Kreiranje održivih gradova, podrazumeva sveobuhvatni pristup poboljšanju zaštite životne sredine, uravnotežene ekonomije i osmišljene socijalno-edukativne politike. Prva asocijacija na održive gradove je miran, pristojan život sa čistim ulicama, velikim parkovima, u zgradama koje su energetski efikasne. Za one koji malo više putuju, asocijacija na održivi grad može biti Milano, koji ima vertikalne šume – solitere sa zelenilom, pametne zgrade u kojima se sistemi za hlađenje ili grejanje, po potrebi, sami uključuju, bicikli kojima se svuda stiže kao u Kopenhagenu, ili zelena skijaška staza na krovu spalionice otpada u tom gradu u Danskoj, zelene površine na “dohvat ruke” u Ljubljani i Berlinu ili aplikacije pomoću kojih saznajemo kada će stići autobus.
Šuma usred grada, Bosco Verticale – zelena zgrada u Milanu, foto: GettyImages
U urbanim područjima trenutno živi više od polovine svetskog stanovništva, a procenjuje se da će taj broj do 2050. godine porasti za 2,5 milijardi, kada će u gradovima živeti oko 6,5 milijardi ljudi ili oko dve trećine čovečanstva. Gradovi danas proizvode 80 odsto BDP-a, ali i 75 % globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Održivi gradovi istovremeno moraju biti i dostupni za sve, i sigurni, i otporni.
Pozitivna i zdrava iskustva potencijali za održivi grad
A da li se čovek u njima oseća dobro? Kada bismo nekog žitelja ili žiteljku neke urbane sredine pitali kako je, kako se oseća – verovatno bi pričali o tome šta im se dešava, jer to direktno utiče na njihova osećanja i raspoloženja. Možda bi im kašnjenje autobusa put do posla učinilo još dužim, možda su zbog jako zagađenog vazduha ili bolesnog deteta morali da ostanu kod kuće. Možda im je nestanak struje ili grejanja poremetio planove. A možda im je dan protekao bez problema – brzo su stigli na posao, bili produktivni, uživali u vremenu provedenom sa porodicom, prijateljima. Zbir pozitivnih iskustava čine jedan grad zdravim. Samim tim potencijalno održivim.
Koliko su stanovnici gradova zdravi, i fizički i mentalno? Sve su dostupniji zabrinjavajući podaci o tome koliko ljudi umire zbog zagađenog vazduha. Stručnjaci Evropske agencije za zaštitu životne sredine (EEA) pripisali su 253.000 prevremenih smrti koncetracijama čestica PM2,5 koje su premašile preporuke Svetske zdravstvene organizacije o maksimalnoj koncetraciji od 5 mikrograma po kubnom metru. Još 52.000 ljudi procenjuje se da je umrlo zbog viših nivoa azot-dioksida, a 22.000 od kratkotrajnog izlaganja velikim nivoima ozona. Međutim, podatke kako problemi u životnoj sredini utiču na mentalno i psihičko zdravlje nalazimo veoma teško. Zato smo razgovarali sa Kristinom Karanović, masterom psihologije, koja pored psihološkog REBT i KBT savetovanja, ima iskustvo u praksi kojom je izgradila nove navike u zaštiti životne sredine. Kristina živi na Fruškoj gori a radi u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici.
Boravak u prirodi, foto: Pixabay
„Moderan čovek je uglavnom udaljen od prirode, u praktičnom ali i u psihološkom smislu. Urbanizacija, tehnološki napredak i promene u načinu života, doveli su do smanjenog kontakta s prirodom. Nažalost, svedočimo svakodnevno smanjenju broja drveća u gradovima i travnatih površina zarad izgradnje novih objekata. Ovaj udaljeni odnos može izazvati stres, anksioznost i druge psihološke probleme. Psihološki efekti povratka u prirodu, poznati kao ‘ekoterapija’, pokazuju blagotvorno dejstvo prirode na mentalno zdravlje. Naše bake su s pravom insistirale na tome da deca trče bosa po dvorištu, da borave na svežem vazduhu, i da prave ‘kolač’ od blata. Šetnja šumom i gledanje u zelenilo blagotvorno utiče na nervni sistem i umiruje ga. Jedna od osnova u Samerhil školi je igranje napolju u prirodi, s geslom ‘bosi u novembru’”, navela je Kristina.
Put ka održivosti
U nastavku razgovora nam Kristina objašnjava kakve sve psihološke i mentalne smetnje kod ljudi mogu izazvati problemi i incidentne situacije u životnoj sredini. Kako navodi, stres na prvom mestu, ali i anksioznost, depresivnost, post-traumatski stresni poremećaj (PTSP), narušavanje emocionalnog blagostanja i socijalne povezanosti, problemi sa besom itd. Neki ljudi mogu biti osetljivi na svoje okruženje. Problemi, kao što su prirodne katastrofe, ekološki poremećaji ili socijalna nepravda – mogu imati uticaj na mentalno zdravlje. Na primer, ljudi mogu biti zabrinuti za kvalitet vazduha i vode, pa ugrađuju različite filtere ili prate kvalitet vazduha na aplikacijama koje se time bave, i u nekim situacijama mogu biti uznemireni i osećati strah, anksioznost ili pak bes.
Komposter, foto: Pixabay
„Put ka održivosti podrazumeva smanjenje negativnog uticaja na prirodu i promociju uravnoteženog života. Moderan čovek se suočava s prilagođavanjem održivosti, jer je često pod uticajem potrošačkog društva i urbanizacije. Naravno, mnogo je lakše da se o tome ne misli. Savremenom čoveku je potrebno da poveća toleranciju na frustraciju. Na primer, mnogo je lakše baciti smeće gde god, nego se ‘pomučiti’ i naučiti kako se kompostira, potražiti gde bi se otpad mogao reciklirati. Ipak, to se polako menja, jer sve više ljudi prepoznaje važnost održivog života i trudi se da usvoji prakse koje štite okolinu i podržavaju zdraviji život. Svako to zna, samo treba da dajemo jedni drugima dobre primere, kako bismo učili jedni od drugih i promovisali dobru praksu.
Recimo, mnogo ljudi skuplja čepove i donira ih u humanitarne svrhe, u akcije ’Čep za hendikep’ i ’Čepom do osmeha’. Kako je to moguće, i zbog čega je ta akcija zaživela? Pa, treba samo malo volje i setiti se da se sačuva čep. Gomila ljudi ih sakuplja. Slogan se lako pamti, plemenita je akcija, i nije preterano teško. Bilo je dosta reklama i kampanja, ljudi su čuli za to. I malo po malo, prešlo je u naviku da se čepovi ne bacaju. Ovo je jedan od primera dobre prakse, a tako bi moglo i sa bilo čim drugim. U Hrvatskoj, recimo, postoji praksa povraćaja novca za vraćenu ambalažu, mnoge ljude bi to motivisalo. Moderan čovek može da kompostira čak i u stanu, potrebna je samo jedna kanta i malo volje, osnove kompostiranja se mogu naučiti za 15 minuta. Zapravo, sve ono o čemu sada pričamo, radili su naši stari, kese su se čuvale, kartoni od jaja su se čuvali, tegle i flaše su se čuvale i vraćale sodarima. Lakše je baciti sve zajedno, ali zar nije lepše da svako uradi malo? Kada bi svako radio šta je do njega, imali bismo manje ovakvih problema“, smatra Kristina Karanović.
Promena dolazi od nas samih
Kristina kaže da nema informacije o nekim primerima u Srbiji koji se bave ljudima sa ekopsihološkog aspekta. Međutim, ekoterapeutske prakse i inicijative koje integrišu prirodu u terapeutske procese postaju globalno prihvaćene.
Udomi teglu, foto: Pixabay
“Držala sam više radionica o tome, gde smo pričali o kompostiranju, upadljivoj potrošnji, zero waste-u, udomljavanju tegli, stakla, ali i o psihološkim aspektima održivijeg načina života, i o osećaju sreće kada uradite nešto dobro. Sve je bilo na dobrovoljnoj bazi i s ciljem da što više ljudi naučim da kompostiraju i kako da budu ambasadori održivijeg načina života. Mislila sam da je dobro ako dođe 4-5 ljudi da ih naučim da kompostiraju. Na radionicama je bivalo i do 100 ljudi! Bila sam iznenađena da toliko ljudi želi da čuje o kompostiranju, ali i o upadljivoj potrošnji. To znači da svako od nas može da bude edukator i da pokaže onima koji još uvek ne znaju. Svako od nas ko zna da kompostira, može da priča o tome drugima i da ih nauči. Tada sam pokrenula i FB grupu Udomi teglu u koju se, bez ikakve reklame, uključilo 15.000 ljudi. Cilj grupe je bio poklanjanje staklene ambalaže, kruženje ali i edukacija da se staklena ambalaža poklanja ljudima u okolini, komšijama, rođacima koji prave ajvar. Svako može da zasadi drvo. Prakse iz drugih država nam govore da je tako dolazilo do promena, stvorila se kritična masa, pa je došlo do promene u sistemu. Najbitnija je praksa, dati svoj primer drugima. Neka svako od nas bude mali ambasador promene i neka širi svoje znanje na druge. Takođe, svako od nas zna šta je dobro. Svakome je jasno da je dobro dati baki na pijaci ambalažu ili zasaditi drvo. I, kakav je osećaj kada tako nešto uradite? Ako niste do sada, probajte i javite nam efekte”, poručila nam je Kristina.
Mali korak ka velikoj promeni
Gimnazijalci iz Zrenjanina koji su obezbedili sugrađanima „Stanice koje dišu“, foto: ilovezrenjanin.com
Primer veoma sličan navedenima, mali korak ka velikoj promeni je inicijativa grupe mladih iz Gimnazije u Zrenjaninu. Naime, oni su okupljeni pod nazivom „Need for Green“ a imali su ideju da ozelene krovove, nadstrešnice autobuskih stajališta u Zrenjaninu. Prvi podsticaj dobili su od Grada Zrenjanina i UNICEF-a i uspeli da jednom autobuskom stajalištu obezbede zeleni krov. Od njihove mentorke u projektu Bojane Pražić saznali smo da su ovi mladi ljudi bili sjajni i da je divno bilo sarađivati sa njima. Početni impuls je bio projekat, odnosno primer iz Holandije koji su neki članovi tima videli tamo borvaeći u okviru drugog projekta. Za ozelenjavanje krova izabrali su sedume, kao višegodišnje niske cvetnice koje uopšte nisu zahtevne. Ideja da ozelene preko 40 autobuskih stajališta (za sada su uspeli sa jednim) doprinela bi obogaćivanju urbanog pejzaža, biodiverziteta, boljoj apsorpciji CO₂, smanjenju temperature i efekta toplotnih ostrva u urbanim sredinama.
Ovaj mali primer je sjajni opis kako se može dostizati održivost. Prateći već postojeće primere, koji su dali rezultate inicijativom, povezivanjem učesnika u lokalnoj zajednici za njenu najveću dobrobit.
Lajkujte EkoVest na Facebooku
Zapratite EkoVest na Twitteru
Tekst: Majda Adlešić
Share this: