U velikom novogodišnjem intervjuu sa rediteljem Radivojem Rašom Andrićem razgovarali smo o filmovima „Leto kada sam naučila da letim” i nastavku kultnih „Munja”, klimatskoj krizi, filmskoj industriji, ali i onome što bi poželeo našem društvu u 2023. godini.
Godinu koja je na isteku, 2022, u velikoj meri će obeležiti uspeh filma “Leto kada sam naučila da letim”. Nedavno vam je uručena poslednja u nizu nagrada za ovaj film, godišnje priznanje Udruženja filmskih umetnika Srbije u kategoriji dugometražnog igranog filma, a u obrazloženju nagrade za doprinos domaćoj kinematografiji novosadskog festivala Obnova navodi se da je svaki vaš film obnova za sebe, obnova dobrih sistema vrednosti i zdravog bunta. Kakva je bila 2022. godina iz vašeg ugla? Da li su nam se na društvenom planu dogodile neke obnove, oseća li se bunt, i, naposletku, o kakvim vrednostima govorimo?
Mislim da je 2022. – godina u kojoj sam bio najzaposleniji, ako pogledamo poslednje dve decenije. U februaru je bila premijera “Leta”, a pre toga je bio pakao da se sve stigne – obično se sve dešava u poslednji čas, takav je posao. Nisam kampanjac, sve počnem da radim na vreme, odjavnu špicu pišem još za vreme snimanja, ali uvek na kraju fali vremena ili para. A to je negde isto.
Možda mi je najnaporniji bio ludački tempo posle premijere. Svaki dan sam davao po dva intervjua dnevno, a jednom prilikom je čak bilo četiri intervjua ili gostovanja. To je obaveza, mora da se promoviše film. Ne uživam u tome, ali se trudim da odglumim da uživam. Neki ljudi su mi rekli da bi trebalo bolje da glumim kad se smaram u nekom studiju.
Kada je prošla premijera, uleteo sam u ozbiljan rad na scenariju za “Munje O5”, to je bilo početkom aprila. Početak snimanja je planiran za septembar i bilo je veoma malo vremena. “Leto” smo spremali četiri godine, a nastavak Munja četiri meseca, a govorimo o istoj količini posla. Sve to je trajalo do novembra, a onda sam imao ličnu obnovu: pet dana u jednom hotelu u Rovinju. Bio sam užasno napet, jer su „Munje O5“ rađeno ubrzano i paralelno, i bilo je uključeno mnogo ljudi. Sve u svemu, bila je ovo veoma stresna godina. Obnavljaću se, nadam se, u sledećoj.
Ako govorimo o vrednostima – to je valjda prirodno i urođeno svakom čoveku, ono što se u hrišćanstvu navodi kao Božije zapovesti. To ne doživljavam kao zapovesti, već kao početak normalnog kodeksa ponašanja. Ne trudim se posebno da se ponašam po tim pravilima, koje ni ne znam napamet, ali to je ono normalno – ne ubij, ne poželi ženu bližnjeg svoga. To prenosim i u filmove, taj, recimo, normalan način ponašanja. Osnovni i suštinski sistem vrednosti je u normalnom svetu normalan. U ovom svetu i u ovom vremenu, koje više nisu normalani, taj sistem vrednosti je strašno poljuljan, odnosno, ko zna li da ga uopšte ima. Možda samo nekih krhotina, jer se sve slomilo u paramparčad.
Sigurno, kao i mnogi, pratite loše vesti koje se tiču klimatskih promena, zagađenog vazduha i reka, nekontrolisane seče drveća… To u velikoj većini budi zabrinutost. Kako se, prvenstveno kao građanin, a potom i kao reditelj i javna ličnost, osećate povodom tih vesti?
Klimatskih promena sam se uplašio mnogo pre nego što su one postale toliko vidljive, jer sam mnogo čitao naučnu fantastiku. U tom žanru je, pre četrdeset i više godina, predviđeno sve ovo što nam se sada dešava – i klimatske promene, i kompjuteri, telefoni, virtuelna realnost, tako da se čitaoci naučne fantastike uopšte ne iznenađuju zbog ovoga što se dešava u realnom svetu. Postoji jedna fenomenalna knjiga “Smrt trave”, autor je Džon Kristofer, kroz koju se jasno vidi koliko je sve krhko i fragilno. Ako potamaniš pčele, propašće svet. Ako leptir mahne krilom ovde, tamo će da se desi neki tajfun. To nikad nisam kapirao do ovog momenta. Tebi se čini da je nešto malo i sitno, ali u jednom lancu ili ekosistemu to malo i sitno je važna karika. Debelo sam se u glavi odmakao od priče o klimatskim promenama, kada su svi počeli da pričaju o tome, tako da nisam uplašen. Trudim se da ja i ljudi oko mene činimo što je do nas, svoju suprugu svakoga dana podsećam na reciklažu. Ipak, nisam predvodnik u tom smislu, mator sam da idem da sadim šume. Mnogo je naporan posao kojim se bavim već više od 30 godina i to je ostavilo posledice na mene. Ostao sam trajno oštećenog mozga (smeh). Malo preterujem, ali nemam strpljenja kao pre deset ili dvadeset godina. Ipak, da sam dvadeset godina mlađi, sigurno bih se odmah priključio toj nekoj ekstremno zelenoj organizaciji.
Mali koraci su važni, jer doprinose tom velikom cilju. Ja sam, možda, malo i bolestan. Moj prijatelj je bio menadžer jedne kafane, pa sam njemu nosio iskorišćeno ulje koje bih sipao u neke plastične flaše. Sada imam devet litara toga na terasi i krijem to od supruge da mi ne bi rekla da sam idiot.
U nagrađivanom ostvarenju “Leto kada sam naučila da letim” gotovo da bismo mogli posmatrati lokaciju snimanja, prirodu Jadrana, kao poseban lik u filmu. Film je osvojio i Grifon, nagradu za životnu sredinu na 52. Festivalu filmova za decu i omladinu Giffoni na jugu Italije.
Tako je. U obrazloženju se navodi da film nema direktnu vezu sa onim za šta oni inače dodeljujunag radu, ali je opšti utisak bio da cela priča šalje ekološke poruke, i to je sjajno. Naravno, razmišljali smo o tome da deci dajemo primer. Recimo, jede se sladoled, pa gde ćemo sa štapićima? Nismo želeli da ih junaci bacaju na pod. Imali smo scenu koja je, nažalost, zamenjena drugom u kojoj Sofija leži na dušeku, a nona Luce skuplja plastične flaše iz mora. Bilo je komplikovano to snimiti, pa smo odustali. Scena koja je ostala nema veze sa očuvanjem prirode, ali žiri je očigledno namirisao da je tu nešto bilo. Jedno je zagađenje koje mi vidimo ili osećamo, deponije ili vazduh, ali strašno je i ono što se ne vidi: u šumarcima, iza dolmi u jendecima, ispod površine mora ili na dnu reka. To je verovatno zastrašujuće.
S koje tačke posmatrate ono što se u našoj zemlji, ali i regionu i svetu dešava kada je reč o klimatskoj krizi, štetama koje se nanose upravo toj prirodi i neophodnim promenama u tom kontekstu? Kako vidite ulogu umetnika i stvaralaca u društvenim borbama (ovde se koncentrišemo na ekološku) sa jedne strane, a sa druge ulogu filma u promociji zelenih ideja?
Veoma je mali ili nepostojeći procenat odraslih i zrelih ljudi koje možeš da edukuješ. Oni iako misle ili se trude, radiće po automatizmu. Jedina je fora da se utiče na decu, da njima od početka života ugradiš da se, recimo, plastika nikada ne baca, jer će da je pojede životinja, pa tako ta plastika može da završi u tebi, taložiće se i razbolećeš se. Škole su najvažnije, tamo mora to da krene da se drlja, ako ne kod kuće. Ne mislim da sad mladi treba da se pretvore u onu omladinu u vreme Mao Cedunga koji su tužili sopstvene roditelje jer ne veruju dovoljno u komunisitičku ideju, pa su ih terali u logore i u zatvor. Ne mislim, dakle, da deca treba da prijavljuju roditelje, ali mislim da je okej da se ponašaju kao ja sa svojom suprugom – na fin način, pa kao malo podviknem, pa nekad namerno pred njom otvaram kantu za đubre i vadim svašta (smeh). Deca su najvažnija. Ali i to mora na fin i pametan način. Jer kad nekome govoriš da mora da se ponaša na određeni način, normalno je, bar na Balkanu, da mu se probudi inat… Odmah mi pada na pamet ona pesma Rage Against The Machine – uradi to tako, a onda se odgovori jebi se, neću da uradim tako kako mi kažeš. Otpor je ljudski. Ako nekome na ulici kažem – nemoj da bacaš papirić, može da dođe do svađe. Ali, ako deca to govore, to je drugačije. Mislim da je to najbolje ulaganje.
Sve na ovom svetu je protiv toga. Ranije su kućni aparati trajali po dvadeset godina, a sada traju pet namerno. To je počelo još sa proizvođačima sijalica. Nisam siguran za tačne podatke, ali sijalice mogu da gore, recimo, tri hiljade sati, a gore hiljadu i dvesta. Zašto? Zato što su se proizvođači sijalica još davno dogovorili da sijalice rade ograničeno, da bi se stalno kupovale nove i da bi se više zarađivalo. Sada je tako sa svim. Sad je sve tako. Kompjuter ti kaže da mora da se zameni ketridž, a ono mastila ima za još tri meseca. Dakle, urota je protiv ove stvari o kojoj pričamo. Ne vidim miran način da se izborimo, ne znam da li vredi prolivati krv.
Prošle godine je mnogo vaših kolega, dramskih umetnika, učestvovalo u ekološkim protestima, koji su održavani i ove godine, ali čini se u slabijem intenzitetu. Zašto mislite da je tako?
Odlično je kada bilo koji glas uspe da se probije iz ove zakucane, mermerne informativne slike u Srbiji. Postoje pukotine iz kojih ponekad nešto izađe. To bih govorio i da je bilo ko drugi na vlasti i da je najpozitivnija vlast koju ja, lično, najviše volim. Ako si umetnik, moraš uvek da budeš protiv. Ima ona pesma Uvik kontra TBF-a. Oni onako, a ti ovako.
Zadatak umetnika je da širi vidike ljudima koji nisu umetnici, da im pomognu da se prošire vidici, samim tim što radiš nešto suprotno od onoga što svi rade. Onda publika može da se okrene i kaže: aha, vidiš ovaj je uradio ovo. To je sve pozitivno, ali ne mogu da procenim koliki je učinak svega toga. Kada čujem danas smo očistili dva kilometra na šetalištu od plastičnih flaša, pomislim da će verovatno prekosutra biti opet sve isto zaprljano. A još plus ostalih bezbroj kilometara nisu očišćeni. Kad se tako sagleda situacija, ne mogu da procenim učinak.
Najviše bi pomoglo da ne lečiš posledice, nego da otkloniš uzrok, kao i kod svega ostalog. Da se vratimo na temu dece – ona su najvažnija, iako mogu da postoje razne edukativne kampanje za odrasle. Deca će nam pomoći da uklonimo uzrok, a ne samo da se borimo s posledicama. Učinak će biti mnogo veći ako govorimo deci, oni se ugledaju jedni na druge.
Kao neko ko je decenijama u filmskoj i televizijskoj industriji, šta mislite da bi mogli biti prvi koraci da upravo ovi sektori deluju i rade održivije, u smeru zelenih transformacija koje su potrebne na svim nivoima?
Sumnjam da postoje uslovi za tako nešto kod nas, ali možemo da krenemo manjim koracima. Sarađivao sam sa desetinama različitih ekipa, kao reditelj, pomoćnik i asistent režije. Odavno sam počeo da skupljam papir, s obzirom na to da se štampalo i mnogo fotokopiralo na snimanjima. Ljudi vole da scenarije čitaju sa papira, a ne sa kompjutera, dakle, ne možeš da vučeš taj laptop, jer snimaš u nekom blatu ili pesku i zato moraš da imaš papir. Ipak, ti papiri mogu da se nose na reciklažu. U nekoliko ekipa sam skupljao papire i na svakih pet dana odnosio to kući, a onda su i drugi ljudi počeli to da rade. Kad sam nedavno pitao gde su papiri, asistekinja Saška Rakić mi je rekla da ih je ona već odnela na reciklažu.
Zastrašujuće je koliko se plastike baci u filmskim ekipama. Obično se snima kada je lepo vreme, radimo dvanaest sati dnevno, zato moraš da piješ mnogo vode. Filmski ljudi su kao zemljoradnici, zavisimo mnogo od vremena. Vodu često ostavimo na pola u toj panici i gužvi iako se obeležavaju flašice, koje posle idu u zajedničko đubre. To su, dakle, ogromne količine đubreta – ruča se na snimanju, sve je u plastičnim kutijama, svakog dana dvanaset sati, neophodna su dva obroka po osobi, znači sto ljudi po dva obroka svaki dan. Pokušavao sam sam da regulišem takve stvari, ali na setu mora neko da bude zadužen samo za to i mora da budu plaćen. Uvek je beda sa parama za film, pa je stalno štap i kanap i krpljenje. Bio bi super korak kada bi postojao budžet za ljude koji bi se brinuli o recikliranju na setu.
Nisam znao da je filmska industrija veliki zagađivač. Srećni smo kad dobijemo agregat koji ne drči mnogo, a sad da dobiješ ekološki agregat – to je Diznilend. Treba misliti i kratkoročno i na duge staze, ali dok ne dođe te duge staze, jer neće to neće biti tako brzo, hajde da uradimo ovo što možemo što je do nas.
Što se tiče scenografije – kada vidiš da se automobil zaustavlja ispred nekog kontejnera i neka osoba istrčava i nešto vadi i trpa u svoj auto – to je scenograf ili rekviziter. Kad se voziš sa scenografom uvek bude: daj da uzmemo ovo, vidi što je dobra stolica. To nije ekološka svest, nego siromaštvo, ali nema veze.
Marko Josifov, glavni producent nastavka “Munja”, je vlasnik SET reciklaže – reciklaže elektronskog otpada. Svi uređaji, laptopovi i rekvizita su doneti odatle, a sve smo tamo i vratili kad se završilo snimanje. Ovo je mala zemlja i još manja kinematografija. Svi se znaju i stalno su u toku dogovori između produkcija. Može sve da se dogovori i mogu da se razmenjuju stvari i koriste više puta. Mene je još majka naučila da se skuplja stara hartija na RTS-u gde i dalje radi. Iskorišćeni scenariji ili stare verzije se nisu bacali, nego su se nosili kući, a sa druga strana hartije se koristila ponovo. Od detinjstva, svi crteži sestre, brata i mene, su sa druge strane imali neki scenario. Slatko mi je kad to vidim. Ne znam koliko to pomaže, jer je kap u moru. Moralo bi to sve da krene od Ujedinjenih nacija, ali ne ovih kakve su sad, bedne koje ničemu ne služe, nego od neke ozbiljne organizacije. Znamo da je odavno već kasno i sve ove sitne stvari o kojima govorimo su super, ali to je kap po kap. Da bi se stvarno nešto desilo mora da bude litar po litar ili galon po galon. Uvek u životu radiš sve što možeš, sa svom ljubavlju, energijom i smehom. Bolje nemoj ni da radiš ako otaljavaš. Radi kako valja, radi i na sitno, velika akcija ne isključuje malu.
Šta biste poželeli našem društvu u 2023. godini?
Spisak je strašno dugačak. Prvo, najviše bih voleo kad bih prestao da svakog dana na ulicama srećem ljude sa zgrčenim licima. Retko ko, ne računam noć i kafiće i okolinu kafića, ide ulicom i smeška se. Voleo bih da su ljudi nasmešeni. To zvuči jednostavno, ali da bi čovek bio nasmešen – on mora da ima dete kome je dobro u školi, ako ima dete, pare za ručak za danas, sutra, nakosutra, za tri nedelje, pare za letovanje, da plati struju, da ode negde da se opusti… On treba da zna da ima novca i da, kad ode u penziju, neće morati da živi od 80 ili 113 evra, da zna da kada se razboli ne mora da ima vezu da bi mu se pružila pomoć. Onda bi ljudi bili nasmešeni. S tom jednom željom sam napravio prevaru i tražio 400 želja ili 4.000 želja da mi se ispune. Najozbiljniji problemi su oni koji parama ne mogu da se reše, a ja ovde govorim o problemima koji mogu da se reše sa parama. Ako si ophrvan ovim sitnim problemima, koji ustvari uopšte nisu sitni, možeš da umreš, ako nemaš para da jedeš umrećeš, a onda ne možeš da se suočiš sa onim problemima, koji se ne tiču para.
Sve je nekako lakše u životu kada je čovek nasmešen. Desilo se ovo ili ono, nemamo ovo, nemamo ono, ali dobro nema veze, sa smeškom je nekako i lakše i dolaziš do rešenja. Ako si ophrvan problemima i misliš samo kako si jadan i ne možeš da rešiš taj problem, onda od tog problema prestaješ da imaš mogućnost da vidiš rešenje. Taj problem naduvaš u glavi i on ti zakloni vidik da ne vidiš rešenje. Taj problem svedeš na pravu meru kada se nasmešiš i često je rešenje mnogo bliže nego što si mislio.
Tako je i kad radiš na scenarijima: jao, kako će sad ovaj da zna da su oni tamo otišli, a on mora to da zna, a ovo ne mogu pre toga da stavim… Odeš da spavaš i zaboraviš na problem, sutra se probudiš, sedneš, suočiš se sa problemom i nađeš rešenje. Pomaže kada kažeš: ma, neću da se nerviram. Kada bi to ljudi poštovali, bili bi nasmešeni i bilo bi im bolje. Baš me briga kako bi bilo državi, ali ljudima bi bilo bolje.
Mislim da su dve stvari prioritet za naš sistem. Prvo, obrazovanje. Oni koji obrazuju decu i mlade ljude moraju da imaju autoritet, da bi obrazovanje funkcionisalo. Celi trip sa političkom korektnošću će da nas dovede do pakla. Ovim filmom koji smo sad radili smo i tu poruku poslali – prosvetni radnici moraju da imaju autoritet, a država, škola, sistem, ko god, moraju da im pomognu da taj autoritet izgrade i održe, jer je to sada totalno urušeno. Policajac ima leđa – sto hiljada policajaca iza njega, tako i profesor mora da ima leđe i da, kada ima problem, zna da ima leđa. Mislim da je to presudna stvar.
Druga stvar je mnogo teža. Stručni ljudi moraju da budu na mestima za koja su išli u škole i trošili godine učenja i specijalizovanja i prakse upravo da bi bili na tim mestima. To ne moraju da budu mesta odakle se vodi država, ali od portira do direktora fabrike, ljudi moraju da budu na mestima za koja su učeni, a ne da se mestima u institucijama nagrađuju ljudi koji ispravno glasaju ili učine neku uslugu vlastodršcima. To je katastrofalno u ovoj zemlji – ima mnogo nestručnih ljudi, a glas stručne javnosti jedva da se čuje. Kada se kaže sto puta: ljudi, ovo što radite je potpuno idiotski zbog toga i toga, a to niko ne čuje, onda znaš da pričaš u vetar, zaboli te uvo, iseliš se iz zemlje ili prodaš kuću i kupiš zemlju sa potokom i zaključiš da ne možeš više sa tim da se boriš.
Ima sigurno milijardu stvari, ali mislim da su prve dve te. Pre nekoliko godina je bio taj konkurs grada da se daju predlozi šta je važno da se kupi (recimo, ekološki), pošto je valjda bilo viška u bužetu. Voleo bih da to postoji opet. Ne sećam se za vreme koje vlasti je to bilo, ali mislim da je za vreme ove. Tada sam napisao da bi bio potreban neki čamac koji služi za skupljanje otpada uz reke. Viđao sam te neke mreže na Drini i to je super – dve mreže jedna ispred druge, tako da čamci mogu da ih zaobilaze. One su malo ukoso u odnosu na tok reke i onda se flaše i sve sa strane skuplja. Naravno, nešto je drugo pobedilo na konkursu, ali zabrinjavajuće je bilo što je stiglo, mislim, 36 predloga. Samo 36 ljudi je bilo u fazonu da nešto urade, da ponude dobru ideju. To je jako malo. Voleo bih, eto, taj neki čamac koji čisti priobalje.
Fotografije sa snimanja Munje:Opet!: Aleksandar Letić
Izvor: https://greenartincubator.org/news/novogodisnji-gai-intervju-rasa-andric-radi-kako-valja-velika-akcija-ne-iskljucuje-malu/
