Svako ko čita ovaj tekst, sasvim je izvesno da je koristio plastične flaše, a mnogi od nas su ih zasigurno upotrebljavali u poslednjih nekoliko dana ili nedelja. Plastika, u proteklim decenijama, postala je glavna stavka svakodnevnog načina života. Kako je Azija modernizovala svoj način života, nagli porast upotrebe plastičnih flaša pratio je želju za flaširanom vodom. Nekoliko skorašnjih izveštaja govore u prilog teške situacije u svetu zbog globalne upotrebe plastike.
Dva statistička izveštaja “bodu oči”: 1) Ljudi širom sveta kupe milion plastičnih flaša za jedan minut; 2) 91 % od sve te plastike se ne može reciklirati. Povrh svega, procenjuje se da će do 2020. godine biti prodato više od pola milijardi plastičnih flaša. Ovo predstavlja ogroman izazov u reagovanju na eksponencijalno povećanje proizvoda koji se mogu reciklirati, a koji nisu reciklirani.
SVE VIŠE I VIŠE PLASTIČNOG OTPADA
Plastične flaše obično se izrađuju od polietilen tereftalata (Pet), koga je moguće reciklirati, a kome je za prirodno raspadanje potrebno 400 godina. Po geološkim vremenskim razmacima, 400 godina nije značajno i može se konstatovati da je potrebno samo čekati dok se one prirodno ne raspadnu. Međutim, postoje dve značajne konstatacije u vezi s takvim tvrdnjama. Prvo, nema pokazatelja smanjene upotrebe plastike, te će zato sat plastičnog raspadanja stalno biti resetovan, i drugo, što je još bitnije, moramo razumeti kako će ovo povećanje plastičnog otpada globalno uticati na druge sisteme u svetu i njihove funkcije.
Većina odbačenih plastičnih flaša završava bilo u okeanu ili na deponijama. Pogledajmo potencijalne pokazatelje skladištenja ogromnih količina plastičnog otpada na obe lokacije.
PLASTIKA U OKEANU
Procenjuje se da će do 2050. godine okeani u sebi imati više otpadne plastike (po težini) nego ribe. Otpadna plastika koja bude našla svoj put do okeana biće prava opasnost za ribe, morske ptice i morske sisare, koji je mogu progutati. Medijski prilozi o uginulim morskim životinjama čiji stomaci su puni plastičnog otpada danas nisu retkost.
Nedavna istraživanja ukazuju na sve veće količine plastike u plodovima mora koje svi mi redovno konzumiramo. Na primer, nedavno istraživanje sa Univerziteta Ghent u Belgiji ustanovilo je da ljudi koji redovno jedu morsku hranu svake godine gutaju do 11.000 sićušnih komada plastike. Drugo istraživanje s Univerziteta Plymouth otkrilo je da jedna trećina svih riba ulovljenih u Velikoj Britaniji sadrži sićušne komade plastike.
Softver razvijen na sajtu www.plasticadrift.org u mogućnosti je da nam prikaže, na primer, gde će plastični otpad završiti u okeanima pošto mu izaberemo početnu tačku, odnosno gde se baci.
PLASTIKA NA DEPONIJAMA
Deponije su još jedan veliki “rezervoar” za plastične boce na globalnom nivou i predstavljaju potpuno različit skup problema. Na sreću, plastika unutar njih je tu, i dostupna je. Na osnovu trenutnih projekcija, procenjuje se da će 12 milijardi metričkih tona otpadne plastike naći utočište na deponijama do 2050. godine. Pozitivna strana ove priče je da se sa plastikom po deponijama može ipak lakše upravljati nego sa onom po okeanima i morima.
Postoje brojni propisi, iako se oni uveliko razlikuju među državama o zaštiti životne sredine, koji se odnose na deponije. Srećom, ako se pravilno upravlja deponijama, otpadna pet ambalaža ne predstavlja značajan rizik od zagađenja podzemnih voda. Međutim, to ne govori o ogromnoj količini drugog otpada na deponijama koja može predstavljati značajan rizik za podzemne vode.
U Kini se, na primer, po deponijama ovakav pet otpad ne može pronaći zbog “armije radnika” koji ga sakupljaju zbog recikliranja. Međutim, njihova motivacija za rad nije ekološke, već ekonomske prirode. Kineska Vlada obezbeđuje visoku otkupnu cenu za pet ambalažu, što pokreće milione Kineza da rade na deponijama. Mnogi ljudi zarađuju za život u potpunosti se baveći ovim poslom, sakupljanja reciklabilne plastike i pretvaranjem “otpada” u novac. Ovakvi primeri će postati sve neophodniji u svetu kako se budemo kretali ka optimiziranju ciklusa životnog veka plastike.
Tekst: Trevor Nace, Forbes
Foto: M. Ćirković i Pixabay
