?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com
https://www.cisl.cam.ac.uk/business-action/low-carbon-transformation/ipcc-climate-science-business-briefings/pdfs/briefings/IPCC_AR5__Implications_for_Buildings__Briefing__WEB_EN.pdf
https://www.archdaily.com/931240/the-facts-about-architecture-and-climate-change
https://www.archdaily.com/938866/urgent-issue-10-strategies-to-decarbonize-architecture
https://wrirosscities.org/ZeroCarbonBuildings?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com

Priredio: Mihajlo Vujasin
Foto: Pixabay i Pexels

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KLIMATSKE (NE)PRILIKE I ČOVEK

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) odavno je proglasila klimatske promene kao ogromnu pretnju i stavila ih na listu zdravstvenih izazova 21. veka, na čijem rešavanju treba momentalno da se radi, kako sada, tako i u budućnosti. One ugrožavaju život i zdravlje ljudi na razne načine, i te pretnje nisu nimalo naivne. Sve ono što je preduslov za dobro zdravlje – poput čistog vazduha, bezbedne vode za piće, zdrave hrane i sigurnog utočišta – na udaru su ove globalne pretnje!

Po nekim predviđanjima SZO, procenjuje se da će između 2030. i 2050. godine klimatske promene biti uzrok oko 250.000 smrtnih slučajeva godišnje, a razlog tome biće neuhranjenosti, toplotni stres, malarija i dijareja. Procenjuje se da će na ove probleme na najlošiji način reagovati zemlje sa slabom zdravstvenom infrastrukturom, uglavnom one u razvoju. Kako se govorilo, postojeći Pariski sporazum o klimatskim promenama trebalo je da za sve predstavlja potencijalno najsnažniji zdravstveni sporazum ovog veka. Danas uviđamo da nije tako, izlaskom jedne od zagovornica i vodećih svetskih sila iz ovog sporazuma – Amerike. Po mišljenju većine, opet je stavljen profit iznad zdravlja čovečanstva na planeti. Možda „neko to od gore vidi sve“…

LJUDSKA (NE)ODGOVORNOST

Na rešavanju ovog globalnog problema angažovani su mnogobrojni naučnici i stručnjaci iz raznih oblasti, a posebno klimatolozi širom sveta. Koliko su ljudi odgovorni za novonastale klimatske promene i kako se „boriti“ sa ovim problemima, jedan od vodećih klimatologa u našoj zemlji prof. dr Vladimir Đurđević, sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kaže da kao i za sve složene sisteme, tako i za klimatski sistem na planeti, da bi pravilno i funkcionalno „radio“ – veoma je bitno da bude u ravnoteži.

prof. dr Vladimir Đurđević, foto: Miloš Ćirković

„Ugljen-dioksid se u takvom prirodnom, uravnoteženom sistemu proizvodio onoliko-koliko se trošio. Prirodni put oslobađanja ugljen-dioksida (vulkanske erupcije, ciklusi disanja, kao i razmena ugljen-dioksida iz okeana i atmosfere) narušio je čovek svojim aktivnostima. Ugljen-dioksid, koji je milionima godina bio deponovan u fosilnim gorivima, mi smo, za vrlo kratko vreme od sto godina, izvadili i oslobodili u atmosferu tako što smo počeli da koristimo fosilna goriva, i ceo taj veoma složeni sistem doveli u disbalans, sa čijim posledicama, kako svi vidimo, teško da ćemo izaći na kraj.

Klimatski poremećaj je teško „popravljiv“! Poplave i suše su dva ekstrema koji nastaju kao posledica klimatskih promena. Povećanje globalne srednje temperature za samo jedan stepen znači zaista puno. Koliko puno, može se prikazati na primeru ljudskog organizma, svi se dobro osećamo na telesnoj temperaturi od 36,5 stepeni Celzijusa. Čim se ta temperatura povisi za samo jedan stepen, počinjemo da se osećamo nelagodno i već razmišljamo kako da se lečimo. Zdravstvene promene koje nastaju kod čoveka pri povećanju temperature organizma od jednog stepena su veoma kompleksne, kao i kod složenih klimatskih promena. Za poslenjih deset hiljada godina, srednja globalna temperatura porasla je za više od jednog stepana Celzijusa. Tih deset hiljada godina je za nas zanimljivo zato što se smatra da je naša planeta u tom periodu bila u nečemu što se zove „Holocesti optimum“, gde je temperatura bila prilično stabilna. Promene u temperaturi bile su u nekoliko desetih delova stepena“, pojašnjava prof. Đurđević.

PERIOD UBRZANOG ZAGREVANJA

Ljudsko društvo razvijalo se u poslednjih desetak hiljada godina. Pre toga nismo imali civilizaciju. Ta stabilnost klime je verovatno doprinela da se izgradimo kao društvo, i ovladamo nekim bitnim stvarima za to naše društvo, popout poljoprivrede, recimo. Pritom, naučili smo da živimo u stabilnim klimatskim uslovima, tako da se danas nalazimo u nekoj vrsti presedana, odnosno, izašli smo iz tog stabilnog perioda i ušli u jedan period ubrzanog zagrevanja.

„Na vrhuncu Ledenog doba, pre dvadesetak hiljada godina, temperatura naše planete bila je četiri stepena niža, i trebalo joj je nekoliko desetina hiljada godina da poveća temperaturu za četiri stepena. Danas vidimo da na vremenskom razdoblju od sto godina imamo promene koje su se dešavale za deset hiljada godina. Sasvim sigurno, takve promene na našoj planeti nisu viđene idući unazad za desetine milione godina“, kaže prof. Đurđević.

SVE TOPLIJA PLANETA

Klimatske promene postaju sve upečatljivije. Planeta postaje sve toplija. Kako smo to postigli? Po rečima prof. Đurđevića, za sve ovo „krivac“ je čovek. „Antropogeni uticaj čoveka“ na klimatski sistem, a samim tim i na hemijski sastav atmosfere je prilično veliki. Čovek konstantno menja hemijski sastav atmosfere tako što stalno dodaje jedan gas koji utiče na efekat staklene bašte. Da se ne shvati sve pogrešno, gasovi u atmosferi sa efektom staklene bašte kao što su ugljen-dioksid, vodena para, metan i drugi, su vrlo važni za život na planeti, jer da njih nema, temperatura na našoj planeti bi bila minus osamnaest stepeni Celzijusa.

Ugljen-dioksid je gas koji ima efekat staklene bašte, i on je u atmosferi zastupljen sa 20-30 odsto, i mi ga svake godine ubacujemo u atmosferu. Vrlo lako se tamo akumulira, tako da ga sada ima 45 odsto više nego što ga je bilo pre početka industrijske revolucije. Njegova glavna izvorišta su fosilna goriva, a pojavljuje se tako što spaljujemo ugalj, naftu i gas, kako bi dobili energiju. Na prvom mestu njegovih „kreatora“ su termoelektrane za proizvodnju električne energije, toplane, saobraćaj, kao i deo poljoprivredne proizvodnje. Previše ugljen-dioksida u atmosferi dovodi do remećenja biodiverziteta na zemlji. Ugljen-dioksid, kao gas, na žalost ne odlazi iz atmosfere. Najbolji način da se on „ukloni“ jeste putem biljaka i njihovog procesa fotosinteze. Kao što je poznato, drveće i druge biljke uz pomoć ovog hemijskog procesa preko lista, sunčeve svetlosti i ugljen-dioksida iz vazduha, proizvode sebi hranu, i oslobađaju čist kiseonik u vazduh. Drugim rečima, više drveća (biljaka) – više kiseonika.

„POTPIS“ KLIMATSKIH PROMENA

Naučno posmatrano, sva hrana koju jedemo, i sva fosilna goriva koja koristimo – proizvod su fotosinteze. Danas je moguće videti „potpis“ klimatskih promena na planeti. Svi glečeri, kao i polarne kape – ubrzano se tope. Okeani su danas viši za dvadesetak centimetara. Po naučnim pretpostavkama, ukoliko bi došlo do drastičnih promena u porastu temperature, to bi bilo povećanje od 4-5 stepeni Celzijusovih, moglo bi da dođe do privremenog prekida Golfske struje.

„Koncentracija ugljen-dioksida danas raste i hiljadu puta brže, zahvaljujući ljudima koji u atmosferu emituju ogromne količine tog gasa, koji će da ostane tamo narednih hiljadu godina. Ogromne količine ugljen-dioksida se ispušta u atmosferu, jedan deo absorbuju okeani, ali on ne može dublje da prodre u okean, što bi bilo dobro, već se gomila pri površini okeana i povećava njegovu kiselost. Zbog te kiselosti imamo „izbeljivanje korala“. Na primer, do pre dve godine, jedna-trećina koralnog grebena u Australiji, koja je karakeristična i po tome što može da se vidi iz svemira, izbeljena je. Životinjski svet tamo trpi ogromne promene, i veliki deo korala, njih 70-80 odsto će nestati sa naše planete. Nama, korali, ovde u Srbiji, možda ne znače mnogo, ali oni su baza biodioverziteta, a da bi se to malo bolje razumelo, biodiverzitet je kao kula od karata koja omogućava svima nama da opstajemo na planeti, i ako počnu da se „vade“ karte te kule, a posebno one koje su njena baza, kula će da se uruši. Već sada znamo da ćemo u narednih 30-40 godina izgubiti 70-80 odsto tih korala, čak i ako Pariski sporazum uspe“, istakao je prof. Đurđević.

KATAKLIZMIČKI SCENARIO

Poremećaj u klimatskim promenama za jedan Celzijusov stepen, globalno gledano, doneće promene na Zemlji. Na primer, produžavaju se sušni periodi, a kišni intenziviraju. Kišoviti regioni, kao što je severna Evropa, u budućnosti će postati još kišovitiji i neće imati puno problema sa sušom, dok će neke oblasti pod sušom u Africi postati još sušnije.

„Kod nas će biti zastupljena oba scenarija, ali tako što će i kišni i sušni periodi biti intenzivniji. U umerenim geografskim širinama ta slika promena izgleda složenije. Mi smo u takvoj poziciji da ćemo moći da osetimo oba ova ekstrema, pri čemu su i jedan i drugi veoma nepovoljni. Suše donose velike probleme u poljoprivredi, biodiverzitetu, biljkama, a s druge strane, znamo kakvu štetu mogu da izazovu poplave, što smo videli 2014. godine. Suša, koja nas je zadesila 2012. godine, napravila nam je veću materijalnu štetu nego poplava 2014. godine. Poljoprivredne kulture su uništene, a procene su da je šteta bila oko dve milijade dolara. Na žalost, u mogućnosti smo da našu planetu do kraja veka zagrejemo za još dodatnih četiri stepena, ukoliko nastavimo istim putem kako sada funkcionišemo. Tako bismo uradili nešto totalno suprotno od procesa koji su se dešavali na zemlji desetine hiljada godina unazad. Danas ljudi često pomisle da kada je bio vrhunac Ledenog doba, da je temperatura bila niža za dvadeset stepeni. Međutim, temperatura je bila niža samo za četiri stepena, i tada su, na primer, nad današnjim Njujorkom bile ledene ploče koje su bile nekoliko kilometara visoke. Ta četiri stepena Celzijusa mogu našu planetu da zaista promene iz korena“, kategoričan je prof. Đurđević.

Tada bismo imali totalno drugačiji raspored resursa na planeti. Na mnogim mestima ne bismo imali vode, bila bi suša, okeani bi dodatno porasli, za nekoliko metara zbog topljenja leda. Kada bi se to desilo, imali bismo ogroman broj izbeglica iz priobalnih gradova, posebno u Indokini, Mediteranu i jugoistočnoj Evropi, gde smo i mi. Područje Mediterana je danas pod veoma ozbiljnim sušama. Naučnici znaju, kako kaže Đurđević, da je područje Mediterana prvo gde će svoje dejstvo ispoljiti klimatske promene.

AMERIKA SE NE ODRIČE FOSILNIH GORIVA

Čovečanstvo bi trebalo da prestane da koristi fosilna goriva i da se preorijentiše na obnovljive izvore energije, što u današnjim okolnostima nije lako. Pređemo li ta dva stepena Celzijusa, videćemo klimatske promene u najgorem izdanju. Amerikanci ne žele da se odreknu fosilnih goriva zato što njihovom eksploatacijom ostvaruju veliki profit, a industrija fosilnim gorivima je jedna od najmoćnijih na svetu i zato su se povukli iz Pariskog sporazuma. Po nekim procenama, sredinom ovog veka, za tridesetak godina se očekuje to povećanje temperature od dva stepena Celzijusa. Današnji ekstremi koje vidimo kao posledice su samo potencijalni uvod u ono što će nam se dešavati za tridesetak godina.
Ukoliko bi čovečanstvo iscrpilo sva fosilna goriva i oslobodilo sav ugljen-dioksid koji je u njima, doveli bi zemlju u katastrofalnu situaciju. Po dosadašnjim dešavanjima, koja su nas pratila – čini se da idemo u tom smeru.

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.