Upotrebljena voda, koja se koristi u domaćinstvima i privredi širom Srbije, završava u kanalizaciji ili u kućnim septičkim jamama. Takva voda je, do određenih granica, zagađena raznim zagađivačima i štetnim mikroorganizmima, jer nastaje tokom pranja veša, kupanja, toaleta, procesa proizvodnje, i biva transportovana, najčešće, bez ikakvog tretmana u zemlju ili reke.
Voda „obogaćena“ ovim štetnim materijama teče kroz tlo i stene, gde se neke od tih materija uklanjaju, ali na mnogim mestima, one dospevaju u zalihe podzemne vode, i doprinose njenom zagađenju. Ovakav „scenario“ je često moguć u društvima koja, iz raznih razloga, ne čine puno na očuvanju zdrave životne sredine. U mnogo „svesnijim“ društvima (a neko bi možda rekao bogatijim, što nije uvek tačno!), ovakav scenario nije moguć, jer se otpadne vode putem raznih tehnoloških postupaka prečišćavaju i neki njeni produkti iz prerade ponovo se koriste, pretežno u poljoprivredi.
Često i sami možemo da primetimo da nam smeta trenutno stanje, kada je o ovim pitanjima reč. Jer, vodotokovi nekih reka pretvoreni su, u nekim delovima Srbije, u tokove fekalne kanalizacije.
A, dokle se stiglo sa implementacijama novih tehnologija za tretman otpadnih voda u Vojvodini, jesu li problemi iz vremena bivše SFRJ danas naše nasleđe, kako u reke da vratimo život i koji vodotokovi su najzagađeniji – pitali smo prof. dr Božu Dalmaciju, redovnog profesora na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu.
„Jeste, danas imamo neko nasleđe iz vremena bivšeg socijalizma. U tom trenutku, kada je ta tehnologija bila implementirana, bila je na nivou Evrope. Međutim, ona je sada tehnologija koja treba da se modernizuje. Tako na primer, Sombor bi morao da doradi svoju tehnologiju, da ukloni azot i fosfor iz otpadnih voda, kao što je to Subotica uradila, ali oni tamo i dalje imaju problema – a to je što se te vode ulivaju u Palić, i potrebno je da se još modernizuje da bi Palić bio u redu. Pored Sombora, potrebno je da se modernizuje Kikinda i Vršac, jer svi oni primenjuju stare tehnologije koje, kao prvo, troše puno energije, ne prečišćavaju vodu do kraja, čak nisu rešeni ni problemi sa muljem, sem Sombora. U Subotici je tehnologija stara 15-20 godina, a ovi ostali gradovi imaju postrojenja koja i ne rade kako treba.
Senta ima noviju tehnologiju, kao i neki manji gradovi koji su skoro izgradili nova postrojenja. U Vrbasu nije izgrađena kanalizacija do kraja, novo postrojenje jeste moderno i ima veći kapacitet nego što ima vode, tako da je potrebno da se dovede voda iz okoline, iz Crvenke i Kule, da bi bilo dovoljno vode da bi ono radilo u punom kapacitetu. Dakle, to postrojenje je moderno, samo što nema dovoljno vode, i u tome je problem. Ovi ostali gradovi nemaju ni postrojenja.
Jako malo prečišćavamo otpadnih voda, svega 8-9 do maksimalno 12%, i sve otpadne vode se većim delom ispuštaju u podzemlje, ili direktno u kanale, kanal DTD, ili u Dunav ili u Tisu. I onda imamo problem jer su ti kanali praktično recipijenti otpadnih voda, imamo tzv. „crne tačke“ kao što je Veliki bački kanal, koji bi već trebalo da bude rešen, jer postoje postrojenja.
Imamo postrojenje „Kudoš“ kod Rume, koje je devastirano i više ne valja. Bilo je projektovano po starom principu. Kožara je tu uradila svoj deo posla, i onda je to prestalo da radi, a sada je devastirano, i to se više ne može popraviti, nego se mora od početka izgraditi. Ta rečica Kudoš je zagađena. Vodeni tok Nadele nam je jako zagađen, i dosta se u njega ispušta bez prečišćavanja. Krivaja, i sve te rečice koje imaju mali potencijal prečišćavanja, na neki način se „na oko“ vidi da su u problemu. Ne vidimo neke delove kanala DTD da su u problemu, ali kada vidimo alge i trsku, to je zapravo znak da ima previše azota i fosfora na tim mestima, i više ta voda ne može da se koristi za navodnjavanje, po sistemu kap po kap, jer te alge veoma lako zapuše te male dizne, i onda nastaje problem. Za te male rečice moramo imati jako dobra postrojenja za prečišćavanje i najmoderniju tehnologiju, ali istovremeno da napravimo neka „mala jezera“, koja će zadržavati tu prečišćenu vodu, pa kada je suša, koristila bi se za navodnjavanje.
Gore od Velikog bačkog kanala ka Subotici, vi se ne možete osloniti na podzemnu vodu ako je u pitanju poljoprivreda, i tu nemamo nijedan kanal koji dovodi vodu, a taj deo je suv, nema površinskih voda. Tako da se u tim delovima može, ta prečišćena komunalna voda zadržavati u nekim „malim jezerima“, i koristiti za navodnjavanje. Time ne bi uništavali rečicu, imala bi svoj prirodni tok i dovoljno vode u sušnom periodu. A ta „mala jezera“ bi tokom kiše mogla da zadrže deo atmosferskih voda i ta voda ne bi otišla dalje, tako da tu ima nekoliko rešenja. Ali, to je u vezi i sa usklađivanjem sa budućim klimatskim promenama.
Nažalost, kod nas se to još uvek ne radi i nemamo nikakav zakonski dokument koji bi na neki način obavezao one koje upravljaju vodama da razmišljaju o klimatskim promena, i kako i na koji način nešto da urade, da bi bilo vode u sušnom periodu. U Vojvodini se stalno razmišlja kako da se odvede voda, da nema poplava, da nema površinskih voda, sada se mora razmišljati i o tome šta će biti kad je suša. Posebno na severu Bačke gde nema vode. Nema nijedne velike reke, ni kanala, i onda je to problem.“
Koliko domaćinstava u Vojvodini je priključeno na kanalizacionu mrežu i u kolikoj meri oni, koji nisu priključeni, mogu da utiču na bezbednost izvorišta voda za vodosnabdevanje? Prati li broj priključenih domaćinstava na kanalizacionu mrežu broj priključenih na vodovodnu mrežu?
„Ne prati. Oko 40-50% domaćinstava imaju kanalizaciju gde se ispuštaju otpadne vode, dok se sve ostalo ispušta u septičke jame. Te septičke jame sigurno ugrožavaju podzemnu vodu, i ako ćemo je koristiti za bilo šta drugo, ona ima mikroorganizama, i može da utiče na bezbednost izvorišta, i o tome se vodi računa. Mada, u Novom Sadu se desila jedna havarija kada je pukla cev na Limanu, u blizini Više ekonomske škole, i to zagađenje je izvorište „Štrand” izbacilo iz funkcije, tako da mi danas ne koristimo „Štrand”. Taj deo treba da se sanira. Tako da postoji mogućnost da se zagadi izvorište ako se ne vodi računa.
Više od polovine građana Vojvodine nema kanalizaciju. Svi ispuštaju u septičke jame, koje bi pritom trebalo da budu vodonepropusne. Tamo gde su septičke jame zasićene, to se vadi napolje i nosi se posle negde, niko to ne pita, i istresa se po kanalima. U Novom Sadu se čak istresa u kanalizaciju, što može često da se vidi. To su privatnici koji iz kamiona, koji su često obojeni kao vodovod, istresaju sadržaj u otvoren šaht kanalizacije i sadržaj septičkih jama tamo odlazi. A kod septičkih jama postoji posebno pravilo za njihovo pražnjenje. To jeste jedan veliki problem, i mora se ići ka tome da se to reši što pre.”
Jezivi i zabrinjavajući su prizori ulivanja velikih gradskih kanalizacionih kolektora (Novi Sad) direktno u reke (Dunav), a i vidljivi kada je nizak vodostaj?
„Kroz četiri kanalizaciona izliva Grada Novog Sada izlazi oko stodvadesethiljada kubika kanalizacione vode na dan, a kada pada kiša, i do stoosamdesethiljada kubika tokom dana ode u Dunav, merili smo. U Novom Sadu imamo četiri izliva, a u Beogradu ih ima oko dvehiljade na raznoraznim mestima. Kada se ide od Kalemegdanske tvrđave pa sve do Dorćola i Karaburme, to je sve „gde vidiš blizu Dunav, pusti cev“. Trebaće tu dosta novca da se napravi dobra kanalizacija i da se to sve izvede kako treba.
Sediment iz otpadnih voda za sobom vuče razne komponente i metale, Đerdapu se smanjuje brzina, i to se taloži i skuplja se dole, i može biti problem ako dođe do izluživanja, tako da tada neće biti dovoljno samo podizanje donjih otvora na Đerdapskoj brani, da bi to otišlo nizvodno. O tome moramo da vodimo računa.
Nama je jako velika erozija u slivu Morave. U Vojvodini i nije toliko, pošto je ravna, ali Morava, kada je veća poplava, ona odnese po dva-tri hektara zemlje. Oni koji tamo kopaju šljunak, ne vode računa o protoku, i onda praktično, ne ukrsti se obala i imate eroziju. Za sve te situacije zna se tačno kako se to rešava, i gde treba da budu mali kanali, gde treba da bude rastinje da zaustavi vodu, isto tako se zna da se ne može kopati šljunak gde se hoće, ali je to nažalost tako.“
Postoji li monitoring otpadnih, kišnih i kanalizacionih voda? Kako je to regulisano?
„Postoji. Moja grupa je radila tu uredbu koja se zove Monitoring otpadnih voda i rokovi za dostavljanje.Taj monitoring nije uopšte jednostavan. Mora se praviti poseban šaht gde će se staviti posebna merna oprema, kako bi se počelo merenje svega. S druge strane, kada je u pitanju industrija, pravili smo jednu drugu uredbu koja se zove Granične vrednosti emisije za otpadne vode, koja zahteva da se vode „rastave“ u samoj fabrici. A to znači: proizvodne vode, sanitarne, procesne i atmosferske vode… da bi se lakše prečistili u samoj fabrici neki tokovi koji sadrže toksične materije i da se ne mogu ispustiti. Tehnički je to sve izvodljivo i unapred bi trebalo krenuti s tim, ali nažalost, to niko ne shvata.
Moj tim je u četrdesetak gradova, od Novog Pazara pa do Subotice, objašnjavao po Privrednim komorama gde su dolazila razna preduzeća, tu uredbu koju smo pravili, i to, kako i na koji način to sve može da se izvede. Sada, ove nove fabrike koje se prave zarobljavaju svu atmosfersku vodu. Imaju bazene i ta voda ne odlazi. Oni je zarobljavaju i posle koriste za zalivanje trave, za pranje, ili u procesu proizvodnje. Oni su navikli na zapadu da je voda skupa, i praktično, kad pada kiša, oni tu vodu čuvaju. I to je izvodljivo u svakom slučaju. Treba podići nivo informisanosti o tome.“
Bio-prečistači otpadnih voda u mnogim velikim gradovima država u okruženju (Budimpešta na primer-prečišćavanje algama) nisu odavno velika novost. Zbog čega nema svesti o izgradnji ovako važnih postrojenja za ljude i životnu sredinu kod nas?
„Oni jesu dobili sredstva od EU, ali i imaju više svesti od nas. Naši ljudi ne razmišljaju o tome na takav način. Sada smo dobili kredite i napravljen je plan da nekih sedamdesetak mesta od tih sredstava dobiju sisteme za prečišćavanje voda, i to će trajati sledećih sedam-osam-devet godina. Naši stručnjaci zahtevaju da budu implementirane nove tehnologije, i da se na novi način to radi i zbog energetske efikasnosti.
Na Forumu voda držao sam prezentaciju baš o tome, o prečišćavanju otpadnih voda i o energetskoj efikasnosti, jer oni troše najviše energije, kao i u Savezu inženjera i tehničara, jedno slično predavanje u vezi sa manjim tehnologijama. Na takav način ljudi postaju o tome svesni. Kada smo pričali i diskutovali o tome, donosili smo i neke zaključke sa tih skupova, i upućivali ih Vladi, da se nekim prodavcima oprema ne sme dozvoliti da nam prodaju neku zastarelu opremu iz Evrope koja se više ne koristi, ali se može dobiti po jeftinijoj ceni, i da jeftinije postrojenje nije merilo za dobro postrojenje. Merilo za dobro postrojenje je ono koje troši minimalnu količinu energije, i koje je samoodrživo, što je jako bitno, a može se postići sa ovim novim biološkim procesima, i ta postrojenja su praktično autonomna, kao ono u Beču, na primer. Ono ima samo malu energetsku razliku koja im fali za rad, a to nadoknađuju preko vetrogeneratora, a sve ostalo dobijaju iz spalionice, spaljivanjem dela mulja i od biogasa koji se pravi od tog mulja, pri čemu tu energiju koriste za zagrevanje dela Beča.
Kada se pogleda ukupna količina energije koja se dobije i koja je potrošena, ona je tu negde oko nule. Evropa je davno počela o tome da razmišlja. Inače, samo za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda troši se ogromna količina energije. Da se pravi takvo postrojenje, to je i bila svojevremeno moja priča, da jednostavno ne trošimo previše struje i da koristimo nove tehnologije. Pritom, tu ima nekoliko pravaca: da trošimo manje energije, druga stvar je da taj mulj, koji dobijamo, koristimo kao izvor toplote (proizvodnju bio gasa ili da spaljujemo), ili da ako jako dobro upravljamo kanalizacijom, kako treba, i ne dozvolimo da svako i svašta ispušta u kanalizaciju, onda taj mulj možemo da koristimo u poljoprivredi. A kada se koristi takav mulj u poljoprivredi, onda se ne mora koristiti veštačko đubrivo koje se dobija opet od zemnog gasa. Spaljuje se zemni gas, pa se dobija amonijak, pa se od amonijaka dobija nitrat, pa se dobija amonijum nitrat ili urea. I sad, koliko god se iskoristi ovog organskog đubriva (mulj), toliko se manje potroši zemnog gasa za proizvodnju veštačkog đubriva, i automatski se čini dobar potez prema životnoj sredini. Tu ima dosta stvari o kojima trebamo razmišljati. I onda da kažemo, ako dobijemo što čistiju vodu, možemo je koristiti za navodnjavanje.”
Odgovorna društva odavno se trude da tretmanom uvek rastućih količina otpadnih voda, one zaista ne ostanu na nivou „otpada“, u prirodi, već da ih uz pomoć prisutne savremene tehnologije „pretvore“ u dragocen izvor potencijalnih proizvoda (poljoprivredno đubrivo, metan), koji bi opet našli široku upotrebnu primenu, bez eksploatisanja novih prirodnih resursa. U takvim društvima, životna sredina može malo da predahne, a ljudi da žive bez potencijalnih, opasnih zagađenja i prouzrokovača bolesti. Kada ćemo im se priključiti, zavisi samo od nas!
Tekst i fotografije: Miloš Ćirković
Share this: