Tag Archive otpadne vode

  • Home   /  
  • Posts tagged "otpadne vode"
ByAdmin
, ,

SVEGA OKO 9 POSTO OTPADNIH VODA SE PREČIŠĆAVA

Upotrebljena voda, koja se koristi u domaćinstvima i privredi širom Srbije, završava u kanalizaciji ili u kućnim septičkim jamama. Takva voda je, do određenih granica, zagađena raznim zagađivačima i štetnim mikroorganizmima, jer nastaje tokom pranja veša, kupanja, toaleta, procesa proizvodnje, i biva transportovana, najčešće, bez ikakvog tretmana u zemlju ili reke.

Voda „obogaćena“ ovim štetnim materijama teče kroz tlo i stene, gde se neke od tih materija uklanjaju, ali na mnogim mestima, one dospevaju u zalihe podzemne vode, i doprinose njenom zagađenju. Ovakav „scenario“ je često moguć u društvima koja, iz raznih razloga, ne čine puno na očuvanju zdrave životne sredine. U mnogo „svesnijim“ društvima (a neko bi možda rekao bogatijim, što nije uvek tačno!), ovakav scenario nije moguć, jer se otpadne vode putem raznih tehnoloških postupaka prečišćavaju i neki njeni produkti iz prerade ponovo se koriste, pretežno u poljoprivredi.

Često i sami možemo da primetimo da nam smeta trenutno stanje, kada je o ovim pitanjima reč. Jer, vodotokovi nekih reka pretvoreni su, u nekim delovima Srbije, u tokove fekalne kanalizacije.

A, dokle se stiglo sa implementacijama novih tehnologija za tretman otpadnih voda u Vojvodini, jesu li problemi iz vremena bivše SFRJ danas naše nasleđe, kako u reke da vratimo život i koji vodotokovi su najzagađeniji – pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu.

„Jeste, danas imamo neko nasleđe iz vremena bivšeg socijalizma. U tom trenutku, kada je ta tehnologija bila implementirana, bila je na nivou Evrope. Međutim, ona je sada tehnologija koja treba da se modernizuje. Tako na primer, Sombor bi morao da doradi svoju tehnologiju, da ukloni azot i fosfor iz otpadnih voda, kao što je to Subotica uradila, ali oni tamo i dalje imaju problema – a to je što se te vode ulivaju u Palić, i potrebno je da se još modernizuje da bi Palić bio u redu. Pored Sombora, potrebno je da se modernizuje Kikinda i Vršac, jer svi oni primenjuju stare tehnologije koje, kao prvo, troše puno energije, ne prečišćavaju vodu do kraja, čak nisu rešeni ni problemi sa muljem, sem Sombora. U Subotici je tehnologija stara 15-20 godina, a ovi ostali gradovi imaju postrojenja koja i ne rade kako treba.

Senta ima noviju tehnologiju, kao i neki manji gradovi koji su skoro izgradili nova postrojenja. U Vrbasu nije izgrađena kanalizacija do kraja, novo postrojenje jeste moderno i ima veći kapacitet nego što ima vode, tako da je potrebno da se dovede voda iz okoline, iz Crvenke i Kule, da bi bilo dovoljno vode da bi ono radilo u punom kapacitetu. Dakle, to postrojenje je moderno, samo što nema dovoljno vode, i u tome je problem. Ovi ostali gradovi nemaju ni postrojenja.

Jako malo prečišćavamo otpadnih voda, svega 8-9 do maksimalno 12%, i sve otpadne vode se većim delom ispuštaju u podzemlje, ili direktno u kanale, kanal DTD, ili u Dunav ili u Tisu. I onda imamo problem jer su ti kanali praktično recipijenti otpadnih voda, imamo tzv. „crne tačke“ kao što je Veliki bački kanal, koji bi već trebalo da bude rešen, jer postoje postrojenja.

Imamo postrojenje „Kudoš“ kod Rume, koje je devastirano i više ne valja. Bilo je projektovano po starom principu. Kožara je tu uradila svoj deo posla, i onda je to prestalo da radi, a sada je devastirano, i to se više ne može popraviti, nego se mora od početka izgraditi. Ta rečica Kudoš je zagađena. Vodeni tok Nadele nam je jako zagađen, i dosta se u njega ispušta bez prečišćavanja. Krivaja, i sve te rečice koje imaju mali potencijal prečišćavanja, na neki način se „na oko“ vidi da su u problemu. Ne vidimo neke delove kanala DTD da su u problemu, ali kada vidimo alge i trsku, to je zapravo znak da ima previše azota i fosfora na tim mestima, i više ta voda ne može da se koristi za navodnjavanje, po sistemu kap po kap, jer te alge veoma lako zapuše te male dizne, i onda nastaje  problem. Za te male rečice moramo imati jako dobra postrojenja za prečišćavanje i najmoderniju tehnologiju, ali istovremeno da napravimo neka „mala jezera“, koja će zadržavati tu prečišćenu vodu, pa kada je suša, koristila bi se za navodnjavanje.

Gore od Velikog bačkog kanala ka Subotici, vi se ne možete osloniti na podzemnu vodu ako je u pitanju poljoprivreda, i tu nemamo nijedan kanal koji dovodi vodu, a taj deo je suv, nema površinskih voda. Tako da se u tim delovima može, ta prečišćena komunalna voda zadržavati u nekim „malim jezerima“, i koristiti za navodnjavanje. Time ne bi uništavali rečicu, imala bi svoj prirodni tok i dovoljno vode u sušnom periodu. A ta „mala jezera“ bi tokom kiše mogla da zadrže deo atmosferskih voda i ta voda ne bi otišla dalje, tako da tu ima nekoliko rešenja. Ali, to je u vezi i sa usklađivanjem sa budućim klimatskim promenama.

Nažalost, kod nas se to još uvek ne radi i nemamo nikakav zakonski dokument koji bi na neki način obavezao one koje upravljaju vodama da razmišljaju o klimatskim promena, i kako i na koji način nešto da urade, da bi bilo vode u sušnom periodu. U Vojvodini se stalno razmišlja kako da se odvede voda, da nema poplava, da nema površinskih voda, sada se mora razmišljati i o tome šta će biti kad je suša. Posebno na severu Bačke gde nema vode. Nema nijedne velike reke, ni kanala, i onda je to problem.“

Koliko domaćinstava u Vojvodini je priključeno na kanalizacionu mrežu i u kolikoj meri oni, koji nisu priključeni, mogu da utiču na bezbednost izvorišta voda za vodosnabdevanje? Prati li broj priključenih domaćinstava na kanalizacionu mrežu broj priključenih na vodovodnu mrežu?

„Ne prati. Oko 40-50% domaćinstava imaju kanalizaciju gde se ispuštaju otpadne vode, dok se sve ostalo ispušta u septičke jame. Te septičke jame sigurno ugrožavaju podzemnu vodu, i ako ćemo je koristiti za bilo šta drugo, ona ima mikroorganizama, i može da utiče na bezbednost izvorišta, i o tome se vodi računa. Mada, u Novom Sadu se desila jedna havarija kada je pukla cev na Limanu, u blizini Više ekonomske škole, i to zagađenje je izvorište „Štrand” izbacilo iz funkcije, tako da mi danas ne koristimo „Štrand”. Taj deo treba da se sanira. Tako da postoji mogućnost da se zagadi izvorište ako se ne vodi računa.

Više od polovine građana Vojvodine nema kanalizaciju. Svi ispuštaju u septičke jame, koje bi pritom trebalo da budu vodonepropusne. Tamo gde su septičke jame zasićene, to se vadi napolje i nosi se posle negde, niko to ne pita, i istresa se po kanalima. U Novom Sadu se čak istresa u kanalizaciju, što može često da se vidi. To su privatnici koji iz kamiona, koji su često obojeni kao vodovod, istresaju sadržaj u otvoren šaht kanalizacije i sadržaj septičkih jama tamo odlazi. A kod septičkih jama postoji posebno pravilo za njihovo pražnjenje. To jeste jedan veliki problem, i mora se ići ka tome da se to reši što pre.”

Jezivi i zabrinjavajući su prizori ulivanja velikih gradskih kanalizacionih kolektora (Novi Sad) direktno u reke (Dunav), a i vidljivi kada je nizak vodostaj?

„Kroz četiri kanalizaciona izliva Grada Novog Sada izlazi oko stodvadesethiljada kubika kanalizacione vode na dan, a kada pada kiša, i do stoosamdesethiljada kubika tokom dana ode u Dunav, merili smo. U Novom Sadu imamo četiri izliva, a u Beogradu ih ima oko dvehiljade na raznoraznim mestima. Kada se ide od Kalemegdanske tvrđave pa sve do Dorćola i Karaburme, to je sve „gde vidiš blizu Dunav, pusti cev“. Trebaće tu dosta novca da se napravi dobra kanalizacija i da se to sve izvede kako treba.

Sediment iz otpadnih voda za sobom vuče razne komponente i metale, Đerdapu se smanjuje brzina, i to se taloži i skuplja se dole, i može biti problem ako dođe do izluživanja, tako da tada neće biti dovoljno samo podizanje donjih otvora na Đerdapskoj brani, da bi to otišlo nizvodno. O tome moramo da vodimo računa.

Nama je jako velika erozija u slivu Morave. U Vojvodini i nije toliko, pošto je ravna, ali Morava, kada je veća poplava, ona odnese po dva-tri hektara zemlje. Oni koji tamo kopaju šljunak, ne vode računa o protoku, i onda praktično, ne ukrsti se obala i imate eroziju. Za sve te situacije zna se tačno kako se to rešava, i gde treba da budu mali kanali, gde treba da bude rastinje da zaustavi vodu, isto tako se zna da se ne može kopati šljunak gde se hoće, ali je to nažalost tako.“

Postoji li monitoring otpadnih, kišnih i kanalizacionih voda? Kako je to regulisano?

„Postoji. Moja grupa je radila tu uredbu koja se zove Monitoring otpadnih voda i rokovi za dostavljanje.Taj monitoring nije uopšte jednostavan. Mora se praviti poseban šaht gde će se staviti posebna merna oprema, kako bi se počelo merenje svega. S druge strane, kada je u pitanju industrija, pravili smo jednu drugu uredbu koja se zove Granične vrednosti emisije za otpadne vode, koja zahteva da se vode „rastave“ u samoj fabrici. A to znači: proizvodne vode, sanitarne, procesne i atmosferske vode… da bi se lakše prečistili u samoj fabrici neki tokovi koji sadrže toksične materije i da se ne mogu ispustiti. Tehnički je to sve izvodljivo i unapred bi trebalo krenuti s tim, ali nažalost, to niko ne shvata.

Moj tim je u četrdesetak gradova, od Novog Pazara pa do Subotice, objašnjavao po Privrednim komorama gde su dolazila razna preduzeća, tu uredbu koju smo pravili, i to, kako i na koji način to sve može da se izvede. Sada, ove nove fabrike koje se prave zarobljavaju svu atmosfersku vodu. Imaju bazene i ta voda ne odlazi. Oni je zarobljavaju i posle koriste za zalivanje trave, za pranje, ili u procesu proizvodnje. Oni su navikli na zapadu da je voda skupa, i praktično, kad pada kiša, oni tu vodu čuvaju. I to je izvodljivo u svakom slučaju. Treba podići nivo informisanosti o tome.“

Bio-prečistači otpadnih voda u mnogim velikim gradovima država u okruženju (Budimpešta na primer-prečišćavanje algama) nisu odavno velika novost. Zbog čega nema svesti o izgradnji ovako važnih postrojenja za ljude i životnu sredinu kod nas?

„Oni jesu dobili sredstva od EU, ali i imaju više svesti od nas. Naši ljudi ne razmišljaju o tome na takav način. Sada smo dobili kredite i napravljen je plan da nekih sedamdesetak mesta od tih sredstava dobiju sisteme za prečišćavanje voda, i to će trajati sledećih sedam-osam-devet godina. Naši stručnjaci zahtevaju da budu implementirane nove tehnologije, i da se na novi način to radi i zbog energetske efikasnosti.

Na Forumu voda držao sam prezentaciju baš o tome, o prečišćavanju otpadnih voda i o energetskoj efikasnosti, jer oni troše najviše energije, kao i u Savezu inženjera i tehničara, jedno slično predavanje u vezi sa manjim tehnologijama. Na takav način ljudi postaju o tome svesni. Kada smo pričali i diskutovali o tome, donosili smo i neke zaključke sa tih skupova, i upućivali ih Vladi, da se nekim prodavcima oprema ne sme dozvoliti da nam prodaju neku zastarelu opremu iz Evrope koja se više ne koristi, ali se može dobiti po jeftinijoj ceni, i da jeftinije postrojenje nije merilo za dobro postrojenje. Merilo za dobro postrojenje je ono koje troši minimalnu količinu energije, i koje je samoodrživo, što je jako bitno, a može se postići sa ovim novim biološkim procesima, i ta postrojenja su praktično autonomna, kao ono u Beču, na primer. Ono ima samo malu energetsku razliku koja im fali za rad, a to nadoknađuju preko vetrogeneratora, a sve ostalo dobijaju iz spalionice, spaljivanjem dela mulja i od biogasa koji se pravi od tog mulja, pri čemu tu energiju koriste za zagrevanje dela Beča.

Kada se pogleda ukupna količina energije koja se dobije i koja je potrošena, ona je tu negde oko nule. Evropa je davno počela o tome da razmišlja. Inače, samo za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda troši se ogromna količina energije. Da se pravi takvo postrojenje, to je i bila svojevremeno moja priča, da jednostavno ne trošimo previše struje i da koristimo nove tehnologije. Pritom, tu ima nekoliko pravaca: da trošimo manje energije, druga stvar je da taj mulj, koji dobijamo, koristimo kao izvor toplote (proizvodnju bio gasa ili da spaljujemo), ili da ako jako dobro upravljamo kanalizacijom, kako treba, i ne dozvolimo da svako i svašta ispušta u kanalizaciju, onda taj mulj možemo da koristimo u poljoprivredi. A kada se koristi takav mulj u poljoprivredi, onda se ne mora koristiti veštačko đubrivo koje se dobija opet od zemnog gasa. Spaljuje se zemni gas, pa se dobija amonijak, pa se od amonijaka dobija nitrat, pa se dobija amonijum nitrat ili urea. I sad, koliko god se iskoristi ovog organskog đubriva (mulj), toliko se manje potroši zemnog gasa za proizvodnju veštačkog đubriva, i automatski se čini dobar potez prema životnoj sredini. Tu ima dosta stvari o kojima trebamo razmišljati. I onda da kažemo, ako dobijemo što čistiju vodu, možemo je koristiti za navodnjavanje.”

Odgovorna društva odavno se trude da tretmanom uvek rastućih količina otpadnih voda, one zaista ne ostanu na nivou „otpada“, u prirodi, već da ih uz pomoć prisutne savremene tehnologije „pretvore“ u dragocen izvor potencijalnih proizvoda (poljoprivredno đubrivo, metan), koji bi opet našli široku upotrebnu primenu, bez eksploatisanja novih prirodnih resursa. U takvim društvima, životna sredina može malo da predahne, a ljudi da žive bez potencijalnih, opasnih zagađenja i prouzrokovača bolesti. Kada ćemo im se priključiti, zavisi samo od nas!

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

ByAdmin
, ,

NAJLOŠIJA VODA PIJE SE U SREDNJEM BANATU

U zapisima, koji datiraju od 1.500. godine p. n. e do 400. godine n. e., stari Egipćani zabeležili su metode kako do vode za piće. Ti prvi vidovi „čišćenja“ obuhvatali su kuvanje vode na vatri, zagrevanje na suncu, potapanje vrelog gvožđa u nju, filtriranje vrele vode kroz pesak i šljunak, da bi potom bila ostavljanja da se hladi – što je inače bila veoma poznata metoda i kasnije. Ti postupci su se raširili po celom svetu, prihvatali, usavršavali i naširoko primenjivali. Vekovi su prolazili, države i narodi se menjali, a ostala je nezamenljiva potreba: imati uvek zdravu vodu za piće, bez kompromisa!

Ta potreba, naravno, i danas postoji. Na koji način se dolazi do pijaće vode u Vojvodini i kakav je kvalitet površinskih i podzemnih voda za vodosnabdevanje, i jesu li njeni stanovnici, zbog autentične konfiguracije terena, „osuđeni“ na postojeći kvalitet vode za piće ili postoji rešenje da ona na ovom podneblju bude bolja, pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine na PMF-u, u Novom Sadu.

Površinske vode, u nekim delovima Vojvodine, su loše, a posebno u delovima gde je kanal DTD zagađen zbog ispuštanja otpadnih voda. Dunav je voda druge klase, i on kao takav dolazi iz Evrope, s tim da ga mi još pogoršavamo. Inače, iz Dunava ne koristimo direktno vodu za piće, tako da stanovništvo Vojvodine, na neki način, nije usmereno ka Dunavu. Što se tiče Tise, stanje je isto loše, tako da se ne bi mogao napraviti neki površinski vodozahvat. Danas se, u principu, za vodosnabdevanje koriste vode iz vodonosnih sredina reka – Dunava i Tise. Te vode su prilično čiste. Na njih svakako utiče kvalitet reka Dunava ili Tise, ali tu dolazi do, kako mi to kažemo, obalske filtracije i prečišćavanja, tako da je ta voda prihvatljiva za piće.

Imamo region, kao što je južni Banat, gde su vode veoma dobre, i to su takozvane „bele vode“ koje dolaze sa Karpata, i vode sa dela Telečke visoravni su isto dobre, tako da se tehnologijom za preradu mogu pripremiti za dobru vodu za piće. Ostale podzemne vode nazivamo „žute vode“, zato što su žute i u sebi sadrže prirodno-organske materije. Najčešće su to huminske kiseline, a jednim delom i fulvo kiseline, i praktično, one su nastale raspadanjem organskih materija jako davno, pre ledenog doba. One nisu pogodne za piće, i moraju se pre toga prečistiti, a nažalost, veći deo Vojvodine se snabdeva tom vodom. Možemo reći da nije baš u potpunosti prihvatljivo stanje korišćenja te vode bez odgovarajuće tehnologije. S druge strane, to nam daje i odgovor na pitanje da li bismo mogli dovesti vodu sa onih delova koji su „čistiji“, tako da smo, svojevremeno, u „Strategiji vodosnabdevanja i zaštite voda AP Vojvodine“ to i predložili, da se dovedu vode iz predela gde je voda dovoljno čista, kako ne bismo morali da primenjujemo skupe tehnologije, poput one u Zrenjaninu, koja pritom nije ni uspela (!). Ideja nam je da jednostavno koristimo vode iz delova srednjeg i istočnog Banata gde je voda čista, praktično od Banatske Dubice, pa niže dole ka Vršcu, kao i da koristimo vode sa Telečke visoravni i oko Bečeja, gde je voda takođe dobra, i da koristimo vode uz Dunav i Tisu, gde može da se primeni obalska filtracija, potom da napravimo mikrosisteme kako bismo mogli da snabdevamo celu Vojvodinu dobrom vodom, ili da koristimo tehnologije koje su skuplje, ali su, u svakom slučaju, adekvatne kako bi se dobila dobra voda za piće.

Kakav je kvalitet vode koju koriste za piće stanovnici Vojvodine u seoskim i gradskim sredinama? Ko pije najnekvaliteniju vodu, a gde se pije dobra voda? </strong

Najlošija voda se pije u srednjem Banatu – od Zrenjanina pa prema Žitištu. Zatim, tu je i deo zapadne Bačke, tamo je takođe loša voda, a u Bačkom Petrovcu bi trebala da se prečisti. A najbolju vodu piju građani južnog Banata: Vršac, Alibunar, Pančevo, i stanovnici u okolini Telečke visoravni, gde uglavnom imamo seoska naselja. Tu su i Bačka Topola, koja je, da tako kažem, na ivici tog dela, zatim Nova Crvenka, Vrbas, Kula, i tamo je dobra voda.

U principu, voda u srednjem Banatu, zapadnoj i severnoj Bačkoj ima arsena. Subotica ima prečistač u postrojenju za pripremu vode, pa bez obzira na to što se voda prerađuje – voda ima arsena, ali se on uklanja, tako da u Subotici piju dobru vodu, i to je ono što je bitno. U Bačkim Vinogradima se nalazi jedno malo postrojenje sa novom tehnologijom koja uklanja arsen. Ta nova tehnologija je tamo primenjena kao eksperiment, i ona se pokazala kao dobra. Tamo se pije voda bez arsena.

Uvek je voda bolja u većim gradovima, nego u malim naseljima, iz prostog razloga što se u većim gradovima više kontroliše i što imamo veću koncentraciju stručnog kadra, koji može da organizuje bolje vodosnabdevanje nego u malim mestima. U principu, vodosnabdevanje u malim mestima kontrolišu najčešće ljudi koji su priučeni, i eto, dato im je usput da hlorišu vodu, i većinom se samo hloriše voda, dezinfikuje zapravo, tako da nemamo neki servis koji bi pokrivao celu oblast i vodio računa o tome. Nažalost, tako je u celoj Srbiji.

Vode u Sremu su dosta dobre, sem možda na obodu Srema, kada govorimo o kvalitetu podzemne vode koje se koriste za piće, tako da je tamo prema Šidu lošija voda, Višnjićevo i taj deo ima malo arsena, ali Sremska Mitrovica, Ruma i Inđija – imaju dosta dobru vodu, a imaju i postrojenja za prečišćavanje. Trenutno radimo na modernizovanju tehnologije postrojenja u Beočinu, tako da će oni za dve godine dobiti modernu fabriku, dakle, postojeća fabrika će biti zamenjena novom.

Devetnaest je godina kako građani Zrenjanina nemaju zakonom zagarantovanu, zdravstveno ispravnu vodu za piće u svojim domovima. Kako se može rešiti ovaj problem?

Taj problem se mogao rešiti posle zabrane za upotrebu vode za piće, posle 2005. godine. Naš fakultet je dobio sredstva od EU, uradili smo tehnologiju koja je mogla taj prolem da reši, međutim, ondašnje rukovodstvo Zrenjanina nije htelo to da prihvati 2009-2010. godine, i tražili su „ključ u ruke”, da im neko da i novac i kredit, izradi i da tehnologiju. To nije uspelo, pa su onda doveli nekog drugog, pa nekog trećeg, i na kraju je sve pošlo nizbrdo. Nije dobro odabrana tehnologija, a samim tim ni aparati koji su to mogli da rade, i pošlo je skroz naopako. S njima posle nisam uspeo napraviti neku saradnju, da im objasnim da se to sve moglo uraditi sa tehnologijom koju smo uradili.

Zapravo, po našem planu, njima se mogla dovesti voda iz dela od Čente, sela na teritoriji grada Zrenjanina. Tu se mogao izgraditi deo fabrike, i to bi bila jeftinija tehnologija, i da kažem, uz neki zajednički vodovod sa Žitištem i Sečnjom, mogla se dovoditi voda iz istočnog Banata i na taj način problem je mogoo biti rešen. Oni jednostavno nisu to prihvatali, i da vam pravo kažem, ne znam u kojem pravcu to sada ide i kada će biti rešeno. Zaista je počelo loše i loše se završilo. Imamo našu, domaću tehnologiju koja to može da reši, i nije mi jasno zašto se taj problem ne rešava. Tako smo u Temerinu omogućili tehnologiju koja će snabdevati celu opštinu pijaćom vodom. Bilo je zavrzlame da se dobiju neke lokacijske dozvole, i kad se to rešilo, tehnologiju smo uradili prošle i početkom ove godine, tako da će fabrika početi da se gradi iduće godine, cela opština Temerin će dobiti dobru vodu, bez arsena, sa tehnologijom koja je domaća i koja nije skupa.

Koliko može da košta fabrika vode koja bi zadovoljila potrebe stanovništva Zrenjanina i okolnih naselja zdravstveno ispravnom vodom za piće, i ko je u obavezi da je napravi i finansira?

Po zakonima, izgradnja fabrika voda je u obavezi opštine. Nekoliko ministarstava takođe o tome treba da vodi računa. Opština je ta koja treba da traži novac i pomoć od države, a ako nema dovoljno novca – ona je ta koja treba da diže kredite, ali treba da traži sredstva i od Evropske unije. Dakle, postoje ta tri izvora finasiranja, a može se reći čak i četiri: iz sopstvenih izvora, od države, kredit, i od sredstava EU. Problem u Zrenjaninu se mogao rešiti, i u zavisnosti koja metoda bi se primenila, na primer, da li bi se dovodila voda sa strane i koristilo lokalno izvorište, bilo bi potrebno negde oko 27 miliona, i ako bi se to podelilo sa brojem stanovnika, to bi bilo negde oko 300 evra po stanovniku, i za to postoji opština koja može da podigne kredit ili da traži sredstva od države. Inače, pre pet-šest godina, oni su dobili milion evra od države, kada su im stradale membrane za prečišćavanje i kada su imali veliki problem sa vodom. Kupili su membrane, ali će i te stradati, jer ta voda ne može da ide direktno na membrane, i to sam im dosta puta rekao, ali neko tvrdoglavo hoće membranama da očisti sistem. Prvo treba da se uradi priprema, pa tek onda membrane.

Problem je u tome što ti programi koje opština radi, ne uradi kako treba. Mora se doći sa gotovim projektom, pripremljenom dokumentacijom i znati šta hoćeš, bilo gde, i prema banci, i prema državi, i prema svojim grđanima, i prema EU. Ne može se otići i reći treba mi toliko novca za vodovod. Posebno manje opštine, one ne znaju šta i kako treba raditi. Zbog toga će nas Kancelarija za Evropske poslove angažovati da u nekim opštinama održimo seminare, i da im objasnimo šta sve treba da urade, i koju sve dokumentaciju treba da imaju, da bi imali papire sa kojima bi mogli da konkurišu. Tu je, po meni, najveći problem zapravo.

Kada smo pravili priču o vodosnabdevanju, rekli smo da ne možemo, na osnovu državnog dohotka, da rešimo problem vodosnabdevanja u Vojvodini, i da nam treba najmanje dvadeset godina. I kada smo pričali sa strancima i prezentovali im tu strategiju vodosnabdevanja, rekli su da sam optimista, i da to neće biti ni za trideset godina. Međutim, ipak naš PDV raste, i mislim da bismo mogli za tih dvadeset godina da realizujemo. To znači da za prečišćavanje otpadnih voda i pripremu vode za piće u Vojvodini svake godine treba da odvojimo osamdeset miliona evra, i tada bi svaki stanovnik dobio i vodu za piće i kanalizaciju. U EU je norma koja je na snazi da sisteme za prečišćavanje imaju naselja iznad dve hiljade stanovnika, a sada imaju u planu da uvedu normu za naselja od hiljadu stanovnika. U svakom slučaju, gde im je problem vodosnabdevanje, na mestima gde su im „crne tačke“, imaju postrojenja i za čak osamsto stanovnika, u Nemačkoj na primer. Jednostavno, tu im je potrebna čista voda i napravili su postrojenje.

Treba li dozvoliti privatizacije postrojenja za preradu vode za piće i njenu distribuciju, i zbog čega je to dobro ili nije dobro? Pitaju li se šta građani?

Građani bi trebalo da se pitaju. Po Zakonu postoji mogućnost učešća privatnog kapitala, ali, taj privatnik koji bi uložio kapital ne može da učestvuje u upravljanju. I sad, problem je u tome, zašto bi ulagao ako ne može da učestvuje u upravljanju, i tu nije do kraja rešena ta metodologija. U principu, u svetu postoji ta mogućnost. Koliko sam bio u prilici da vidim, u nekim drugim zemljama poput Mađarske, Holandije i Nemačke, oni ipak idu ka tome da to bude državno, a da se upravljanje u tim preduzećima može ponuditi privatniku (u Holandiji).

Privatnik ako dođe, to je ipak monopol. Ne možemo da utičemo koju će on cenu da formira. Tako da nije to za privatizaciju. Mogu neke službe da se privatizuju. Evo, na primer, vodovod kaže: mi nećemo da popravljamo kada pukne neka cev. Biće angožovano neko privatno preduzeće koje će to popravljati, ali će se tačno znati za koji iznos se to radi. Tako da vodovod ne mora da ima i majstore, posebno oni vodovodi u malim mestima gde imamo jedan vodovod na desetak malih mesta. Najbolje bi bilo kada bi neko te opravke radio sa strane, i bilo bi jeftinije, nego da ima ceo jedan tim koji to radi, a da infrastruktura ostane opštinska.

Autor ste „Strategije za vodosnabdevanje i zaštitu voda u AP Vojvodini“, iz 2009. godine. Predviđeno je tada da bi se najveći deo problema (prezentovanih u publikaciji) trebalo rešiti u narednih 20 godina. Dokle je država stigla sa realizacijom Vaših ideja i Vašeg projektnog tima nakon 13 godina?

Temerin se radi po tom principu, i to je prvi mikroregionalni sistem. Ostalo nije rađeno i nije razmišljano puno o tome. Sada se počinje ponovo o tome razmišljati. Počeće Odžaci da se rade po tom principu. Ostalo još stoji. Nažalost, ima negde još otpora da se naprave mikroregionalni sistemi. Otpora po principu: „Zašto mi da se spojimo sa drugom opštinom, a da nemamo svoju fabriku vode?“ Svako naselje hoće da ima svoju fabriku vode, što nije po „Strategiji“. I taj mali otpor zapravo čini da ne može da se uradi dokumentacija i ne može ništa da se uradi. Ovo u Temerinu je stvarno bilo u redu, i oni su hteli tako kako smo i mi mislili.

Pošto Novi Sad nije uradio ništa na proširenju izvorišta, onda smo shvatili da je bolje da napravimo fabriku, i da rešimo taj deo. Postoji mogućnost da će i Bački Petrovac krenuti sa jednom sličnom  realizacijom o spajanju okolnih mesta sa jednom fabrikom za preradu vode. Treba još da razgovaramo sa njima, a pričali smo pre jedno dva-tri meseca. Malo se za sada uradilo, ali se nadam da će se početi sa rešavanjem ovih problema. Iz dosadašnjih razgovora, sa ljudima iz naše dve kancelarije za kapitalna ulaganja i sa za saradnju sa Evropom, svi su stavili na prvo mesto vodu. To je jako dobro. Krenulo se sa izgradnjom nekoliko fabrika, od tih kapitalnih investicija. U narednih nekoliko, pet-šest godina biće uloženo oko 52 miliona evra. Ranije me niko nije zvao da pričamo o ovim temama. Iz Vlade pozvali su me da budem savetnik, i čak je naš tim angažovan u ovim poslovima. Verovatno su shvatili suštinu ovih problema, što je dobro, i uz razgovore, u kom pravcu i na koji način treba rešavati ove probleme, nadam se da će sve krenuti dobrim putem.

Današnje vreme obiluje promenama. One su i brze i spore, neminovne, autentične. Menjaju se shvatanja, tehnologija, politike, državna uređenja, ljudi, ratovi, istorija, emocije, klimatske promene, prirodna sredina… Primetna je i pojava da se ljudi danas, širom planete, ni oko čega ne mogu složiti. Međutim, jedan savet se niko ne usuđuje da menja: Pijte dosta vode! Hoće li je biti i kakva će biti – zavisi samo od nas!

Tekst i fotografije: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

NOVI SAD: KANALIZACIONI ISPUSTI DIREKTNO U DUNAV

Kroz četiri kanalizaciona ispusta, u Novom Sadu se oko 120 hiljada kubika kanalizacione vode, a kada pada kiša, i do 180 hiljada kubika tokom dana ispusti u Dunav. Dakle, kompletan sadržaj kanalizacije i dalje, bez prečišćavanja, odlazi u reku. Novi Sad je praktično prvi grad te veličine na toku Dunava koji nema prečistač otpadnih voda. Kada i na koji način će se ovaj problem rešiti?

Kako je najavljeno, proteklih nekoliko godina obavljen je deo priprema za realizaciju velikog i skupog projekta izgradnje centralnog prečistača (CP) koji će biti lociran, u skladu sa ranije donetom odlukom Skupštine grada, na lokaciji Rokovog potoka na sremskoj strani.

Najveća investicija

Trenutno je izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Novom Sadu na prvom koraku, a to je izgradnja kapaciteta infrastrukture kojima se voda dovodi do prečistača. Šest decenija unazad, u punom mlazu, iz kanalizacije otpadne vode idu pravo u Dunav. Novosađani u reku ispuštaju između 1.700 i 2.000 litara otpadnih voda u sekundi (!). Naime, kroz kanalizacione ispuste kompletna otpadna voda iz Novog Sada odlazi direktno u Dunav. Šetnja uz reku nije uvek prijatna. Videli izlive ili ne, osetićete miris, a ono što je najpogubnije je zapravo sadržaj koji završava u Dunavu.

Originalan način da pokažemo sreću što druga po veličini evropska reka prolazi kroz grad. Najveća investicija na putu rešavanja ovog problema je izgradnja nove crpne stanice. Ova crpna stanica ima zadatak da najpre obustavi izlivanje otpadnih voda u Dunav, ali za kompletno funkcionisanje je neophodno još postojanje velikog kolektora, odnosno tunela prečnika 3 m, kojim bi se voda sakupila i dovela do crpne stanice. Taj deo posla je u fazi projektovanja.

Inače, kapacitet budućeg prečistača predvišen je za 400.000 stanovnika, uz mogućnost proširenja do 500.000. Početak prve faze izgradnje CP predviđen je za iduću 2023. godinu a, kako je navedeno u planu, završna faza trebalo bi da bude gotova oko 2035. godine (!). Eksploatacioni vek tog postrojenja procenjuje se na 30 godina.

Zašto nije urađe prvo kolektor a zatim crpna stanica, nije baš jasno. Pored toga, trenutno se izrađuje studija opravdanosti sa idejnim projektom za prečistač, koji će koštati vise od 100 miliona evra. Od prethodnog takvog projekta urađenog 2009. se odustalo, opet bez objašnjenja, pa je Novi Sad i dalje prvi grad sa 400 hiljada stanovnika na Dunavu koji otpadne vode ne prečišćava. Apsurdno je da se za ovako važan posao i poduhvat uopšte radi Studija opravdanosti, jer je opravdanost više nego očigledna. Ono što je upitno je održivost i to najviše zbog ljudskog faktora.

Begeč – primer dobre prakse

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta, odnosno sedimenta. Životna sredina je integrisani sistem koji apsolutno utiče na zdravlje ljudi i neophodno je sve delove životne sredinetretirati kao jednu celinu.

Novi Sad je još prilično daleko od svog centralnog prečistača otpadnih voda. Zato jedno malo naselje, kao deo sistema Novog Sada, na Dunavu intenzivno radi na rešavanju ovog problema. Izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Begeču omogućava da postojeća kanalizaciona mreža bude dovedena u funkcionalno stanje, čime se rešava jedan od najkrupnijih komunalnih problema u ovom naselju.

Kompleks prečistača prostire se na površini od 1,5 ha, udaljen je oko 500 m od samog naselja, južno od magistralnog puta Novi Sad-Bačka Palanka, a za kompletnu realizaciju ove investicije (uključujući i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa) izdvojeno je blizu 194 miliona dinara. Predviđena je primena kombinovanog postupka mehaničko-biološkog prečišćavanja vode. Time će se, kako se navodi, zadovoljiti svi neophodni uslovi zaštite životne sredine, naročito zaštite okolnog zemljišta, kao i površinskih i podzemnih voda.

Prečišćene otpadne vode neće ugroziti kvalitet vode u recipijentu, odnosno Dunavu. Ovo će omogućiti kvalitetniji život stanovnika Begeča i rešiti problem sa pražnjenjem i prelivanjem septičkih jama. Na ovaj način, znatno se utiče na očuvanje životne sredine jer se sprečava zagađenje zemljišta i podzemnih voda.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Zelene vesti“, koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.

ByAdmin
, ,

PO TRETMANU OTPADNIH VODA – NALAZIMO SE NA SAMOM ZAČELJU

Na početku serijala o kvalitetu vode, više puta smo napravili vezu zagađenih, otpadnih voda svuda oko nas i lošeg kvaliteta pijaće vode. Otpadne vode iz domaćinstava, industrijske otpadne vode, atmosferske padavine – koje završavaju u kanalizaciji – sve dospevaju, nažalost, do naših reka i zemljišta. I to je onaj začarani krug problema i rešenja. Odgovor za to kako doći do kvalitetnije vode za piće je i u izgradnji kvalitetnih prečistača otpadnih voda. Da bismo došli do prečistača otpadnih voda, neophodna je kvalitetna kanalizaciona infrastruktura.

Postupak prečišćavanja otpadnih voda

Srbija, po izgrađenosti kanalizacione infrastructure, spada u srednje razvijena područja, međutim, po tretmanu otpadnih voda – nalazimo se na samom začelju. Ne samo da je broj postrojenja nedovoljan, već postojeća rade zastarelom tehnologijom, ima slučajeva da izgrađena postrojenja nisu nikad ni proradila. Po podacima iz 2020. godine, samo je 14,1 % stanovništva bilo priključeno na sisteme za preradu otpadnih voda. Sam postupak prečišćavanja otpadnih voda je kompleksan i jedino sproveden u potpunosti – daje očekivani rezultat.

Postoje tri koraka u tretmanu: prvi se odnosi na uklanjanje materija i materijala koji dospevaju u otpadne vode (filtracijom i taloženjem), zatim deo procesa kada se uklanjaju materije biološkim ili hemijskim tretmanom; potom sledi uklanjanje nerazgradivih, patogenih i opasnih materija, dezinfekcija i tretman mulja. Projekti izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda su pre svega infrastrukturni projekti. Sasvim je jasno da, ovako kompleksan postupak prečišćavanja otpadnih voda do stepena kvaliteta s kojim može biti vraćena u prirodu, nije nimalo jeftin.

Pored toga, takav poduhvat zahteva kvalitetnu kanalizacionu mrežu, nikad to nije jednokratna investicija već se stalno pojavljuju troškovi održavanja, remonta i sl. Potom, za uspeh ovakvog poduhvata neophodan je stručni ljudski potencijal, od izrade projekta do realizacije i upravljanja jednim prečistačem otpadnih voda. Preko potrebna je kontinuirana edukacija stanovništva o ovim temama. Takođe i adekvatne mere, kojima se industrijski sektor mora disciplinovati. Svaki od ovih segmenata kod nas je upitnog kvaliteta, što dodatno usporava ove važne procese i aktivnosti.

Nivo zagađenja voda

Zagađenje reke

Najveći deo sadržaja u zagađenim vodama kod nas potiče iz komunalnih i industrijskih izvora, koji preko kanalizacionih sistema svoje neprečišćene otpadne vode, najčešće, ispuštaju u vodotokove. Najveće količine prisutnih azota i fosfora u otpadnim industrijskim vodama potiču iz postrojenja u okviru energetskog sektora, hemijske i mineralne industrije, kao i javnih komunalnih preduzeća.

S druge strane, sadržaj organskih materija u otpadnim vodama je značajan i njihov sadržaj je najčešće posledica aktivnosti ljudi. Nalaze se u vodama iz domaćinstava, mada mogu nastati i kao rezultat poljoprivrednih aktivnosti, seče šuma, spiranjem sa urbanih površina. Dodatno zagađenje su i bolničke otpadne vode i farmaceutski proizvodi iz domaćinstava, koji se uglavnom direktno bacaju u slivnik, dospevajući tako u kanalizacioni sliv, a onda i u reke. Mikroplastika takođe igra veliku ulogu, uglavnom kao rezultat habanja guma i asfalta, ali i plastičnog otpada koji završava u reci. Ono što treba imati na umu da za praćenje i analizu farmaceutskih proizvoda i mikroplastike nemamo laboratorijske kapacitete za praćenje, tako da je to samo pretpostavka.

Činjenica je da je ovog leta, nemački hemičar koji je plivajući po Dunavu sakupljao uzorke vode, odbio da pliva kada je došao do naših gradova – Novog Sada i Beograda.

Kako je u Subotici

Jedno od najstarijih postrojenja za preradu otpadnih voda, još iz vremena Jugoslavije je podignuto u Subotici (prvo postrojenje podignuto je u Sarajevu). Presudna činjenica da do toga dođe je blizina Palićkog jezera i neophodnost njegovog očuvanja. Vremenom je kvalitet vode jezera značajno pogoršan, što je dovelo do izumiranja nekih biljnih i životinjskih vrsta, porasta muljevitih naslaga i nemogućnosti korišćenja jezera za kupanje i rekreaciju. U okviru popravljanja stanja jezera Palić, izgrađen je i 1975. godine pušten u rad Uređaj za prečišćavanje otpadnih voda Grada Subotice. Prečišćavanjem se obavljala mehanička i biološka obrada otpadnih voda. Na ovaj način su redukovane organske i suspendovane materije iz vode (između 88% i 92%), dok je redukcija azota i fosfora bila minimalna (oko 15%).

Prva rekonstrukcija je obavljena posle 15-tak godina, što je doprinelo povećanju hidrauličkog kapaciteta, odnosno količine vode koja se može obraditi na dnevnom nivou. Zatim je 2003. godine urađena sanacija građevinske konstrukcije bazena i uveden je sistem dubinske aeracije, čime je poboljšano uklanjanje azota i fosfora, a uvedena je i linija mulja, čime je rešen problem zbrinjavanja nastalih muljeva. Novo postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda sa kompletnim tzv.tercijarnim tretmanom, što znači da je voda u kategotriji kvaliteta sa kojim može biti vraćena u prirodu, proradilo je 2009. godine.

Sve otpadne vode stanovništva, ustanova, zanatstva i industrije, kao i atmosferske vode Grada Subotice glavnim kolektorom dospevaju do postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Upravo to što se sada tek rešava u Novom Sadu. Postrojenje ima dve linije: za mehanički i biološki tretman otpadne vode sa niskim organskim i visokim hidrauličkim opterećenjem, kao i za anaerobnu stabilizaciju mulja (nastalih tokom biološkog prečišćavanja otpadnih voda) u digestorima, uz proizvodnju biogasa i obezvodnjavanje nastalog digestovanog mulja. Hidrauličko opterećenje omogućava da i u intenzivnim kišnim periodima sistem funkcioniše. Od puštanja u pogon, i za vreme rekonstrukcija postojenje, nije nijeda dan prestalo sa radom. Danas se na uređaju za prečišćavanje otpadnih voda postiže mnogo bolji kvalitet izlazne vode od projektom predviđene. Za razliku od prethodnog perioda, postoji i funkcioniše linija mulja. Višak mulja iz procesa prečišćavanja ide na anaerobnu digestiju. Ovim procesom se stvara metan, tako da su u stanju da proizvode i električnu energiju, i to 30-40% električne energije za sopstvene potrebe.

Kako je u Bačkoj Topoli

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta, odnosno sedimenta. Životna sredina je integrisani sistem koji apsolutno utiče na zdravlje ljudi i neophodno je sve delove životne sredine tretirati kao jednu celinu. Novi Sad je još prilično daleko od svog centralnog prečistača otpadnih voda. Zato jedno malo naselje, kao deo sistema Novog Sada, na Dunavu intenzivno radi na rešavanju ovog problema. Izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Begeču omogućava da postojeća kanalizaciona mreža bude dovedena u funkcionalno stanje, čime se rešava jedan od najkrupnijih komunalnih problema u ovom naselju.

Kompleks prečistača prostire se na površini od 1,5 ha, udaljen je oko 500 m od samog naselja, južno od magistralnog puta Novi Sad-Bačka Palanka, a za kompletnu realizaciju ove investicije (uključujući i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa) izdvojeno je blizu 194 miliona dinara. Predviđena je primena kombinovanog postupka mehaničko-biološkog prečišćavanja vode. Time će se, kako se navodi, zadovoljiti svi neophodni uslovi zaštite životne sredine, naročito zaštite okolnog zemljišta, kao i površinskih i podzemnih voda. Prečišćene otpadne vode neće ugroziti kvalitet vode u recipijentu, odnosno Dunavu. Ovo će omogućiti kvalitetniji život stanovnika Begeča i rešiti problem sa pražnjenjem i prelivanjem septičkih jama. Na ovaj način, znatno se utiče na očuvanje životne sredine jer se sprečava zagađenje zemljišta i podzemnih voda.

U opštini Bačka Topola prečistač već funkcioniše, a njegovim radom sprečeno je dalje zagađenje reke Krivaja, što je i bio najvažniji cilj. U projekat je uloženo 600 miliona dinara, najvećim delom sredstvima Uprave za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, a manjim delom i opštinskog budžeta. U postrojenju za prečišćavanje, za sada, u funkciji je samo jedan SBR reaktor, ali uskoro će proraditi još jedan bazen u kojem će se dnevno prečišćavati 1.400 kubika otpadnih voda. Za izgradnju poslednja dva kilometra deonica glavnog kolektora utrošeno je oko 53 miliona dinara, a za prečistač 626 miliona dinara. Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Bačkoj Topoli još ne radi punim kapacitetom, jer je projektovano i izgrađeno da može prečišćavati otpadne vode cele Bačke Topole, pa čak i s vremena na vreme otpadne vode Bajše i Zobnatice.

Kako je u Kuli i Vrbasu

U Vrbasu je izrađeno centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda Vrbas–Kula. Finansirao i od strane EU fondova. Ali zbog raznih, kako admisnistrativnih tako i tehnoloških propusta, bilo je potrebno dosta vremena da proradi. U izgradnju prečistača uloženo 23 miliona evra, a osnovni cilj, pored prečišćavanja velikih količina otpadnih voda, nastalih i zbog razvijene industrije u ova dva grada – je i poboljšanje sanitarnih i zdravstvenih uslova u Vrbasu i Kuli kao i okolnim selima.

Ovaj prečistač se sastoji od procesnog dela i infrastrukturnih i pratećih objekata sa kojima čini funkcionalnu celinu. Procesni deo postrojenja se sastoji od tehnoloških objekata i procesne opreme na liniji vode, mulja i biogasa, uz korišćenje servisnih fluida. Infrastrukturu postrojenja čine pomoćni i prateći objekti, portirnica, administrativna zgrada, garaže, radionice, magacini, trafo-stanica sa dizel agregatom, servisne saobraćajnice u krugu postrojenja, ograda oko postrojenja, hortikulturalno uređenje, cevni razvod vode, kanalizacije, protivpožarni sistem, električno napajanje i razvod, rasveta, signalne komunikacije i dr.

Početkom rada prečistača, računi za komunalije “obogaćeni“ su stavkom za prečišćavanje otpadnih voda. Još važnije od toga je edukacija stanovništva ka menjanju navika. Najviše kvarova dolazi upravo zbog veoma neadekvatnih stvari koje završavaju u otpadnim vodama. Postoje stvari koje koje se ne smeju bacati u toalete, sudopere ili šahte za retenciju vode, poput štapića za uši i tupfera za skidanje šminke, vlažnih maramica, dečjih pelena, higijenskih uložaka, hanzaplasta, hulahopki i čarapa, igračaka, pa i hrane. Ukoliko se građani budu odgovorno ponašali i primenili ove savete, izbeći će se problemi sa čišćenjem i otpušavanjem internih instalacija za odvođenje otpadnih voda, a ujedno pomoći da postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda nesmetano radi.

U zemljama u okruženju puno je primera kako se rešavaju problem otpadnih voda, od malih seoskih naselja do većih gradova. Ti primeri dobre su smernice kako izbeći greške i kako malim koracima rešiti ovaj veliki problem.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

ByAdmin
, ,

TEMERIN: VODA ZA PIĆE ZABRANJENA JOŠ OD 2003.

Mnogi gradovi i opštine u Vojvodini imaju veoma ozbiljne probleme sa kvalitetom pijaće vode, kao i sa postupcima prerade otpadnih voda. U velikom broju slučajeva, ti problemi su udruženi, decenijski i više od toga, a pomaci i pokušaji rešavanja nedostaju ili završavaju u ćorsokaku. Tako je vodosnabdevanja za mnoge, ne samo zdravstveni i komunalni – već i administrativni problem.

Uzroci zagađenja

U okviru redovnih istraživanja, koja sprovodi Institut za javno zdravlje “Milan Batut” iz Beograda, u Vojvodini su u toku 2021. godine kontrolisana 43 javna vodovoda. Od ispitanih, 11 vodovoda je imalo kompletnu ispravnost vode. Isključivo fizičko-hemijsku neispravnost imalo je osam vodovoda, samo mikrobiološku četiri vodovoda a čak 20 vodovoda je imalo vodu udružene neispravnosti.

Najčešći uzroci mikrobiološke neispravnosti su povećan broj mezofilnih bakterija i ukupnih kolimorfnih bakterija, kao i kolimorfnih bakterija fekalnog porekla. Mezofilne bakterije ukazuju i na problem nečistoća u distributivnoj mreži, dok kolimorfne direktno povezujemo sa fekalnim poreklom i uzročnici su čitave grupe veoma ozbiljnih oboljenja. Najčešći uzroci fizičko hemijske neispravnosti su povećana mutnoća i boja, povišene koncentracije gvožđa, mangana, amonijaka, nitrata i nitrita, kao i povećani otisak kalijum permanganata. Udružena neispravnost znači da su u vodi prisutne obe vrste definisanih neispravnosti.

Voda za piće neupotrebljiva

Udruženu neispravnost vode ima i voda koju građanima isporučuje JKP “Temerin” u naseljima opštine Temerin (Temerin, Sirig, Bački Jarak i Staro Đurđevo), koja naseljava oko 28.000 stanovnika. Procenat fizičko-hemijske neispravnosti je 95,9 % a mikrobiološke 11,11%, i već dugo traje, pa je voda zabranjena za piće od 2003. godine. Inače, bila je u upotrebi ali je promenom dozvoljenih vrednosti arsena od strane Svetske zdravstvene organizacije sa 0,05 na 0,01mg u litru, voda u Temerinu prešla u grupu neupotrebljivih.

Foto: Miloš Ćirković

Pored Temerina, ovako kritičnu situaciju imaju Ada, Crvenka, Kikinda, Zrenjanin, ali i mnoga druga mesta u Vojvodini. Meštani Temerina znaju da voda iz gradskog vodovoda nije za piće i uglavnom je kupuju u prodavnicama, ukoliko im finsnijska mogućnost to uopšte dozvoljava. Ima i onih koji koriste vodu iz arterske česme, koju mnogi smatraju lekovitom, što verovatno nije potvrđeno laboratorijskim analizama. Takođe, u Studiji postojećeg stanja vodovoda u Temerinu, objavljenoj pre dve godine, predočeno je da postoji opasnost od količe hlora, koji se upotrebljava za preradu vode, i to posebno za zdravlje dece, trudnica, dojilja i starih osoba. (Izvor: Institut za javno zdravlje “Milan Batut”)

Neadekvatnan tretman otpadnih voda

Pored opasnosti za građane, iako nije otrovna ali je neupotrebljiva, problem nekvalitetne vode, kao i neadekvatnog tretmana otpadnih voda, što je dosta povezano – opasnost je i za Jegričku, prostor od posebnog značaja zbog prisustva zaštićenih vrsta (prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva). U blizini Temerina, reka Jegrička se deli na dva dela. Jednim delom teče ka severu, protiče pored sela Gospođinci i završava se u močvarama oko Žablja. Drugi deo napaja ribnjak kod Žablja, veličine 0,98 km², teče ka jugoistoku i kod Jurišne Humke se uliva u Tisu.

Park prirode “Jegricka”, foto: Miloš Ćirković

U opisu trenutnog stanja kanalizacione i vodovodne mreže navodi se da loša distribuciona mreža ima za posledicu loš mikrobiološki kvalitet vode za piće, kroz prisustvo mezofilnih bakterija. Veliki problem, odnosno uzročnik je deponija u Temerinu, lagune sa fekalijama zaostale od farme svinja “Temerin agrar”, koja je pod pritiskom javnosti napustila ovo naselje. Ali je problem i dalje nerešen. I, naravno prisustvo velikog broja nesanitarnih septičkih jama. Inače, fekalne vode iz laguna kraj temerinske deponije izlivale su se u melioracioni kanal, odakle su preko drugog kanala dospele i do Jegričke. Dok se nadležno vodoprivredno preduzeće i JKP “Temerin” bave podelom posla i nadležnosti, a nagomilani problemi se ne rešavaju, čak se usložnjavaju. Svaka nova količina padavina preti novom pogoršavanju situacije.

Od planova do realizacije – dug je put

Definitivno je jasno da je Temerinu neophodna i nova fabrika za preradu vode, nova infrastruktura i, svakako, neophodan je i prečistač otpadnih voda. Ova opština nije usamljen slučaj. Da li se nazire rešenje?

Svaka nova garnitura ministara, predsednika opština i direktora proklamuje ideju podizanja ovih postrojenja i rekonstrukcija. Izrada dokumentacije ne prati dinamiku radova od donošenja dozvola, i sve ideje se vrlo brzo nađu u raskoraku. Dobijena sredstva se troše nenamenski. Da li je ideja nove fabrike za preradu pijaće vode dobra, ako nema dovoljno kvalitetne infrastrukture, da li izgradnja prečistača ima smisla ako kanalizacionom mrežom nije pokriveno čitavo naselje, odnosno opština?

Da ne bi istekla građevinska dozvola, radovi na prečistaču su čak i započeti. Ali se od gradnje prečistača otpadnih voda odustalo, pošto opština nije dovoljno pokrivena kanalizacionom mrežom. Planirani prečistač morao bi da ima 70 odsto kapaciteta popunjenosti, odnosno bar 12.000 stanovnika mora da bude priključeno na kanalizaciju, da bi prečistač, kapaciteta 18.000, mogao da funkcioniše. Trenutno “polufunkcionalni” prečistač ima kapacitet od 2.400 stanovnika. Na početku je bio namenjen školama, predškolskim ustanovama i stambenim zgradama. Sada je 95 odsto kapaciteta popunjeno, a na isti su priključene sve zgrade i institucije. A samo šetnjom kroz Temerin uočićete ekspanziju gradnje višeporodičnih stambenih objekata na dosta lokacija.

Na sajtu opštine Temerin, u jesen 2018. godine objavljena je vest o dogovorima sa tadašnjim ministrom zaštite životne sredine o izgradnji prečistača. Već narednog dana doneta je odluka o finansiranju ovog projekta na zajedničkoj sednici Vlade Srbije i Vlade Vojvodine. Tada je utvrđena dinamika realizacije projekta. Planirana je trogodišnja finansijska podrška Ministarstva zaštite životne sredine, u iznosu od 300 miliona dinara. Učešće lokalne samouprave trebalo je da iznosi 120 miliona dinara, što je ukupno, u iznosu od 420 miliona dinara, predračunska vrednost projekta. Od toga nije bilo ništa, slučaj je završio na sudu.

Novi pokušaj opštine da dobije prečistač dogodio se prošle godine kada je izdvojeno 13 miliona za jedinog ponuđača za projektnu dokumentaciju za izgradnju kanalizacione mreže i idejno rešenje za prečistač. Nepoznato je šta se sa ovim projektom desilo i da li će se realizovati.

Ima li rešenja?

Najnovija vest o potencijalnom putu rešenja dela problema dolazi iz Uprave za kapitalna ulaganja AP Vojvodine da su sa opštinom Temerin potpisali ugovor o prenosu sredstava za finansiranje projekta „Izgradnja postrojenja za prečišćavanje bunarske vode sa izvorišta Staro Đurđevo u Temerinu“. U skladu sa pokrajinskom skupštinskom Odlukom o budžetu, za finansiranje ovog projekta obezbeđeno je 100 miliona dinara u ovoj godini. Izgradnjom fabrike vode biće obezbeđeno vise od 30.000 stanovnika temerinske opštine, takođe se kapacitet sa postojećih 35 l/s popravlja na 130 l/s. Lokacija izvorišta „Staro Đurđevo“ po svojim hidrogeološkim svojstvima i fizičko-hemijskim kvalitetom sirove vode, u odnosu na ostala izvorišta, kao i položajem u odnosu na dva najveća naselja u opštini – najpovoljnije je za snabdevanje cele opštine, a imaće i najmanje operativne troškove kod tretmana sirove bunarske vode.

Foto: Miloš Ćirković

Kanalizacija je takođe zastarela ili nepostojeća. Prema nezvaničnim procenama iz 2018. godine, tek svaki deseti građanin Temerina ima kanalizaciju. Temerinci koji nemaju kanalizaciju su čak plaćali samodoprinos opštini za komunalna ulaganja koja se, između ostalog, odnose na kanalizaciju koja nikada nije izgrađena. Pražnjenje septičkih jama, pored JKP “Temerin”, obavlja nekoliko privatnih firmi, odlaganje tog otpada nije uvek kontrolisano i po propisima, što dodatno pogoršava kompletnu situaciju. Ukoliko pokušate da bilo šta saznate sa sajta JKP “Temerin”, pre ste u prilici da dobijete kompjuterski virus nego konkretnu informaciju.

Zanimljivo je da su nama, na nivou bilateralne saradnje sa Slovenijom, odnosno njihovog programa podrške zemljama Zapadnog Balkana dostupni fondovi kojima se mogu uraditi neke ozbiljne stvari i pomaci baš u oblasti vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda. Poziv za prijavljivanje projektnih ideja je upravo otvoren. Međutim, naše lokalne samouprave su iz dosta neobjašnjivih razloga poprilično pasivne, ne samo prema ovom – već i mnogim drugim pozivima.

Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković, YouTube/screenshot

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

Najnoviji članci

Najnoviji komentari

Arhive

Stranice

Septembar 2023
P U S Č P S N
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Arhive

 

PLANETA STUDIO © 2017 - 2021.