Vesti

ByAdmin

OD JUNA 50 POSTO TROŠKOVA ZA IZOLACIJU NA RAČUN DRŽAVE

Srbija baca 40 % više električne energije od svojih komšija iz regiona, naši računi za struju i grejanje su znatno veći. Koliko nova stolarija može da utiče na manju potrošnju energije? Kako građani mogu, najpovoljnije, da dođu do novih vrata i prozora? Zoran Lakićević, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike, kaže za RTS da će u junu biti formirana i Uprava za energetsku efikasnost, koja će imati za cilj da pomogne građanima, tako što će se kroz nju 50 posto finansirati zamena vrata, prozora, izolacija na fasadama…

ŠTA ĆE DA FINASIRA DRŽAVA?

Vlada je usvojila predloge četiri zakona – o rudarstvu i geološkim istraživanjima, energetici, energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije i o obnovljivim izvorima energije. Sada bi oni trebalo da uđu u skupštinsku proceduru, a nakon toga bi trebalo da se formira Uprava za energetsku efikasnost.

Zoran Lakićević je rekao gostujući u Jutarnjem programu RTS-a da je Srbija dugo čekala na nove zakone kako bi se potpuno uredila oblast energetike i rudarstva.

“Zakoni su pripremljeni u roku od nekoliko meseci. Fokus zakona je da se uskladi sa regulativom EU. Posebno je važno što su zakoni usmereni prema građanima, da im pomognu, pre svega da mogu da zamene prozore, vrata i spoljnu izolaciju i sisteme grejanja. Oni su pružili i mogućnost građanima da mogu sami da proizvode električnu energiju i smanje račune”, kaže Lakićević.

Prema njegovim rečima, nakon usvajanja zakona u Skupštini biće u junu formirana i Uprava za energetsku efikasnost, koja ima za cilj da pomogne građanima tako što će se kroz nju 50 % finansirati zamena vrata, prozora, izolacija na fasadama…

“Pored zamene stolarije, biće omogućeno i da se finansira i zamena energetski efikasnih uređaja u domaćinstvima”, istakao je Lakićević.

TROŠIMO ZNATNO VIŠE OD EU PROSEKA

Navodi da se u Srbiji troši četiri puta više, nego što je prosek u EU.

“Izolacija i zamena prozora može da doprinese za 40 % smanjenja toplotne energije. Trenutno trošimo oko 214 kilovat časova po kvadratu grejne površine, što je duplo više nego u EU. Bacamo dosta energije kroz prozore, a zamenom spoljne stolarije možemo mnogo da utičemo na smanjenje potrošnje energije”, naglasio je Lakićević.

Programima će se u junu definisati način kojima će se ta sredstva dodeliti građanima.

“Vlada je usvojila pravilnik za dodelu sredstava. Procedura će biti takva da će Ministarstvo da raspiše javni poziv za lokalne samouprave u toku ovog meseca, pošto će se finansiranje raditi sa lokalnim samoupravama, a one će u junu da raspišu poziv za građane. Pedeset posto će biti obezbeđeno sredstava od strane lokalne samopuprave u Upravi za energetsku efikasnost, a 50 % će obezbeditzi sami građani”, napominje Lakićević.

ŠTA JE POTREBNO ZA PRIJAVU?

Nakon poziva u junu, građani će moći da se prijave.

“Trebalo bi da naprave premer i predračun radova koji su potrebni od strane preduzeća koji se bave ugradnjom prozora, termoizolacije itd. Sa tim predračunima će doći u lokalnu samoupravu, onda se izlazi na teren, u domaćinstva i nakon toga će biti napravljena lista i moći će da se počne sa finansiranjem tih radova”, naveo je Lakićević.

Napominje da će moći da se prijave svi građani koji za tim imaju potrebu.

“Ako imamo stan od 50 kvadrata, zamena prozora bi koštala recimo 100.000 dinara, od čega bi 50.000 dinara obezbedila država, a pola građani. Ako građani imaju nešto složeniju situaciju, u tom slučaju zamena izolacija na fasadama, krovova, kotlova, grejnih sistema, red veličina je 300.000 dinara, isto ide na pedeset posto građani, pola država”, naveodi Lakićević.

NOVINE I ZA UGROŽENE KUPCE

“Postoji i veliki broj ugroženih kupaca i za električnu energiju i gas. Novim uredbama građani će moći da se opredele da li će imati smanjenje računa za gas, za eletričnu energiju ili toplotnu energiju. Biće smanjenje računa za te ugrožene kupce”, kaže Lakićević.

Pored energetske sanacije privatnih kuća, navodi, Uprava će nastaviti da radi i sanaciju objekata javne namene. Oko 38 projekata ima spremnih koji mogu da se rade u julu.

“Postoje i veliki gubici energije i na mestu potrošnje i prenosa energije u toplovodima. Imamo i program sanacije toplovodnih mreža koji sprovodimo sa nemačkom bankom KFV, partneri su nam u EBRD i CEB. Na taj način menjamo toplovodnu mrežu u nekoliko gradova u Srbiji”, zaključio je Lakićević.

Foto: Pixabay

ByAdmin

VIŠE OD 62.000 TONA PLASTIKE GODIŠNJE ZAVRŠI NA DEPONIJAMA I REKAMA

Danas je Međunarodni dan potrošača, koji i ove godine dočekujemo sa istim pitanjem: Da li su dovoljno zaštićeni, posebno u vanrednim okolnostima koje i ove godine diktira epidemijska situacija. Kampanja potrošačkih udruženja usmerena je na kvalitet i reciklažu plastične ambalaže, prenosi RTV.

Plastika i dalje izaziva nepoverenje kod većine potrošača, a to je zbog nedovoljne svesti kod ljudi na koju utiču neutemeljene informacije u javnosti, smatraju stručnjaci. Proizvođači garantuju zdravstvenu bezbednost proizvoda na kojem je istaknut i način korišćenja, napominju na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu.

“Svaka ambalaža koja nema naznaku da je za višekratnu upotrebu, koristimo je na sopstvenu odgovornost”, kaže Senka Popović, Tehnološki fakultet, Novi Sad.

Najviše se susrećemo sa PET ambalažom, označenom brojem jedan i ona je predviđena za jednokratnu upotrebu, a sumnje u njen kvalitet izražene su leti kada ispred marketa stoje paketi vode.

Sastav ambalaže definišu ekološke oznake sa trouglom, odnosno slovima i brojevima. Brojem jedan najčešće se označavaju boce za vodu i sokove, oznaka dva je rezervisana za prehranu i hemikalije. Broj tri ili PVC ambalaža je savitljiva i koristi se između ostalog u proizvodnji lekova, četvorka za folije, a petica za mlečne napitke. Brojem šest označavaju se posude od stiropora, a sedam flašice i baloni za vodu. Plastična ambalaža je funkcionalna i jeftinija u odnosu na druge i kao takva ne bi trebalo da bude neprihvatljiva ako se u obzir uzme mogućnost reciklaže i adekvatnog upravljanja otpadom.

“Očuvanje životne sredine koja trpi sve veći ljudski nemar, važno je ne samo kod proizvodnje plastične ambalaže, već i u procesu reciklaže. Rezultati po tom pitanju su kod nas poražavajući”, zaključuje Senka Popović.

U Srbiji se reciklira svega 2 odsto komunalnog otpada, a plastičnog 27 odsto. Podatak za ambalažni otpad zvuči ohrabrujuće, međutim, zabrinjava to što preostalih 62% ili 62.000 tona plastike godišnje završi na deponijama i rekama.

Izvor: RTV
Foto: Pexels, Magda Ehlers

ByAdmin

“OREZIVANJE U GLAVU”– ODLOŽENA SMRTNA PRESUDA DRVEĆA

Da krenemo od naziva. Da bi poslastičar završio tortu, neophodno je da je ukrasi nekom glazurom, fondanom ili šlagom: najslađim, najsjajnijim i najprivlačnijim završnim slojem – na engleskom “topping”. Ista reč se na engleskom koristi i za invazivno orezivanje stabala.

ŠTA JE KRESANJE ILI OREZIVANJE U GLAVU

Pre desetak godina bilo je očigledno veoma zgodno pozajmiti ovu slađu reč i izbaciti onu našu koju sam učio na Šumarskom fakultetu u Beogradu, a koja je bila opisna i u duhu našeg jezika – kresanje ili orezivanje u glavu. I kao da nije bilo dovoljno to što je jedan od glavnih razloga za seču platana u Bulevaru kralja Aleksandra bio taj što su platani devedestetih loše održavani i orezivani toping metodom, što je potom dovelo do pojave truleži, mi smo i posle deset godina svedoci da se stabla po Srbiji i dalje orezuju na isti način. Prosto je neshvatljivo da se to i dalje događa, da ni na jednoj sopstvenoj grešci ne možemo ništa da naučimo i da dok čitate ovaj tekst neko u Srbiji u glavu orezuje neko stablo.

Šta je zapravo to što se želi postići ovakvim skupim i ubitačnim orezivanjem? Jedini razlog, pored neznanja koji mogu da zamislim, je to da velika i uglavnom starija stabla smetaju vazdušnim kablovima elektro-distribucije ili izgradnji novih zgrada i rekonstrukciji ulica. Kako je uopšte došlo do toga da neko u program održavanja ubaci ovakav metod orezivanja? Osnovni razlog je taj što su stabla nedovoljno redovno ili kvalitetno orezivana; ili su loše planirana, u smislu da u su uskim ulicama sađena stabla koja formiraju široke krošnje koje ometaju saobraćaj ili izgradnju; ili su sađena ispod trase vazdušno vođenih kablova, dakle opet loše planirana. Moguće je i da su stabla prestarela pa postoji opasnost da se debele i polutrule grane polome i padnu, ali ja bih se ovde zadržao na orezivanju zdravih, a ne bolesnih i trulih stabala.

Različite vrste, različito podnose orezivanje. Ranije je bila praksa da se svakih 4-5 godina u glavu orezuju vrste koja dobro podnose orezivanje i ispunjavaju neki od već pomenutih razloga. To su pre svega platani, lipe, katalpe, bagrem, dud… Međutim, takvo orezivanje dovodi do iznurivanja stabla koje na mestu velikog reza izbacuje desetine mladih izbojaka koji traže veliku količinu hranljivih materija iz korena, a malo toga mogu da vrate korenu fotosintezom, jer jednostavno svi ti izbojci zajedno imaju 10 puta manju lisnu masu u poređenju sa onom koju je stablo imalo pre orezivanja.

ODUMIRANJE BILJKE

Fiziološki procesi u biljci su poremećeni i biljka počinje da stagnira. Dalje, veliki rezovi su često nepravilno urađeni, kora je zacepljena, rezovi se ne pramazuju zaštitnim balzamom i na kraju se otvorena rana inficira i počinje proces truljenja. Pored truljenja, na rezu koji praktično nikada ne može da u potpunosti zaceli (kalusira) kasnije se javljaju i rak-rane i entomološke infekcije – odumiranje biljke je neizbežno. O estetskom aspektu da i ne pišem, to je nadam se svima već jasno.

Orezivanje u glavu za biljku praktično predstavlja odloženu smrtnu presudu. Koliko će stablo orezano na taj način živeti, zavisi od njegove starosti i svega pomalo napisanog vezano za sam proces orezivanja, ali je definitivno sigurno da su mu godine odbrojane.

U SAD STROGO ZABRANJENO

Poslednjih godina u SAD i Kanadi ovakvo orezivanje je strogo zabranjeno, u nekim gradovima se čak sankcionisano a kaznam je 500 USD za svako orezano stablo. Amerikanci su zaključili da je cena takvog orezivanja previsoka i to u svim aspektima. Dakle, skupo je i rizično orezivanje, velika se šteta nanosi stablu i ekosistemu i mnogo je potrebno i vremena i novca da se takvo stablo ponovo zasadi i dostigne veličinu i habitus starog stabla pre orezivanja.

Kod nas se metod kresanja u glavu i dalje primenjuje, nadam se da ćemo ga stručnim planiranjem i održavanjem uskoro zajedno ispratiti u istoriju.

Tekst i foto: Nemanja Marinković, dipl. inž. pejz. arh.
Izvor: ekostraza.com

ByAdmin

KAKO DA BUDEMO ENERGETSKI EFIKASNIJI

Svetski dan energetske efikasnosti, 5. mart, u vremenu ubrzanih klimatskih promena na našoj planeti podseća na jednu od najvažnijih tema današnjice. Ovaj datum se obeležava širom planete kao sećanje na prvi sastanak na kome su svetski stručnjaci razgovarali o energetskoj efikasnosti, 5. marta 1998. godine, u Velsu, u Austriji.

Šta je energetska efikasnost, i u čemu je razlika između uštede energije i energetske efikasnosti? Ušteda podrazumeva jednostavne korake, koji mogu da se usvoje kao način ponašanja, od gašenja svetla nakon izlaska iz prostorije do recikliranja plastične ili aluminijumske ambalaže. Energetska efikasnost je pojam koji se odnosi na upotrebu tehnologije za čiji rad je potrebno manje energije.

POTENCIJALI U GEOTERMALNIM RESURSIMA

Poslednjih godina u Srbiji je u porastu svest javnosti za promociju i korišćenje čistijih i energetski efikasnijih tehnologija, kao i obnovljivih izvora energije (OIE), što svakako ide u prilog aktivnijoj adaptaciji na klimatske promene i merama mitigacije koje takođe predstavlja jednu od ključnih komponenti ublažavanja klimatskih promena. U evropskoj bazi podataka moguće je istražiti kako se kretala vrednost u udelu obnovljive energije u bruto finalnoj potrošnji energije za Srbiju i druge evropske zemlje, na sledećem linku: https://ec.europa.eu/eurostat/databrowser/view/t2020_31/default/bar?lang=en

„U kontekstu klimatskih promena još uvek smo kao društvo na nivou upoznavanja i početnog sagledavanja veze koja postoji između štednje energije i energetske efikasnosti, pa i upotrebe obnovljivih izvora energije sa jedne strane i klimatskih promena sa druge strane, a zapravo su te dve strane tesno povezane. Svaka ušteda energije i svaki kilovat proizveden iz obnovljivih izvora je značajan u borbi protiv klimatskih promena. Aktiviranje mnogo malih ušteda i malih proizvođača, kroz podsticajne mere, pre svega finansijske prirode, može dati značajne rezultate. Krediti sa znatno povoljnijim kamatama, ukoliko se sredstva namenski utroše za izolaciju zgrada, ili unapređenje energetske efikasnosti, ili upotrebu energije iz OIE, su fantastičan instrument, jednostavan, lako razumljiv i primamljiv čak i ekološki neosvešćenim potrošačima, a rezultati su apsolutno na strani očuvanja životne sredine“, ističe Nataša Đokić, diplomirana inženjerka geologije i stučnjak za zaštitu životne sredine, navodeći da Beograd ima mnogo potencijala u geotermalnim resursima.

ENERGETSKI PASOŠI

„Energetsku efikasnost pratimo preko prostora u kome živimo i radimo, preko toga koju energiju i koliko energije trošimo da taj prostor bude zdrav i komforan za naše potrebe, a da pritom nema negativan uticaj na životnu sredinu,“ navodi Dragana Korica, izvršni direktor Serbia, Green Building Council, član WorldGB. „Možda je ovaj dan pravi trenutak da se podsetimo da i pored Pravilnika o energetskoj efikasnosti i energetskih pasoša koji su obavezujući, još uvek imamo ogromnan građevinskog fond koji zahteva ozbiljan nivo renovacije u tom delu. Ovo se odnosi, pre svega, na veliki broj postojećih zgrada koje nemaju termoizolaciju ili nisu dovoljno termoizolovane, odnosno nisu energetski efikasne, jer se troši više energije za njihovo zagrevanje. Ovakvo rasipanje statistika prati kroz podatak da 300.000 domaćinstava nema termoizolaciju i time troši četiri do pet puta više energije nego što troši prosečno domaćinstvo u Evropskoj uniji. U okviru Zakona o obnovljivim izvorima energije najavljeno je formiranje Uprave za energetsku efikasnost, koja će za početak imati fond od 15 miliona evra. Iako finansijski podsticaj već postoji kroz neke projekte i finansijske institucije, ovo će biti po prvi put podsticaj individualnim potrošačima i od strane države“, ističe Korica.

Kako dalje navodi, rad na novom Energetskom pravilniku koji će se, za razliku od starog, baviti ne samo pitanjem grejanja, već i hlađenjem, osvetljenjem i toplom vodom, takođe će doprineti unapređenju energetske efikasnosti na nivou države. Ni u EU nisu zadovoljni postignutim u obnovi energetske efikasnosti, ali ono što nas još više diferencira je činjenica da su izvori energije u našem slučaju iz fosilnih goriva. Novi Zakon o obnovljivim izvorima energije će doneti promene po ovom pitanju i nadamo se da će njegovo sprovođenje biti podsticajno za sve kako bi on počeo da se koristi u praksi i doneo rezultate.

Veoma je važna činjenica, kako ističe Korica, da će on moći da se sprovodi na individualnom nivou i da će u tom kontekstu naša gradnja postati zelenija, što je upravo ono što Savet zelene gradnje promoviše. Zelenom i održivom gradnjom se mogu postići mnogo veći pozitivni efekti ne samo kada je energija u pitanju, već i iz ugla uticaja na klimatske promene, optimizacije prirodnih resursa, otpada… Građevinarstvo je jedna od naših najjačih privrednih grana, zato njegova transformacija u tom pravcu može doneti i najveći doprinos, i to ne samo ekološki, već i ekonomski.

PODSTICAJNE MERE

Profesor dr Aleksandar Jovović, redovni profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, o pitanju budućnosti obnovljivih izvora energije u Srbiji istakao je sledeće: „Potencijalno, budućnost im nije loša. Postoje podsticajne mere koje koristi jedan deo proizvođača električne energije. Sada će započeti novi program takvih mera, tj. postojeće feed-in tarife biće zamenjene drugim mehanizmom za koji se smatra da je efikasniji i dovodi do povećanja prodora obnovljivih izvora energije (OIE) u energetski sistem. EU Zeleni dogovor će takođe doprineti ovome, s obzirom na to da će industrijski sektor, koji je izvoznik u EU, a ne koristi OIE i struju iz OIE, postati obveznik nove takse na granicama Unije i time nekonkurentan, pa će na tržištu tražiti nove izvore energije. Osim toga, pregovori o pristupanju EU dovešće do primene ili uvođenja taksi na ugljen-dioksid ili ulaganja tih sredstava u OIE. Naravno, ako nam je iskrena želja da budemo deo EU, ne zbog EU, već zbog nas, tj. našeg znatno uređenijeg i zdravijeg života.“

Centar za promociju nauke se kroz projekat TeRRIFFICA bavi uključivanjem građana u klimatsku akciju, a samim tim i podizanjem svesti o značaju energetske efikasnosti. Povezivanjem stručnjaka, predstavnika medija, građana i donosioca odluka, apeluje se na svest najšire javnosti o neophodnosti korišćenja obnovljivih izvora energije.

Ukoliko još uvek niste, dajte svoj doprinos mapiranju klimatskih promena na sajtu:
http://belgrade.terrifica.eu/map.php

Foto: Pixabay

ByAdmin

OSVOJEN NAJOKRUTNIJI PLANINSKI VRH K2

Tim alpinista iz Nepala ispisao je istoriju uspešnim zimskim usponom na drugi vrh na svetu, K2, predvođen Nirmalom Purdžom (Nirmal Purja)

Grupa šerpasa (termin pozajmljen od etničke grupe čiji pripadnici vode ekspedicije na vrh Himalaja) imala je izazov života, jer niko dosad nije uspešno završio uspon okrutnog planinskog vrha K2 tokom zime. Šerpasi su u završnici uspona pauzirali na 70 metara ispod vrha visokog 8.611 metara, sačekavši sve ostale učesnike ekspedicije pre nego što su se svi zajedno popeli na vrh koji se nalazi na granici između Kine i Pakistana, a radi se o jedinom vrhu iznad 8.000 metara koji nikada nije bio osvojen tokom zime.

Nepristupačnost vrhu je bila najveća prepreka – u zimskim mesecima, površina je potpuno zaleđena, uz strme obronke i litice, ali i veoma jak vetar. Sve to uspeo je da savlada tim predvođen Nirmalom Purdžom, planinarom i bivšim Gurka vojnikom.

Purdža, bivši Gurka specijalac i vojnik Velike Britanije, predvodio je tim koji je ostvario svetski rekord tamo gde su svi mislili da je misija nemoguća. Dosad je ovo smatrano poslednjim svetskim planinarskim izazovom, koji je konačno savladan 16. januara u 17 sati po lokalnom vremenu.

“Kakva avantura. Ponosan sam što mogu da kažem da smo kao tim uspeli da pokorimo neverovatni K2 u ekstremnim zimskim uslovima. Učinili smo nemoguće mogućim, počastvovani smo što možemo ovo da podelimo sa svetom, a ne samo sa nepalskom alpinističkom zajednicom, ovo je posveta za sve alpinističke timove sveta”, rekao je po završetku ekspedicije Purdža, a svi su podvig obeležili tako što su zajedno otpevali zvaničnu himnu Nepala.

Majka Priroda uvek ima da nam kaže neke važne stvari, i sada smo bili svedoci njene snage i njenih ekstremnosti, ponosni smo što smo deo istorije ljudske vrste, pokazali smo da timski rad, saradnja i pozitivan mentalni pristup mogu da pomere granice mogućeg i izdržljivosti. Hvala svima na pomoći, hvala ljudima na podršci koju su nam slali sa svih strana sveta. To nam je dalo dodatni nalet samopouzdanja da cilj postane i realnost”, dodao je Purdža.

Dosad se samo tokom jula ili avgusta išlo u ekspedicije na K2, jer su to najtopliji periodi u godini na ovom vrhu. Samo 280 ljudi je dosad došlo do K2 u tom periodu. Poređenja radi, na vrh Everesta je 3.681 planinar došao. Veliki broj ekspedicija je do 2018. godine pokušavao da osvoji vrh, a često je i pakistanska vojska morala da pritekne u pomoć helikopterima, u potrazi za nestalim planinarima, a pre skoro dve decenije, Denis Urubko i Marčin Kačkan su stigli najdalje, do 7.750 metara visine na usponu do K2.

Uvek su lavine, led i tehnički problemi bili prepreka do vrha – vetar ume da duva i do 200 kilometara na sat, uz temperature do 60 stepeni ispod nule. Ovaj put, sve probleme od niske temperature do litica uspeli su da pobede Purdža i još devet članova ekipe – pobeđena je “Okrutna planina”, kako su vrh planinskog venca Karakorum još 1953. nazvali Čarls Hjuston i Robert Bejts u svojoj knjizi o ekspediciji.

Tekst: Alek Bošković
Foto: Nirmal Purja
© SANDRO GROMEN-HAYES/NIMSDAI

ByAdmin

NOVO OTKRIĆE: ELEKTRIČNA ENERGIJA IZ MULJA KANALIZACIJE

Turski naučnici proizvode električnu energiju i gas iz kanalizacionog mulja koristeći tehnologiju za rasplinjavanje razvijenu u Laboratoriji za obradu mulja na Univerzitetu Dokuz Eylül (DEU).

Naučnici sa Univerziteta u Izmiru u zapadnoj Turskoj rade na stvaranju alternativnih izvora energije, kako bi ograničili negativne uticaje fosilnih goriva na okolinu, a nedavno su razvili projekt o tehnologiji rasplinjavanja, navodi se u saopštenju ovog Univerziteta.

Profesorica Azize Ayol sa Odeljenja za okolišnu tehnologiju i njen tim proizveli su sintetički plin, bogat vodonikom, iz biomase metodom koju su razvili u okviru projekta Turskog veća za naučna i tehnološka istraživanja.

Ayol je pojasnila da za proizvodnju energije koriste kvalitetan sintetički plin koji se dobija iz kanalizacijskog mulja koristeći tehnologiju rasplinjavanja. Reč je o jednom od nekoliko svetskih projekata o potencijalu ove tehnologije.

“Mulj koji nastaje u postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda uzimamo kao sirovinu i ponovo ga koristimo u različite svrhe, i to tehnologijom rasplinjavanja”, rekla je.

Tokom ispitivanja proizvedeno je 1 kilovat-sati električne energije i 1,2 kubna metra sintetskog plina bogatog vodonikom iz 1 kilograma suvog mulja za obradu.

„Naše pilot postrojenje može raditi 12 sati bez prekida. Dnevno tretiranjem mulja možemo proizvesti približno 20 kWh električne energije. To je dovoljno za podmirivanje potrošnje električne energije najmanje četiri porodice “, objasnila je ova naučnica.

Naglašavajući važnost pružanja energije iz obnovljivih izvora, posebno u ruralnim naseljima, Ayol je primetila da je s takvim sistemima moguće pretvoriti organski otpad u električnu energiju.

“Nema potrebe za vrlo visokim investicijskim troškovima za ove sisteme,” rekla je Ayol, dodajući da sistem za rasplinjavanje uzrokuje nultu ili izuzetno nisku emisiju zagađenje vazduha.

“Što se tiče zagađenja, ovi sistemi su alternativa tehnologiji spaljivanja”, rekla je.

Izvor: Hayat.ba
Foto: Pixabay

ByAdmin

NOVA VREDNOST STARIH GUMA

Ako je izum točka pokretač napretka ljudske civilizacije, onda je izum gume, po današnjim kriterijumima, njegov „apdejt“. Taj prvobitni, kameno-drveno-čelični točak nam je svojim oblikom i načinom korišćenja doneo i obezbedio, moglo bi se reći – sve… Od načina korisnog transporta, prevoza tereta i ljudstva, do zabave i ratovanja, i shvatanja da on može pružiti i užitak, i sigurnost, i zaradu. Vidici su se tada proširili, i „truckavi“ točak je našao mnogostruku primenu od upotrebe za kraljevske i carske glamurozne kočije „iz snova“, do najjednostavnijih seoskih dvokolica opremljenih za rad.

Kraljevska kočija, Belem, Portugalija, foto: M. Ćirković

OD TOČKA DO GUME

Vekovima se točak „kotrljao“ putujući na sve strane sveta. A onda se pojavio fantastičan pronalazak, njeno veličanstvo – guma. Bio je to revolucionarni pronalazak, a samo oni malobrojni su shvatili da je taj novi proizvod društveno prihvatljiv, i da će naći primenu u celokupnom prosperitetu ljudske civilizacije.

Točak istorije se ponovo okrenuo, noseći ovaj put svoje terete udobno, luksuzno, nečujno i sigurno, žargonski rečeno „na nivou“. Napunjeni vazduhom, gumeni pneumatici su pokretali vozila koja na putovanjima nikad nisu bila udobnija i bezbednija, apsorbujući sve udarce prolascima kroz rupe i neravne terene. Proizvođači ovih pneumatika, ispunili su svoje ciljeve napravivši veoma savremene proizvode koji su nudili takvu udobnost korišćenja da je svuda u svetu krenula njihova masovna proizvodnja. Naravno, shvatili su da gde je masovna proizvodnja, tu je negde i dobra zarada, samo je treba ostvariti. Milijarde i milijarde gumenih pneumatika našlo je svoju primenu na nekom od savremenih prevoznih sredstava.

U SRBIJI SE RECIKLIRAJU SVE VRSTE GUMA

Sve što je dobro, kratko traje, tako i gumeni pneumatici, koji su nakon upotrebnog veka odlagani na dozvoljena ali i na nedozvoljena mesta. Ovih nedozvoljenih se većina građana Srbije zasigurno nagledala, a neki su pak i učestvovali u nastanku ružnih slika bacanja i odlaganja guma na nelegalnim deponijama, obalama reka i svakog prirodnog prostora koji su takvi pojedinci smatrali pogodnim za te svari, ne znajući da je guma i kao takva, upotrebljenja zapravo sirovina, i da se može ponovo reciklažom iskoristiti u neke druge svrhe, za dobrobit svih nas.

Upravo je reciklaža guma dobar primer početka razvoja cirkularne ekonomije u Srbiji, s obzirom na to da se gume nakon upotrebe mogu koristiti kao resurs za proizvodnju u raznovrsnim delatnostima i da su našle raznoliku primenu i kod nas.

Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije

Da ne deluje sve tako „mračno“, i da je većina građana Srbije ekološki osvešćena po ovom pitanju, govore i statistički podaci Agencije za zaštitu životne sredine da je od 2011. do 2019. godine reciklirano 347.731 tona otpadne gume, dok je u tom vremenskom periodu na tržištu plasirano 274.196 tona gume. U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da se u našoj zemlji mogu reciklirati sve vrste guma, a od 2012. godne i najveće gume na svetu, kao što su one koje se koriste na damper kamionima nosivosti do 450 tona rude, u rudnicima poput RTB Bor. Te gume su prečnika do 3,6 metara i težine do 2.600 kilograma. Mnogo gume na jednom mestu…

KAKO SVE TO IZGLEDA U PRAKSI?

Na koji način i ko se bavi prikupljanjem i recikliranjem otpadne gume u Srbiji, Suzana Obradović kaže da se tretman guma odvija u desetak postrojenja, i da je sistem njihovog sakupljanja razvijen u poslednjih deset godina. Pritom, pneumatici se sakupljaju putem sakupljačke mreže koju organizuju recikleri, i koja uključuje sopstveni sistem sakupljanja, kao i sakupljače, fizička i pravna lica sa kojima sarađuju. Takođe, gume stižu u reciklažne centre i od generatora otpada kao što su vulkanizerske radnje, poljoprivredna dobra, deponije, industrije, gumarskih, rudarskih i transportnih preduzeća, proizvođača i distributera pneumatika.

UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU

Kako sve nesakupljene otpadne gume mogu da utiču na zagađenje životne sredine u odnosu na one sakupljene, naša sagovornica pojašnjava da otpadne gume koje su pravilno deponovane ne izazivaju zagađenje tla, vode i vazduha.

„Međutim, postoji niz akcidentnih situacija kada je moguć štetni uticaj na životnu sredinu, što se posebno odnosi na laku zapaljivost guma i mogućnost nastajanja požara na deponijama. Paljenjem guma, u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva. Takođe, topljenjem guma nastaju tečni polutanti koji prodiru u tlo i mogu biti opasni zagađivači ukoliko dopru do površinskih i podzemnih voda“, navodi Suzana Obradović.

Gume u postupku reciklaže

Postupak reciklaže guma u savremenim postrojenjima je bezbedan po životnu sredinu, tvrdi naša sagovornica. U postupku reciklaže pneumatika dobija se gumeni granulat u najvećoj količini, potom čelična žica i platno. Razdvajanje komponenti obavlja se dejstvom magneta i vazdušne struje. Jedini energent koji se koristi je električna energija. Ne upotrebljavaju se nikakvi hemijski reagensi niti ima termičkih reakcija, tako da se ne stvara nikakva otpadna supstanca.

Posebno je značajno da u ovom procesu nema nikakvih propratnih zagađenja životne sredine, kategorična je Suzana Obradović. Čelična žica, kao jedan od proizvoda tokom prerade, koristi se u livnicama i tako se vraća u proces proizvodnje, a platno najčešće koriste cementare kao gorivo. Gumeni granulati, koji se dobijaju sečenjem pneumatika, proizvode se u različitim veličinama, u zavisnosti od dimenzija koje su potrebne kompanijama za dalju proizvodnju.

STARA GUMA A NOVA NAMENA

„U našoj zemlji gumeni granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično. Većina recikliranih guma se izvozi u Mađarsku, Rumuniju, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Manje količine guma koriste se u energetske svrhe, i to u cementarama. To su uglavnom gume koje imaju velika oštećena i nisu pogodne za dobijanje gumenog granulata“, istakla je Suzana Obradović.

Rekreativno trčanje po trim-stazi od recikliranih guma, foto: M. Ćirković

Usitnjen gumeni granulat kao sirovina i novi proizvod koristi se i korišćen je za izgradnju velikog broja sportskih stadiona i atletskih staza širom Srbije. Sportisti i rekreativci su već odavno uveliko u mogućnosti da treniraju i trče po ovim novim savremenim podlogama, kako na stadionima, tako i na rekreativnim atletskim stazama u mnogim gradovima Srbije. Udobnost trčanaja i treniranja, obezbeđuje nam reciklirana guma. Svi koji su trčali novim stazama kroz parkove, duž rečnih kejova, vežbali na teretanama na otvorenom, ili vodili decu na dečja igrališta – mogli su da primete da gaze po mekanoj podlozi u odnosu na ranije betonske. Svi ti tereni su napravljeni od gume koja je reciklirana u postrojenjima u Srbiji.

Reciklirana guma je takođe našla primenu u sportskim klubovima i u školama, fudbalskim terenima sa veštačkom travom prvoligaša i malim terenima za rekreativni fudbal. Takođe, kod nas se prave i graničnici za parking i točkići za kontejnere. Njen upotrebni potencijal kao otpadne sirovine je zaista širok, a mogućnosti su mnogostruke, od zaštite životne sredine do potencijalnih šansi za zaradu. Na primer mogu da se koriste kao dodatak asfaltu prilikom izgradnje kolovoza, kao izolacioni materijali, podne prostirke za štale, apsorber zvuka u zidovima duž auto-pueva, itd.

Korist recikliranja gume je ogromna, a guma uz ove postupke opet „nalazi” novu upotrebnu vrednost.
Od proizvodnje do reciklaže, gumeni „točak istorije“ nastavlja da se obrće na dobrobit svih nas.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Miloš Ćirković i Udruženje reciklera Srbije

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KONCEPT ODRŽIVE MODE

O tome, kakve su posledice modne (tekstilne) industrije na životnu sredinu i koliko je ona zagađuje, u razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno. Do pre nekih 30-tak godina, modne kuće imale svega dve kolekcije godišnje. Odeća je bila kvalitetnija i skuplja, i duže smo je nosili. U međuvremenu, došlo je do hiperprodukcije odeće. Danas pojedine modne kuće imaju i više od 20 kolekcija godišnje, i odeća je postala znatno jefitnija.

„Sistem proizvodnje i potrošnje tekstila ima ogroman uticaj na životnu sredinu, klimu i društvo. Odeća, obuća i tekstil za domaćinstvo zauzimaju četvrto mesto u korišćenju resursa i vode (odmah nakon hrane, smeštaja i transporta); drugo mesto u korišćenju zemljišta i peto po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte. Šta nam to u stvari govori, kada se preračuna, da je u ovom periodu odeća pojeftinila za 36 %. Ta niža cena nosi sa sobom lošiji kvalitet, kraći rok nošenja, i sve surovije radne uslove u fabrikama gde se odeća proizvodi. Tako da se danas ponašamo prema odeći kao da su proizvodi za jednokratnu upotrebu, koji posle samo nekoliko nošenja postaju otpad i kao da živimo na planeti izobilja, i da imamo neograničene resurse. Što naravno nije tačno. Nijedan materijal, od koga se pravi odeća, nije održiv, ukoliko se koristi prekomerno.

Polja pamuka, Foto: Pixabay

 

Primera radi, za proizvodnju pamuka, potrebne su ogromne količine zemljišta, vode i pesticida. Vuna je takođe veliki problem, s obzirom na to da je poznato da je stočna industrija veliki zagađivač, kada su u pitanju gasovi sa efektom staklene bašte. Poliester se pravi od nafte, i za njegovu proizvodnju potrebna je manja količina vode nego za proizvodnju pamuka, ali najveći problem sa poliesterom nastaje kada počnemo da nosimo tu odeću, često ne znajući da se prilikom svakog njenog pranja – oslobađa mikroplastika”, objašnjava Ivana.

RECIKLAŽA TEKSTILA – PORODIČNI BIZNIS

Odeća koja predstavlja otpad od tekstila, u mnogim zemljama EU tretira se kao dragocena sirovina. Evropska komisija je u vrh svojih prioriteta stavila čistije tehnologije, inovacije i istraživanja radi smanjenja emisija štetnih gasova, kao i ambiciju da Evropa postane svetski lider u cirkularnoj ekonomiji.

„Evropski zeleni dogovor“ za cirkularnu ekonomiju usvojen 11. marta 2020. planira izvršenje obaveza da do 1. januara 2025. sve države članice moraju da uvedu odvojeno prikupljanje tekstilnog otpada i obezbede da prikupljeno ne završi u spalionicama ili na deponijama. Naravno, ni u Evropi situacija nije idealna, ali može se primetiti da u većini država članica, sistem upravljanja otpadom funkcioniše.

„Zanimljivo je dodati da kroz dobru zakonsku regulativu i finansijske instrumente, poslovni sektor dobija šansu da bude servis države i da ima mogućnost da pozitivno deluje na lokalnu zajednicu na mnogo načina. Jedan od najboljih primera je grad Prato, blizu Milana – tamo je reciklaža tekstila porodični biznis u koji je uključen veliki broj porodica, i svako radi jedan deo reciklažnog procesa – sortiranje, pranje, usitnjavanje, raspredanje, upredanje… Ono što je još zanimljivije je da oni recikliraju 15 % od ukupne količine recikliranog tekstila u svetu”, objašnjava Ivana Jovčić.

INOVACIJA JE KLUČ REŠENJA

Kako bi se pronašli novi načini upotrebe tekstilnog otpada, neophodno je obezbediti sredstva za finansiranje inovacija i prilagoditi zakonsku regulativu. Međutim, da bi se smanjila količina tekstilnog otpada i olakšala reciklaža, neophodne su i inovacije u proizvodnji tesktila. Na koji način bi sve to moglo da funkcioniše, Ivana navodi da inovacije postoje u različitim segmentima tekstilne industrije, ali se verovatno, kao najzanimljivijа, izdvaja upotreba novih materijala koji menjaju, sada već tradicionalne materijale poput pamuka i kože. Neki od takvih primera se mogu naći i kod nekih naših dizajnera, poput Bogdana Mrše, koji pravi odevne komade od plute. Trebalo bi spomenuti i Aleksandru Erić, koja je počela da koristi kožu napravljenu od nopal kaktusa za svoje kapute, kaiševe i druge odevne predmete.

„U prethodnih nekoliko godina, koncept održive mode je počeo da privlači sve više dizajnera koji su spremni da eksperimentišu sa novim materijalima, ali ono što je posebno zanimljivo jeste da su preduzetnici počeli da prepoznaju prostor za eksperimentisanje u kreiranju inovativnih materijala.

Biosporin stiropor, Foto: Nikola Stanojević

Vredi spomenuti još jednu domaću inicijativu – Soma Eco, koji se na potpuno inovativan način bave stvaranjem novih materijala od gljiva. Celokupan proces je potpuno prirodan i troši 99 % manje energije za proizvodnju. Oni su trenutno veoma fokusirani na razvoj zamene za stiropor, ali i kože na bazi gljiva. Ovo je jedan od najzanimljivijih projekata koji se odvija u našoj zemlji na temu novih materijala i nadamo se da će imati uspeha (već ga imaju) u stvaranju novih partnerstava sa brojnim kompanijama, pre svega na temu stiropora, ali i kože, koja bi mogla da bude sjajna zamena za kožu koja se danas koristi.

Ovo je uvek bio prostor velikih kompanija koje su razvijale materijale zarad smanjenja troškova proizvodnje. U međuvremenu, upravo ta simbioza između malih proizvođača novih materijala i dizajnera, koji teško mogu da finansiraju nabavku i uvoz velikih količina materijala, pogurala je segment održive mode u jednom drugačijem pravcu, ne samo zbog smanjenja potrebne vode, pesticida i hemikalija u proizvodnji, već i zbog jednog novog talasa kreativnosti i aktivizma koji je „upakovan“ u komercijalno poslovanje“, konstatuje Ivana Jovčić.

Ovakvi primeri su pozitivni afirmatori i održive mode, ali i celokupnog koncepta cirkularne ekonomije.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: Pixabay i Photo by Daniel Spase on Unsplash

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

GRAFITNE OLOVKE OD RECIKLIRANOG PAPIRA

Kada ste poslednji put svoje kreativne misli pretočili na belinu papira grafitnom olovkom, bilo u obliku teksta, ili možda nekog lepog crteža? Od vremena nastanka prvih olovaka do danas, njihova kvalitetna grafitna srca, omeđena drvenim delom, u svima nama ispisivala su i iscrtavala stranice i crteže kroz istoriju čovečanstva. Uvek je to bio spoj lepog i korisnog.

A baviti se nečim lepim i korisnim, pritom da vas ispunjava i ekonomski zadovolji, oduvek je okupiralo mnoge, pa i Dragana Markovića i njegovu suprugu iz Smederevske Palanke, vlasnike firme „New Pen“, koji su u jednom trenutku odlučili da proizvode grafitne olovke i bojice po ekološki prihvatljivim standardima. Neke olovke prosto su neodoljive i inspirativne za pisanje, a ove koje Dragan i njegova supruga proizvode su dizajnirane od recikliranog papira na jedan potpuno nov, zanimljiv i ekološki način. Želeli biste da ih isprobate?

OD IDEJE DO REALIZACIJE

Do ove odluke, i sada već konačnog proizvoda, nisu stigli baš tako lako. U razgovoru, Dragan nam otkriva na koje su sve poteškoće nailazili.

Foto: Ana Radojković

„Supruga i ja smo se pre ovog posla bavili ugostiteljstvom, a imali smo i igraonicu sedam godina. Potom smo se zasitili tog načina poslovanja, i odlučili da se time više ne bavimo. Skoro godinu i po dana trajalo je traganje za nekim novim poslom koji bi nas u svakom pogledu ispunjavao i zadovoljio. Želeli smo da se bavimo nečim, čime se bukvalno niko drugi ne bavi. Jedno veče gledali smo divan film – „Čudesan život Timotija Grina“, koji nas je oduševio. U tom filmu, koji je za nas bio pokretačka ideja, govori se o životu jednog mladog bračnog para koji živi u gradu u kojem se nalazi fabrika olovaka koja ne posluje dobro. Par želi da ima potomstvo, ali informacije od lekara govore drugačije. Svoje želje i snove, o tome kakvo bi trebalo da bude njihovo dete, ispisuju na papir i stavljaju u kutiju koju zakopavaju u bašti. Tokom strašne oluje koja ih je zadesila te noći, bude se i u svojoj kuhinji zatiču desetogodišnjeg dečaka Timotija obraslog lišćem, koji ih na njihovo ogromno iznenađenje naziva mamom i tatom. Domišljati Timoti, u želji da pomogne „ocu“ u njegovom poslu u proizvodnji olovaka dolazi na ideju da olovke ne budu izrađene od drveta, nego od lišća. I u tom trenutku se kod nas rađa ideja o ovom poslu“, pojašnjava Dragan, i dodaje da su u septembru 2017. rešili da proizvode grafitne olovke i bojice ali od recikliranog papira. Inače, u Srbiji danas niko ne proizvodi takve olovke.

„Naša ideja se svidela i našim prijateljima koji su nas podržali u tome. U početku nismo dovoljno znali o samoj tehnologiji izrade grafitnih olovaka, pa smo se informisali, i učili o svemu… kakva se oprema i mašine koriste, koji su postupci izrade i slično. Saznali smo da se olovke od papira proizvode u Indiji i Kini, i da su postupci izrade prilično spori, gotovo ručne izrade,“ navodi Dragan, i dodaje da su i oni pokušavali ručno da ih rade, ali da nisu bili zadovoljni.

Detaljno su izučavali kako funkcioniše ceo taj proces, koji papir je potreban, kako se to radi, provodeći besane noći uz kompjuter. Međutim, zbog nekih dizajnerskih razloga, Kinezi olovke izrađuju sa nekim celofanom, što se njima nije svidelo, i pritom u procesu izrade koriste lepak koji nije dobar po zdravlje.

POSTUPAK NASTAJANJA OLOVAKA

Pojašnjavajući postupak izrade olovaka, on kaže da mašina koju koriste je, što bi se reklo, „klasična mehanika“, koju su naručili iz Kine. Sami su napravili mašinu koja reže olovke. Prvo ide postupak umetanja grafita u papir, pri čemu se grafit ručno lepi za novine, pa onda mašina roluje olovku, a ta mašina koja roluje olovku i koja je poluautomatska, radi to lepkom koji je napravljen od brašna, a ne od nekih štetnih sastojaka.

Foto: New Pen

„Dakle, imamo mašinu koja roluje olovku, mašinu koja je seče, i mašinu koja je reže. Nabavili smo i opremu za postavljanje nosača gumice za grafitne olovke, ali smo u nameri da taj deo bude izrađen od ekološki prihvatljivog materijala, tako da smo u fazi realizovanja i te ideje. Takođe, veoma nam je bitno, da ceo postupak proizvodnje olovaka ne troši puno energije, i da i u tom pogledu naši proizvodi budu ekološki prihvatljivi. Tako da smo odlučili da ne koristimo namensku opremu za sušenje olovaka (nešto poput neke vrste peći), već se naše olovke suše prirodno. Taj postupak prirodnog sušenja u principu duže traje, ali je za nas prihvatljiv. Imamo još neke veoma zanimljive ideje na temu – šta posle sa olovkom koja je istrošena, i šta ona još kao „potrošena“, na iznenađenje svih, može da pruži, i te ideje su nam u fazi realizacije kreativnog osmišljavanja.

Kada smo rešili da izađemo sa našim proizvodima na tržište, odneli smo pre toga olovke u Zavod za javno zdravlje u Beograd, i dobili sertifikat da su sa zdravstvenog stanovišta bezbedne za upotrebu. Taj dokument može da dobije svaki potencijalni prodavac naših proizvoda, i on je veoma značajan, a njega nisu svesni mnogi kupci. Ljudi malo znaju o tome. Za sada, već šest meseci radimo na postizanju CE sertifikata (Conformité Européenne) – da je proizvod usaglašen sa standardima Evropske unije (mnoštvo propisa i potencijalnih mera zaštite). To je nama jako bitno, jer želimo da svako ko namerava da koristi naše olovke, zna da su bezbedne i zdrave za upotrebu u okruženju nezdravih i nekvalitetnih proizvoda koji mogu da se kupe. Pored svega, treba napomenuti da Kinezi koriste istu ovakvu oznaku CE, sa gotovo identičnim logoom, ali ta oznaka u njihovom slučaju znači nešto sasvim drugo – China Exported, i potencijalne kupce raznih proizvoda može dovesti u zabludu. Takođe, zbog ljudi sa kojima sarađujemo u inostranstvu, a i zbog nas, hoćemo da obezbedimo i SMETA sertifikat (SEDEX), o društveno-ekološkoj odgovornosti firme“, objašnjava Dragan.

IZBOR PAPIRA I GRAFITA

Papir koji koriste u procesu izrade olovaka nije bilo koji, već isključivo novinski.

„Koristmo i nabavljamo određeni novinski papir (stare novine iz remitende i škart koji je nastao već u procesu izrade novina u štamparijama), i podesili smo mašine u skladu s takvim papirom. Taj novinski papir, kao takav, je već u startu napravljen putem reciklaže. Ne koristimo papir na kojem su štampani tabloidi. Smatramo da je grafit koji koristimo veoma kvalitetan, jer firma od koje ga nabavljamo, snabdeva grafitom nadaleko poznatu kompaniju Koh-i-Noor, i naravno, poslali su nam kompletne laboratorijske izveštaje o zdravstvenoj bezbednosti njihovog proizvoda. Za olovke u boji, ta firma proizvodi čak sedamdesetdve nijanse boja. Mi koristimo samo „klasične boje“ iz njihovog asortimana ponude. Trenutno koristimo grafit tvrdoće HB, a imamo u planu da proširimo asortiman grafitnih olovaka i sa drugim tvrdoćama. Olovke su u pakovanju od šest komada, a bojice su u pakovanju od dvanaest boja. Naše olovke se lako režu, dugo traju i zahvaljujući kvalitetnom grafitu, omogućuju ugodno crtanje i pisanje“, kaže Dragan.

O interesovanju tržišta za reciklirane olovke od papira i njihovom obimu proizvodnje koji mogu da postignu, Dragan kaže da su trenutno u mogućnosti da proizvedu šest do osam hiljada olovaka dnevno. Počeli su sa prodajom u avgustu ove godine. Pre toga su pratili potrebe tržišta na ovom polju, tako da je bio u prilici da boravi na jednom prestižnom sajmu u Francuskoj, gde je upoznao neke bitne ljude, i predstavio im njihove proizvode kojima su oni bili oduševljeni.

„U martu ove godine, trebalo je da se održi sajam grafike u Beogradu, koji je otkazan zbog korone, a čovek sa kojim smo potom uspostavili saradnju je Nemac Karl Kalinger, bivši, dugogodišnji generalni direktor nadaleko poznatog „Pelikana“ koji je tada, u martu ipak došao u Beograd. Poslali smo im naše proizvode-uzorke, u kutijama sa opisom na nemačkom jeziku, i feedback je bio njihovo oduševljenje našim proizvodima. Što se tiče naše zemlje, nismo dobili nijednu lošu recenziju. Možemo slobodno reći da je ovakav način naše, gotovo ručne proizvodnje, veoma jedinstven u svakom pogledu, i sasvim sigurno ne postoji u razvijenim evropskim zemljama, jer za njih ne bi bio isplativ. U EU, ovakav vid posla nije isplativ. Kinezi su se čak nama nudili da za nas proizvode olovke, ali mi naravno, nismo to želeli. Bilo je i nekih sumnji da se naše olovke proizvode u Kini, koje su odmah „pale u vodu“, jer sve naše olovke su jedinstvene, svaka za sebe, i ne možete naći iste, a i od novina su koje su štampane na ćirilici. Naše olovke su izrađene po ekološkim standardima i nisu skupe“, istakao je Dragan.

Foto: Irena Stevanović

Korišćenjem netoksičnih materijala u procesu proizvodnje, uz reciklirni papir i minimalnu potrošnju energije, sasvim sigurno ova mlada kompanija se svrstava među one koji brinu o zaštiti životne sredine, o kojoj svakako treba da bude dobrih „zapisa“ na modernim stranicama konzumentskog društva.

Tekst: Miloš Ćirković
Fotografije: New Pen, Ana Radojković i Irena Stevanović

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

.

ByAdmin

ŽIVIMO U “URBANOJ RERNI”

Gradovi čine jedan posto svetske površine, troše 78 % energije a proizvode 60 % ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Iz godine u godinu, primetno je širenje gradova, sve manje je zelenih površina, a sve veći broj stanovnika – sve to utiče na povećanje temperature u urbanim sredinama. Zbog svega navedenog, predviđanja su da će u budućnosti u gradovima biti znatno toplije, u odnosu na njihovu okolinu. Zbog toga se u poslednje vreme sve više govori o urbanoj klimi. O ovoj temi ragovarali smo sa dr Draganom Miloševićem, docentom na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

“Urbana klima je najbolji dokaz čovekovog uticaja. Kako smo izgradili naselja i kako su se ona razvijala, naš otisak i uticaj na klimu je sve veći. Glavni pokazatelj urbane klime je fenomen urbanog ostrva toplote, drugim rečima, grad je znatno topliji u odnosu na svoju prirodnu okolinu. Čovek je podigao naselja, izgradio zgrade, puteve, prakinge, i za to je utrošeno mnogo asfalta, čelika, betona, stakla. Svi ti materijali upijaju znatno više sunčeve toplote nego neko zemljište, na kom raste trava, zelenilo, usevi… Samim tim, ako ta urbana površina više upije toplote, ona će je više i emitovati u atmosferu, i zagrevaće se grad. Zato kažemo da živimo u “urbanoj rerni“. Čim izađemo iz grada, osetimo razliku između regionalne i urbane klime unutar grada.”

Projekcije pokazuju da će do polovine ovog veka 70 % stanovnika na planeti živeti u gradovima. Kako život u gradu učiniti podnošljivijim, prijatnijim?

„Nažalost, posebno u zemljama u razvoju, kao što je Srbija, i dalje se više ceni sivo, nego zeleno, parkovi su nužno zlo. I do god razmišljamo da li napraviti park ili parking, bićemo u problemu. U razvijenim državama, zelenilo se čuva a zelene površine se uvećavaju. To moramo i mi primeniti, jer urbana klima sve više negativno utiče na čoveka, i ako ne ozelenimo gradove da budu “ecofriendly” – biće sve teže živeti u njima. Već je dokazano da u gradovima toplotni talasi utiču na smrtnost stanovništva, posebno starijih. Ta toplota je nevidljiva, za razliku od poplava, kada imamo dosta upečatljiv hazard a toplotni talasi i njihov efekat prođe nezapaženo u javnosti, tako da se ne vodi računa o njihovim negativnim uticajima.”

Tokom leta, život u urbanim sredinama postao je nezamisliv bez upotrebe klima-uređaja, što dodatno povećava temperaturu u gradu a istovremeno se emituje i više ugljen-dioksida u atmosferu. Koliko sve to utiče na urbanu klimu, i šta je rešenje?

“Zaista je došlo vreme da se danas, bez korišćenja klima-uređaja, ne može normalno živeti, posebno tokom toplotnih talasa koji su upravo posledica urbane klime. U tim situacijama, rashlađujemo se klima-uređajem, koji izbacuje toplinu iz stana i dodatno zagreva i ovako toplu atmosferu, dodatno emituje gasove s efektom staklene baste, jer nažalost struja koju koristimo je najčešće iz prljavih izvora. Tako da je to jedan ciklus u kom se vrtimo ukrugu, koji postaje sve teži i gori za planetu. Jedno od rešenja je da urbane sredine učinimo što prirodnijim, koliko je to moguće. Jedan od dobrih primera su zeleni zidovi i krovovi, koji znatno utiču na smanjenje korišćenje klima-uređaja. Ako pokušamo da ulažemo u zelenu infrastrukturu ili neku dodatnu plavu infrastrukturu, kao što su npr. fontane, prskalice – uticaćemo na smanjenje zagrevanja a samim tim ćemo trošiti i manje struje, a i manje ćemo zagađivati vazduh u gradu.”

Da li i koliko urbana klima utiče na globalnu klimu?

„Urbana klima je lokalni fenomen i ispoljava se unutar grada, ali svakako utiče i na regionalnu i na globalnu klimu. Stanice koje se koriste za analizu globalnih podataka, nalazi se unutar gradova. Naravno, da će takve stanice pokazivati nešto višu temparaturu a to je imput za globalnu kalkulaciju. Problem je što su neke stanice bile na rubu grada ili izvan grada a širenjem naselja one se sada nalaze u gradu. Teško je razdvojiti urbani signal u odnosu na globalne cikluse i globalne promene klime. Naravno, naučnici i statističari pokušavaju da uklone taj urbani efekat i zadrže samo prirodni signal ali to je teško razdvojiti.”

Istraživačka tim Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu godinama se bavi urbanom klimom s akcentom na Novi Sad. Da li se menja klima u Novom Sadu, šta kažu vaša istraživanja?

Foto: GettyImages

“Imamo podatke za poslednjih nekoliko godina. Grad je takav da ima svoju mikroklimu. Svaki deo grada ima drugačiji signal. Imamo stanice u centru, na Limanu, Petrovaradinu, Grbavici, Klisi… Ako pojedini delovi grada imaju više zelenila, između zgrada postoji veći slobodan prostor – tu je temperatura niža i biće prijatnije za život kao što su npr. Limani. Grbavica je gusto izgrađena, to je urbano ostrvo toplote jer nedostaje zelenila. Tu se oseti najjači efekat urbane klime. U Novom Sadu, u toku toplotnih talasa noću, bude od 10 do 12 stepeni toplije u odnosu na Rimske Šančeve ili na prirodne delove oko grada. U gradu je za 10 stepeni toplije u odnosu na 10 km izvan grada, to je mala razdaljina a velika razlika u temperaturi .Mi, osim temperature, pratimo i vlažnost vazduha i primećuje se da u gradu postoji i manja vlažnost zbog manje zelenih površina.Takođe smo pratili i urbane poplave i otkrili kritične lokacije gde urbane mikro depresije utiču na akumulaciju atmosferskih padavina. Ono što trenutno radimo jeste podizanje zelenog zida i zelenog krova na školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu. Na tom primeru pokušaćemo da izračunamo koliko zelena infrastruktura utiče na uštedu energije unutar zgrade, merićemo klimatske elemente unutar i izvan zgrade, da vidimo kako ta zelena površina utiče na promenu temperature, vlažnosti, na pravac vetra itd… Na školi će biti postavljeni i solarni paneli, tako da ćemo za održavanje infrastrukture koristiti prirodne izvore energije. Ovo radimo u okviru prekograničnog projekata sa Hrvatskom “GreEnergy” koji se odnosi se na ozelenjavanje gradova, odnosno razvoj i promociju energetske efikasnosti i održive životne sredine u urbanim sredinama. Imaćemo tako ogledni primer u Novom Sadu i u Osijeku.”

Istraživanja o temperaturi i vlažnosti vazduha kao i padavinama urađena su zahvaljujući pregograničnim projektima sa Mađarskom. Reč je o projektima Urban-Path i Urban-Prex. Šta je Novi Sad time dobio?

“Dobili smo dve velike mreže – mrežu za praćenje klimatskih parametara temperature i vlažnosti i mrežu za praćenje padavina u različitim delovima grada, i Novi Sad je dobio tri sistema rane najave. U gradu postoji mreža od 27 mernih stanica za merenje temperature i vlažnosti, u različitim delovima grada, tako da smo pokrili lokalne klimatske zone od Grbavice, svih Limana, Telepa, Petrovaradina, Klise do Sremske Kamenice. Imamo stanice i izvan grada, i tu smo mogli da “osetimo” toplotni puls grada, da vidimo koji delovi i kada su najugroženiji od viška toplote. Sad imamo jednu dobru sliku na osnovu koje se, u pojedinim delovima, može uticati na izgradnju, da se traže obavezni zeleni elementi na zgradama kako bi se smanjio negativan uticaj da se ne bi pogoršalo stanje. Na našim sajtovima, građani mogu unapred da vide (do 48 sati) u kojim delovima grada se očekuju obilne padavine i gde su moguće poplave. Ti podaci su javno dostupni. Grad i JKP “Vodovod i kanalizacija”, sa kojima sarađujemo, imaju pristup našim prognozama i modelu, tako da na vreme mogu da reaguju i vide koji deo grada je ugrožen. Dobra stvar ovih projekata je da je 85 % budžeta za sisteme rane najave novac dobijen iz fondovi EU. Nadam se da ćemo u budućnosti kroz slične projekte unaprediti kulturu stanovanja, urbanu klimu u gradu i podići svest građana. Određeni sektori i javna preduzeća u gradu već koriste naše podatke ali mislim da tom polju treba još mnogo da se napreduje. Krajnji cilj urbane klime je da se poboljša život čoveka u gradu, kao i da se rezultati primene u arhitekturi i urbanom planiranju, da ukažemo koji delovi grada su najugroženiji od toplotnih talasa, od padavina, vetrova, i da na osnovu toga grad i gradske institucije planiraju razvoj tih delova grada. Ako se planira grad bez klime, neće biti dobra situacija.”

Temperatura u Novom Sadu raste, vlažnost je manja a šta kažu vaša istraživanja u vezi sa količinom padavina?

„Padavine su varijabilne. Morate imati niz duži od 20 do 30 godina kako biste uhvatili određene trendove. Naša mreža radi više od godinu dana i pratićemo situaciju i ubuduće. Dosad smo uočili da grad, na neki način, “uhvati” određenu količinu oblaka, veže za sebe i dobije određenu količinu padavina, posebno severni deo grada prema Klisi i Temerinu.Treba nam nekoliko godina,više sezona da uhvatimo signal kako grad utiče na padavine, jer to je i u svetu manje istraženo područje u odnosu na temperature.”

Novi Sad ima dve mreže – za merenje temperature i padavina, što je dobra osnova za buduće planiranje razvoja grada. Kakva su iskustva u svetu, kako veliki višemilionski gradovi utiču na urbanu klimu, ima li pozitivnih primera?

Foto: Pixabay / moritzklassen

„Što se tiče urbane klime, ističe se Honkong. Tamo se ulaže veliki novac u istraživanja, decenijama postoji velika mreža za merenje temperature, vlažnosti i vetra u svim delovima grada, i na osnovu tih podataka rade planiranje grada. Površina Honkonga je ograničena i grad se širi u visinu, raste broj stanovnika i njima su dragocene informacije o urbanoj klimi, jer oni svoje planiranje zasnivaju upravo na tim podacima. Oni žele da povećanje stanovništa ne utiče negativno na život u gradu, nego da kroz dizajn i planiranje utiču na ublažavanje tih negativnih efekata. Dobro rade i u Feniksu u Arizoni. Oni koriste mobilna mikrometeorloška kolica i rade mobilna merenja. Razvili su model mikrometeoroloških kolica i mi ćemo preko najnovijeg projekta “GreEnergy” to isto uraditi. Imaćemo dvoja kolica da analiziramo mikroklimu. Gradovi koji dobro koriste podatke urbane klime za svoj razvoj su Amsterdam i Pariz, a u Kanadi je to Toronto.

Klima će se menjati, i sve više stanovnika živeće u gradovima. Samim tim naše ponašanje i urbano planiranje moramo prilagoditi onom što nas čeka. Novi Sad ima dobre osnove, imamo podatke o temperaturi i vlažnosti, padavinama, poplavama, a u budućnosti ćemo imati mikro podatke za različite delove grada. To je odlična osnova da se ti podaci primene za arhitektonska i urbana rešenja, u cilju poboljšanja kvaliteta života u Novom Sadu“, zaključio je dr Milošević.

Tekst: Dragana Ratković
Foto: Pixabay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

OD ELEKTRO-OTPADA DO NOVIH PROIZVODA

Možemo li zamisliti današnji život bez raznih korisnih električnih i elektronskih uređaja i gedžeta koji nas okružuju, i koje non-stop koristimo, što bi neki rekli – oka ne skidamo s njih? Da li je i vaš odgovor – „Vrlo verovatno, ne!“? Je li savremeni čovek postao zavistan od ovakvih naprava za ovo ili ono? Možda i vi mislite – „Vrlo verovatno, da!“? Sigurno bismo mogli i zamisliti život bez gomile elektronskih „tehnoloških novotarija“, ali verujem da bi se na njega, veoma, veoma teško navikli.

Možda baš kao u većini prisutnih pošalica i viceva koje uvek prate „mentalna stanja nacija“, poput onog gde razgovaraju dvoje supružnika o životu, i umiranju bez patnje (eutanaziji) i gde muž moli suprugu, da ako ikad dođe u takvo zdravstveno stanje u kom bi on „vegetirao“ kao biljka, zahvaljujući aparatima, ona isključi sve te uređaje koji bi ga održavali u takvom životu, jer to nije život… I tada bi supruga, po prvi put sa divljenjem pogledala svog obolelog, bledunjavog muža, ustala, i isključila TV, DVD plejer, internet, PC, MP4 plejer, plejstejšn, bežični ruter, iPod, iPad, uzela mu android telefon, a GPS navigaciju i elektronsku muštiklu, zajedno sa ludim ogledalom (Funny mirror), sa zadovoljstvom ostavila u duboku kutiju u ostavi. Kažu da nesrećni čovek umalo nije umro! Šalu na stranu, ali…zavisnost je prisutna. Za mnoge je to životni standard koji nameće tehnološka revolucija, pa nećemo valjda kaskati za njom…

I STARI UREĐAJI IMAJU VREDNOST

Milijarde i milijarde raznih elektronskih uređaja na planeti, na usluzi je čoveku. Mnogi takvi uređaji ne dožive ni svoj upotrebni kraj (tehnički rok trajanja), a već bivaju zamenjeni njegovim „naslednikom“ na tržištu, koje nas nemilosrdno bombarduje u sve dužim reklamama po medijima. I šta mi uradimo? Nabavimo nove uređaje, iako nam i oni stari, još dobro i sigurno služe. Zavisnost? Navika? Večita želja za nečim novim? Kako god, dok „stari“ uređaji postaju višak, neki do juče korišćeni pronađu nove vlasnike, dok mnogobrojni prvobitni vlasnici, ne znaju šta će s njima.

Treba znati da svi takvi uređaji imaju i dalje neku vrednost, iz prostog razloga što se mogu reciklirati. Određenim načinima tehnoloških postupaka u specijalizovanim postrojenjima, od rashodovanih elektičnih i elektronskih uređaja (EE), mogu se dobiti (reciklirati) mnoge njihove osnovne komponente (sirovine), koje se iznova mogu koristiti u nekim novim proizvodnim procesima. Najmanju vrednost imaju uređaji kada ih ljudska bahatost odbaci na za to nepredviđena mesta (pritom mogu biti veoma opasni po živi svet u prirodi). Nisu retki slučajevi gde možemo videti primere nesavesnog odbacivanja EE otpada u prirodu, ili na nesanitarne deponije. Prizori odbačenih televizora i kompjuterskih monitora sa katodnim cevima, razbijenih ekrana, odbačenih, ispražnjenih akumulatora. Nisu nepoznate i scene odbačenih, plutajućih frižidera, kako ih vodene struje raznih reka nose stotinama kilometara, a koji u svojim krhkim cevima, radnih komponenti, sadrže freon koji je veoma toksičan po živi svet i ozonski omotač.

OPASNE SUPSTANCE

Foto: Pixabay

Po nekim podacima, potencijalna toksičnost freona jednog frižidera, jednaka je količini izduvnih gasova automobila za godinu dana. Nije teško zamisliti kruženje toksičnosti preko vode i vazduha, zagađenog zemljišta, potencijalne hrane, do čoveka, koji bez vode, biljaka i vazduha ne može. Slično je i sa svim ostalim kategorijma EE otpada i njihovih opasnih komponenti koji ljudskom nebrigom, kao i neadekvatnim skladištenjem uništavaju životnu sredinu i zdravlje mnogih ljudi.

EE otpad sadrži mnogo opasnih supstanci koje su štetne po zdravlje i koje ugrožavaju životnu sredinu, a najprisutnije su: olovo, živa, šestovalentni hrom, kadmijum, berilijum, barijum, PVC plastika… U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa ih operateri, nakon izdvajanja iz EE otpada, izvoze najčešće u zemlje Evropske unije gde se dalje zbrinjavaju u specijalizovanim fabrikama.

RECIKLAŽNI CENTRI

Savremena društva imaju rešenje za sve ove probleme. Prva stvar koja je veoma bitna je imanje svesti o tome kako postupati sa ovakvim vrstama otpada, kao i shvatanje da EE otpad, koji i dalje ima neku materijalnu vrednost, može i treba da se reciklira, jer na taj način brinemo i o sebi i o zaštiti životne sredine.

U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da u Srbiji postoji desetak firmi koje se bave tretmanom EE otpada. Njihova postrojenja za reciklažu se nalaze u Nišu, Beogradu, Pančevu, Valjevu, Šapcu, Irigu, Aleksincu, Kragujevcu i Ćupriji. Reciklažni centri u ovim gradovima samostalno sakupljaju jedan deo otpada, dok drugi deo stiže od desetina firmi koje se bave sakupljanjem EE otpada, kao i od mnogobrojnih sakupljača, fizičkih lica. Na ovim poslovima je upošljeno nekoliko hiljada ljudi. Gde su Srbija i njeni građani na polju osvešćenosti i recikliranja EE otpada u odnosu na naše okruženje, Suzana Obradović kaže da iz godine u godinu građani u našoj zemlji su sve odgovorniji prema životnoj sredini i spremniji da predaju kućne uređaje na reciklažu, kao i firme koje su tokom svog poslovanja generisale ove vrste otpada.

„U prilog tome govore i sve veće količine koje se recikliraju. U 2019. godini, u reciklažnim centrima je prerađeno više od 35.000 tona EE otpada, a to je oko 5 kg po glavi stanovnika, što je odličan rezultat. I ostvaren je rast od 10 % u odnosu na 2018. godinu kada je reciklirano 32.000 tona. Očekujemo da će i u 2020. biti reciklirane značajne količine EE otpada. Zbog epidemije korona virusom, dosta ljudi je imalo više vremena, pa su se posvetili raspremanju podruma, ostava, garaža, gde obično u raznim skladištima, ostavljaju dotrajale računare, televizore i druge uređaje u slučaju da zatrebaju, ili ne znaju u tom momentu šta da rade sa njima, pa ih kasnije zaborave. Iako je bilo otežano raditi za vreme vanrednog stanja, reciklažni centri su se prilagodili novim uslovima. Preuzimali su EE otpad i prerađivali ga u postrojenjima. Najviše se recikliraju veliki kućni aparati poput frižidera, zamrzivača, veš mašina, potom televizori, video i audio oprema, IT i telekomunikaciona oprema, električni i eletronski alati itd.” pojašnjava Suzana Obradović.

KAKO FUNKCIONIŠE SAKUPLJANJE EE OTPADA?

Foto: Pixabay

 

Naravno, kao i u svemu što čovek obavlja, i ovde su poželjna mnoga unapređenja kako bi ceo sistem funkcionisanja tekao glatko i sa lakoćom. Na koji se to način postiže, naša sagovornica objašnjava da je potrebno da sistem funkcioniše na svim nivoima. Nadležnost i obaveza lokalne samouprave je da uređuje i organizuje odvojeno sakupljanje otpada, pa i EE otpada. U gradovima i opštinama nije razvijen ovaj sistem sakupljanja, i uglavnom se sporadično organizuju akcije prikupljanja ove vrste otpada od građana.

„Važno je da lokalne samouprave organizuju centre za sakupljanje EE otpada, tj. mesta gde građani mogu da predaju svoje dotrajale uređaje. Ovo je posebno značajno za male kućne aparate koji bi građani lako mogli da donesu jer ovi uređaji obično završavaju u kontejneru. Za velike kućne aparate, građani obično ne mogu da obezbede transport, i za njih bi trebalo da lokalne samouprave tj. javna komunalna preduzeća, organizuju preuzimanje od građana.

Osim lokalnih samouprava, u sistem sakupljanja bi trebalo da se uključe i distributeri EE opreme, odnosno prodavci, jer su oni prema sadašnjim propisima dužni da preuzimaju otpadnu opremu iz domaćinstva, od krajnjeg korisnika, koji kod prodavca nabavlja novu opremu”, istakla je Suzana Obradović.

ŠTA SE MOŽE DOBITI OD STAROG FRIŽIDERA?

Kakve se sve sirovine mogu dobiti postupkom reciklaže, koliko je sve to ekonomski isplativo, i da li je ekološki prihvatljivo, Suzana Obradović kaže da se reciklažom EE otpada dobijaju različiti materijali. Neki od njih imaju dalju upotrebnu vrednost, dok se neki ne mogu ponovo iskoristiti, već moraju da se odlažu, a takođe postoje i komponente koje sadrže opasne materije i moraju se na poseban način zbrinjavati.

Ilustracije radi, reciklažom frižidera dobijaju se: plastika, gvožđe, obojeni metali (aluminijum i bakar), pur pena i freon. U njemu može biti i stakla, gume, sijalica, kablova. Metali i obojeni metali, imaju upotrebnu vrednost, pa se dalje plasiraju u livnice. Plastika se plasira na domaće i strano tržište.

Gas freon, koji stvara efekat staklene bašte, veoma je opasan po životnu sredinu jer trajno oštećuje ozonski omotač. Zato je važno pravilnom reciklažom izdvojiti freon. Za taj proces neophodna je savremena tehnologija, koja omogućava prevođenje freona iz gasovitog u tečno stanje, i potom njegovo sakupljanje u određene namenske sudove. On se transportuje u postrojenje za trajno zbrinjavanje freona u Nemačkoj, gde se od ovog gasa dobijaju nove hemikalije koje je moguće ponovo upotrebiti. Na ovaj način se od otpada dobijaju novi proizvodi, koji imaju mogućnost upotrebe na način bezbedan za životnu sredinu.

KOMPLEKSAN POSAO

O tome koliko je ekonomski a koliko ekološki isplativ postupak recikliranja EE otpada, kao i proizvodnja nekih novih, potrebnih proizvoda, Suzana Obradović kaže da tretman EE otpada je kompleksan posao i zahteva velika ulaganja u savremena postrojenja, kao i konstantno povećanje standarda poslovanja i napredak tehnologija. Kako bi ovaj posao bio održiv, odnosno otpad mogao da se sakupi, preradi na adekvatan način i opasne materije izvezu, prema zakonskoj regulativi, država isplaćuje podsticajna sredstva za tretirani EE otpad. Međutim, problem je što se ta podsticajna sredstva isplaćuju sa velikim zakašnjenjem, i isplaćuju se u manjem iznosu nego što je prerađeno otpada, tako da to predstavlja nepredvidivo poslovanje za reciklažnu industriju. S obzirom na to, da namenskog novca ima jer funkcioniše naplata ekološke takse, po principu „zagađivač plaća”, a i da je počelo da radi novo Ministarstvo zaštite životne sredine, očekujemo da će pitanja od značaja za životnu sredinu, pa samim tim i reciklažnu industriju, početi da se ubrzano rešavaju”, konstatuje Suzana Obradović.

U Zakonu o upravljanju otpadom se između ostalog kaže: „Upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa“. Koliki je i gde je taj opšti interes, prosudite sami.

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

ALARM ZA KLIMATSKU ODGOVORNOST UVELIKO ZVONI

Svojevremeno se smatralo da će klimatske promene biti problem daleke budućnosti, te iako se dogode – neće imati uticaja ni na čoveka kao ni na svet oko nas. Međutim, godinama unazad, ekstremni događaji poput velikih požara, poplava, erozija zemljišta, oluja i talasa tropskih vrućina naterali su sve nas da porazmislimo i upitamo se da li su te pojave zaista normalne ili pak dolazi do promene klime. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, u poslednjih 15 godina temperature i kod nas evidentno rastu. Takođe je dokazano da se globalno zagrevanje ne događa samo od sebe i da je de fakto posledica uticaja čoveka.

Zbog čega je važno da šira javnost shvati važnost klimatskih promena, kako izgledaju edukacije iz ove oblasti i kome su namenjene – pitali smo Bojanu Bogojević, diplomiranu pravnicu i UN akreditovanog edukatora za klimatske promene.

DIREKTAN PRISTUP

„Izuzetno je neophodno da javnost ozbiljno shvati pitanje klimatskih promena, jer to je jedna složena oblast koja bez diskriminacije pogađa sve nas, a posledicama već uveliko svi svedočimo. Jednostavno je, bez ozbiljnog shvatanja – nema napretka i nema budućnosti.

Kao i uvek kada se suočavamo sa nečim novim, imamo nevernike, teoretičare zavere i predlagača instant rešenja, sve to zato što klimatske promene od nas zahtevaju promene načina razmišljanja, delovanja i prihvatanje lične odgovornosti i krivice.

Moj pristup je veoma direktan. Suočim ih sa nimalo lepom slikom o budućnosti u kojima njihovih unuka možda nema, gde vladaju bolesti, glad, žeđ, ratovi i migracije zbog hrane i egzistencije. Kada ljude suočite sa mogućnošću smrtnog ishoda, kojem već uveliko svedoče, izuzetno brzo počinju da zapitkuju i, verujte, zaista žele da se edukuju. Naravno, nije moguće dopreti do svih odmah. Ali strpljiva sam i veoma uporna. O tome svedoči i da sam 2019. dobila međunarodnu nagradu Books for Peace – Special Award 2019 za važnu ulogu u zaštiti sveta i zemlje, kroz društvenu predanost klimi“, navela je Bogojević.

EDUKACIJA JE JAKO VAŽNA

Klimatske promene utiču na naš život u svakom pogledu. Ne postoji nijedan sistem koji nije njima pogođen. Utiču na ekosistem, ljude, urbane sisteme, ekonomske i socijalne sisteme.

“Moje kolege u Ujedinjenom Kraljevstvu i Emiratima već uveliko edukuju učenike u školama i studente na univerzitetima o klimatskim promenama. Sve više ima zainteresovanih i u EU zemljama za ovu edukaciju, koja je izuzetne važnosti, jer vrlo brzo će današnji učenici biti ti koji će trebati da preduzimaju važne odluke za svoje zemlje.

Ali, kao neko ko je završio poslediplomske studije Korporativnog upravljanja, želim da edukaciju iz oblasti klimatskih promena i održivog razvoja uvedem u svaku kompaniju i da doprinesem uvođenju novih standarda. Vreme je da se korporativno upravljanje ozbiljno pozabavi održivim razvojem i klimatskim promenama. Jer jedni bez drugih ne mogu da postoje“, smatra Bogojević.

ŠTA JE SA ZAKONOM O KLIMI?!

Bogojevićeva podseća da građani Srbije nisu bili apsolutno nezaštićeni i bez zakonske regulative. Zakon o zaštiti životne sredine postoji još od 2004. sa poslednjim izmenama i dopunama iz 2018. a Zakon o zaštiti vazduha je usvojen 2009. sa izmenama i dopunama iz 2013. godine, dok Krivični zakonik u glavi 24 u 18 članova uređuje krivična dela protiv zaštite životne sredine.

Nacrtom Zakona o klimatskim promenama Republika Srbija treba da uspostavi sistem za monitoring, izveštavanje i verifikaciju (MRV) podataka i informacija od značaja za oblast klimatskih promena, a kao ključnog preduslova za održivo planiranje i smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.

„Kao pravnik važno je da istaknem da je najveći izazov implementacija zakona, odnosno njegovo sprovođenje. Naročito je važno istaći da smo pregovaračku poziciju za poglavlje 27, koje se tiče klimatskih promena, podneli kada je EU predsedavala njena najmlađa članica – Republika Hrvatska, a da se svet ubrzo suočio sa izazovom pandemije COVID-19. Za našu zemlju je veoma izazovno to što je ova pregovaračka pozicija podneta u trenutku kada se EU zalaže za Carbon Neutrality i Green New Deal i u momentu kada je izabrani predsednik USA Džo Bajden najavio povratak USA u Pariski sporazum.

Bitno je da shvatimo da nema jednokratnih i brzih, a uspešnih rešenja. Klimatske promene nisu počele danas i sigurno neće nestati sutra. Zbog toga je neophodno da učestvujemo svi, jer najslabijih karika ne sme da bude“, istakla je Bogojević.

UTICAJ POJEDINCA

Foto: GettyImages

Prema navodima naše sagovornice, svaki pojedinac svojim svakodnevnim aktivnostima može da doprinese ublažavanju klimatskih promena unošenjem malih, ali kontinuirano gledano, velikih promena. Tako na primer, za vreme pandemije ne bacajmo zaštitne maske gde i kako stignemo, ne stvarajmo deponije pored vodotokova ili na praznim parcelama, ne secimo šumu neplanski čak i kada je u našem vlasništvu, ne kupujmo više hrane nego što nam je potrebno, jer ta ista hrana vrlo brzo postane samo još jedna gomila na deponiji, vozimo manje, koliko je to moguće pređemo na obnovljive izvore energije, u prodavnicu nosimo višekratne cegere, gasimo sijalice u prostorijama gde ne boravimo, smanjimo pritisak na slavinama, ne držimo punjače za mobilne telefone u utičnica kada završimo sa punjenjem.

„Ovo su samo mali koraci koje svako od nas može da preduzme, bez nekih velikih izmena u dnevnoj rutini. Pomažući planeti Zemlji da „diše“, omogućavate i lepšu budućnost za sve nas. Naš alarm za klimatsku odgovornost uveliko zvoni i zaista nemamo vremena za gubljenje. Samo kontinuiranom aktivnošću na svim nivoima, možemo ostvariti uspeh kome, verujem, svi težimo“, zaključila je Bogojević.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Privatna arhiva, GettyImages, M. Ćirković

ByAdmin

KOD NAS NE POSTOJE CENTRI ZA RECIKLAŽU TEKSTILA

Danas, sasvim sigurno, ne postoji čovek na planeti koji ne koristi tekstil. Čak i ako uzmemo u obzir i pripadnike plemena Masai u Africi, čuvene lovce na lavove. I do njih je svakako došla civilizacija, i mogu se videti kako, pored kožnih delova odeće, koriste i tekstilne.

Tekstil je svakako maksimalno zastupljen u upotrebi savremenog čoveka. Obući sedam milijardi ljudi na planeti, reklo bi se nije lak posao. Ako tome dodamo i tekstilne proizvode koji su prekopotrebni u našim domovima, radnim mestima, institucijama – mnogo je to tekstila koji neko treba da proizvede.

ODEVNI PREDMETI PREPLAVILI PLANETU

Naravno, poslove tog tipa obavlja tekstilna industrija, upošljavajući milione radnika. Preradom vlaknastih sirovina i izradom tkanina, ova industrija se svakako oslanja na poljoprivrednu proizvodnju gde „nabavlja“ osnovne sirovine: pamuk, lan, vunu, svilu i jutu, a takođe, u novije vreme, materijale na bazi poliestera, koji su dizajnirani tako da u odnosu na navedene prirodne materijale, poboljšaju otpornost, trajnost i zadržavanje boje. Tako da su proizvodi od ovih materijala sa dodatkom sintetike (košulje, jakne, pantalone, čaršavi, deke, tapacirani nameštaj) bukvalno preplavili planetu u „astronomskim količinama“.

Svi oni se upotrebom habaju i imaju svoj rok trajanja. I svima njima je u osnovi zajednički jedan materijal – pamuk. Taj prekopotrebni materijal dobija se od biljke koja se tokom uzgoja tretira sa najviše pesticida od svih poljoprivrednih kultura. To svakako diže cene na njegovom tržištu, a te hemikalije, veoma toksično deluju na poljoprivredna zemljišta gde se uzgaja. Zbog tog se mnoge zemlje i ne bave proizvodnjom pamuka. Kinezi su ubedljivo najveći proizvođači na svetu, pa Amerika i Indija.

CIRKULARNA EKONOMIJA NA DELU

U razvijenim i ekološko osvešćenim zemljama svesni su ekonomske vrednosti pamuka, kao sekundarne sirovine, nastale sakupljanjem pohabanih materijala, jer znaju da modernim postupcima reciklaže mogu da dođu do nove količine upotrebnih vrednosti ove sirovine koju su sakupili i koju upotrebljavaju u izradi novih proizvoda. Cirkularna ekonomija na delu. Pamučni proizvod – proizveden, ostvaren profit, kupljen, potrošen, odbačen, ostvaren profit, recikliran, ostvaren profit prodajom nove sirovine, proizveden novi proizvod i ostvaren novi profit. I tako iznova, bez potrebe da se poljoprivredno „angažuju“ i kontaminiraju pesticidima, nove poljopriredne zemljišne parcele.

Mnoge strane kompanije, ekološki osvešćene, sakupljaju stare tekstilne materijale, a potencijalne sakupljače i donosioce tih materijala – odeće, na određen način stimulišu da to rade. Jedna od takvih je i kompanija H&M u Srbiji.

A KAKO JE U SRBIJI

Kod nas, nažalost, ne postoje centri za reciklažu tekstilnih materijala. U razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da legislativa u Srbiji još uvek stidljivo prepoznaje tekstilni otpad, i da zapravo ne postoje sistemska rešenja.

Ivana Jovčić, izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine

„Uskoro bi trebalo da bude objavljena javna rasprava o novoj nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom za period do 2025, tako da ćemo videti da li će sama strategija ponuditi neka rešanja. Važno je kako upravljamo otpadom kada on nastane, ali moramo biti svesni da je prevencija prvi korak u odgovornom upravljanju otpadom. Planovi prevencije moraju da budu sastavni deo nacionalnog zakonodavstva i da imaju proaktivni pristup, kako bismo mogli da učinimo nešto više u smanjenju otpada u Srbiji.

Finansiranje razvoja uspešnog sistema upravljanja otpadom počinje sa krovnim dokumentima poput Nacionalne strategije, ali nije dovoljno samo davanje okvira već i „spuštanje“ zakonodavstva na lokalni nivo, kao i obezbeđivanje adekvatne atmosfere u kojoj će kompanije moći da uzmu veće i raznovrsnije učešće u upravljanju otpadom. Prema Nacrtu Lokalnog plana upravljanja otpadom za Grad Beograd za period od 2021. do 2030. predviđa se spaljivanje ove vrste otpada, i u tom planu se konstatuje da ne postoji razvijeno tržište sekundarnih sirovina za ovu vrstu otpada i da je reciklaža tekstila kompleksna. To jeste tačno, ali ipak smatram da postoje bolja rešenja. Tako da smo pripremili i poslali gradskoj upravi primedbe na pomenuti plan, gde predlažemo uvođenje Programa smanjenja tekstilnog otpada za period 2021-2030. Predložili smo takozvane meke mere, kao što su: 1. Proširenje postojeće mreže sakupljanja sekundarnih sirovina; 2. Uspostavljanje sistema doniranja ispravne korišćene odeće; 3.Podrška inovacijama u sektoru tekstila; 4. Stalno informisanje i obrazovanje građana.

Takođe, potrebno je u nacionalo zakonodavstvo uvesti produženu odgovornost i za uvoznike i proizvođače tekstila i odeće. Dakle, oni bi trebalo da imaju obavezu, da u odnosu na količinu odeće koju su pustili na tržište, određenu količinu stare odeće prikupe i bezbedno odlože”, kategorična je Ivana, navodeći da pored toga, potrebno je promeniti sam dizajn odevnih predmeta – ne koristiti različite kombinacije materijala u proizvodnji tkanine. Na taj način bi sistem reciklaže bio značajno jednostavniji. Kupovina lokalnih, kvalitetnijih odevnih predmeta, koji možda jesu malo skuplji, na duže staze je održivija

ŽIVOT ODEVNIH PREDMETA KOD NAS

Foto: Pixabay

U okviru prvog zvaničnog društvenog istraživanja o životnom ciklusu odevnih predmeta u Srbiji, Centar za unapređenje životne sredine je došao do zanimljivih podataka, da se u Srbiji svake godine proda više od 80.000 tona odeće ili gotovo 12 kilograma po osobi.

„Najviše kupujemo hulahopke i čarape (8,3 komada), bokserice i gaćice (7,6 komada) i majice i potkošulje (5,4 komada). Ostali odevni komadi, poput košulja, bluza, haljina, pantalona i farmerki – kupuju se nešto ređe, između 2 i 3 komada godišnje, dok se jakne, kaputi, mantili i namenski komadi (ski odela, odela, kravate, bademantili) kupuju najređe. Odeću najčešće kupujemo u prodavnicama globalnih brendova (60,5 %), prodavnicama polovne odeće (16,2%), prodavnicama domaćih proizvođača (13,4%), a zbirno manje od 10 % nas kupuje preko interneta, na pijacama ili na nekim drugim mestima.

Kvalitet odeće je presudan za 54,5% ispitanika, dok 41,2% smatra cenu kao najvažniji faktor. Samo njih 4,3% kupuje odeću zbog trenda.

Međutim, skoro svaki treći ispitanik nosi pantalone i farmerke, trenerke i majice do 12 meseci. Ovaj podatak je zabrinjavajući, imajući u vidu da je za proizvodnju jedne majice potrebno 2.700 litara vode, a za jedan par farmerki vrtoglavih 10.000 litara“, navodi Ivana, i još dodaje: „Kada više ne žele da nose pojedine odevne komade, više od 55% ispitanika poklanja odeću, dok 16 % najčešće je čuva u ormaru, a s druge strane, skoro 16 % ispitanika najčešće donira. Najmanji broj ispitanika nastoji da je proda (2,2 %), oko 7 % menja namenu odeći, dok je gotovo 4 % baci. Nešto manje od polovine ispitanika (49 %) upoznato je sa nepovoljnim uslovima u kojima se proizvodi odeća. Međutim, tek svaki treći ispitanik ima određeni uvid u energetsku rasipnost modne industrije.

Iako je 55 % upoznato sa fenomenom brze mode, vidimo da dolazi do pada procenta upućenosti kada se radi o navedenim pojavama koje su povezane sa brzom modom. To je razumljivo, imajući u vidu da su ljudi načelno upoznati sa nekom pojavom, ali taj stepen se smanjuje kada se radi o njenim konkretnim ishodima i posledicama. Iz istraživanja se jasno vidi da javnost nije ni približno dovoljno upućena i zainteresovana za sve ono što modna industrija, kroz brzu modu, donosi sa sobom. Višestruke društvene protivrečnosti i moralna nepravednost brze mode, kao i njena očita pogubnost po životnu sredinu, nisu u javnosti prisutne u onoj meri u kojoj to ona zaslužuje. Shodno tome, veoma je važno da javnost postane osetljivija i svesnija o sklopu svega onoga što brza moda implicira”, zaključila je naša sagovornica.

Više detalja o ovom izuzetnom istraživnju možete pročitati na: https://greenfest.rs/publikacije/Analiza_istrazivanja_o_zivotnom_ciklusu_odevnih_predmeta_u_RS.pdf

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KOMPOSTIRANJE ZA POČETNIKE

Prikupljanje biljnih otpadaka iz procesa biljne proizvodnje ili tokom pripremanja hrane i prerada – do nove upotrebne vrednosti, nije neko novo otkriće. Svako ko je imao iskustvo života na selu ili bar u kući, oprobao se u tome ili je bar video kako su to drugi radili. Zanimljivo je da za kompostiranje nije čak ni neophodno da imate dvorište ili baštu.

ŠTA JE KOMPOSTIRANJE?

Jasno je da kompostiranje nije ništa novo jer se u organskoj proizvodnji kompost vrlo dugo i često koristi. Zapravo, kompostiranje je, objašnjeno jezikom hemijskih procesa, aerobno razlaganje organske materije koje se dešava i bez čovekovog učešća tokom kruženja u prirodi, procesima raspadanja i razlaganja. Kompostiranjem mi samo smanjujemo svoj dug prema prirodi od koje uzimamo svake godine sve više.

U zavisnosti od materijala koji su baza za kompostiranje, razlikujemo više vrsta komposta: kompostni stajnjak, glistenjak, kompost od biljnog industrijskog otpada, gradskog zelenog otpada, a najčešće je baštenski kompost, nastao od zdravog organskog otpada iz domaćinstva, restorana i sl. Kompost, gotovi proizvod procesa kompostiranja, služi kao đubrivo, i kao materijal za zastiranje zemljišta a u prirodi na mestu nastajanja je sastavni deo zemljišnih slojeva.

Pored toga što kompostiranjem regulišemo količinu biljnog otpada, ono rešava još jedan krupan problem. Naime, deponije na kojima završava velika količina organskog otpada, veliki su proizvođači metana i drugih gasova staklene bašte. Metan je višestruko moćniji od CO2. I upravo je on uzrok samozapaljivanja deponija, posebno tokom letnjih meseci, kada se i inače razvijaju visoke temperature.

KAKO NAPRAVITI SVOJ KOMPOST?

Najbolje je to raditi u dvorištu ili bašti. Osnovne materijale već tu imamo – lišće, suvu travu i biljne ostatke tokom procesa proizvodnje, grančice, često i piljevinu; zeleni deo tj. otpad iz kuhinje. Dovoljno je ograditi deo u dvorištu, gde već postoji i zemlja i mikroorganizmi neophodni u ovoj preradi jedne hranljive vrednosti u drugu. Malo “zahtevnija“ je situacija ako nemate dvorište a želite da kompostirate u stanu ili na balkonu. Predrasuda od koje ljudi često polaze je da kompostiranje zahteva veliki prostor i da je kompostiranje nešto prljavo što jako smrdi. Može se i to desiti, ali to znači da se u procesu potkrala neka greška. Ko radi taj i greši, sve se može popraviti.

Možete krenuti od posude (čak iako imate veći prostor, prosto da biste lakše pratili šta se dešava). Ta posuda je sada vaš komposter u kojem mikroorganizmi razlažu, raspadaju materiju koju mi ubacujemo kombinujući je. Bitno je uočiti razliku između raspadanja, odnosno razlaganja i truljenja. Ako se desi da iz neke potkradene greške vaš materijal počne da truli, onda se može pojaviti i neprijatan miris, odnosno smrad. Kompostiranjem materije se razlažu na sadržaj materija koje inače već imaju i u kombinaciji sa ostalima, dobijaju novu teksturu, sastav i kvalitet. Neka vaša posuda ima 10-30 l. Iako ne podržavam korišćenje plastike, u ovom slučaju je bolje rešenje plastična posuda (sa oznakom da je upotrebljiva za hranu), nego drvena ili metalna, a još bolji izbor je glinena, neka veća saksija ili žardinjera. S obzirom na to da je to aerobni proces, zahteva vazduh odnosno kiseonik, neophodno je otvaranjem rupica omogućiti dotok vazduha. Naravno ne preterivati.

ŠTA SE STAVLJA U KOMPOSTER?

Ben Kerckx /Pixabay

Kao sadržaj komposta ne koristi se kuvana, konzervirana i začinjena hrana, citrusi jer su prepuni fungicida što bi štetilo našim mikroorganizmima, ostaci luka zbog mirisa, lišće nekih drvenastih vrsta (orah i četinari). Korisno je dodavati sitno izmrvljene ljuske od jaja i talog od kafe, ali umereno. Nije štetno dodavati dlake, papirnate maramice i ubruse, papirne slamčice, drvene štapiće za sladoled, štapiće za uši od bambusa, četkice za zube takođe ili krpene materijale od bambusa. Izbegavati dodavanje previše trulog sadržaja jer će poremetiti status mikroorganizama i proces raspadanja pokrenuti u pravcu truljenja, što je za naš kompost nepovoljno.

KAKO SLAGATI SASTOJKE?

Slično sađenju biljaka u posudama, potrebno je napraviti drenažu, zato su najzgodnije grančice, čak i malo deblje. Iako je njima potrebno više vremena za raspadanje, to nije sada problem jer su na dnu i imaju drugačiju funkciju. Mala napomena da i prilikom sadnje u podignutim lejama ili saksijama umesto kamenčića možete koristiti grančice kao drenažu. Raspadanjem ostaje hranljiva materija i prilikom mešanja sadržaja u nekim sledećim presađivanjima ili obradi, nemate problem s kamenčićima ili komadićima opeke. Nakon toga je dobro staviti karton, u komadima, koji će se vremenom raspadati. Zato je dobro da je očišćen od svih delova koji su neraspadajući, kao što su lepljive trake ili neke nalepnice i ostaci lepka.

Privatna arhiva

Kvalitet komposta zavisi od sastava i odnosa materijala koji unosimo i slažemo. Materijal se deli na zeleni materijal (kuhinjiski organski otpad), koji sadrži dosta azota, i braon materijal, koji sadrži dosta ugljenika: slama, suvo lišće, karton, hartija, seno, piljevina, krajnja rolna kartona od toalet papira, kesice iz kupovine sitno iseckane. Trudimo se da pratimo odnos koji bi odgovarao nečemu što postoji u prirodi, s obzirom na to da se kompostiranje dobrim delom odvija u prirodi i bez našeg učešća.

Zeleni deo (azot), kuhinjski otpad je praktično gorivo za kompost. Jako je bitan odnos ova dva materijala. U principu, treba da bude više braon materija (suvog i drvenastog), od zelenog. Kada slažemo kompostne slojeve, prvo ređamo braon materijale, pa zelene ostatke, i tako naizmenično. Ovo je ujedno dobra prilika da sačuvamo i na ovaj način recikliramo i materijale kao što su kutije, kartoni, ubrusi, papirne kese i sve ono što smo do tada bacali u kantu za otpatke.

Svaki put kad složimo sloj zelenog materijala iz kuhinje, potrebno je prekriti slojem braon materijala. Tako ćemo sprečiti sakupljanje muva, pored ostalog a samim tim sprečiti ostale posledice kojima se naš kompost može pokvariti. Svaka vrsta materijala dobro je da bude usitnjena, neka vam to postane deo obrade namirnica za pripremu hrane. Kad iseckate sadržaj koji pripremate, iseckajte i ono što odbacujete u komposter. Takođe i braon materijale. Pored svega ovog potrebno je uneti i malo zemlje. Na početku sam spomenula da je u bašti to jednostavnije jer je zemlja već tu. Najbolja bi bila šumska zemlja. Ali ako niste u prilici da odete do šume, dobar je i površinski sloj ispod drveta koje imate u blizini. Taj sloj je nastao razlaganjem, raspadanjem lišća koje je ostalo ispod drveta. Ovaj sastojak sadržaja kompostera je važan jer se tako unose mikroorganizmi, glavni pokretači procesa raspadanja. I nastavak slaganja slojeva sastoji se samo u ponavljanju svega što je urađeno od početka.

Dobro je znati, da povremeno kao sloj treba ubaciti grančice, da bi se gornji slojevi bolje drenirali, dodati novi sloj zemlje takođe. Važno je pratiti i odnos, braon materija treba da je u razmeri 3:1 u odnosu na zelene slojeve. Vlažnost je optimalna oko 50 %, što znači ni previše vlažno a nikako ni osušeno. Posudu je poželjno držati zatvorenom, da se ne zasušuje, niti da se previše vlaži, da ne privlači muve. Takođe, potrebno je slojeve povremeno promešati, u gornjim slojevima, ali tek posle nekog vremena od početka slaganja. Vrlo brzo primetićemo kako se proces dešava a naša gomila sleže i smanjuje volumen ali povećava težinu – jer je redovno dopunjujemo.

PRVI REZULTATI

Posle nekoliko dana, osim što možemo primetiti sleganje slojeva, osetićemo zagrevanje, jednostavno opipavanjem posude, a ako želimo biti sigurni – možemo koristiti neku od sprava za merenje temperature. Temperatura komposta nije poželjno da prelazi 65 stepeni Cejzijusovih da bi se procesi sačuvali na nivou kojim dobijamo kvalitetean kompost. Zato je između ostalog potrebno mešanje. Najpriorodnije je to raditi rukama, odnosno rukavicama. Na taj način najbolje možete osetiti toplinu kompostne mase, osetiti specifični miris (ako se kompost dobro gradi, oseti se miris najpribližnije sličan mirisu šume) i proceniti da li je vlažnost odgovarajuća. Poželjno je imati dve posude, bar, da se sadržaj svežeg materijala ne bi mešao sa već skoro formiranim kompostom. Za nekoliko meseci imaćemo prve rezultate, i kompost koji možemo koristiti za setvu i sadnju na našem balkonu ili u vrtu.

Uživajući u kompostiranju, kasnije ćete više uživati u gajenju svojih biljaka.

Tekst: Majda Adlešić, Ekokoncept Pogon
Foto: Pixabay i Majda Adlešić

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET

Kada se pomenu klimatske promene, najčešće se pomisli i priča o posledicama koje su one imale ili će imati na ljude, kvalitet našeg života, na zdravlje, kao i kako će se odraziti na privredu. Pretežno se zaboravlja ili nije u fokusu: da li i koliki uticaj klimatske promene, izazvane ljudskim aktivnostima, mogu imati na biljni i životinjski svet. Koje posledice klimatskih promena su do sada primetne na biodivezitet, da li su neke vrste nestale ili su na tom putu, kao i kakva su predviđanja – pitali smo dr sc. Biljanu Panjković, stručnjaka za zaštitu prirode Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

„Na osnovu naučnih podataka i izveštaja IPBES, klimatske promene već utiču na prirodu – od gena do ekosistema. One su jedan od pet najvećih uticaja na gubitak biodiverziteta, ugrožavaju mnoge biljne i životinjske vrste, čiji opstanak najviše zavisi od njihove brzine prilagođavanja novim uslovima. Ekosistemi opstaju u stanju dinamične ravnoteže, što ih čini izuzetno ranjivim na klimatske promene, koje su faktor stresa za ekosisteme, dovodeći u opasnost njihovu strukturu i funkcionisanje i podrivajući njihovu otpornost na druge pritiske. Svaka biljna i životinjska vrsta ima svoje mesto i ulogu. Međutim, u svakom ekosistemu postoje vrste od presudnog značaja za njegov opstanak, to su tzv. „ključne vrste“. Njihov nestanak bi doveo do poremećaja ravnoteže lanca ishrane, pa i samog ekosistema, dovodeći ga do nemogućnosti da opstane kao takav kakav jeste. Da bi biodiverzitet ostao očuvan, ključno je sačuvati staništa“, istakla je dr sc. Panjković.

ŠESTO MASOVNO IZUMIRANJE

Naučnici procenjuju da se Zemlja nalazi na početku šestog “masovnog izumiranja”, procesa koji karakteriše nestanak vrsta u alarmantnom broju za relativno kratko vreme. Poslednjih nekoliko decenija došlo je do gubitka vrsta i staništa rastućom i zabrinjavajućom brzinom, u prvom redu zbog ljudskih aktivnosti.

„Prema izveštaju Živa planeta iz 2017, o zdravlju naše planete i uticaju ljudske aktivnosti na druge vrste, od 1970. do 2014, posmatrane populacije kičmenjaka u proseku su globalno opale za 60 %, a posebno su veliki gubici u tropima i slatkovodnim sistemima. Južna i Srednja Amerika imale su dramatičan gubitak od 89 % kičmenjaka, a slatkovodne populacije širom sveta opale su za 83 %. Broj vrsta biljaka i životinja, kao i ekosistema, se sve više smanjuje, u svetu je globalno ugrožena četvrtina sisara, trećina vodozemaca, a osmina ptica je pred nestajanjem. Naučne studije ukazuju na veliki pad populacija insekata, kao i vrsta koje žive u zoni plime i oseke. Tome treba pridodati i biljne vrste, gde je usled suše i brzog zagrevanja, evidentirano umiranje šuma širom planete“, navela je dr sc. Panjković.

NAJUGROŽENIJI EKOSISTEMI

Biomonitoring vrsta predstavlja prvi korak u razumevanju uticaja klimatskih promena na biodiverzitet i određivanje i sprovođenje mera za ublažavanje negativnih uticaja. Konkretan uticaj klimatskih promena na staništa u Srbiji nedovoljno je ispitan. Znajući da trend klimatskih promena karakteriše povećanje temperature, promene u raspodeli padavina, veća učestalost ekstremnih toplotnih talasa, suše sa povećanom opasnosti od požara i poplave, možemo izdvojiti šumska staništa, vodena i vlažna staništa i visokoplaninska staništa kao najugroženija.

U svetu, jedni od najugroženijih su vlažni ekosistemi, visoke planinske oblasti, planine kao i okeani. Artik i visoka planinska tundra prepoznati su kao glavni rezervoari vode, ali su vrlo osetljivi na mnoge uticaje uključujući i klimatske promene, gde usled podizanja temperature vazduha dolazi do globalnog otopljavanja.

TRENUTNA SITUACIJA I PREDVIĐANJA

Znamo zasigurno da se ekosistemi menjaju usled klimatskih promena, ali i dodatno eksploatacijom, u korist industrije, energetike, urbanizacije, saobraćajne infrastrukture… Buduće klimatske projekcije ukazuju na znatno povećanu ugroženost ekosistema, nego što je danas vidljiva.

„Evropa je izdvojena kao region koji je posebno osetlјiv na klimatske promene, prema 4. izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama, navodi se da izmereni srednji porast temperature u Evropi na godišnjem nivou iznosi 1,4°C. Jugoistočna Evropa je jedan od regiona u kom se beleži najintenzivniji porast temperatura a u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije promene klime praćene su i blagim padom količine padavina. Pregledom dosadašnjih klimatskih promena u Srbiji kao i projekcije klime za XXI vek, navodi se da srednje godišnje temperature u Srbiji u poslednjih 50 godina imaju pozitivan trend. Procenjuje se da će klimatske promene redukovati ponudu usluga evropskih ekosistema tokom narednog veka, sa značajnim ekonomskim posledicama kao što je opadanje prinosa useva i proizvodnje elektirične energije zbog suša, biće smanjeni prihodi od turizma i sl.

Planina Tara 2012, foto: Miloš Ćirković

Uticaji klimatskih promena na ekosisteme u narednim godinama imaće za posledicu promene sezonskih ciklusa i distribuciju mnogih vrsta usled porasta temperature, zagrejavanja okeana i smanjenja kriofere (snega i leda). Klјučni posmatrani i projektovani uticaji klimatskih promena za područje centralne i istočne Evrope su: povećanje temperaturnih ekstrema, smanjenje padavina tokom leta, povećanje temperature vode, povećanje rizika od šumskih požara i smanjenje ekonomske vrednosti šuma. Sistemi slatke vode su pod uticajem smanjenja tokova reka u južnoj i istočnoj Evropi, a ekosistemi su takođe pogođeni povećanjem učestalosti i intenziteta suša i pomacima u fenologiji useva“, objašnjava dr sc. Panjković.

ZAŠTO SU VAŽNA TRESETIŠTA?

Vlažna staništa karakteriše izuzetno bogatstvo biodiverziteta, i ona u velikoj meri doprinose prečišćavanju vode, sprečavanju poplava i skladištenju ugljenika. Dakle, stalni višak vode iz padavina ili iz podzemnih voda uslovljava manjak kiseonika, što dovodi do nepotpune razgradnje biljnih ostataka koji se talože kao treset. Nastaje u aeričnim uslovima, gomilanjem treseta – živo tresetište „raste“, uzdiže se. Ponekad treset formira plutajuće splavove na vodenoj površini.

Foto: Pixabay, foto: Iva Balk

Dr sc. Panjković navodi da se javljaju u planinskim i visokoplaninskim udolinama, na zamočvarenim površinama oko izvora, planinskih potoka, na obodima glacijalnih jezera, pored potoka i reka, na zamočvarenom tresetnom zemljištu, u uslovima kisele do slabo-kisele reakcije na visinama između 900 i 2400 m. Tresetna podloga nastaje pre svega razlaganjem sfagnumskih mahovina ili oštrica i trava (caricetum treset). Rasprostranjene su u svim visokoplaninskim predelima Srbije, a u Evropi su zastupljeni u njenim severozapadnim i severnim delovima, kao i u planinskim predelima Alpa i Karpata.

„Tresave, kao i sva vlažna staništa spadaju u osetljive ili fragilne ekosisteme, koje karakteriše bogatsvo biodiverziteta, na njima se javlja specifično prilagođena vegetacija, a za njihovo nastajenje potrebni su vekovi. Tresave zauzimaju samo 3 % površine Zemlje, ali doprinose skladištenju trećine ugljenika na kopnu, što je dvostruko više od svih svetskih šuma zajedno. Aktivna i očuvana vlažna staništa su među najefikasnijim kolektorima ugljenika na planeti. Dakle, vlažna staništa imaju ključnu ulogu u ublažavanju efekata klimatskih promena, a istovremeno su najviše pogođena čak i najmanjim promenama klime. Rast nivoa mora, kao i smanjenje nivoa površinskih i podzemnih kopnenih voda, uzrokovanih klimatskim promenama, značajno ugrožavaju vlažna staništa. Danas ona nestaju tri puta bržom stopom od šumskih staništa, a tokom prethodnih 45 godina izgubljena je trećina svih vlažnih staništa na Zemlji“, podsetila je dr sc. Panjković.

KAKAV JE UTICAJ DRUŠTVA?

Da bi se pravilno sagledao uticaj klimatskih promena na biodiverzitet, potreban je integrisani pristup, kao i pronalaženje rešenja koja se oslanjaju na prirodu.
„Ono šta mi kao društvo možemo da uradimo jeste da pokušamo da zaštitimo naše ekosisteme redovnim praćenjem definisanih indikatora promena, optimalnim korišćenjem prirodnih resursa, edukacijom stanovništva, zaštitom staništa i hitnom primenom mera adaptacija na klimatske promene radi ublažavanja negativnih posledica. Takođe treba da se izborimo da više predela bude pod zaštitom i da se ta zaštita podržava i poštuje. A ono što kao pojedinci možemo da preduzmemo je da povećamo energetsku efikasnost naših domova, pređemo na energente koji nisu fosilna goriva, vodimo računa o potrošnji električne energije i efikasnijoj proizvodnji hrane“, preporučila je dr Panjković.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.