Ako se vratimo u daleku geološku istoriju predela Vojvodine, tu je nekada bilo Panonsko more, tako da zemljište ima recidive u vidu visokih koncentracija soli natrijuma, magnezijuma i organskih ostataka. Ovo nam već ukazuje na jednu od činjenica, koja potvrđuje da je kvalitetnu vodu za piće moguće dobiti jedino kompleksnom preradom. Ali nije nemoguće. Geološki sloj iz kog se snabdevamo vodom je prirodno zagađen. Voda koju pijemo praktično je ista ona koju su pili dinosaurusi, sa svim primesama koje su u nju dospele u međuvremenu. Prethodne klimatske promene, ledeno doba, dovele su do toga da, bar u ovom našem Karpatskom “jezeru”, voda ne može da se obnavlja, tako da se teško i samoprečišćava. To je situacija i problem sa kojim se suočavaju i druge države u okruženju, ali ga, što je najvažnije, i rešavaju.
Neispravnost vode zbog ljudskog faktora
Međutim, voda, pored nepristupačnosti (u smislu kvaliteta koji je prihvatljiv), dodatno je zagađena i ljudskim delovanjem. Upravo je Vojvodina decenijama imala veoma razvijenu industriju i poljoprivredu, i još uvek je na nekim lokalitetima ima. Kontrola ispuštanja otpadnih voda iz tih industrijskih pogona nije na visokom nivou. Imamo primer zagađenja Velikog bačkog kanala, i to najviše na potezu Vrbas–Kula–Crvenka. Na tom području je jak pritisak prerađivačke industrije poljoprivrednih proizvoda, građevinske industrije, komunalnih preduzeća i poljoprivrede direktno. Veoma slična situacija bila je na teritoriji Subotice, Zrenjanina, Kikinde i Sombora. Sve ono što se otpadnim vodama ispusti u reke, kanale ili po zemljištu, završava u našim čašama vode.
Danas se u Vojvodini zahvata prosečno oko 6,8 m3/s podzemne vode koja ide u preradu, za vodu za piće i ostale potrebe. Veoma agresivan način tretiranja useva prihranom ali i sredstvima protiv bolesti i štetočina, (i to sredstvima koja su u mnogim zemljama na listi zabranjenih!), a koje su spiranjem odlazile kroz zemljište do izvorišta – jedan je od glavnih uzročnika zagađenja. Otpadne i fekalne vode, koje takođe nemaju kvalitetan i pravilan tretman decenijama unazad, te divlje i nesanitarne deponije, čijim spiranjem od atmosferskih padavina u dublje slojeve zemljišta do izvorišta stiže jako puno štetnih materija. Zato se u vodi za piće, u velikom broju naselja u Vojvodini, mogu detektovati arsen, gvožđe, mangan i organske materije, čije uklanjanje tokom prerade zahteva skupu tehnologiju, moderna postojenja i kvalitetnu vodovodnu mrežu za distribuciju. I tu se negde zatvara krug, odnosno ulazimo u “začarani” ciklus problema i rešenja. U međuvremenu, proširio se spektar zagašivača.
Uzroci zagađenja
Od ukupnog broja naselja u Vojvodini (463), organizovano snabdevanje vodom putem javnih vodovoda ima 396 naselja. U Vojvodini je 339 vodovoda, od kojih sa oko 47 % upravljaju javna preduzeća, a sa 53 %, uglavnom u manjim naseljima, upravljaju mesne zajednice (tzv. seoski vodovodi). Upravljanje seoskim vodovodima u Srbiji postaje sve veći problem zbog suše, zagađenja i loše organizacije. Tim vodovodima mogu da upravljaju mesne zajednice formiranjem vodnih zajednica, u kojima meštani mogu da budu deoničari. I često dolazi do mešanja privatnih i javnih interesa na štetu kvalitetnog vodosnabdevanja.
Oko 85.000 stanovnika (oko 4 % od ukupnog stanovništva Vojvodine), živi u naseljima veličine od 100 do preko 6.000 stanovnika (najveći deo je ispod 1.000 stanovnika), i to je 69 naselja bez vodovoda. Stanovništvo se u tim naseljima snabdeva vodom iz javnih bunara i česmi, kao i iz sopstvenih bunara. Bunare imaju domaćinstva i u seoskim i gradskim uslovima, to je tradicionalni način snabdevanja vodom veoma rasprostranjen kod nas. Ti bunari su, nažalost, veoma blizu nesanitarnih, propusnih septičkih jama (nedostatak vodovoda prati nepostojanje kanalizacije), tako da je tu nova vrsta zagađenosti fekalnim vodama veoma prisutna. Najčešći uzročnici mikrobiološke neispravnosti su povećan broj različitih bakterija, uključujući bakterije fekalnog porekla. Tako je, na primer, prisustvo ešerihije koli (Escherichia coli) zabeleženo u 0,9 odsto neispravnih uzoraka. Ipak, u 2021. godini nije registrovana nijedna hidrična epidemija. Inače, prethodnih pet godina, u Srbiji su bile tri hidrične epidemije sa 77 obolelih, a najviše ih je bilo 2018. godine – 36 obolelih. Udružena neispravnost je kombinacija pomenute dve – to su javni vodovodi i vodni objekti koji imaju fizičko-hemijsku neispravnost u više od 20 odsto ispitivanih uzoraka i mikrobiološku neispravnost u više od pet odsto ispitivanih uzoraka na godišnjem nivou.
Vodovodna mreža od azbestnih cevi (!)
U okviru postojeće distribucione mreže, povezanost je relativno gusta i uglavnom zadovoljava potrebe. Međutim, kvalitet vodovodnih infrastruktura je loš. Više od polovine mreže izgrađeno je od azbest-cementnih cevi (azbest se sve više izbacuje iz upotrebe, menjaju se krovovi od azbesta a mi još pijemo vodu iz azbestnih cevi!). Veliki nedostatak distribucije je nedostatak rezervoarskog prostora.
Od svih naselja u Vojvodini, samo 44 imaju bar neki od oblika kanalizacije otpadnih voda. Na kanalizacione sisteme priključeno je oko 660.000 stanovnika, što je oko 30 % od ukupnog broja. Sve što je od kanalizacije izgrađeno, izgrađeno je uglavnom do pred kraj XX veka. U poslednje 2-3 godine počela je ponovo izgradnja kanalizacije u nekim naseljima. Još uvek ne postoji nijedan grad u kome su sva domaćinstva povezana na kanalizacionu mrežu. Na gradska postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda priključeno je svega 11 % stanovnika, a svega 7 % na postrojenja koja su u funkciji. Uticaj ljudskog faktora ogleda se i u nedovoljnoj stručnosti kadrova u čitavom sistemu vodosnabdevanja i tretmana otpadnih voda.
Kao odgovor na ovolike probleme u oblasti snabdevanja kvalitetnom pijaćom vodom su postojenja za preradu vode za piće sa modernom tehnologijom (biološka, ozoniranje ili slično), rekonstrukcije vodovodnih mreža, postrojenja za preradu otpadnih voda, saniranje nesanitarnih deponija, izgradnja kanalizaciione mreže. Sve su to ogromne investicije za koje opštine u Vojvodini skoro da nemaju finansijskih sredstava, niti osmišljene mehanizme da do njih dođu. Problemi i kad se rešavaju, obično su na mikroplanu, tako da je to često uzalud potrošen novac.
Tekst: Majda Adlešić
Foto: Miloš Ćirković
NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kakvu vodu pijemo“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
Share this: