Tag Archive odevni predmeti

ByAdmin

KOD NAS NE POSTOJE CENTRI ZA RECIKLAŽU TEKSTILA

Danas, sasvim sigurno, ne postoji čovek na planeti koji ne koristi tekstil. Čak i ako uzmemo u obzir i pripadnike plemena Masai u Africi, čuvene lovce na lavove. I do njih je svakako došla civilizacija, i mogu se videti kako, pored kožnih delova odeće, koriste i tekstilne.

Tekstil je svakako maksimalno zastupljen u upotrebi savremenog čoveka. Obući sedam milijardi ljudi na planeti, reklo bi se nije lak posao. Ako tome dodamo i tekstilne proizvode koji su prekopotrebni u našim domovima, radnim mestima, institucijama – mnogo je to tekstila koji neko treba da proizvede.

ODEVNI PREDMETI PREPLAVILI PLANETU

Naravno, poslove tog tipa obavlja tekstilna industrija, upošljavajući milione radnika. Preradom vlaknastih sirovina i izradom tkanina, ova industrija se svakako oslanja na poljoprivrednu proizvodnju gde „nabavlja“ osnovne sirovine: pamuk, lan, vunu, svilu i jutu, a takođe, u novije vreme, materijale na bazi poliestera, koji su dizajnirani tako da u odnosu na navedene prirodne materijale, poboljšaju otpornost, trajnost i zadržavanje boje. Tako da su proizvodi od ovih materijala sa dodatkom sintetike (košulje, jakne, pantalone, čaršavi, deke, tapacirani nameštaj) bukvalno preplavili planetu u „astronomskim količinama“.

Svi oni se upotrebom habaju i imaju svoj rok trajanja. I svima njima je u osnovi zajednički jedan materijal – pamuk. Taj prekopotrebni materijal dobija se od biljke koja se tokom uzgoja tretira sa najviše pesticida od svih poljoprivrednih kultura. To svakako diže cene na njegovom tržištu, a te hemikalije, veoma toksično deluju na poljoprivredna zemljišta gde se uzgaja. Zbog tog se mnoge zemlje i ne bave proizvodnjom pamuka. Kinezi su ubedljivo najveći proizvođači na svetu, pa Amerika i Indija.

CIRKULARNA EKONOMIJA NA DELU

U razvijenim i ekološko osvešćenim zemljama svesni su ekonomske vrednosti pamuka, kao sekundarne sirovine, nastale sakupljanjem pohabanih materijala, jer znaju da modernim postupcima reciklaže mogu da dođu do nove količine upotrebnih vrednosti ove sirovine koju su sakupili i koju upotrebljavaju u izradi novih proizvoda. Cirkularna ekonomija na delu. Pamučni proizvod – proizveden, ostvaren profit, kupljen, potrošen, odbačen, ostvaren profit, recikliran, ostvaren profit prodajom nove sirovine, proizveden novi proizvod i ostvaren novi profit. I tako iznova, bez potrebe da se poljoprivredno „angažuju“ i kontaminiraju pesticidima, nove poljopriredne zemljišne parcele.

Mnoge strane kompanije, ekološki osvešćene, sakupljaju stare tekstilne materijale, a potencijalne sakupljače i donosioce tih materijala – odeće, na određen način stimulišu da to rade. Jedna od takvih je i kompanija H&M u Srbiji.

A KAKO JE U SRBIJI

Kod nas, nažalost, ne postoje centri za reciklažu tekstilnih materijala. U razgovoru sa Ivanom Jovčić, izvršnom direktorkom Centra za unapređenje životne sredine, saznajemo da legislativa u Srbiji još uvek stidljivo prepoznaje tekstilni otpad, i da zapravo ne postoje sistemska rešenja.

Ivana Jovčić, izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine

„Uskoro bi trebalo da bude objavljena javna rasprava o novoj nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom za period do 2025, tako da ćemo videti da li će sama strategija ponuditi neka rešanja. Važno je kako upravljamo otpadom kada on nastane, ali moramo biti svesni da je prevencija prvi korak u odgovornom upravljanju otpadom. Planovi prevencije moraju da budu sastavni deo nacionalnog zakonodavstva i da imaju proaktivni pristup, kako bismo mogli da učinimo nešto više u smanjenju otpada u Srbiji.

Finansiranje razvoja uspešnog sistema upravljanja otpadom počinje sa krovnim dokumentima poput Nacionalne strategije, ali nije dovoljno samo davanje okvira već i „spuštanje“ zakonodavstva na lokalni nivo, kao i obezbeđivanje adekvatne atmosfere u kojoj će kompanije moći da uzmu veće i raznovrsnije učešće u upravljanju otpadom. Prema Nacrtu Lokalnog plana upravljanja otpadom za Grad Beograd za period od 2021. do 2030. predviđa se spaljivanje ove vrste otpada, i u tom planu se konstatuje da ne postoji razvijeno tržište sekundarnih sirovina za ovu vrstu otpada i da je reciklaža tekstila kompleksna. To jeste tačno, ali ipak smatram da postoje bolja rešenja. Tako da smo pripremili i poslali gradskoj upravi primedbe na pomenuti plan, gde predlažemo uvođenje Programa smanjenja tekstilnog otpada za period 2021-2030. Predložili smo takozvane meke mere, kao što su: 1. Proširenje postojeće mreže sakupljanja sekundarnih sirovina; 2. Uspostavljanje sistema doniranja ispravne korišćene odeće; 3.Podrška inovacijama u sektoru tekstila; 4. Stalno informisanje i obrazovanje građana.

Takođe, potrebno je u nacionalo zakonodavstvo uvesti produženu odgovornost i za uvoznike i proizvođače tekstila i odeće. Dakle, oni bi trebalo da imaju obavezu, da u odnosu na količinu odeće koju su pustili na tržište, određenu količinu stare odeće prikupe i bezbedno odlože”, kategorična je Ivana, navodeći da pored toga, potrebno je promeniti sam dizajn odevnih predmeta – ne koristiti različite kombinacije materijala u proizvodnji tkanine. Na taj način bi sistem reciklaže bio značajno jednostavniji. Kupovina lokalnih, kvalitetnijih odevnih predmeta, koji možda jesu malo skuplji, na duže staze je održivija

ŽIVOT ODEVNIH PREDMETA KOD NAS

Foto: Pixabay

U okviru prvog zvaničnog društvenog istraživanja o životnom ciklusu odevnih predmeta u Srbiji, Centar za unapređenje životne sredine je došao do zanimljivih podataka, da se u Srbiji svake godine proda više od 80.000 tona odeće ili gotovo 12 kilograma po osobi.

„Najviše kupujemo hulahopke i čarape (8,3 komada), bokserice i gaćice (7,6 komada) i majice i potkošulje (5,4 komada). Ostali odevni komadi, poput košulja, bluza, haljina, pantalona i farmerki – kupuju se nešto ređe, između 2 i 3 komada godišnje, dok se jakne, kaputi, mantili i namenski komadi (ski odela, odela, kravate, bademantili) kupuju najređe. Odeću najčešće kupujemo u prodavnicama globalnih brendova (60,5 %), prodavnicama polovne odeće (16,2%), prodavnicama domaćih proizvođača (13,4%), a zbirno manje od 10 % nas kupuje preko interneta, na pijacama ili na nekim drugim mestima.

Kvalitet odeće je presudan za 54,5% ispitanika, dok 41,2% smatra cenu kao najvažniji faktor. Samo njih 4,3% kupuje odeću zbog trenda.

Međutim, skoro svaki treći ispitanik nosi pantalone i farmerke, trenerke i majice do 12 meseci. Ovaj podatak je zabrinjavajući, imajući u vidu da je za proizvodnju jedne majice potrebno 2.700 litara vode, a za jedan par farmerki vrtoglavih 10.000 litara“, navodi Ivana, i još dodaje: „Kada više ne žele da nose pojedine odevne komade, više od 55% ispitanika poklanja odeću, dok 16 % najčešće je čuva u ormaru, a s druge strane, skoro 16 % ispitanika najčešće donira. Najmanji broj ispitanika nastoji da je proda (2,2 %), oko 7 % menja namenu odeći, dok je gotovo 4 % baci. Nešto manje od polovine ispitanika (49 %) upoznato je sa nepovoljnim uslovima u kojima se proizvodi odeća. Međutim, tek svaki treći ispitanik ima određeni uvid u energetsku rasipnost modne industrije.

Iako je 55 % upoznato sa fenomenom brze mode, vidimo da dolazi do pada procenta upućenosti kada se radi o navedenim pojavama koje su povezane sa brzom modom. To je razumljivo, imajući u vidu da su ljudi načelno upoznati sa nekom pojavom, ali taj stepen se smanjuje kada se radi o njenim konkretnim ishodima i posledicama. Iz istraživanja se jasno vidi da javnost nije ni približno dovoljno upućena i zainteresovana za sve ono što modna industrija, kroz brzu modu, donosi sa sobom. Višestruke društvene protivrečnosti i moralna nepravednost brze mode, kao i njena očita pogubnost po životnu sredinu, nisu u javnosti prisutne u onoj meri u kojoj to ona zaslužuje. Shodno tome, veoma je važno da javnost postane osetljivija i svesnija o sklopu svega onoga što brza moda implicira”, zaključila je naša sagovornica.

Više detalja o ovom izuzetnom istraživnju možete pročitati na: https://greenfest.rs/publikacije/Analiza_istrazivanja_o_zivotnom_ciklusu_odevnih_predmeta_u_RS.pdf

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.