U zapisima, koji datiraju od 1.500. godine p. n. e do 400. godine n. e., stari Egipćani zabeležili su metode kako do vode za piće. Ti prvi vidovi „čišćenja“ obuhvatali su kuvanje vode na vatri, zagrevanje na suncu, potapanje vrelog gvožđa u nju, filtriranje vrele vode kroz pesak i šljunak, da bi potom bila ostavljanja da se hladi – što je inače bila veoma poznata metoda i kasnije. Ti postupci su se raširili po celom svetu, prihvatali, usavršavali i naširoko primenjivali. Vekovi su prolazili, države i narodi se menjali, a ostala je nezamenljiva potreba: imati uvek zdravu vodu za piće, bez kompromisa!
Ta potreba, naravno, i danas postoji. Na koji način se dolazi do pijaće vode u Vojvodini i kakav je kvalitet površinskih i podzemnih voda za vodosnabdevanje, i jesu li njeni stanovnici, zbog autentične konfiguracije terena, „osuđeni“ na postojeći kvalitet vode za piće ili postoji rešenje da ona na ovom podneblju bude bolja, pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine na PMF-u, u Novom Sadu.
Površinske vode, u nekim delovima Vojvodine, su loše, a posebno u delovima gde je kanal DTD zagađen zbog ispuštanja otpadnih voda. Dunav je voda druge klase, i on kao takav dolazi iz Evrope, s tim da ga mi još pogoršavamo. Inače, iz Dunava ne koristimo direktno vodu za piće, tako da stanovništvo Vojvodine, na neki način, nije usmereno ka Dunavu. Što se tiče Tise, stanje je isto loše, tako da se ne bi mogao napraviti neki površinski vodozahvat. Danas se, u principu, za vodosnabdevanje koriste vode iz vodonosnih sredina reka – Dunava i Tise. Te vode su prilično čiste. Na njih svakako utiče kvalitet reka Dunava ili Tise, ali tu dolazi do, kako mi to kažemo, obalske filtracije i prečišćavanja, tako da je ta voda prihvatljiva za piće.
Imamo region, kao što je južni Banat, gde su vode veoma dobre, i to su takozvane „bele vode“ koje dolaze sa Karpata, i vode sa dela Telečke visoravni su isto dobre, tako da se tehnologijom za preradu mogu pripremiti za dobru vodu za piće. Ostale podzemne vode nazivamo „žute vode“, zato što su žute i u sebi sadrže prirodno-organske materije. Najčešće su to huminske kiseline, a jednim delom i fulvo kiseline, i praktično, one su nastale raspadanjem organskih materija jako davno, pre ledenog doba. One nisu pogodne za piće, i moraju se pre toga prečistiti, a nažalost, veći deo Vojvodine se snabdeva tom vodom. Možemo reći da nije baš u potpunosti prihvatljivo stanje korišćenja te vode bez odgovarajuće tehnologije. S druge strane, to nam daje i odgovor na pitanje da li bismo mogli dovesti vodu sa onih delova koji su „čistiji“, tako da smo, svojevremeno, u „Strategiji vodosnabdevanja i zaštite voda AP Vojvodine“ to i predložili, da se dovedu vode iz predela gde je voda dovoljno čista, kako ne bismo morali da primenjujemo skupe tehnologije, poput one u Zrenjaninu, koja pritom nije ni uspela (!). Ideja nam je da jednostavno koristimo vode iz delova srednjeg i istočnog Banata gde je voda čista, praktično od Banatske Dubice, pa niže dole ka Vršcu, kao i da koristimo vode sa Telečke visoravni i oko Bečeja, gde je voda takođe dobra, i da koristimo vode uz Dunav i Tisu, gde može da se primeni obalska filtracija, potom da napravimo mikrosisteme kako bismo mogli da snabdevamo celu Vojvodinu dobrom vodom, ili da koristimo tehnologije koje su skuplje, ali su, u svakom slučaju, adekvatne kako bi se dobila dobra voda za piće.
Kakav je kvalitet vode koju koriste za piće stanovnici Vojvodine u seoskim i gradskim sredinama? Ko pije najnekvaliteniju vodu, a gde se pije dobra voda? </strong
Najlošija voda se pije u srednjem Banatu – od Zrenjanina pa prema Žitištu. Zatim, tu je i deo zapadne Bačke, tamo je takođe loša voda, a u Bačkom Petrovcu bi trebala da se prečisti. A najbolju vodu piju građani južnog Banata: Vršac, Alibunar, Pančevo, i stanovnici u okolini Telečke visoravni, gde uglavnom imamo seoska naselja. Tu su i Bačka Topola, koja je, da tako kažem, na ivici tog dela, zatim Nova Crvenka, Vrbas, Kula, i tamo je dobra voda.
U principu, voda u srednjem Banatu, zapadnoj i severnoj Bačkoj ima arsena. Subotica ima prečistač u postrojenju za pripremu vode, pa bez obzira na to što se voda prerađuje – voda ima arsena, ali se on uklanja, tako da u Subotici piju dobru vodu, i to je ono što je bitno. U Bačkim Vinogradima se nalazi jedno malo postrojenje sa novom tehnologijom koja uklanja arsen. Ta nova tehnologija je tamo primenjena kao eksperiment, i ona se pokazala kao dobra. Tamo se pije voda bez arsena.
Uvek je voda bolja u većim gradovima, nego u malim naseljima, iz prostog razloga što se u većim gradovima više kontroliše i što imamo veću koncentraciju stručnog kadra, koji može da organizuje bolje vodosnabdevanje nego u malim mestima. U principu, vodosnabdevanje u malim mestima kontrolišu najčešće ljudi koji su priučeni, i eto, dato im je usput da hlorišu vodu, i većinom se samo hloriše voda, dezinfikuje zapravo, tako da nemamo neki servis koji bi pokrivao celu oblast i vodio računa o tome. Nažalost, tako je u celoj Srbiji.
Vode u Sremu su dosta dobre, sem možda na obodu Srema, kada govorimo o kvalitetu podzemne vode koje se koriste za piće, tako da je tamo prema Šidu lošija voda, Višnjićevo i taj deo ima malo arsena, ali Sremska Mitrovica, Ruma i Inđija – imaju dosta dobru vodu, a imaju i postrojenja za prečišćavanje. Trenutno radimo na modernizovanju tehnologije postrojenja u Beočinu, tako da će oni za dve godine dobiti modernu fabriku, dakle, postojeća fabrika će biti zamenjena novom.
Devetnaest je godina kako građani Zrenjanina nemaju zakonom zagarantovanu, zdravstveno ispravnu vodu za piće u svojim domovima. Kako se može rešiti ovaj problem?
Taj problem se mogao rešiti posle zabrane za upotrebu vode za piće, posle 2005. godine. Naš fakultet je dobio sredstva od EU, uradili smo tehnologiju koja je mogla taj prolem da reši, međutim, ondašnje rukovodstvo Zrenjanina nije htelo to da prihvati 2009-2010. godine, i tražili su „ključ u ruke”, da im neko da i novac i kredit, izradi i da tehnologiju. To nije uspelo, pa su onda doveli nekog drugog, pa nekog trećeg, i na kraju je sve pošlo nizbrdo. Nije dobro odabrana tehnologija, a samim tim ni aparati koji su to mogli da rade, i pošlo je skroz naopako. S njima posle nisam uspeo napraviti neku saradnju, da im objasnim da se to sve moglo uraditi sa tehnologijom koju smo uradili.
Zapravo, po našem planu, njima se mogla dovesti voda iz dela od Čente, sela na teritoriji grada Zrenjanina. Tu se mogao izgraditi deo fabrike, i to bi bila jeftinija tehnologija, i da kažem, uz neki zajednički vodovod sa Žitištem i Sečnjom, mogla se dovoditi voda iz istočnog Banata i na taj način problem je mogoo biti rešen. Oni jednostavno nisu to prihvatali, i da vam pravo kažem, ne znam u kojem pravcu to sada ide i kada će biti rešeno. Zaista je počelo loše i loše se završilo. Imamo našu, domaću tehnologiju koja to može da reši, i nije mi jasno zašto se taj problem ne rešava. Tako smo u Temerinu omogućili tehnologiju koja će snabdevati celu opštinu pijaćom vodom. Bilo je zavrzlame da se dobiju neke lokacijske dozvole, i kad se to rešilo, tehnologiju smo uradili prošle i početkom ove godine, tako da će fabrika početi da se gradi iduće godine, cela opština Temerin će dobiti dobru vodu, bez arsena, sa tehnologijom koja je domaća i koja nije skupa.
Koliko može da košta fabrika vode koja bi zadovoljila potrebe stanovništva Zrenjanina i okolnih naselja zdravstveno ispravnom vodom za piće, i ko je u obavezi da je napravi i finansira?
Po zakonima, izgradnja fabrika voda je u obavezi opštine. Nekoliko ministarstava takođe o tome treba da vodi računa. Opština je ta koja treba da traži novac i pomoć od države, a ako nema dovoljno novca – ona je ta koja treba da diže kredite, ali treba da traži sredstva i od Evropske unije. Dakle, postoje ta tri izvora finasiranja, a može se reći čak i četiri: iz sopstvenih izvora, od države, kredit, i od sredstava EU. Problem u Zrenjaninu se mogao rešiti, i u zavisnosti koja metoda bi se primenila, na primer, da li bi se dovodila voda sa strane i koristilo lokalno izvorište, bilo bi potrebno negde oko 27 miliona, i ako bi se to podelilo sa brojem stanovnika, to bi bilo negde oko 300 evra po stanovniku, i za to postoji opština koja može da podigne kredit ili da traži sredstva od države. Inače, pre pet-šest godina, oni su dobili milion evra od države, kada su im stradale membrane za prečišćavanje i kada su imali veliki problem sa vodom. Kupili su membrane, ali će i te stradati, jer ta voda ne može da ide direktno na membrane, i to sam im dosta puta rekao, ali neko tvrdoglavo hoće membranama da očisti sistem. Prvo treba da se uradi priprema, pa tek onda membrane.
Problem je u tome što ti programi koje opština radi, ne uradi kako treba. Mora se doći sa gotovim projektom, pripremljenom dokumentacijom i znati šta hoćeš, bilo gde, i prema banci, i prema državi, i prema svojim grđanima, i prema EU. Ne može se otići i reći treba mi toliko novca za vodovod. Posebno manje opštine, one ne znaju šta i kako treba raditi. Zbog toga će nas Kancelarija za Evropske poslove angažovati da u nekim opštinama održimo seminare, i da im objasnimo šta sve treba da urade, i koju sve dokumentaciju treba da imaju, da bi imali papire sa kojima bi mogli da konkurišu. Tu je, po meni, najveći problem zapravo.
Kada smo pravili priču o vodosnabdevanju, rekli smo da ne možemo, na osnovu državnog dohotka, da rešimo problem vodosnabdevanja u Vojvodini, i da nam treba najmanje dvadeset godina. I kada smo pričali sa strancima i prezentovali im tu strategiju vodosnabdevanja, rekli su da sam optimista, i da to neće biti ni za trideset godina. Međutim, ipak naš PDV raste, i mislim da bismo mogli za tih dvadeset godina da realizujemo. To znači da za prečišćavanje otpadnih voda i pripremu vode za piće u Vojvodini svake godine treba da odvojimo osamdeset miliona evra, i tada bi svaki stanovnik dobio i vodu za piće i kanalizaciju. U EU je norma koja je na snazi da sisteme za prečišćavanje imaju naselja iznad dve hiljade stanovnika, a sada imaju u planu da uvedu normu za naselja od hiljadu stanovnika. U svakom slučaju, gde im je problem vodosnabdevanje, na mestima gde su im „crne tačke“, imaju postrojenja i za čak osamsto stanovnika, u Nemačkoj na primer. Jednostavno, tu im je potrebna čista voda i napravili su postrojenje.
Treba li dozvoliti privatizacije postrojenja za preradu vode za piće i njenu distribuciju, i zbog čega je to dobro ili nije dobro? Pitaju li se šta građani?
Građani bi trebalo da se pitaju. Po Zakonu postoji mogućnost učešća privatnog kapitala, ali, taj privatnik koji bi uložio kapital ne može da učestvuje u upravljanju. I sad, problem je u tome, zašto bi ulagao ako ne može da učestvuje u upravljanju, i tu nije do kraja rešena ta metodologija. U principu, u svetu postoji ta mogućnost. Koliko sam bio u prilici da vidim, u nekim drugim zemljama poput Mađarske, Holandije i Nemačke, oni ipak idu ka tome da to bude državno, a da se upravljanje u tim preduzećima može ponuditi privatniku (u Holandiji).
Privatnik ako dođe, to je ipak monopol. Ne možemo da utičemo koju će on cenu da formira. Tako da nije to za privatizaciju. Mogu neke službe da se privatizuju. Evo, na primer, vodovod kaže: mi nećemo da popravljamo kada pukne neka cev. Biće angožovano neko privatno preduzeće koje će to popravljati, ali će se tačno znati za koji iznos se to radi. Tako da vodovod ne mora da ima i majstore, posebno oni vodovodi u malim mestima gde imamo jedan vodovod na desetak malih mesta. Najbolje bi bilo kada bi neko te opravke radio sa strane, i bilo bi jeftinije, nego da ima ceo jedan tim koji to radi, a da infrastruktura ostane opštinska.
Autor ste „Strategije za vodosnabdevanje i zaštitu voda u AP Vojvodini“, iz 2009. godine. Predviđeno je tada da bi se najveći deo problema (prezentovanih u publikaciji) trebalo rešiti u narednih 20 godina. Dokle je država stigla sa realizacijom Vaših ideja i Vašeg projektnog tima nakon 13 godina?
Temerin se radi po tom principu, i to je prvi mikroregionalni sistem. Ostalo nije rađeno i nije razmišljano puno o tome. Sada se počinje ponovo o tome razmišljati. Počeće Odžaci da se rade po tom principu. Ostalo još stoji. Nažalost, ima negde još otpora da se naprave mikroregionalni sistemi. Otpora po principu: „Zašto mi da se spojimo sa drugom opštinom, a da nemamo svoju fabriku vode?“ Svako naselje hoće da ima svoju fabriku vode, što nije po „Strategiji“. I taj mali otpor zapravo čini da ne može da se uradi dokumentacija i ne može ništa da se uradi. Ovo u Temerinu je stvarno bilo u redu, i oni su hteli tako kako smo i mi mislili.
Pošto Novi Sad nije uradio ništa na proširenju izvorišta, onda smo shvatili da je bolje da napravimo fabriku, i da rešimo taj deo. Postoji mogućnost da će i Bački Petrovac krenuti sa jednom sličnom realizacijom o spajanju okolnih mesta sa jednom fabrikom za preradu vode. Treba još da razgovaramo sa njima, a pričali smo pre jedno dva-tri meseca. Malo se za sada uradilo, ali se nadam da će se početi sa rešavanjem ovih problema. Iz dosadašnjih razgovora, sa ljudima iz naše dve kancelarije za kapitalna ulaganja i sa za saradnju sa Evropom, svi su stavili na prvo mesto vodu. To je jako dobro. Krenulo se sa izgradnjom nekoliko fabrika, od tih kapitalnih investicija. U narednih nekoliko, pet-šest godina biće uloženo oko 52 miliona evra. Ranije me niko nije zvao da pričamo o ovim temama. Iz Vlade pozvali su me da budem savetnik, i čak je naš tim angažovan u ovim poslovima. Verovatno su shvatili suštinu ovih problema, što je dobro, i uz razgovore, u kom pravcu i na koji način treba rešavati ove probleme, nadam se da će sve krenuti dobrim putem.
Današnje vreme obiluje promenama. One su i brze i spore, neminovne, autentične. Menjaju se shvatanja, tehnologija, politike, državna uređenja, ljudi, ratovi, istorija, emocije, klimatske promene, prirodna sredina… Primetna je i pojava da se ljudi danas, širom planete, ni oko čega ne mogu složiti. Međutim, jedan savet se niko ne usuđuje da menja: Pijte dosta vode! Hoće li je biti i kakva će biti – zavisi samo od nas!
Tekst i fotografije: Miloš Ćirković
NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
About the author