Neformalni sakupljači sekundarnih sirovina postoje svuda u svetu, od najrazvijenijih demokratija koje gotovo sve recikliraju, do siromašnih zemalja na čijim deponijama su izgrađena naselja nalik getu, u kojima ljudi žive doslovno između brda smeća. Poslednji dostupan podatak navodi da se ovim poslom bavi između 1 i 2 odsto svetske populacije, uglavnom najsiromašnijih, objavila je Svetska banka još 1988. godine, a Ujedinjene nacije procenjuju da oni prikupe od 50 do 100 odsto otpada u urbanim sredinama.
Primeri dobre prakse
Uprkos takvom doprinosu, većina ne koristi beneficije koje bi mogli da imaju kao ravnopravni pripadnici zajednice, uključujući i činjenicu da se mali broj njih leči u zvaničnim zdravstvenim institucijama, iako su zbog čestog rada sa toksičnim materijalima izloženiji bolestima od mnogih drugih profesija.
Retko koja država u svetu se sistemski bavi unapređenjem položaja ove maltene nevidljive grupe ljudi, ali uspešni primeri koji su rezultat aktivnosti civilnog sektora bi mogli da posluže kao smernice u ovim nastojanjima. Primera radi, u Indoneziji je zaživelo zdravstveno osiguranje koje se plaća 60 evro centi mesečno, pod uslovom da je ovaj novac zarađen sakupljanjem sopstvenog otpada za reciklažu. Postoji više predloga na koji način se može obezbediti zdravstvena briga o sakupljačima otpada, ali čini se da vlasti većine zemalja posvećuju malo vremena ovoj temi. Slična je situacija i sa socijalnim i penzionim osiguranjem.
Efikasna rešenja
Stručnjaci sugerišu da bi poboljšanje sistema za upravljanje otpadom moglo uticati i na unapređenje životnih uslova sakupljača. Predlažu formiranje partnerstava između lokalnih samouprava i sakupljača sekundarnih sirovina i intenzivniji rad na razvrstavanju smeća, kako bi se povećao obim reciklaže a time i prihodi u ovom sektoru. Dobar primer ovakve saradnje je indijski grad Pune, u kojem je sindikat sakupljača uspeo da osvoji upravljačku poziciju u ovom resoru na nivou gradske uprave i sada se kroz lokalne institucije sakupljači bore za unapređenje svog položaja, ali i uvođenje reda u ovu granu privrede.
Iskustva iz pojedinih zemalja pokazuju da bi bolja organizacija sektora upravljanja otpadom uveliko mogla olakšati posao sakupljačima. Tamo gde građani razvrstavaju smeće, sakupljači ne moraju da ga traže po kontejnerima i deponijama, već obilaze domaćinstva i preuzimaju unapred selektovane ostatke. Pokazalo se da ova praksa smanjuje i stopu dečjeg rada, budući da jedna osoba, koja obično i obezbeđuje porodične prihode, može da prikupi više otpada i stoga ne mora da angažuje i ostale članove porodice u tom poslu. U gradovima u kojima se sprovodi ovakav vid upravljanja otpadom, porastao je broj siromašne dece koja pohađaju školu.
I Got Garbage
Osim toga, postoje primeri da su se i IT stručnjaci uključili u borbu za unapređenje radnih uslova sakupljača, pa izrađuju tehnološka rešenja za efikasnije prikupljanje otpada. Jedno od takvih rešenja je i onlajn platforma „I Got Garbage“, koja oprema sakupljače mobilnim telefonima, mapama i isplaniranim rutama, kao i informacijama o lokacijama gde se otpad nalazi. Sajt, takođe, poseduje bazu otkupljivača otpada i tako direktno povezuje sakupljače sa kupcima, omogućavajući im da izbegnu posrednike koji se često „ugrađuju“ daleko više od realne cene.
Na ovaj način se, osim većih prihoda za sakupljače, doprinosi i boljoj kontroli upravljanja otpadom i poboljšanju slike o ovoj delatnosti, koja se u javnosti neretko vezuje za „sivu zonu“ i „kreativno“ tumačenje zakona kao što to čini najpoznatiji TV mafijaš Toni Soprano, „konsultant u kompaniji za upravljanje otpadom“.
Srbija tapka u mestu
Kod nas je, međutim, situacija drugačija, kaže Osman Balić, predsednik NVO Yurom centar.
„Prema našem poslednjem istraživanju, od ukupnog broja sakupljača sekundarnih sirovina 90% su činili Romi. Činjenica je da decenijama unazad postoji diskriminacija prema ovoj populaciji i da se to nije mnogo promenilo. Vlast i neprofitni sektor neprekidno pričaju o unapređenju položaja sakupljača sekundarnih sirovina, ali malo toga je na ovom polju urađeno. Pre sedam godina osnovan je esnafski sindikat sakupljača, međutim on ima malobrojno članstvo i slab politički uticaj. Od tada su cene sekundarnih sirovina a samim tim i zarade sakupljača malo porasle, ali i dalje su daleko od obezbeđivanja osnovne egzistencije. Pomaka nema ni u pogledu socijalne sigurnosti sakupljača, osim što je postignut konsenzus da su oni društveno korisni“, istakao je Balić.
Oni koji se opredele za ovaj posao, najčešće to rade neformalno, što potvrđuju i u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, navodeći podatke da je samo 249 nezaposlenih sa njihove evidencije prihvatilo ponude za legalno obavljanje ovog posla. Prema nezvaničnim procenama (a samo takve i postoje), broj sakupljača sekundarnih sirovina u Srbiji kreće se čak do 50.000. Većinu njih čine pripadnici romske populacije ali i drugih nacionalnosti, među kojima i migranti sa ratnih područja koji nisu uspeli da uđu u neku od zemalja EU. Iz tog razloga je krajem 2017. otpočeo jednogodišnji projekat „Podrška integraciji u tržište rada i formalno upravljanje otpadom Roma, migranata i drugih ranjivih grupa“ s ciljem da se, između ostalog, legalizuje njihov rad i unaprede zdravstveni i socijalni uslovi u kojima žive.
Prosečan radni dan 12 sati
Kako oni izgledaju pokazuje i istraživanje Zelene inicijative, mreže 22 organizacije građanskog društva u Srbiji: prosečan radni dan sakupljača traje 12 sati, njegova mesečna zarada kreće se između 15.000 do 18.000 dinara, a pošto je većina nezaposlena, neki od njih dobijaju i socijalnu pomoć kako bi „sastavili kraj s krajem“. Posebno zabrinjava podatak da četvrtinu neformalnih sakupljača čine osobe mlađe od 18 godina, kao i činjenica da je usled nedostaka institucionalnog i pravnog okvira koji bi regulisao angažman sekundarnih sakupljača sirovina ova oblast uveliko izložena kriminalnim aktivnostima.
Osim uspostavljanja jasnih pravila igre u pogledu regulative, Balić tvrdi da bi rešavanju ovog problema doprinelo i formiranje otvorene berze sekundarnih sirovina. To bi pomoglo da se definišu realne cene sirovina i rada, za razliku od aktuelne situacije u kojoj je ovaj posao vlasnicima kapitala veoma unosan, dok se onima koji ga obavljaju na terenu ostavljaju – mrvice za preživljavanje.
Rešenje – “zelena privreda”
Osnovni preduslov za dugoročno poboljšanje je, međutim, stvaranje ambijenta koji bi podsticao reciklažu u sklopu takozvane „zelene privrede“. Procene ukazuju da bi u Srbiji, samo kroz ispunajavanje obaveza u pogledu recikliranja koje nalaže članstvo u EU, u ovoj delatnosti moglo da se otvori čak 150.000 novih radnih mesta. Recikliranje u bilo kojoj industriji, naime, zahteva sakupljanje, selekciju i obradu otpada, kao i prodaju i logistiku koja mora da je prati, a koliko ima prostora za rast pokazuje i podatak da se u našoj zemlji reciklira samo 10 odsto postojećeg otpada.
Potencijal za zapošljavanje jeste u recikliranju, ali za to je potrebno napraviti novu strategiju održivog razvoja Srbije. Kada bi se, na primer, novim Zakonom o upravljanju otpadom naložilo razvrstavanje otpada koji se može reciklirati i poboljšala njegova dostupnost, mogli bismo povećati reciklažu osam puta, ali i zaposliti bar 10.000 građana na deponijama i još 10.000 na poslovima reciklaže”, tvrdi Balić.
Izvor: bif.rs
Foto: Pixabay
Share this: