Dobra vest za Kikindu jeste da je više od 90 odsto stanovnika sa teritorije ovog grada obuhvaćeno kontrolisanim upravljanjem otpadom, a loša vest je da kikindska Regionalna deponija za odlaganje čvrstog sanitarnog otpada, iako je izgrađena po svim evropskim standardima i zamišljena kao regionalni projekat – ni nakon 15 godina nije postala to za šta je planirana. Projekat je podrazumevao da oko 200.000 stanovnika bude uključeno u njega, a potpisivanjem sporazuma projektu su se svojevremeno, barem protokolarno, priključile okolne opštine. Zašto ovaj regionalni projekat i dan-danas nije zaživeo, kako se u ovom bantaskom gradu upravlja opasnim, industrijskim i elektonskim otpadom i koliko se reciklira – pitali smo Gojkana Stojinovića, stručnjaka za upravljanje otpadom.
Prednosti i mane javno-privatnog partnerstva
Kikinda je jedan od prvih, ako ne i prvi grad u Srbiji koji je za rešenje upravljanjem otpadom posegnuo ka modelu javno-privatnog partnerstva (JPP). Još 2007. godine, ugovorom, nakon javnog tendera, preuzeta je izgradnja započete regionalne sanitarne deponije, kao i sakupljanje i odvoženje čvrstog komunalnog otpada od strane multinacionalne kompanije A. S. A. (Abfall Service Austria), sada poznatije pod brendom FCC (Fomento de Construcciones y Contratas).
“Celokupna usluga je preuzeta po modelu 80% vlasništva privatnog, prema 20% vlasništva javnog kapitala. Na ovaj način, Kikinda je dobila osnove za napredovanje u ovoj oblasti. Međutim, potencijal nije iskorišćen u potpunosti. Izostali su mnogi elementi unapređenja modela i sistema. Ovo jeste delimično krivica ‘privatnog partnera’, koji je vođen gotovo isključivo profitom, ali svoj značajan deo krivice mora da preuzme i javni partner – počev od lokalne samouprave, preko pokrajinskih do republičkih institucija, koje su propustile da sprovedu čitav niz mera i aktivnosti koje su ugovorene i propisane ugovorom. Tako na primer, nije postojala (a ni danas, čini mi se, ne postoji) politička volja da se oformi region, kako bi se ispunili regionalni potencijal i kapacitet, osim kao mrtvo slovo na papiru.
Naravno, ovo je samo deo čitavog niza sistemskih propusta i nečinjenja koje su praktično dovele Kikindu u podređen položaj. Naime, s obzirom na to da se sav komunalni otpad odlaže na sanitarnoj deponiji i da to odlaganje ima i svoju cenu (oko 20-25 evra/t, prema mojim saznanjima), Grad Kikinda je preuzeo na sebe plaćanje trajnog zbrinjavanja iz budžeta, odnosno ovu obavezu nije preneo na građane čime je, ako tako možemo da kažemo, bio ‘kažnjen’ zbog odgovornog ponašanja – za razliku od drugih jedinica lokalne samouprave (JLS) koje su svoj otpad ‘zalivadile’ gotovo bez ikakvih troškova, ali su time unazadile kvalitet života svojih građana, što će nam tek doći na naplatu. Samo preuzimanje troškova, iako je posredno plaćeno novcem građana, daleko je bolje rešenje, nego prebacivanje ovog troška direktno na građane, a glavni razlog je smanjenje troškova u lancu i posredno mogućnost formiranja niže ekonomske cene. Čini mi se da smo u tom periodu bili bliže kvalitetnom dizajnu sistema, nego što je to slučaj danas”, smatra Stojinović.
Šta se dešava sa opasnim i industrijskim otpadom?
Sanitarna deponija u Kikindi, kaže Stojinović, ima mogućnost da primi određene vrste industrijskog otpada, u skladu sa zakono i svojom dozvolom. Sve naravno zavisi od ispitivanja, karakterizacije otpada, koju obavlja nezavisna akreditovana laboratorija i praktično ona daje smernice o daljem upravljanju otpadom.
“Ukoliko ispitivanje otpada zadovoljava parametre za ‘odlaganje na deponiju neopasnog otpada’, onda se generator ili vlasnik otpada obraća svima koji imaju dozvolu za taj kataloški broj, pa i FCC-u. Sve ostalo zavisi od komercijalnog dogovora, kao u svakom drugom poslu i sasvim je u skladu sa zakonom. Što se opasnog otpada tiče, on se ne može i ne sme odlagati na deponiju, ukoliko pre toga nije prošao tretman. Tretman je suštinski skup radnji sa otpadom, koje mu menjaju karakteristike na takav način da on nakon tretmana postaje neopasan, a tretmani su takođe ograničeni dozvolama. Dakle, ako akreditovana laboratorija nakon tretmana, a uzimanje uzorka i karakterizacija su obavezni nakon tretmana, ustanovi da otpad može da se odlaže na deponijama neopasnog otpada, onda je to i krajnje rešenje. Suštinski FCC Kikinda nije vršila tretmane ovog otpada, već ga je nakon tretmana trajno zbrinula deponovanjem u skladu sa dozvolom.
Ako pak govorimo o opasnom otpadu poreklom iz domaćinstva, on se gotovo uopšte ne odvaja, već odlazi direktno na deponiju kao sastavni deo mešanog komunalnog otpada. Što se tiče otpada iz domaćinstava i komunalnog otpada, on ne podleže potrebi karakterizacije i ispitivanja. Svi akteri su svesni postojanja opasnih frakcija unutar komunalnog otpada (baterije, opasna ambalaža od hemije, EE otpad itd.), ali zasad nema inicijative za rešenjem ovog hroničnog problema”, naveo je Stojinović.
Loši rezultati u reciklaži
Prema rečima našeg sagovornika, reciklaža u Kikindi gotovo da i ne postoji, i tu je taj sistemski problem. Urađen je jedan pilot projekat sa operaterom ambalažnog otpada, gde su u jednom delu domaćinstava u Kikindi podeljene posude za primarnu selekciju. Ovo je imalo solidno dobar odziv i prikupljeni materijali su imali dosta dobar kvalitet. Međutim, na tome se stalo. Takođe u Kikindi je pokrenut i projekat „Čistunko“, koji je za cilj imao edukaciju najmlađih u potrebi razdvajanja otpada u domaćinstvu, ali i čitav niz drugih akcija u školama ali i široj javnosti. U ovom projektu su učestvovala mnoga poznata lica iz javnog života Srbije.
“Pored odvojeno sakupljenog otpada od građana, FCC je takođe ušao i u otkup sekundarnih sirovina od neformalnih sakupljača ali i privrede direktno, za ove potrebe svojevremeno su obezbeđeni i namenski kontejneri i osmišljena efikasna logistika. Izgrađena je hala sa platoom za razdvajanje i pripremu sekundarnih sirovina baliranjem, kao i kompletna linija za proizvodnju takozvanog GIO (gorivo iz otpada), međutim, prema mojim saznanjima, aktuelni menadžment je odlučio da ne sprovodi gotovo ništa od ovih aktivnosti, iako su bile postavljene na zdravim osnovama. Samim tim, mogao bih reći da su loši rezultati u reciklaži odgovornost onih koji trenutno vode FCC u svakom smislu. Mora nam biti jasno i da privatnom partneru, u ovom slučaju FCC, ali i svim drugim operaterima na deponijama osnovni izvor prihoda je naplata deponovanja i nije im u cilju da se bilo šta izdvoji iz otpada, uz dodatne troškove, već da završi na deponiji i da se ostvari profit.
Ovo se može kontrolisati i dugo najavljivanim – ali nikad sprovedenim – deponijskim taksama. Ovaj model je prisutan svugde u svetu i praktično kaže da za svaku odloženu tonu na deponiji operater mora da plati određenu naknadu fondu. Ovakav model, uz kontrolisane cene deponovanja, praktično bi naterao operatere na deponijama da uvođenjem raznih tehnologija izvlače iz pristiglog otpada sve što mogu da izvuku, kako bi smanjili trošak deponijske takse. Pored ovoga, mislim da je važno da deponijske takse u nekom obliku plaćaju i sve JLS koje svoj otpad odlažu na nesanitarnim, divljim i neuslovnim deponijama, čime bi se stvorio podsticaj za sprovođenje svih mera i aktivnosti o kojima tako lepo pričamo a ništa ne radimo”, konstatovao je Stojinović.
Nedostaje model razdvajanja otpada
Što se tiče Kikinde, građani samo jednog manjeg dela imaju mogućnost razdvajanja otpada. Ovo je bio jedan pilot projekat, koji je trebalo da uvede celu Kikindu u primarnu selekciju, međutim, nikada nije zaživeo. S druge strane, situacija nije mnogo bolja ni u ostatku Srbije.
“Iako je sproveden veliki EU projekat Odvajamo u regionalnim centrima u Srbiji, ipak u velikoj meri nedostaje model razdvajanja otpada. Suštinski upitan je i sam model razdvajanja u kojem se taksativno navode materijali koje treba odvojiti a sve ostalo ide u mešani otpad, koji je, po meni ali i većeg broja stručnjaka, pogrešan. Naš stav je da je potrebno napraviti značajan pomak u dizajnu sistema, u korist organskog i biorazgradivog otpada i tehnologije sortiranja, s druge strane. Ovo bi praktično značilo pojednostavljenje za korisnike koji bi u svom domaćinstvu odvajali organski i biorazgradivi otpad koji bi mogli da kompostiraju na licu mesta ili ga predaju kao takvog i pogodnog za bio tretmane (kompostiranje ili još bolje bioenergane) a u takozvanu ‘suvu kantu’ bi odbacili sve što je preostalo. Iza ‘suve kante’ bi stajala sortirnica, kakve danas imamo na regionalnim centrima ali i nekoliko optičkih sortirnica koje bi kapacitetom i lokacijom mogle da pokriju celu teritoriju Srbije i u kojima bi se dodatno razvrstavali reciklabilni materijali. Jedno od unapređenja bi moglo biti i u domenu hemijske reciklaže. Najzad, preostali materijali iz ovih postrojenja bi se mogli iskoristiti za energane i dobijanje toplotne i električne energije. Na ovaj način bi se drastično smanjio procenat otpada koji završava na deponijama”, zaključio je naš sagovornik Gojkan Stojinović.
Lajkujte EkoVest na Facebooku
Zapratite EkoVest na Twitteru
Tekst: Maja Pavlica
Share this: