U gradovima širom sveta živi više od četiri milijarde stanovnika, a to je više od polovine svetske populacije – s obzirom na to da je u novembru 2022. rođen osam milijarditi stanovnik planete. Očekuje se, dosadašnjim tempom i trendom, da do 2050. godine čak dve trećine stanovništva na planeti živi u urbanim zajednicama. U samom načinu i sistemu upravljanja gradovima neophodno je nešto menjati. Pored toga što privlače sve veći broj stanovnika, samim tim gradovi postaju veliki potrošači energije, pa su na osnovu toga odgovorni za veliku emisiju gasova sa efektom staklene bašte, čak 75% ukupne emisije stvaraju gradovi. Svaki bačeni komad odeće, utiče i na životnu sredinu, zbog toga održiva moda treba svima da nam bude prioritet.
Oko 82.000 tona garderobe proda se godišnje
U Srbiji, svake godine proda se oko 82.000 tona garderobe, što je oko 12 kilograma garderobe godišnje po građaninu. Kako dolazi do toga? Život u današnjim gradovima postao je veoma brz, ali moda je postala još brža. Termin “brza moda”, koji je prvi put iskorišćen početkom 90-tih u New York Times-u, označavao je tadašnju ideju, nameru jednog modnog brenda kako da od dizajna odevnog predmeta do njegovog plasiranja u prodavnice potrođe samo 15 dana. To znači da se umesto nekada poznatih vremenskih termina za modne kolekcije jesen/zima i proleće/leto, na tržište plasiraju novi modeli i brandovi na nedeljnom nivou. A vreme od dizajna do izlaska na tržište kod nekih brendova skratilo se na čak tri dana.
U kupovini, foto: GettyImages
Takvom invazivnom tempu modne industrije doprineo je napredak tehnologije i telekomunikacija, agresivni marketing i sve jače podsticanje konzumerizma, uz nezanemarljivo prisustvo i kompulsivnog kupovanja. Sve je počelo industrijskom revolucijom. Tako je za vreme od jednog veka pamučna industrija Velike Britanije povećala godišnju proizvodnju pamuka sa tri miliona funti u 1760. godini na 36 miliona funti u 1830. godini, zahvaljujući upravo industrijskom razvoju. Više klase nisu mogla da prate toliki porast proizvodnje odeće, pa su predstavnici britanske pamučne industrije, uz podršku britanske vlade, taj problem rešili izvozom u Indiju i zemlje Latinske Amerike. To je bilo kratkoročno rešenje, jer se industrijalizacija širila svetom. Rešenje za masovnu proizvodnju bila je masovna potrošnja. Tako smo danas došli do konzumerizma i prekomerne potrošnje, odnosno kupovine.
Prekomerna i neracionalna proizvodnja i potrošnja
Cilj 12 održivog razvoja – odgovorna proizvodnja i potrošnja je veoma važan za postizanje održivosti gradova. Pre svega jer neodgovorna, odnosno prekomerna i neracionalna proizvodnja i potrošnja za posledicu imaju veliki broj ekoloških problema koji utiču na održivi razvoj zajednice. Najvažniji ekološki problemi su promena klime, nedostatak i zagađenje vode, širenje pustinja, izumiranje nekih vrsta, zagađenje vazduha, stvaranje deponija smeća, erozija tla, smetnje ekosistema, preterana upotreba hemikalija, migracija ka gradovima, ozonska rupa, rasipanje energije, iscrpljivanje prirodnih bogatstava. Ubrzani tehnološki i naučni napredak, pored pozitivnih efekata koje ima na razvoj društva, nosi i svoje negativne strane.
Prekomerna kupovina VS održiva moda, foto: GettyImages
Konkretne posledice masovne, tekstilne proizvodnje i brze mode su među najagresivnijim na stanje životne sredine. Podaci o potrošenim i zagađenim resursima svrstavaju modnu, odnosno tekstilnu industriju među najomraženije. Pođimo od omiljene nam pamučne majice tzv. T-shirt, za čiju se proizvodnju potroši 2.700 litara vode, a to je količina koju neko popije za 2,5 godina. Kad govorimo o proizvodnji odeće od prirodnih materijala, potrošnja resursa kreće od same proizvodnje sirovina. Primera radi, proizvodnja tone pamuka zahteva 65.000 kWh struje i 250.000 litara vode. Uz to, proizvodnja pamuka je jedna od najagresivnijih, u smislu ogromne upotrebe pesticide i insekticida, tako da jednako biljke, vazduh i zemljište ostaju dugotrajno zagađeni. Neka ravnoteža tome je proizvodnja organskog pamuka ali je ona mnogo manje zastupljena, tehnološki je skuplja i zahtevnija. Velika količina vode se potroši i u samoj proizvodnji prediva, kako se kaže, 1/3 procesa proizvodnje je vodena.
Šta je to “brza moda”?, foto: GettyImages
Modna industrija sada čini 10 procenata ukupnih emisija ugljenika, postajući jedan od najvećih ekoloških problema modernog doba. Prema Programu UN za životnu sredinu, sama moda proizvodi više emisija gasova sa efektom staklene bašte nego i sektor avijacije i brodarstva zajedno, i skoro 20 odsto globalnih otpadnih voda, od toga oko 93 milijarde kubnih metara od bojenja tekstila. Pranjem veša ispušta se 500.000 tona mikrovlakana u okean svake godine, što je ekvivalent 50 milijardi plastičnih flaša.
Novi pristupi – održiva moda
S obzirom na toliko prisustvo tekstila oko nas, odbačenog tekstila posebno, stvaraju se novi pristupi, odnosno dolazi sve više odgovora na to. Sva rešenja kojima se smanjuje potreba za brzom modom, ponovna upotreba tekstila i odevnih komada, prepravljanje ili popravke, značajno utiču na smanjenje otpada. Zadnjih godina pojavio se značajan broj mladih kreatora koji se bave nekom vrstom redizajna tekstila kako odevnih predmeta tako i tekstilnih materijala. Pored toga, viškovi odeće mogu se usmeravati i u humanitane svrhe.
Tako u Novom Sadu već nekoliko godina Ekumenska humanitarna organizacija (EHO) kao registrovani centar za sakupljanje garderobe radi baš na tome. Njihova primarna misija je, kako nam je rekla Marija Parnicki, koja je zadužena za projektne aktivnosti u EHO-u, pre svega usmeravanje garderobe socijalno ugorženim licima i porodicama koji slobodno mogu doći kod njih i uzeti sve što im je potrebno. U njihovim magacinima se međutim vremenom sakupila velika količina odbačenog tekstila i odevnih predmeta pa su pokrenuli projekte u kojima idu korak dalje. Tu njihova misija dobija dodatnu vrednost jer pokreću krojačke radionice u kojima se radi prepravka i redizajn odevnih predmeta i u te svrhe obučavaju i angažuju grupe teže zapošljivih žena ili sa blažim mentalnim problemima. Tu se njihova aktivnost ne završava, sarađuju sa dizajnerima i krojačima koji takođe koriste odeću koja se sakuplja kod njih. A za one viškove kojima ne nađu rešenje, pokrenuli su još jedan projekat. Donacijom su obezbedili presu kojom smanjuju volumen odbačenog materijala i preusmeravaju ga većim prerađivačima tekstila. Poenta je da što manje tekstilnog otpada završi na deponiji.
Sirovina – odbačeni odevni predmeti
Slični primeri povezivanja problema eliminisanje tekstilnog otpada i rešavanja socijalnih problema nisu retkost. Tako postoji organizovanje žena žrtava nasilja u krojačkim radionicama u Kikindi, Užicu a među najpoznatijima su Somborske šnajderke.
Od starog – novo, foto: Somborske šnajderke
Veoma sličan primer je dizajnerski studio Metafora (@metafora_studio), takođe iz Novog Sada, u kom mladi par stvara svoje autorske kreacije, modele odevnih predmeta namenjenih uglavnom mladima a kao sirovine koriste tekstil od odbačenih odevnih predmeta. Moguće je i da im se obratite ukoliko želite da neki vaš odevni predmet redizajniraju. U prilog ovakvim malim pokretačima promena idu i sve češći pop up bazari, mali prodajni sajmovi gde se okupljaju dizajneri koji produžavaju vek odevnim predmetima i ljubitelji te malo “sporije mode”. Veoma slični primeri postoje i za predmete iz pokućstva ili za nameštaj.
Pomoć svemu tome je razvijanje zelenog (ili eko) marketinga koji zahteva održive i društveno odgovorne proizvode i usluge. To dalje dovodi do promene ponašanja potrošača. Društveno-odgovorno poslovanje je već široko rasprostranjena pojava u svetu i kod nas. U tom smislu, ekološki odgovorno poslovanje i izveštavanje o njemu može se posmatrati kao deo ukupne društvene odgovornosti.
Lajkujte EkoVest na Facebooku
Zapratite EkoVest na Twitteru
Tekst: Majda Adlešić
Share this: