KAKO FUNKCIONIŠE “ZAGAĐIVAČ PLAĆA”

KAKO FUNKCIONIŠE “ZAGAĐIVAČ PLAĆA”

Formiranjem Vlade Republike Srbije juna 2017. godine, na zadovoljstvo svih društveno-odgovornih kompanija i stručne javnosti, zaštita životne sredine dobija svoje Ministarstvo. To je dobar znak da je životna sredina prepoznata kao značajna stavka u procesu pridruživanja EU jer Poglavlje 27: Životna sredina i klimatske promene je tehnički najzahtevnija i najskuplja oblast. Inače, ova oblast je veoma kompleksna – trećina zakonodavstva EU je sadržana u tome.
A o tome na koji način privreda poštuje standarde u oblasti zaštite životne sredine, kako se u privredi obračunava ekološka taksa i gde ona ide i kako se troši – razgovarali smo sa Draganom Dilparićem, potpredsednikom Odbora za životnu sredinu AmCham i predstavnikom kompanije Gorenje.

“Pred ministrom i njegovim saradnicima mnogo je izazova i problema iz prošlosti koji se moraju rešiti što hitnije. Međutim, nerealno je očekivati da Ministarsto, bez podrške privrede, može rešiti sve izazove sa kojima se suoačava. Pitanje je da li će ispružena ruka privrede i dobra namera biti prepoznata i prihvaćena. Ono što privreda nudi je saradnja i pomoć oko implemetacije zakonodavstva EU i uspostavljanje održivih sistema u životnoj sredini, jer pitanja životne sredine i privreda se dopunjuju. Uvođenjem zelenih tehnologija u privredu smanjuju se troškovi zaštite životne sredine kroz efikasniju upotrebu resursa, dok nove tehnologije i tehnike, koje ne štete životnoj sredini, otvaraju mogućnosti zapošljavanja, podstiču i jačaju konkurentnost privrede”, objašnjava Dilparić.

OTVARANJE NOVIH RADNIH MESTA

Politika zaštite životne sredine može pomoći u prelasku na pametan, održiv i sveobuhvatan rast koji će srpsku privredu pretvoriti u privredu zasnovanu na znanju koja efikasno koristi resurse. Jačanje otpornosti naših ekosistema – koji nam obezbeđuju hranu, svežu vodu, sirovine i mnogo drugih pogodnosti, doprinosi produktivnosti i kvalitetu života, uz smanjenje zdravstvenih troškova. Obezbeđivanje održivosti životne sredine, očuvanje prirodnih resursa i zaštita bioloških resursa moraju biti ključni ciljevi politike koji zahtevaju delovanje na svim nivoima.
“Zaštita životne sredine i podrška privredi mogu da idu jedno s drugim, a politika životne sredine takođe igra ključnu ulogu u otvaranju radnih mesta i podsticanju investicija. Za to je neophodna čvrsta veza između privrede i donosioca političkih odluka o životnoj sredini. Vreme je da imamo jasnu ekološku politiku, a ne politiku u ekologiji. Poznato je da su klimatske promene i životna sredina u uzročno-posledičnoj vezi. Tako da svi sektori privrede, ulažući u politiku i procese koji se tiču životne sredine, direktno utiču na ublažavanje posledica klimatskih promena, ma koliko mali bio taj uticaj Srbije u odnosu na razvijene zemlje. Mi jesmo deo Evrope kao kontinenta i svaki incident koji se desi kod nas, zapravo se desio u Evropi. I svako posmatranje ekoloških naknada i taksi kao nekakav namet zapravo je investicija u zaštitu zdravlja naše dece i nas samih. I sve što se ne investira u ekologiju, kako pokazuju istraživanja Svetske zdravstvene organizacije (SZO), potroši se na lečenje bolesti izazvanih neodgovornim odnosom prema životnoj sredini i ekološkom dinaru”, istakao je Dilparić.

NETRANSPARENTNA NAPLATA EKO NAKNADA

Dilparić navodi da dešavanja oko netransparentne naplate naknada koja je stvorila nelojalnu konkurenciju i sivo tržište, nenamensko trošenje „zelenog dinara“, neadekvatno zbrinjavanja opasnog otpada i najava Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara podstakli su ih da razmišljaju o tome da li Ministarstvo razume probleme privrede i da li ima sluha za sve dobronamerne ponude za saradnju, jer znanje i kapaciteti sa kojima raspolaže privreda mogu pomoći da se uspostave održivi sistemi u životnoj sredini.

“Ono što država mora da razume je da su svi troškovi naplaćeni kroz naknade za zagađenje životne sredine preneti na građane Srbije, koji to plaćaju kroz cenu proizvoda ili cenu usluge.
Prema postojećoj zakonskoj regulativi, prikupljene naknade su prihod budžeta Republike Srbije pa se opravdano postavlja pitanje za šta se ta sredstva koriste. Postoje u svetu modeli koji su efikasniji i znatno jeftiniji, samo je pitanje zašto se oni ne primene u Srbiji. Neadekvatno zbrinjavanje opasnog otpada ne ostavljaja posledice samo na životnu sredinu, već i na zdravlje i živote ljudi”, podsetio je Dilparić.

PRINCIP „ZAGAĐIVAČ PLAĆA“

Pema njegovim rečima, najbolji primer toga su proizvodi široke potrošnje tj. električni i elektronski proizvodi gde princip „zagađivač plaća“ nije do kraja implementiran, s obzirom na to da više od 60 posto obveznika ne poštuje zakonsku regulativu i ne plaća naknadu, čime je stvorena nelojalna konkurencija i sivo tržište. Ovako definisane naknade nisu realne i ne oslikavaju realne troškove koji nastaju u otklanjanju posledica. Naknade su izuzetno visoke i nisu primerene uslovima poslovanja gde je mala kupovna moć građana, gde postoji nelojalna konkurencija i sivo tržište, ozbiljno je ugroženo poslovanje svih odgovornih kompanija koje poštuju zakonsku regulativu.
“Ukoliko se uporede visine naknada za električne i elektronske proizvode može se videti da mi imamo najveće naknade u Evropi. Naše kompanije za tonu elektronskih proizvoda plaćaju 511 evra po toni, Hrvatska 290, BiH 152, Makedonija 236. Prosek naknade u EU je oko 2,19 posto u ceni proizvoda, u zavisnosti od vrste proizvoda i tržišta sekundarnih sirovina, koji su berzanska roba. Učešće naknade u ceni proizvoda u Srbiji se kreće od osam do 15 odsto. S obzirom na to da se radi o troškovima koje snose građani Srbije, postavlja se pitanje da li su naši građani toliko bogati da mogu da plaćaju tako visoke naknade. Primera radi, učešće naknade u ceni veš mašine je u proseku 8,5 posto, u ceni frižidera devet odsto itd. S druge strane, imamo neredovno i netransparentno finansiranje reciklažne industrije. Godišnje se za podsticaje reciklažnoj industriji izdvoji oko dve milijarde dinara. Takođe, premalo ili gotovo ništa nije investirano u sakupljačku mrežu jer postojeća zakonska regulativa kao korisnike podsticajnih sredstava prepoznaje samo reciklere. Bez sakupljčke mreže nema ni adekvatnog sistema upravljanja otpadom”, kategoričan je Dilparić.
Sve ovo je, kako kaže, dovelo do toga da imamo, sa jedne strane nezadovoljne obveznike plaćanja naknade, a sa druge strane imamo nezadovoljnu reciklažnu industriju koja ne dobija redovno podsticaje od države. Ovakav model koji je trenutno u Srbiji, gde država prikuplja naknade i daje podsticaje reciklažnoj industriji ne može dati rezultate u upravljanju e-otpadom.

REDIZAJN ZAKONSKE REGULATIVE

Kako bi se ova oblast uredila, neophodno je uraditi redizajn zakonske regulative i kroz produženu odgovornost proizvođača, uz adekvatnu kontrolu države, obezbediti da se upravljanje otpadom uredi na način koji će biti održiv i transparentan.
“Zalažemo se da se načelo „produžena odgovornost proizvođača“ implementira u potpunosti, jer se pokazao kao najbolji model u ovoj oblasti. To znači da je proizvođač odgovoran za svoje proizvode od početka do kraja životnog veka i ponovnog vraćanja u proces proizvodnje. Ovakvim pristupom uspostavlja se bolja kontrola plaćanja naknada (proizvođači se međusobno kontrolišu udruženi u kolektivnog operatera), niže naknade direktno će povećati broj obveznika koji plaćaju naknadu, neznatan uticaj na rast cena na malo i inflaciju, niže cene proizvoda – veći obim proizvodnje, veći ostali prihodi u budžetu, smanjuje se siva ekonomija, obezbeđuju se sredstva za finansiranje ostalih projekata u životnoj sredini, nova radna mesta – direktno i indirektno upošljavanje (od 1.000 u prvoj godini do tri do pet hiljada u narednim godinama), upošljavanje ostalih grana privrede (transport, javna preduzeća), unapređenje poslovnog okruženja i stvaranje boljih uslova za investicije, investicije u JKP, inkluzija manjinskih grupa, zdravija životna sredina.
Mi, kao država smo se obavezali da ćemo u procesu pridruživanja EU ispuniti sve standarde evropskog zakonodavstva. Ovakvim odnosom i ovim tempom prema ovoj oblasti, Poglavlje 27 može biti velika prepreka pristuapnju EU. Ako posmatramo iz nekog drugog ugla, hajde da uredimo „našu kuću“, a samim tim ćemo biti sposobni da ispunimo i visoke zahteve koji se pred nas postavljaju u procesu pridruživanja. Ruka svih društveno-¬odgovornih kompanija im je ispružena”, zaključio je Dilparić.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

NAPONEMA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zeleno informisanje – životna sredina je prva vest!“ koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2018. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

About the author

Admin administrator

Leave a Reply