Stare knjige kažu da je Libija nekada bila žitnica Rimskog carstva. Isto tako je i Mesopotamija, između dve velike reke, bila plodna kolevka civilizacije… U jednom slobodnijem tumačenju, možemo reći da poljoprivreda predstavlja najzastupljeniji, najintenzivniji odnos čoveka i prirode, odnosno njegovog okruženja. Samim tim, kroz poljoprivredu se može jasno sagledati i uticaj ljudi na životnu sredinu.
KONVENCIONALNA POLJOPRIVREDA
Savremeni sistem poljoprivrede i industrije hrane, odnosno ono što još nazivamo `konvencionalna poljoprivreda`, u nekoj obrnutoj logici se sve više ubrzava. Obrađuju se veće parcele, efikasnost, prinosi i troškovi postaju optimum proizvodnje, a obradivo zemljište se širi na račun prirodnih ekosistema. Od 2000. godine do danas, zazeto je još 1,9 miliona kvadratnih kilometara, što je otprilike površina tri Velike Britanije. To direktno znači nestanak staništa, narušavanje biodiverziteta, seču i gubitak šuma. Istovremeno, prema podacima Svetskog fonda za prirodu (WWF), 1,3 milijardi tona hrane se baci svake godine. Očigledno je da u globalnom prehrambenom sistemu nešto ne funkcioniše kako treba.
Procenjuje se da poljoprivredna proizvodnja i prehrambeni sistem uzrokuje oko četvrtinu emisija gasova sa efektom staklene bašte. Sve to nam ostavlja posledice koje teško možemo i sagledati, dok ostaje upitno i kako sve to zaustaviti i preduprediti u svoj svojoj kompleksnosti. Jer proizvodnja hrane i trasformacija poljoprivrede ide u korak sa istorijskim razvojem civilizacije i zahteva multidisciplinarni pristup.
Kada govorimo o poljoprivredi, možemo govoriti prvenstveno o kultivaciji, o prilagođavanju prirodnog okruženja sopstvenim potrebama. Ratarstvo, stočarsvo, šumarstvo i druge grane poljoprivrede su svakako značajne u svojim specifičnostima. Ali kada govorimo o intenzitetu uticaja koji čovek ima na životnu sredinu, onda razlikujemo tradicionalne oblike od konvencionalne poljoprivrede, koja u poslednjih stotinak godina zauzima posebno mesto. Ne moramo mnogo tragati za primerima, dovoljno je ostati u Vojvodini, gde su bioraznolikost vlažnih područja oko reka umnogome zamenila polja industrijskih žitarica.
POLJOPRIVREDA NA UŠTRB PRIRODNE SREDINE
Poljopriveda je deo velikih industrijskih sistema, a dobra i proizvodi su roba kojom se trguje. Uzgojena dobra postala su industrijska dobra, pa tek onda hrana. U ovim procesima bili smo i ostali deo sveta. Dakle, naš region nije izuzet niti iz procesa klimatskih promena koje su nastupile.
Negativni uticaj koji sistem proizvodnje hrane ima na životnu srednu možemo sumirati u nekoliko momenata. I tu ulazimo u začarani krug. Kako se planeta sve više zagreva, uslovi za proizvodnju hrane postaju otežani, što dovodi do daljeg proširenja poljoprivrednih površina na uštrb prirodne sredine, smanjenja prirodne raznolikosti i veće emisije gasova sa efektom staklene bašte. Konvencionalna poljoprivreda ima ogroman karbonski otisak, a emisiju stakleničkih gasova dodatno uvećava upotreba đubriva i pesticida. S druge strane, pozitivni potencijal poljoprivrede tek treba da dođe do izražaja. Zdravo tlo može da skladišti velike količine karbona, a razvijanje lokalnih i sezonskih prehrambenih sistema direktno smanjuje negativne efekte transporta i skladištenja.
Neophodna transformacija velikih poljoprivrednih sistema takođe podrazumeva multidisciplinarni pristup. Naivno je pretpostaviti da je za tako nešto dovoljna dobra namera i odluka. Procesi su usko vezani za ekonomske parametre. Tako na primer, Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije nominalno uzima u razmatranje ovaj problem pa se dodatnim subvencijama pokušava ojačati i podstaknuti organska i zelena poljoprivreda. Ali pitanje je da li se to čini u dovoljnoj meri, kao i to da li će i kada u procese proizvodnje biti uračunati i troškovi potrošnje i iskorišćavanja prirodnog dobra i životne sredine.
Rasprave o rešenjima tek predstoje. Za promena socio-ekonomkih paradigmi, neophodan je društveni konsenzus koji će se ogledati u zajedničkim naporima. Ali do tada, pojedinačni pokušaji prave pionirske korake – u susret novim idejama.
PERMAKULTURA
Agroekološke prakse nisu dovoljno zastupljene. Premakultura je jedan od primera. To je praksa proizvodnje hrane u kojoj se u potpunosti uvažava briga za okolinu, ali ona iziskuje posvećenu radnu snagu i mikromenadžment, pa uglavnom ostaje na nivou pojedinačnog porodičnog gazdinstva. Upitno je kako bi permakultura postala sistem koji bi omogućio opskrbljivanje hranom i namirnicama veliki broj ljudi. Ipak, i takvi pokušaji postoje, a nadajmo se i slede u većem obimu.
Vredi istaći podatak da i sam način ishrane populacije, odnosno izbor hrane i namirnica može da pomogne u iznalaženju rešenja za očuvanje životne sredine. Naime, trenutno oko pedeset procenata plodne (vegetativne) površine planete koristi se za proizvodnju hrane. Od toga, oko trećina se koristi za proizvodnju žitarica za stočarstvo i tako je proizvodnja mesa jedan od glavnih uzroka nestanka šuma. Pri tom se u stočarstvu oslobađa metan, koji je kao staklenički gas 26 puta jači od ugljen-dioksida. Ovde na jasnom primeru možemo videti da je promena i nekih naših navika jedan od puteva ka rešenju.
Dalju perspektivu otvara i klimatski pametna poljoprivreda, agrotehnologije i visokoefikasna poljoprivreda.
Kako nahraniti svet, kako preduprediti nastupajuće suše i poplave i kako sačuvati zdravu prirodnu sredinu. Debata ostaje otvorena, a prilagođavanje poljoprivrede u dobu klimatskih promena jedna je od enigmi savremenog doba.
Tekst i foto: Mihajlo Vujasin
NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je sufinansiran iz budžeta Ministarstva zaštite životne sredine na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine, koji je dodelio sredstva.
About the author