Author Archive Admin

ByAdmin

KLIMATSKA KRIZA – JE OVDE I SADA

Kako bi se dodatno naglasila važnost, kao akutni i sveprisutni značaj koji povećanje globalnog proseka srednje godišnje temperature ima na sveukupan živi svet na planeti Zemlji – umesto klimatskih promena, sve više se govori o klimatskoj krizi. Dobar i jasan primer može da bude recept za razumevanje. Kako bismo shvatili mehanizme i prisutnost tog fenomena, nužno je da se i klimatske promene sagledaju u konkretnim slučajevima.

O uzrocima, pojavama, mogućim rešenjima i odgovorima na klimatsku krizu, razgovarali smo sa Duškom Dimović iz WWF-a (World Wide Fund for Nature – Svetski fond za prirodu). Kao i tome kako se na ovim prostorima očituju klimatske promene.

Duška Dimović, WWF, foto: Mihajlo Vujasin

“Klimatske promene utiču na živi svet, sada i ovde. Jedan od primera tog uticaja imamo i na Fruškoj gori. Već više od dve decenije, kolege sa Biološkog fakulteta rade razna istraživanja. Žabe kada se ražmnožavaju su najosetljivije, tako da su vodozemci i te kako osetljivi na klimatske promene, jer im je u toku ciklusa jako važna voda – kao što znamo od punoglavca nastaje žaba. I to je priroda lepo namestila da se različite vrste žaba u različito doba godine razmnožavaju. Međutim, zbog klimatskih promena dešava se da u periodu razmnožavanja nema vode, tako da tri različite vrste žaba dođu u istu baru u isto vreme. I onda imamo kompeticiju za hranu, čak i moguću hibridizaciju. To je sa aspekta zaštite prirode i biološke raznovrsnosti problem. Ako znamo da ćemo imati sušu, možemo da iskopamo rupu, da u nju sipamo vodu i tada će moći da se bez probelema razmnožavaju žabe. Bitno je da planiramo unapred, da smo svesni šta se dešava i da u planove upravljanja zaštićenih područja stavimo zaštitu vrsta”, objašnjava Dimović.

UTICAJ KLIME NA BIODIVERZITET

Prema njenim rečima, veoma često se dešava da biljke, kojima je potrebno oprašivanje, i insekt, koji je oprašuje – se ne podudare u isto vreme, i do oprašivanja ne dođe upravo zbog klimatskih promena.

“Iz tog razloga, jako je bitno pratiti i, ukoliko je moguće, neke insekte zaštititi. Prvenstveno mislim na pčele. A kada pričamo o pčelama, najčešće se pomisli na domaće pčele koje daju med. Ali mi mislimo i na druge vrste pčela koje su nam važne u prirodi. Drugi dobar primer je i gnežđenje ptica i razmnožavanje riba. U našem zakonu i u pravilnicima regulisano je da kada je mrest, ribolov je zabranjen. A zbog klimatskih promena, mrest više nije vezan za kalendar, nego zavisi od temperature vode. I često se dešava da je ribolov zabranjen u doba kad se ribe ne mreste, a kad se mreste – nije. Dakle, stvar je jednostavna – promeniti pravilnik i navesti da sve to zavisi od temperature“, istakla je Dimović.

Tok prirode u svim aspektima utiče i na nas same, živi svet ne poznaje granice. Sve je i te kako povezano, klimatski uslovi jesu sveukupan ambijent svog živog sveta, pa tako i čoveka. Svako dalje razumevanje i uvažavanje spoznaja naučne i stručne javnosti može da doprinose očuvanju prirodne raznolikosti i prirodne celovitosti. A upravljanje zaštićenim područjima pre svega bi moralo da uvaži ove činjenice.

„Stav nas biologa i ekologa je da kod klimatskih promena nemamo sigurnost. Fizičari i meteorolozi će dati neke projekcije šta će se dešavati s klimom, ali mi, biolozi ne znamo na koji način sve to može da utiče na biodiverzitet. Klimatske promene su nekad direktna pretnja za prirodu, a nekad indirektna. Recimo, pre nekoliko godina došlo je do požara u NP „Đerdap“ i izgorela je šuma. Onda je krenulo klizište i zemlja je pala na jedan deo gde su se mrestile kečige, koje su nam inače ugrožene. Nismo mogli da pretpostavimo da će tako nešto da se desi. Ima brojnih pimera koji su vezani za te mikrolokacije, mikroklimu i specifičnost samog staništa. Isto tako, migracije ptica variraju usled različite temperature. Postoje veoma konkretni primeri i u našim zaštićenim područjima. Ako pričamo o Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“, tamo imamo crne rode i orlove belorepane koji su ugroženi. Crne rode migriraju, ali periodi migracija se menjaju. Isto tako, veoma često se događaju oluje, nevremena, vetroizvale. Imamo, recimo vrlo intenzivne zime i tada je potrebna prehrana vrstama koje jednostavno nisu navikle na tako ekstremne uslove. Ako dobro planirate, postoje načini kako možete da pomognete životinjama i biljkama u tim uslovima. Ali za sada, nažalost, u planove upravljanja na našim zaštićenim područjima nisu integrisane klimatske promene“, navela je Dimović.

REŠENJE JE U PRIRODI

Dobri primeri su prisutni, ali sve to često nije tako jasno i vidljivo široj javnosti. Rešenje je svakako zaustaviti i preokrenuti destruktivni nastup čoveka naspram prirode, u ime obrnuto shvaćenog progresa i neodrživog profita. Ali, pored saniranja posledica i odbrambenog ukazivanja na probleme, vredi istaći da uvek postoje i proaktivna rešenja.

Pančićeva omorika, Tara, Foto: Miloš Ćirković

„Rešenje je u prirodi. Priroda nam s jedne strane pomaže da ublažimo klimatske promene, jer zadržava ugljenik, prvenstveno u tresetištima, vlažnim staništima i šumama. Ali u isto vreme, te površine koje su pod vegetacijom nam omogućavaju da se prilagodimo. To su recimo vlažna područja koja su uz tok Dunava, zbog regulacije u poslednjih 200 godina – uništena. Izgubili smo 80 % plavnih područja uz Dunav, jer smo „ispravljali“ površine gde je meandrirao. Ostalo je malo vlažnih staništa gde mogu da se rašire reke i da nam omoguće hranidbenu bazu za ptice, mrest riba, a i za smanjenje uticaja poplava na naselja nizvodno. To je dvostruka uloga vlažnih staništa. Dakle, važno je obnavljanje narušenih staništa prirode i zaštita postojećih. U Vojvodini je dodatni problem i jako mala pošumljenost. Rešenje je definitivno u pošumljavanju, ali autohotonih vrsta, a ne sadnja klonova topole“, navela je Dimović.

I kada govorimo o lokalu, ono što može da nas vodi ka rešenju i ciljevima postavljenim Pariskim sporazumom, Dimovićeva pre svega ističe pošumljavanje. A svakako bi se i lanac proizvodnje i distribucije hrane morao poboljšati.

“Potrebno je Vojvodinu pošumiti, ali ne na račun vlažnih područja, nego na račun nekih drugih površina, koje su možda manje pogodne za poljoprivredu. Ali je isto važno da razmislimo na koji način poljoprivreda funkcioniše. Jer trećina hrane koju proizvedemo, od njive do tanjira – 30 % hrane se baci. U tom lancu, od proizvođača do nas kao korisnika, treba da se smanji otpad. Kad je rađeno istraživanjekojih je to sto načina kako da se ublaže klimatske promene, dakle o merama mitigacije, treća stvar je bilo smanjenje otpada nastalog od hrane. Ali ne priča se o tome mnogo. Više se priča, u smislu bacanja resursa, ali otpad je isto jako povezan sa klimatskim promenana. Povezan je i način ishrane. Na primer, već godinama u Amazoniji pale se šume, kako bi se dobile površine na kojima bi se gajila stoka ili soja, za stočnu hranu. I onda sutra ta soja, koja je inače genetski modifikovna, pređe pola sveta i dođe i do Evrope. Jednostavno, priroda i zdravlje ljudi su neraskidivo povezani. I jeste da je nama fokus uvek na Srbiji, ali napravili smo globalnu ekonomiju, pa i zaštita prirode treba da je globalna”, zaključila je Dimovićeva.

CIRKULARNA EKONOMIJA – JEDINI IZLAZ

A upravo se na globalnom nivou događaju mnoge inicijative, promene legislativa, poput Zelenog dogovora na evropskom nivou koji ima za cilj transformaciju privrede i ekonomije ka karbonski neuralnoj Evropi do 2050. Ipak, u ovom domenu javnih politika događaju se još uvek određeni paradoksi. Pored krovnog Pariskog sporazuma, zatim kolektivnih i pojedinačnih manifestacija dobre volje, potreban je dodatni napor oko usaglašavanja akcija i delovanja na svim nivoima u odgovoru na klimatsku krizu.

„Razočarani smo koliko novca EU ulaže u poljoprivredu. Najnoviji plan je odredio velika ulaganja i u industrijsku poljoprvredu, što je negde u suprotnosti sa Zelenim dogovorom. Ali isto tako, organsku i biodinamički proizvedenu hrana svi bi konzumirali kada bi bila dostupnija. Uloga države je da potpomogne subvencijama takve proizvođače. Zatim, pošto broj ljudi na planeti raste, a raste i standard stanovništva, takođe je i građevinarstvo u porastu. Za građevinski materijal potrebno je sve više peska i šljunka koji dolaze iz reka. I to veoma loše utiče na naše prirodne resurse. Jer jednostavno, ako ovim tempom nastavimo da koristimo resurse, potrošićemo pesak i šljunak na planeti, tako da je potrebno, s jedne strane smanjiti pritisak na prirodna staništa, a sa druge razmisliti o tehnologijama i nekim supsticionim materijalima koji bi mogli da se recikliraju. I tu dolazimo do cirkularne ekonomije koja nam je upravo jedni izlaz iz ove situacije, gde jednostavno zatvaramo taj lanac – od nastanka proizvoda pa do njegove razgradnje. Ovo je momenat koji je jako važan“, navela je Dimovićeva.

DA NAM KLIMA ŠTIMA

Sve je u prirodi povezano i postoje dobri primeri kako povezati globalno i lokalno. Neophodan je i konsenzus javnosti u borbi protiv klimatskih promena. Naizgled, to je jedna toliko opšta stvar poput kretanja oblaka i morskih struja, koja ukupan živi svet u svojoj veličini obuhvata. Ali s obzirom na skalu problema, dalji sled ka razrešenju i ublažavanju klimatske krize podrazumeva konkretne akcije, koje pojedinci, organizacije, institucije mogu učiniti u svom okruženju. Postoji nužan i dovoljan razlog za delovanje. I predstoje akcije. WWF je pokrenuo projekat “Da nam klima štima”.

“Ovaj projekat započeli smo januara 2020, i ima tri osnovna cilja. Jedan je da ljudi postanu svesni da se klimatske promene ne dešavaju 2100. godine belim medvedima, nego nama – sada i ovde. Naša ideja je da radimo sa mladima i da podržimo njihove pokrete, koji su pre svega klimatski. Drugi cilj nam je da unapredimo obrazovanje na temu klimatskih promena, tako da radimo sa fakultetima i školama. Napravili smo onlajn kurseve za univerzitete i za škole. Takođe je veoma važno da sve instance – od upravljanja vodama, šumarstva, poljoprivrede, ekonomije, političkih nauka – razumeju problem, a ne samo biolozi, ekolozi, meteorolozi. I da svako u svom sektoru mora bolje da planira i da se prilagođava na klimatske promene. I treća stvar je da želimo da radimo sa preduzetnicima, pošto kad nešto postane prilika za investiciju, onda se stvari menjaju. Tako da sa našim partnerom Globalnim impakt habom (Impact Hub) radimo na razvoju pet poslovnih ideja koje bi pomogle da se prilagodimo klimatskim promena“, pojasnila je Dimović.

LIČNI PRIMER

Dodatno pitanje se samo nameće – gde smo mi dok čitamo ovo, šta možemo uraditi u našoj svakodnevici? Šta je to što pojedinac može da učini u ovoj kolektivnoj borbi?

„Lični primer je prvenstveno enegetska efikasnost, a to znači da manje trošimo resurse. Jednostavno, moramo da smanjimo svoj lični ekološki otisak. Osim toga, važno je da se informišemo, jer dosta stvari radimo iz neznanja. I treća stvar je da tražimo od odgovrnih osoba i donosilaca odluka da urade nešto više, da nam omoguće da imamo bolje zakone i što je još važnije, da bolje sprovodimo“, istakla je Dimovićeva.

Na petogodišnjicu od potpisivanja Pariskog sporazuma, predstavnik UN pozvao je zemlje članice da objave “Klimatsku hitnost” (Climate emergency). To je svakako pravac u uspostavljanju odgovora na klimatsku krizu i budući planetarni prioritet. Sledi nam da vidimo koji će mehanizmi da prate te apele. A na nama je da prepoznamo i aktivno podržimo borbu, svako na svom polju.

Tekst: Mihajlo Vujasin
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

MOŽE LI PARISKI SPORAZUM SPREČITI KLIMATSKU KATASTROFU?

„Čovečanstvo ratuje s prirodom, i to je samoubilački! Priroda uvek uzvraća udarac, i to sve, čini se, većom snagom i besom. Biodiverzitet se urušava. Milion vrsta je u opasnosti od izumiranja. Ekosistemi nestaju pred našim očima“, nedavno je izjavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Foto: Miloš Ćirković

I zaista, svedoci smo divljanju strašnih požara širom Australije i SAD ove godine, uz više od trideset uragana koji su opustošili sve, vrućine koje su zahvatile čak i Sibir, i arktički led koji se ubrzano topi. Katastrofalne suše u našoj zemlji 2012. i poplave 2014. godine. Sve ovo deluje kao kataklizmički scenario iz nekog SF filma.

UJEDINJENJE BOGATIH I SIROMAŠNIH

Tačno pre pet godina, 12. decembra, sa velikim iščekivanjem, ali i uz mnogobrojne sumnje i poteškoće, u srcu prestonice Francuske, 196 zemalja je, nakon bezbroj sastanaka, donelo odluku da svet mora veoma ozbiljno da upravlja klimatskim promenama. Usaglašenu odluku ali i svoje obaveze, ove zemlje su uokvirile Pariskim sporazumom. Ljudi širom sveta pažljivo su pratili dešavanja na tom polju i nazirali su u njemu spas planete i čovečanstva. U Parizu su se tada, i bogate i siromašne zemlje ujedinile u pravno-obavezujućem sporazumu da zaustave i smanje globalno zagrevanje do temperature daleko ispod 2 stepena C (danas se uveliko kreće ka porastu od 2 stepena C), koja predstavlja naučnu – sigurnosnu preporuku, sa namerom da ta temperatura ne dospe iznad 1,5 ͦ C, iznad pre-industrijskog perioda. Mnogi su tada mislili da možemo da odahnemo… Gde smo danas?

GRUPA C40 CITIES

Vodeće svetske metropole pokušavaju da „idu u korak“ sa realizacijom ideje smanjenja globalne temperature, i nedostizanja povećanja „famoznog“ iznosa od 1,5 ͦ C koje bi dovelo do katastrofalnih posledica po život na planeti. Nesumnjivo je dosta urađeno po tom pitanju, ali ne i dovoljno. Od masovne sadnje drveća u Buenos Ajresu, do izgradnje novih transportnih mreža za javni saobraćaj u Meksiko Sitiju. Velike metropole konstantno rade na tome da se smanji emitovanje gasova sa efektom staklene bašte, kako bi se ispoštovao Pariski dogovor. Formirana je i grupa C40 Cities (C40 metropole širom planete). Ova grupa međusobno sarađuje i razmenjuje informacije i saznanja na temu ispunjenja Pariskog dogovora.

Foto: Pixabay

Grupa C40 Cities povezuje 97 velikih gradova u svoju mrežu s ciljem dostizanja i očuvanja zdravije životne sredine. Obuhvata više od 700 miliona ljudi na planeti, a uz to, ona čini i jednu-četvrtinu svetske ekonomije, tako da u tom pogledu, nimalo nije beznačajna. Dostignuća grupe su da danas imaju 66.000 električnih autobusa na ulicama gradova u odnosu na 100 električnih vozila iz 2010. godine; 12 metropola iz ove grupe je ispunilo svoj zacrtani akcioni plan po pitanju klimatskih promena, 18 metropola je zabranilo jednokratnu upotrebu plastike u odnosu na 2 iz 2010; 17 metropola je zabranilo upotrebu vozila sa SUS motorima u središtu grada u odnosu na 6 iz 2010; 82 metropole je implementiralo biciklističke rute kao saobraćajnice u odnosu na 21 iz 2010; 24 metropole iz grupe C40 obezbediće do 2030. 100 % el. energije iz obnovljivih izvora u odnosu na 5 iz 2010.

Lima, London, Madrid, Meksiko Siti, Oslo, Kjoto, Rio de Žaneiro, Salvador, San Francisko, Seul, Varšava – samo su neki od njih koji teže zdravijoj budućnosti.

PROFIT VS ZDRAVLJE PLANETE

Kako su SAD, pod vođstvom Trampa, 2017. započele proces povlačenja iz okvira Pariskog sporazuma, svet je bio zaprepašćen, i očekivala se katastrofa. To je značilo da ta zemlja koja predstavlja vodeću svetsku ekonomiju, a ujedno je druga u svetu kao najveći emiter gasova staklene bašte (5,41 gigatona ugljen-dioksida), odmah posle Kine, ne želi da se odrekne monopola nad korišćenjem fosilnih goriva, gde ostvaruju ogromne profite. Potpisnici sporazuma osećali su se prevareno, jer se opet pokazuje da se stavlja profit iznad zdravlja planete i čovečanstva.

Foto: GettyImages

Slično se desilo i 1997. godine, sa Kjoto protokolom, kada su SAD potpisale sporazum, ali ga nisu ratifikovale, pri čemu su „pregovori o klimi“ ostali na početnom položaju duži niz godina. Ne zna se šta je Tramp ovim činom tačno hteo da postigne, ali ostatak zemalja se nije „rasturio“, nego je nastavio sa realizacijim ideje sporazuma. Veza između Kine i EU po ovom pitanju je opstala. U septembru, kineski predsednik Si Đinping se putem video-linka obratio Generalnoj skupštini UN, i bezmalo, iznenadio svet saopštivši da će NR Kina svoju najvišu emisiju gasova dostići do 2030. godine, a da će ciljanu nultu emisiju ugljen-dioksida dostići pre 2060. godine. Svet je bio u čudu, dok su svi priželjkivali da se ovo desi! Sagledavajući sva dešavanja, po nekim osnovama, Pariski sporazum bi se mogao smatrati neuspehom. Po podacima iz programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), emisije u 2015. godini na svetu bile su oko 50 milijardi tona ugljen-dioksida, a do 2019. povećale su se na oko 55 milijardi tona.

U međuvremenu, nad planetom i ljudskom populacijom nadvila se još jedna smrtonosna pretnja – pandemija izazvana korona virusom početkom ove godine. Ona je zaustavila sve. Kako prenosi list The Guardian, smanjila se i emisija ugljenika za 17 % od uobičajene, a u nekim regionima i više tokom prolećnih „zaključavanja“ zbog korona virusa. Ali, taj pad je otkrio i nešto drugo, da čak i kada su transport, trgovina i industrija zaustavljeni, postojeći nivo ugljen-dioksida u atmosferi ostaje gotovo nepromenjen. Dakle, da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma, moraju se učiniti mnogo veće sistemske promene, naročito na polju proizvodnje energije širom sveta. Ban Ki Mun, bivši generalni sekretar UN, jednom prilikom je za The Guardian izjavio: „Izgubili smo puno vremena. Za pet godina nakon što su svetski lideri usvojili sporazum u Parizu sa velikim očekivanjima, nismo učinili dovoljno!“

NESTAJU ŠUME POVRŠINE VELIKE BRITANIJE

Foto: Miloš Ćirković

I dalje se iskopavaju i sagorevaju fosilna goriva, i to mahnitom brzinom. UNEP je izvestio da se planira povećanje proizvodnje fosilnih goriva za 2 % godišnje. U međuvremenu, nastavljamo da uništavamo ponore ugljenika na svetu, a sečom drveća – svet i dalje gubi šume veličine Velike Britanije, uprkos obavezama da zaustavi krčenje šuma, kao i isušivanje tresetišta i močvara. Smanjena je sposobnost okeana da apsorbuje ugljenik iz vazduha, prenosi The Guardian.

Povrh svih „neočekivanih dešavanja“, osuđivati Pariski sporazum značilo bi i prevideti sve dobre strane koje je on ipak doneo, i još uvek donosi. Ove godine će, po podacima Međunarodne agencije za energiju, obnovljivi izvori energije činiti oko 90 % novih kapaciteta za proizvodnju energije širom sveta, a do 2025. godine, obnovljivi izvori biće najveći izvor energije koji će konačno istisnuti ugalj. Ovaj brzi rast utiče na brzi pad cena vetroturbina i solarnih panela koji su sada konkurentni proizvodnji fosilnih goriva u mnogim zemljama širom sveta. Električna vozila su u tehničkom smislu dobila mnogobrojna unapređenja, kako u autonomiji korišćenja tako i u mnogo prihvatljivijim cenama. Najvažnije je to što se svet (pomalo usporeno) ipak ujedinjuje oko novog cilja, zasnovanog oko Pariskog cilja koji nije izričit u postizanju – neto nulte emisija gasova sa efektom staklene bašte. U početku jedva primetne, sada imamo sve više zemalja sa dugoročnim ciljevima da smanje ovu emisiju gasova do tačke gde su one jednake ili nadjačane od prirodnih potrošača ugljenika, velikih šumskih ekosistema (carbon sink). Velika Britanija, zemlje članice EU, Norveška, Čile, i većina zemalja u razvoju, pokrenule su se u procesu postizanja nulte emisije kao glavnog cilja. Japan i Južna Koreja su se takođe pridružili u ostvarivanju ovih ciljeva.

MOGU LI SE DOSTIĆI ZACRTANI CILJEVI?!

Ovaj skup država sada predstavlja više od dve-trećine svetske ekonomije, tako da kada bi uspeli u svojim zacrtanim planovima, mogli bi dostići krajnje ciljeve iz Pariskog sporazuma. Ključno pitanje je mogu li potpisnice postići zacrtane ciljeve jer, jedno je obećavati, a sasvim drugo je realizacija ovog teškog plana. Stručnjaci kažu da su ovi ciljevi ostvarivi samo uz veoma „agresivno“ zajedničko angažovanje na ovom polju već u ovoj dekadi 2020-tih.

„Klimatski dogovori“ pod okriljem UN trebalo je da se održe u novembru ove godine u Glazgovu, ali su otkazani i prolongirani zbog pandemije COVID-19. Velika Britanija će organizovati COP26 samit sledeće godine, i smatra se da će on biti ključan za rešavanje ovog problema. Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma u obavezi su da na svakih pet godina podnose nacionalne planove (Nacionalno utvrđene doprinose-NDC), u kojima je izložen plan radi usklađenja sa dugoročnim ciljem sporazuma. Prvi rok za podnošenje tih planova se nazire već 31. decembra.

KAKO JE KOD NAS?

Srbija se kao potpisnica Pariskog sporazuma obavezala svojim Nacionalno utvrđenim doprinosom (NDC) od 2015. godine da će do 2030. smanjiti emisiju GHG (green house gases-gasova sa efektom staklene bašte) za 9,8 % u odnosu na 1990. Međutim, po mišljenju UN Environment (UNEP), ovaj plan Srbije, kao i kod, između ostalog, mnogih drugih država, nije dovoljno ambiciozan u sveukupnom dostizanju cilja iz Pariskog sporazuma, pa je Srbija najavila njegovu reviziju. U Madridu, u okviru održavanja COP25 (Konferencija država potpisnica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama) početkom decembra prošle godine, pod vođstvom ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, Srbija je predstavila svoje planove. Srbija sada ima prvi predlog revizije ovog plana, čija je izrada u toku.

Lorens Tubiana, vodeća francuska diplomatkinja na pregovorima, smatra da bi kao jedna od bitnih inovacija u rešavanju klimatskih problema moglo biti ono što ona naziva “diplomatijom od 360 stepeni”. Ona ističe da to znači ne samo raditi kroz standardne vladine kanale svake zemlje po pitanju rešavanja klimatskih problema uz ministarske sastanke i ćaskanje zvaničnika, već treba posezati daleko šire, i uključiti preduzeća, gradonačelnike lokalnih samouprava i gradova, civilno društvo, akademike i građane u ove razgovore. Svi moraju biti svesni i aktivno učestovati. Velika Britanija je sličnog mišljenja kao ona, i kod njih postoji forum civilnog društva koji obezbeđuje da se čuju glasovi ljudi, a posebno oformljen „savet mladih“, u mogućnosti je da savetuje generalnog sekretara UN.

KOLIKO TO SVE KOŠTA?

GettyImages

Finansije su jedno veliko pitanje koje stoji pred COP26. Siromašnije zemlje, koje su uključene u Pariski sporazum, našle su se tada u problemu, tako da je francuska vlada, na pregovorima, morala da ih uveri da će im biti obezbeđena finansijska pomoć od 100 milijardi dolara godišnje, kako bi ove zemlje smanjile emisije gasova i izborile se sa uticajima klimatske krize. Pitanje novca je bilo u središtu tih razgovora. Mnoge zemlje ne bi da učestvuju u obezbeđivanju finansijske pomoći siromašnim zemljama. Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija i Severna Irska) obezbedilo je 11 milijardi funti kao budžet finansijske pomoći za klimatske promene pod kancelarom Rishi Sunakom. Zeleni klimatski fond (GCF), kao institucija od svetskog značaja, koji je još 2010. osnovao UN sa zadatkom da kao namenski fond pomaže zemljama u razvoju i siromašnim zemljama u borbi sa klimatskim promenama, i on ima presudnu ulogu u pomoći Pariskom sporazumu. Uvidom u podatke na njihovom sajtu, trenutno se realizuju 153 velika projekta u zemljama u razvoju (Jermeniji, Sudanu, Senegalu, Gani, Etiopiji, Kolumbiji, Gruziji, Nepalu Indoneziji, Brazilu, Kostariki…) sa budžetom od oko 7,3 milijarde evra, koji je odobrio Zeleni klimatski fond, s tim da im je već isplaćena 1,5 milijardi evra.

U našem najbližem okruženju, u Federaciji BiH, trenutno se realizuje projekat „Smanjenje emisija iz zgrada javnog sektora u Bosni i Hercegovini“ kroz bolju energetsku efikasnost i zamenu goriva sa fosilnih na biomasu“, pri čemu se procenjuje da će realizacijom ovog projekta smanjiti količina emisije za dva miliona tona gasova sa efektom staklene bašte.

Niko se ne može naterati da realizuje preuzete obaveze, jer očigledan je primer po „sistemu“ SAD – sporazum se potpiše, sporazum se raskine. Klimatske promene „ne gledaju“ na države, vere, nacije, i ostvareni profit. One deluju globalno! Jedino što se izgleda može jeste podsećati stanovništvo i pokušavati uticati na njihovu svest kako je od izuzetnog značaja rešavanje ovog bitnog i presudnog problema po čovečanstvo, a 2060. za mnogobrojne – godina obećane nulte emisije, nije tako daleko. I kao što bi naš narod rekao: „Kom opanci, kom obojci!“

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay, GettyImages, M. Ćirković

 

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

VIŠE DRVEĆA, MANJE MESA

Klimatske promene su u medijima često predstavljene kao apstrakcija, kroz statistike i naučne činjenice koje ne rezonuju nužno sa širom populacijom. I pored jasnih i nedvosmislenih naučnih ukazivanja na manifestacije i procese promene klime, pojedinac teško može da shvati posledice i značenja takvih informacija. Otuda, kao odgovor javnosti često dolaze blage, letargične reakcije.

S druge strane, distopijsko, pesimističko ili panično predstavljanje ovog problema može da dovede do apatije i sumnje da se sada već bilo šta može popraviti. Takve predstave, koliko god bile ilustrativne, time mogu da blokiraju i onemoguće ispravno i pravovremeno reagovanje. Problem je zajednički, ali se najčešće kreće između ove dve ose apstrakcije i skepse. Dok se mi, kao čovečanstvo, u ovom civilizacijskom momentu krećemo u kalkulacijama o povećanju srednje globalne temperature između 2 i 4 stepena Celzijusa do kraja veka.

KLIMATSKE PROMENE I TLO

Istovremeno, naučnici neprestano upozoravaju da se nešto mora drastično promeniti kako bi se izbegli najteži efekti globalnog zagrevanja. U jednom od poslednjih izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC) “Klimatske promene i tlo” u fokusu je poljoprivreda. Nauka je kategorična  ̶ mora se promeniti načini na koji se proizvodi hrana u svetu danas.

U izveštaju se navodi da krčenje šuma, isušivanja vlažnih područja, preoravanje stepskih i travnatih predela, vađenje treseta i druge slične poljoprivredne aktivnosti koje smanjuju prirodna staništa i prirodnu raznolikost, generišu oko trećine gasova sa efektom staklene bašte i oko 40 % metana. Problem postaje sve teži, jer se predviđa da će se emisije iz poljoprivredne proizvodnje povećavati kako se povećava broj ljudi na planeti  ̶  upozoravaju naučnici okupljeni oko ovog Panela. Sve te aktivnosti bi mogle rezultirati nepovratnim negativnim uticajima na mnoge ekosisteme.

POŠUMLJAVANJE KAO JEDNO OD REŠENJA

Kako bi se sprečilo globalno zagrevanje za više od 1,5 stepeni Celzijusa, u odnosu na preindustrijsko doba, poljoprivredno zemljište moraće da se smanjuje, a površine pod šumama da rastu  ̶  sugeriše se u izveštaju IPCC-a. Kako bi se postigao taj cilj zacrtan Pariskim sporazumom, globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte moraće da opadnu za 40-50 % u narednoj deceniji.

Foto: M. Ćirković

Jedini način za postizanje tog smanjenja je značajno povećanje površina tla koje su prekrivrene drvećem i drugom vegetacijom, kao i značajno smanjenje količine metana i drugih stakleničkih gasova koji potiču od uzgoja krava i preživara, tvrde autori ovog izveštaja. Pošumljavanje se ističe kao jedno od rešenja, jer sprečava isušivanje tla i pomaže apsorpciji gasova putem fotosinteze. A takođe se kao rešenje vidi i smanjenje rasipanja hrane. U izveštaju se procenjuje da otpad od hrane čini čak 10 procenata emisija stakleničkih gasova uzrokovanih ljudskim aktivnostima.

Kako se planeta sve više zagreva, poljoprivredna proizvodnja na mnogim mestima postaje sve teža. Ograničenje emisija stakleničkih gasova iz poljoprivrede je takođe i pitanje sigurnosti prehrambenog sistema, oskudica i dostupnosti hrane.

„Klimatske promene, uključujući povećanje učestalosti i intenziteta ekstrema, negativno su uticale na sigurnost hrane i kopnene ekosisteme, kao i doprinele dezertifikaciji i degradaciji zemljišta u mnogim regionima“, ističu autori izveštaja.

Ukoliko se trend povećanja emisija nastavi ovim tempom, to će staviti globalne perspektive pred nemoguć izbor.

EFEKTI NAŠE ISHRANE NA ŽIVOTNU SREDINU

Ovaj međunarodni panel naučnika se uhvatio u koštac sa dilemom i globalnom zagonetkom: kako smanjiti, zaustaviti i kontrolisati emisije stakleničkih gasova iz poljoprivrede, krčenje šuma i proširenje poljoprivrednih površina, bez stvaranja nestašice hrane, migracija i rasejavanja velikog broja ljudi čija se egzistencija oslanja na poljoprivredne prakse koje se pokazuju kao globalno neodržive.

Kada se posmatraju efekti naše ishrane na životnu sredinu, sve je veći konsenzus o tome da bi dodatno pomogao i prelazak na ishranu koja je više usmerena na biljke. Naime, trenutno je oko 50 % vegetativnih površina planete posvećeno poljoprivredi, dok se oko 30% koristi za uzgoj žitarica namenjih za stočnu ishranu. S obzirom na taj podatak, možemo reći da je proizvodnja mesa značajan uzročnik krčenja šuma.

U još jednom izveštaju, koji je objavio Svetski institut za resurse (World Resources Institute – WRI), navodi se da će, ako se nastave trenutni prehrambeni obrasci, biti potrebno još 593 miliona hektara (što je gotovo dvostruka površina Indije) kako bi se do 2050. godine prehranila predviđena populacija od 9,8 milijadi ljudi.

JEDNA I PO PLJESKAVICA PO OSOBI NEDELJNO

Foto: GettyImages

Poljoprivredna proizvodnja generiše oko 25 % godišnjih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Pritom se dodatno i u daljoj ekspanziji menja i namena zemljišta, krči vegetacija, preorava, seče drveće i pale šume. Ukoliko se ovako nastavi, a poljoprivredna produktivnost ne poveća u odnosu na nivo iz 2010. godine, izveštaj Instituta zaključuje da bi to dovelo do nestanka većine prostalih šuma na planeti, tek da bi se prehranio svet.

Naša realnost bi time postala paradoks par excellence, ukoliko već to nije. Veoma smo blizu. A koliko je granica tanka, može da ilustruje i sledeći detalj: Svetski institut za resurse procenjuje da kada bi se potrošnja mesa, prvenstveno govedine (i ostalog mesa preživara) u SAD i u drugim razvijenim zemljama smanjila na oko jednu i po pljeskavicu po osobi nedeljno, to bi gotovo eliminisalo potrebu za dodatnim širenjem poljoprivrednih površina, čak i u svetu od deset milijardi ljudi. Ipak, neke mogućnosti su još uvek na videlu, samo da se mi još malo bolje organizujemo.

izvori:

Home Page


https://research.wri.org/wrr-food/executive-summary-synthesis
https://www.npr.org/sections/thesalt/2019/08/08/748416223/to-slow-global-warming-u-n-warns-agriculture-must-change

Priredio: Mihajlo Vujasin
Foto: M. Ćirković, PixaBay, GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

UVOĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE U GRAĐEVINARSTVO

Koncept ugljeničke neutralnosti – “dekarbonizacije” polako ali sigurno preuzima primat u globalnim agendama i inicijativama koje teže tome da se ispune obaveze preuzete Pariskim sporazumom. Stanovanje i građevinarstvo su pojedinačni sektor koji u tom naporu ima najveći uticaj.

ODRŽIVA GRADNJA

Foto: Maria Orlova from Pexels

Karbonski neutralne kuće i reciklirani građevinski materijali još uvek su nepoznanica za širu javnost, kao i za našu svakodnevnu praksu stanovanja. Građevinski i arhitektonski poduhvati, koji ne odgovaraju samo trenutnim potrebama, već su deo jednog koncepta “održive arhitekture” – nužna je opcije za ublažavanje klimatskih promena. Na Klimatskom samitu UN-a 2019. godine oformljena je globalna inicijativa “Ugljeničko neutralne zgrade za sve” (The Zero Carbon Buildings for All Initiative), sa idejom i namerom da se apeluje na državne i lokalne vlasti kako bi se regulative i zakoni prilagodili i usmerili na “dekarbonizaciju svih novih zgrada do 2030. godine i svih postojećih zgrada do 2050. godine”. Ovako ambiciozno postavljen plan nadovezuje se i na Pariski sporazum, gde je kao jedan od međuciljeva postavljeno smanjenje utroška energije po kvadratnom metru za 30 % do 2030. godine. Ispunjenje ovog cilja je neophodno kako bi se ostvarili zadaci predviđeni Pariskim sporazumom o ograničavanju globalnog zagrevanja do kraja veka. Kako bi se tome približili, potrebno je obuhvatiti prakse arhitekture, građevine, tehnologije, politike, ekonomije, dakle, neophodan je sveobuhvatan pristup, odnosno drastična promena postojećih modela.

RECIKLAŽA GRAĐEVINSKOG OTPADA

U skladu sa ovakvim konceptom smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, nadovezuje se i promena modela linearne ekonomije zasnovne na potrošnji resursa i uvođenje cirkularne ekonomije u građevinarstvo. U načelu, pridržavanjem smernica cirkularne ekonomije, smanjuje se ukupna upotreba resursa tokom životnog veka građevina, jer su one dizajnirane da budu energetski efikasne, prilagođene osobenostima i uslovima u lokalnoj sredini, a takođe i dugotrajne. Reciklirani materijali i materijali sa sve većim procentom recikliranog sadržaja imaće manji ugljenički otisak. Takođe, ponovnom upotrebom materijala smanjuje se iskorištavanje prirodnih resursa i stvaranje otpada. Sektor građevinarstva u Evropi generiše oko trećine ukupno proizvedenog otpada. Smanjenje i recikliranje građevinskog otpada ispostavlja se kao velika stavka u globalnim nastojanjima ka dekarbonizaciji arhitekture.

UČEŠĆE GRADOVA U EMISIJAMA JE 70 %

Još uvek se sabiraju brojevi, ali je verovatno da će 2020. u proseku biti najtoplija godina od kako se beleži merenje. Pre toga, to su bile 2015, 2016. i 2010. godina. U poslednjoj deceniji, to je četvrti rekord, pa ako iole racionalno shvatimo te činjenice možemo se već danas zabrinuti nad tempom kojim se planeta zgreva. Šta nas konkretno čeka u novoj deceniji ne možemo u detaljima pretpostaviti, ali dok čekamo prvi sneg ove zime, možemo iznova da pogledamo još neke podatke.

Foto: Reiseblogger / Pixabay

U ovom kontekstu, pronaći ćemo da stanovanje i gradnja doprinosi s trećinom emisija gasova sa efektom staklene bašte. To ih dovodi na prvo mesto, kad se emisije stakleničkih plinova razmatraju po sektorima, a od toga samo cement doprinosi sa 8 % emisija.

To se dalje može razložiti u nekoliko segmenata, a istovremeno je značajna i ukupna potrošnja energije. Na građevinarstvo i stanovanje utroši se oko 36 % globalne energije. Od toga 22 % odlazi na stambene zgrade i 8 % na nestambene zgrade, a 6 % se utoši u građevinarskoj industriji. Prema podacima iz 2015. godine, fosilna goriva čine 82 % osnove za dobijanje energije u stambenim zgradama. Prema navodima Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), ukoliko se radikalno ne izmene modeli stnovanja i izgradnje, upotreba energije bi se mogla utrostručiti do 2050. godine.

Navešćemo još nekoliko podataka, da ilustruje i dopuni ovu skalu uticaja. Učešće gradova u emisijama je 70 %, dok oni zauzimaju trenutno oko 3 % površine planete. Ali takođe, klimatske promene svakako će imati i povratni uticaj na sam kvalitet stanovanja i građevinskih struktura. Većina naselja je takođe smeštena u priobalnim područjima, pa se povratni uticaj koji klimatske promene mogu da imaju na globalnu populaciju time još više aktuelizuje.

S predviđenim porastom stanovništva i procenama da će do 2050. broj ljudi na planeti biti oko deset milijardi, predstoji dalje enigma na koji način će stanovanje i gradnja ubuduće uticati na emisije gasova sa efektom staklene bašte i nepovratnu potrošnju resursa. Koliko god se globalni sporazumi i manifesti pojedinih inicijativa kreću ka ugljeničko neutralnim konceptima, predstoji ogoroman zadatak da se to sprovede u praksi – delom, ili u potpunosti.

KONCEPT ZELENE GRADNJE

Ponovna upotreba materijala, održiva arhitektura i cirkularna ekonomija stoje u bliskoj vezi sa kulturom stanovanja i arhitekturom, i predstavljaju osnovni model u ublažavanja klimatskih promena. Dok god se arhitektura i građevinarstvo upravljaju isključivo sa trenutnim potrebama i profitom, ta dva koloseka se uporedo razmimoilaze. Spoj i presek bi napravilo upravo uvođenje cirkularne ekonomije u građevinarstvo.

U nastavku, pored pojedinih globalnih inicijativa prisutni su pionirski poduhvati entuzijasta, od prvih “zemljobroda “(earthship), gde se za izgradnju zidova koriste reciklirane gume, a koji se i kod nas kao primeri dobre prakse stidljivo pojavljuju. Prva takva kuća napravljenja je u okolini Gornjeg Milanovca (Earthship Srbija). Ipak, prirođene ovim prostorima jesu i kuće od prirodnih materijala, od bondručara na jugu do nabijača na severu. Materijali odgovaraju podneblju iz kojeg dolaze. Uporeba slame, trske, zemlje, drveta, kamena, kao osnovnog građevinskog materijala, svakako umnogome smanjuje ugljenički otisak, dok se termoregulacija prirodnim materijalima smanjuje potrošnju enegrije u održavanju kuća. Ali sve je ovo još uvek na plećima entuzijasta, dok je i te kako u skladu sa globalnim naporima.

Gledajući tako, u ovom spoju drevnih praksi i pionirskih poduhvata svakako treba tražiti nove graditeljske inspiracije. Da spomenemo da je kod nas aktivan Centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu. Koncept zemljane gradnje, upotreba trske, slame i prirodnih materijala u gradnji je usklađen sa starim znanjima i veštinama, uz inovacije koje odgovaraju duhu vremena. Zaista vredi pogledati i u tom smeru.

https://wrirosscities.org/ZeroCarbonBuildings?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com
https://www.worldgbc.org/advancing-net-zero?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com
https://www.cisl.cam.ac.uk/business-action/low-carbon-transformation/ipcc-climate-science-business-briefings/pdfs/briefings/IPCC_AR5__Implications_for_Buildings__Briefing__WEB_EN.pdf
https://www.archdaily.com/931240/the-facts-about-architecture-and-climate-change
https://www.archdaily.com/938866/urgent-issue-10-strategies-to-decarbonize-architecture
https://wrirosscities.org/ZeroCarbonBuildings?utm_medium=website&utm_source=archdaily.com

Priredio: Mihajlo Vujasin
Foto: Pixabay i Pexels

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KLIMATSKE (NE)PRILIKE I ČOVEK

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) odavno je proglasila klimatske promene kao ogromnu pretnju i stavila ih na listu zdravstvenih izazova 21. veka, na čijem rešavanju treba momentalno da se radi, kako sada, tako i u budućnosti. One ugrožavaju život i zdravlje ljudi na razne načine, i te pretnje nisu nimalo naivne. Sve ono što je preduslov za dobro zdravlje – poput čistog vazduha, bezbedne vode za piće, zdrave hrane i sigurnog utočišta – na udaru su ove globalne pretnje!

Po nekim predviđanjima SZO, procenjuje se da će između 2030. i 2050. godine klimatske promene biti uzrok oko 250.000 smrtnih slučajeva godišnje, a razlog tome biće neuhranjenosti, toplotni stres, malarija i dijareja. Procenjuje se da će na ove probleme na najlošiji način reagovati zemlje sa slabom zdravstvenom infrastrukturom, uglavnom one u razvoju. Kako se govorilo, postojeći Pariski sporazum o klimatskim promenama trebalo je da za sve predstavlja potencijalno najsnažniji zdravstveni sporazum ovog veka. Danas uviđamo da nije tako, izlaskom jedne od zagovornica i vodećih svetskih sila iz ovog sporazuma – Amerike. Po mišljenju većine, opet je stavljen profit iznad zdravlja čovečanstva na planeti. Možda „neko to od gore vidi sve“…

LJUDSKA (NE)ODGOVORNOST

Na rešavanju ovog globalnog problema angažovani su mnogobrojni naučnici i stručnjaci iz raznih oblasti, a posebno klimatolozi širom sveta. Koliko su ljudi odgovorni za novonastale klimatske promene i kako se „boriti“ sa ovim problemima, jedan od vodećih klimatologa u našoj zemlji prof. dr Vladimir Đurđević, sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kaže da kao i za sve složene sisteme, tako i za klimatski sistem na planeti, da bi pravilno i funkcionalno „radio“ – veoma je bitno da bude u ravnoteži.

prof. dr Vladimir Đurđević, foto: Miloš Ćirković

„Ugljen-dioksid se u takvom prirodnom, uravnoteženom sistemu proizvodio onoliko-koliko se trošio. Prirodni put oslobađanja ugljen-dioksida (vulkanske erupcije, ciklusi disanja, kao i razmena ugljen-dioksida iz okeana i atmosfere) narušio je čovek svojim aktivnostima. Ugljen-dioksid, koji je milionima godina bio deponovan u fosilnim gorivima, mi smo, za vrlo kratko vreme od sto godina, izvadili i oslobodili u atmosferu tako što smo počeli da koristimo fosilna goriva, i ceo taj veoma složeni sistem doveli u disbalans, sa čijim posledicama, kako svi vidimo, teško da ćemo izaći na kraj.

Klimatski poremećaj je teško „popravljiv“! Poplave i suše su dva ekstrema koji nastaju kao posledica klimatskih promena. Povećanje globalne srednje temperature za samo jedan stepen znači zaista puno. Koliko puno, može se prikazati na primeru ljudskog organizma, svi se dobro osećamo na telesnoj temperaturi od 36,5 stepeni Celzijusa. Čim se ta temperatura povisi za samo jedan stepen, počinjemo da se osećamo nelagodno i već razmišljamo kako da se lečimo. Zdravstvene promene koje nastaju kod čoveka pri povećanju temperature organizma od jednog stepena su veoma kompleksne, kao i kod složenih klimatskih promena. Za poslenjih deset hiljada godina, srednja globalna temperatura porasla je za više od jednog stepana Celzijusa. Tih deset hiljada godina je za nas zanimljivo zato što se smatra da je naša planeta u tom periodu bila u nečemu što se zove „Holocesti optimum“, gde je temperatura bila prilično stabilna. Promene u temperaturi bile su u nekoliko desetih delova stepena“, pojašnjava prof. Đurđević.

PERIOD UBRZANOG ZAGREVANJA

Ljudsko društvo razvijalo se u poslednjih desetak hiljada godina. Pre toga nismo imali civilizaciju. Ta stabilnost klime je verovatno doprinela da se izgradimo kao društvo, i ovladamo nekim bitnim stvarima za to naše društvo, popout poljoprivrede, recimo. Pritom, naučili smo da živimo u stabilnim klimatskim uslovima, tako da se danas nalazimo u nekoj vrsti presedana, odnosno, izašli smo iz tog stabilnog perioda i ušli u jedan period ubrzanog zagrevanja.

„Na vrhuncu Ledenog doba, pre dvadesetak hiljada godina, temperatura naše planete bila je četiri stepena niža, i trebalo joj je nekoliko desetina hiljada godina da poveća temperaturu za četiri stepena. Danas vidimo da na vremenskom razdoblju od sto godina imamo promene koje su se dešavale za deset hiljada godina. Sasvim sigurno, takve promene na našoj planeti nisu viđene idući unazad za desetine milione godina“, kaže prof. Đurđević.

SVE TOPLIJA PLANETA

Klimatske promene postaju sve upečatljivije. Planeta postaje sve toplija. Kako smo to postigli? Po rečima prof. Đurđevića, za sve ovo „krivac“ je čovek. „Antropogeni uticaj čoveka“ na klimatski sistem, a samim tim i na hemijski sastav atmosfere je prilično veliki. Čovek konstantno menja hemijski sastav atmosfere tako što stalno dodaje jedan gas koji utiče na efekat staklene bašte. Da se ne shvati sve pogrešno, gasovi u atmosferi sa efektom staklene bašte kao što su ugljen-dioksid, vodena para, metan i drugi, su vrlo važni za život na planeti, jer da njih nema, temperatura na našoj planeti bi bila minus osamnaest stepeni Celzijusa.

Ugljen-dioksid je gas koji ima efekat staklene bašte, i on je u atmosferi zastupljen sa 20-30 odsto, i mi ga svake godine ubacujemo u atmosferu. Vrlo lako se tamo akumulira, tako da ga sada ima 45 odsto više nego što ga je bilo pre početka industrijske revolucije. Njegova glavna izvorišta su fosilna goriva, a pojavljuje se tako što spaljujemo ugalj, naftu i gas, kako bi dobili energiju. Na prvom mestu njegovih „kreatora“ su termoelektrane za proizvodnju električne energije, toplane, saobraćaj, kao i deo poljoprivredne proizvodnje. Previše ugljen-dioksida u atmosferi dovodi do remećenja biodiverziteta na zemlji. Ugljen-dioksid, kao gas, na žalost ne odlazi iz atmosfere. Najbolji način da se on „ukloni“ jeste putem biljaka i njihovog procesa fotosinteze. Kao što je poznato, drveće i druge biljke uz pomoć ovog hemijskog procesa preko lista, sunčeve svetlosti i ugljen-dioksida iz vazduha, proizvode sebi hranu, i oslobađaju čist kiseonik u vazduh. Drugim rečima, više drveća (biljaka) – više kiseonika.

„POTPIS“ KLIMATSKIH PROMENA

Naučno posmatrano, sva hrana koju jedemo, i sva fosilna goriva koja koristimo – proizvod su fotosinteze. Danas je moguće videti „potpis“ klimatskih promena na planeti. Svi glečeri, kao i polarne kape – ubrzano se tope. Okeani su danas viši za dvadesetak centimetara. Po naučnim pretpostavkama, ukoliko bi došlo do drastičnih promena u porastu temperature, to bi bilo povećanje od 4-5 stepeni Celzijusovih, moglo bi da dođe do privremenog prekida Golfske struje.

„Koncentracija ugljen-dioksida danas raste i hiljadu puta brže, zahvaljujući ljudima koji u atmosferu emituju ogromne količine tog gasa, koji će da ostane tamo narednih hiljadu godina. Ogromne količine ugljen-dioksida se ispušta u atmosferu, jedan deo absorbuju okeani, ali on ne može dublje da prodre u okean, što bi bilo dobro, već se gomila pri površini okeana i povećava njegovu kiselost. Zbog te kiselosti imamo „izbeljivanje korala“. Na primer, do pre dve godine, jedna-trećina koralnog grebena u Australiji, koja je karakeristična i po tome što može da se vidi iz svemira, izbeljena je. Životinjski svet tamo trpi ogromne promene, i veliki deo korala, njih 70-80 odsto će nestati sa naše planete. Nama, korali, ovde u Srbiji, možda ne znače mnogo, ali oni su baza biodioverziteta, a da bi se to malo bolje razumelo, biodiverzitet je kao kula od karata koja omogućava svima nama da opstajemo na planeti, i ako počnu da se „vade“ karte te kule, a posebno one koje su njena baza, kula će da se uruši. Već sada znamo da ćemo u narednih 30-40 godina izgubiti 70-80 odsto tih korala, čak i ako Pariski sporazum uspe“, istakao je prof. Đurđević.

KATAKLIZMIČKI SCENARIO

Poremećaj u klimatskim promenama za jedan Celzijusov stepen, globalno gledano, doneće promene na Zemlji. Na primer, produžavaju se sušni periodi, a kišni intenziviraju. Kišoviti regioni, kao što je severna Evropa, u budućnosti će postati još kišovitiji i neće imati puno problema sa sušom, dok će neke oblasti pod sušom u Africi postati još sušnije.

„Kod nas će biti zastupljena oba scenarija, ali tako što će i kišni i sušni periodi biti intenzivniji. U umerenim geografskim širinama ta slika promena izgleda složenije. Mi smo u takvoj poziciji da ćemo moći da osetimo oba ova ekstrema, pri čemu su i jedan i drugi veoma nepovoljni. Suše donose velike probleme u poljoprivredi, biodiverzitetu, biljkama, a s druge strane, znamo kakvu štetu mogu da izazovu poplave, što smo videli 2014. godine. Suša, koja nas je zadesila 2012. godine, napravila nam je veću materijalnu štetu nego poplava 2014. godine. Poljoprivredne kulture su uništene, a procene su da je šteta bila oko dve milijade dolara. Na žalost, u mogućnosti smo da našu planetu do kraja veka zagrejemo za još dodatnih četiri stepena, ukoliko nastavimo istim putem kako sada funkcionišemo. Tako bismo uradili nešto totalno suprotno od procesa koji su se dešavali na zemlji desetine hiljada godina unazad. Danas ljudi često pomisle da kada je bio vrhunac Ledenog doba, da je temperatura bila niža za dvadeset stepeni. Međutim, temperatura je bila niža samo za četiri stepena, i tada su, na primer, nad današnjim Njujorkom bile ledene ploče koje su bile nekoliko kilometara visoke. Ta četiri stepena Celzijusa mogu našu planetu da zaista promene iz korena“, kategoričan je prof. Đurđević.

Tada bismo imali totalno drugačiji raspored resursa na planeti. Na mnogim mestima ne bismo imali vode, bila bi suša, okeani bi dodatno porasli, za nekoliko metara zbog topljenja leda. Kada bi se to desilo, imali bismo ogroman broj izbeglica iz priobalnih gradova, posebno u Indokini, Mediteranu i jugoistočnoj Evropi, gde smo i mi. Područje Mediterana je danas pod veoma ozbiljnim sušama. Naučnici znaju, kako kaže Đurđević, da je područje Mediterana prvo gde će svoje dejstvo ispoljiti klimatske promene.

AMERIKA SE NE ODRIČE FOSILNIH GORIVA

Čovečanstvo bi trebalo da prestane da koristi fosilna goriva i da se preorijentiše na obnovljive izvore energije, što u današnjim okolnostima nije lako. Pređemo li ta dva stepena Celzijusa, videćemo klimatske promene u najgorem izdanju. Amerikanci ne žele da se odreknu fosilnih goriva zato što njihovom eksploatacijom ostvaruju veliki profit, a industrija fosilnim gorivima je jedna od najmoćnijih na svetu i zato su se povukli iz Pariskog sporazuma. Po nekim procenama, sredinom ovog veka, za tridesetak godina se očekuje to povećanje temperature od dva stepena Celzijusa. Današnji ekstremi koje vidimo kao posledice su samo potencijalni uvod u ono što će nam se dešavati za tridesetak godina.
Ukoliko bi čovečanstvo iscrpilo sva fosilna goriva i oslobodilo sav ugljen-dioksid koji je u njima, doveli bi zemlju u katastrofalnu situaciju. Po dosadašnjim dešavanjima, koja su nas pratila – čini se da idemo u tom smeru.

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

GOOGLE ZA ZELENIJE GRADOVE

Environmental Insights Explorer nova je Google alatka koja je osmišljena da pomogne gradovima da snize temperaturu na svojim ulicama što ne samo da bi imalo koristi za sam grad, već bi i delovalo pozitivno na klimatske promene na globalnom nivou, piše Domusweb. Google mapira gradove sa najvećom potrebom za dodatnom vegetacijom, kako bi se smanjilo zagrevanje.

URBANA TOPLOTNA OSTRVA

Ekstremna zagrevanja imaju među najvećim uticajima na klimatske promene, pa su samim tim pored zagađenja vazduha na njih najviše i ukazuje u javnosti. S obzirom na činjenicu da je sve češća pojava urbanih toplotnih ostrva usled velikog broja zgrada i površina pod asfaltom, koji zadržavaju toplotu, jedna od najadekvatnijih akcija koju gradovi mogu da sprovedu jeste povećanje fonda gradskog zelenila. Osim što se stvaranjem senki štite površine od prekomernog zagrevanja, zelenilo stvara i dodatnu vlagu.

Imajući ovo u vidu, tim iz The Tree Canopy Lab je kroz sprovedeno istraživanje koristio Google snimke iz vazduha u kombinaciji sa veštačkom inteligencijom, kako bi se mapiralo svako drvo u određenom gradu.

Koordinacijom dobijenih informacija na interaktivnoj mapi sa dodatnim podacima, gde se beleži gustina naseljenosti, kao i koja su to naselja najosetljivija na visoke temperature, izlazne informacije će pomoći gradovima da saznaju gde treba da zasade novo drveće.

PRVI PRIMER

Prvo ispitivanje sprovedeno je na teritoriji Los Anđelesa, gde je ustanovljeno da više od polovine stanovnika ovog grada živi u kvartovima u kojima je manje od 10 % pod senkom drveća, dok 44 % stanovnika živi u naseljima izloženim riziku od ekstremnih vrućina.

KAKO JE KOD NAS?

Za sada nema podatka o gradovima u Srbiji, ali je Google pozvao sve zainteresovane urbaniste i one koji rade u gradskim upravama da se prijave na https://insights.sustainability.google/ kako bi se ostvarila saradnja. Nadamo se da će se naši urbanisti odazvati pozivu, i poraditi na tome da nam gradovi budu zeleniji i zdraviji za život.

Izvor: Gradnja


Foto: Pixabay /Lisa di Antonio 

ByAdmin

ŠTA JE UGLJENIČNI OTISAK?

Ugljenični otisak je merilo emisija gasova sa efektom staklene bašte svakog od nas. Ovaj termin u praksu prva je uvela i promovisala (nećete verovati!) naftna kompanija British Petroleum. Još davne 2004. godine, oni su u jednoj svojoj kampanji promovisali „kalkulator ugljeničnog otiska”, kojim, pored njih, svako od nas može da izračuna kolike su naše emisije štetnih gasova na osnovu naših životnih navika. Šta je ugljenični otisak i kako se može izračunati – pojasnila je Ivana Putnik iz Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije na ovogodišnjem Climathon Belgrade.

KO SU NAJVEĆI EMITERI ŠTETNIH GASOVA?

„Pomoću kalkulatora svaki pojedinac može da izračuna koliko on, na osnovu ličnih navika, emituje gasova sa efektom staklene bašte. To je veoma važno, jer ukoliko svako od nas zna koliko njegove navike utiču na klimatske promene, mogao bi da te navike promeni, čime bi smanjio svoje emisije i ublažio klimatske promene. Inače, ovo računanje ugljeničnog otiska pokrenula je druga po veličini naftna kompanija na svetu, koja poseduje oko 19.000 pumpi. Time je zapravo htela da skrene pažnju koliko pojedinac doprinosi u emisiji štetnih gasova. Istina je da i pojedinac doprinosi, ali da naftne kompanije to čine mnogo više! Istraživaja pokazuju da je 100 najvećih naftnih kompanija na svetu zaslužno za oko 70 posto svih svetskih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Pojedinac učestvuje ali ne kao naftne kompanije, ali to nije razlog da prestanemo da mislimo i mi pojedinci kako nekim svojim navikama možemo da utičemo na klimatske promene“, istakla je Ivana Putnik iz Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije.

KAKO SE RAČUNA?

Prema njenim navodima, zahvaljujući pandemiji i karantinu koji je bio u većini zemalja, u aprilu je izmereno da su emisije štetnih gasova smanjene za 17 posto, što je manje skoro za petinu. Ovo ukazuje na to da su neophodne drastične promene navika kod velikog broja ljudi. S obzirom na to da smo svesni da i mi kao pojedinci imamo uticaj na klimatske promene, a kako bismo saznali koliko emitujemo gasova sa efektom staklene bašte najbolje bi bilo da svako od nas proveri kolike su njegove emisije štetnih gasova na godišnjem nivou.

Zahvaljujući super kalkulatoru ugljeničnog otiska, svako od nas može da izračuna lične emisije, potrebno je da se registrujete i ulogujete, a potom unesete podatke o svojim navikama u svom domaćinstvu. Na prvom mestu je energija – koliko električne enrgije koristite i za šta, koje vrste energenata koristite, potom unosite podatke o prevozu, o navikama koje se tiču kupovine hrane, garderobe, tehničkih uređaja, rekreacije…

Dakle, odgovarajući na pitanja na linku: http://www.footprintcalculator.org/ brzo i jednostavno možete da izračunate koliki ekološki otisak „utiskujete“ svojim svakodnevnim navikama – od prevoza koji koristite, preko tipa stambene jedinice u kojoj živite, do količine mesa koju jedete.

Stoga, naš ugljenični otisak je suma svih emisija ugljen-dioksida i njegovih ekvivalenata koje izazivamo svojim aktivnostima u određenom vremenskom periodu. Njegova merna jedinica je globalni hektar (gha). Uz trenutne kapacitete, „budžet“ naše planete za jednu osobu iznosi 1,7 gha. Najčešći vremenski period za koji se izračunava karbonski otisak je jedna godina.

VRSTE OTISKA

Primarni otisak je količina direktnih GHG emisija koje oslobađamo sagorevanjem fosilnih goriva, uključujući energiju koju koristimo u domaćinstvu i gorivo koje potrošimo za saobraćaj (npr. prevoz automobilom ili avionom). Ovo je otisak na koji možemo da imamo direktan uticaj
Sekundarni otisak je količina indirektnih GHG emisija koje su povezane sa čitavim ciklusom proizvodnje i transporta svih proizvoda koje koristimo.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: GettyImages

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

CLIMATHON BELGRADE

Climathon, kolektivna klimatska akcija, koja se organizuje u više od 145 gradova u 55 zemalja, biće održana 28. i 29. novembra — ove godine u onlajn izdanju.

Poziv za učesnike i posmatrače

Događaj je otvoren za sve timove i pojedince — aktiviste, preduzetnike, startape, biznis lidere ili kreatore politika — bez obzira na nivo znanja.

Timovi će rešavati izazov Beograda pod nazivom „Izletnički otpad”. Pandemija je povećala broj letovanja unutar granica Srbije, što je rezultiralo većom količinom otpada koji se ostavlja u prirodi. Ovo ukazuje na neophodnost daljeg podizanja svesti o uticaju i odgovornosti koju građani treba da imaju prema najbližem okruženju, što je prvi korak u shvatanju složenijih antropogenih uticaja na klimu. Zato se postavlja pitanje: „Kako tehnologija može da nam pomogne u promeni (ne)ekoloških navika i u zaštiti životne sredine?”

Osim besplatnog učešća i prilike da njihova ideja promeni grad, učesnici mogu da očekuju i sertifikate, umrežavanje, radionice, predavanja, akademsku i medijsku podršku za njihove ideje, razvijanje kolektivne inovativnosti i kreativnosti, kao i učenje o održivom razvoju kroz forum Remaking Tesla.

Učesnici mogu da se registruju preko linka, a oni koji ne žele da aktivno učestvuju kao takmičari, već da samo posmatraju događaj, mogu da se prijave.
👉 https://bit.ly/climbg20

Primeri tema od značaja

tehnologije za rešavanje pomenutog i sličnih izazova, State of the Art,
primeri ITehnologija i inovacija za — društveno dobro,
GreenTech,
RRI (responsible research and innovation) praksa
podizanje svesti, motivacija, mobilizacija građana
crowdsourced pristupi
kreiranje i rast onlajn zajednice;
kreiranje UX persona, tipova ličnosti s kojima proizvod (aplikacija, rešenje) komuniciraju;
i slično.

Budući da će događaj biti održan onlajn, učešće će biti „olakšano” kroz slanje snimka predavanja ili onlajn razgovor sa timovima.

Ovogodišnji Climathon se organizuje online, u saradnji sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, Privrednom komorom Srbije, Studentskom unijom Srbije, i drugim partnerima.

Tekst i foto: Climathon

ByAdmin

KRUŽNA EKONOMIJA BIĆE KLJUČNA

Svake godine se sastaje Politički forum na visokom nivou o održivom razvoju, kako bi unapredio agendu Ujedinjenih nacija o održivom razvoju. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) vodi diskusiju o hitnim pitanjima životne sredine kroz pet pratećih događaja. Ovogodišnji program foruma za 2020. godinu u potpunosti je posvećen posledicama pandemije covid-19.

ISKUSTVA SA TERENA

Sporedni događaj, koji je organizovalo Partnerstvo za zelenu ekonomiju (Partnership for a Green Economy – PAGE), okupio je predstanike vodećih agencija Ujedinjenih nacija i nacionalnih ministarstava da procene napredak ka inkluzivnoj, održivoj budućnosti. Svi panelisti su se složili da je jedna od karakteristika, koja je bi pre svega dovela do poboljšanja PAGE-a i bila presudna za dalje napredovanje je – partnerstvo.

Asad Nakvi, šef Sekretarijata za PAGE, izjavio je da su strane ambiciozne da „idu daleko, brzo i zajedno”. U pozadini pandemije koja besni nesmanjenim intenzitetom, ta ambicija će sigurno biti testirana.

Generalni direktor Međunarodne organizacije rada (ILO) Gui Rider naglasio je da su stranke na PAGE-u „spremne na akciju” kako ne bi izgubile dobitak koji smo postigli u ovom trenutku bez presedana.

Zvaničnici iz Urugvaja, Švedske i Indonezije predstavili su svoja iskustva sa terena, gde je partnerstvo u akciji dovelo do vidljivog napretka. Omar Paganini, urugvajski ministar industrije, energetike i rudarstva, govorio je o uspehu svoje zemlje da obezbedi 98 % električne energije iz obnovljivih izvora, ali i o strahu od zaustavljenog napretka u uslovima ekonomske stagnacije i masovne nezaposlenosti. Za zemlju koja toliko zavisi od proizvodnje, kružna ekonomija biće ključna.

ZELENI RAST

Generalni direktor UNIDO (United Nations Industrial Development Organization – Organizacije Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj) Li Ioung ponovio je imperativ da PAGE podrži ambiciozne modele kružne ekonomije i proizvodnju koja efikasno koristi resurse.

„Ova nova norma zahteva od nas da preispitamo način na koji proizvodimo i trošimo”, rekao je. „Zeleni rast postaće značajan pokretač zajedničkog oporavka.”

Iako je COVID-19, prema rečima izvršne direktorice UNEP-a Inger Andersen, „užasan poziv za buđenje”, svi moramo „sazvati našu kolektivnu volju” da obnovimo svoju ambiciju i posvećenost.

„Nije dovoljno zaštititi sopstvenu ekonomiju – potrebna nam je globalna solidarnost”, rekla je ona.

Izvršni direktor UNITAR-a (The United Nations Institute for Training and Research – Institut za obuku i istraživanje Organizacije ujedinjenih nacija) Nikhil Seth razbio je „mit” da je COVID-19 prepreka ambicijama. Umesto toga, rekao je, nesrazmerni efekti pandemije na marginalizovane zajednice pokazuju da su „principi na kojima su zasnovani ciljevi održivog razvoja vrlo zdravi. Covid-19 pojačava značaj pristupa zelene ekonomije, inkluzivnosti. Sada je potrebno partnerstvo više nego ikad.”

Nemački komesar za Agendu 2030, pri Saveznom ministarstvu za životnu sredinu, zaštitu prirode i nuklearnu bezbednost Stephan Contius složio se da svi imaju potrebu za partnerstvom i solidarnošću među državama.

„Saveti po meri koje PAGE pruža partnerskim zemljama su presudni”, naglasio je Contius. Ministar je najavio da će Nemačka sa šest miliona dolara pomoći u sledećoj fazi PAGE-a, dok je PAGE istovremeno pokrenuo svoju Strategiju za period od 2021. do 2030. za proširenje svojih napora u zelenoj ekonomiji.

Tekst: Marica Puškaš
Foto: PCB-Tech / Pixabay

Za priređivanje tekst upotrebljeni podaci The Guardian, www.eea.europa.eu

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KRUŽNI SISTEM ZA SPAS PLANETE

Ideja da zemlje širom sveta idu u pravcu ekonomskog razvoja „punom parom“, forsirajući samo tu opciju, pri čemu stalno koriste prirodne resurse – razmišljanje je u jednom smeru, kako često kaže Ken Vebster (Ken Webster), vodeći stručnjak iz oblasti cirkularne ekonomije (CE) u svetu.

Problem u vezi s tim shvatanjem je što takav ekonomski razvoj i bogaćenje, potiče iz preostalih prirodnih rezervnih izvora, od mnogo jeftine energije, i od iskorišćenog zemljišta koje su moderni postupci industrijske poljoprivrede poprilično degradirali, pri čemu ništa nismo vratili zemljištu.

ŽIVOTNA SREDINA – REZERVOAR ZA OTPAD

Postavlja se pitanje, šta ako bismo posmatrali svet na drugačiji način, kako navodi Ken Vebster u jednom od svojih mnogobrojnih izlaganja na ovu temu.

Šta ako je svet više kao neka mašina, nešto poput metabolizma, da „teče“, i da je međusobno povezan, a pritom veoma kompleksan, i da su njegovi „ulazi“ i „izlazi“ kompatibilni i uravnoteženi, i da ako stalno „uzimaš“, da ćeš poremetiti balans? Čovečanstvo je na vrhuncu potrošačke groznice. Milioni proizvoda koje koristimo nas okružuju, i kada prestanemo da ih koristimo, mi ih odbacimo. Svi ti proizvodi bi zaista trebalo da budu dizajnirani prilikom svog nastanka na takav način da mogu odmah nakon prestanka korišćenja da se recikliraju, i koriste ponovo.

Oduvek je postojalo pitanje: Kako poboljšati kvalitet života? Čovečanstvo bi trebalo da dizajnira sistem u kome se sve proizvodne sirovine koriste na najpametniji način. Postoje principi koji to određuju. Ljudi poput Janine Benyus (Biomimikrija), William Mc Donough (Cradle to Cradle), Bill Mollison (Permakultura) i John Lyle (Regenerativni dizajn), ostavili su značajan trag na polju cirkulrne ekonomije u svetu, koja je počela da se unosi u zakonodavstva prvi put devedesetih godina prošlog veka. Prva država koja je uvela takav zakon bila je Nemačka (1996), a potom, Nemačku su sledili Japan (2000) i Kina (2003).

Reka Sava, foto: Miloš Ćirković

Danas, sve više zemalja svoje postojeće ekonomije transformišu u pravcu primena principa cirkularne ekonomije, nastojeći da tradicionalna ekonomija ne tretira više životnu sredinu kao rezervoar za otpad. Ideja cirkularne ekonomije potiče iz šezdesetih godina prošlog veka kada je planetu kao zatvoren kružni sistem, sa ograničenim kapacitetom asimilacije opisao Boulding.

OBRAZOVANJEM KROZ CE DO „NOVOG SVETA“

Po Vebsterovom mišljenju, čovečansto bi trebalo dugoročno da radi na tome da se stvaraju proizvodi koji će po svom dizajnu biti prepoznati kao nešto što na pozitivan način menja način poslovanja, a ne da se ima monopol nad nečim.

„Pritom, kada bismo imali školske sisteme koji bi počivali na tome da se razmišlja kako da od starih stvari napravimo nove, kako da recikliranjem materijala koristimo sisteme koji bi mogli da podmire plaćanje poreza, obezbeđuju nova radna mesta, i da ti sistemi odgovaraju vladama država širom sveta, to bi bio novi svet koji pokušavamo da stvorimo. A kako se to postiže? – Obrazovanjem“, konstatuje Vebster.

A obrazovnje u tom smeru je još uvek nedovoljno, a veoma je potrebno, smatra on, i još dodaje kako moramo imati više mogućnosti da razmišljamo u tom smeru, mnogo istraživačkih radova u timovima koji bi povezali sve ove korisne ciljeve zarad boljeg, zdravijeg i kvalitetnijeg života.

Proizvodni sistem ekonomskog razvoja u svetu zasnovan je na otpadu. Ogromna količina prirodnih resursa se koristi u procesu svih proizvodnih ciklusa. Rezultat svega ovoga je gotovo ista količina otpada koji se samo odlaže i taloži širom planete. To je sistem koji se u svim svetskim ekonomijama kreće u jednom smeru i jednom će, sasvim neizbežno, doći do svog maksimuma. Možda je to upravo sada?

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

OTPAD JE NEISKORIŠĆEN DRAGOCEN RESURS

Kada proizvodi i stvari postanu neupotrebljivi, i pre nego što počnu da postaju nagomilani otpad – cirkularna ili kružna ekonomija stupa na scenu. Upravo njen cilj je da održi vrednost proizvoda, materijala i resursa što je duže moguće, da ih ponovo vrati u proizvodni ciklus, istovremeno s ciljem da se što je moguće više smanji stvaranje otpada.

„PAMETNO“ DIZAJNIRANJE PROIZVODA

Plasticni otpad spreman za reciklazu

Izdvajanjem i prerađivanjem odbačenog materijala, životna sredina postaje manje zagađena. Proces cirkularne ekonomije trebalo bi da počne još u toku stvaranja životnog ciklusa svakog novog proizvoda, tako što bi se u startu velika pažnja posvetila „pametnom“ dizajniranju proizvoda i njegovih proizvodnih procesa koji ga stvaraju. Tako se postiže ušteda resursa, i time izbegava neefikasno upravljanje otpadom. Drugim rečima, „pametnim“ dizajniranjem novog proizvoda i njegovog proizvodnog ciklusa, dolazi se do njegove ponovne upotrebne vrednosti na kraju radnog veka uz minimalan novonastali otpad i uz stvaranje novih poslovnih mogućnosti.

ZACRTANE AGENDE

Koncept „uzmeš-stvoriš-odbaciš“ je odavno napušten kod mnogih razvijenih država u svetu, ali ogromni disbalans između razvijenih i nerazvijenih je i dalje prisutan.

Cirkularna ekonomija u svetu je odavno postala sastavni deo života svih razvijenih društava. Zacrtane agende na evropskom i svetskom nivou kroz tela EU i zajednice naroda, iz godine u godinu se ispunjavaju i na taj način uspostavljaju prekopotrebni standardi u ekonomiji i zaštiti životne sredine. Svest da imamo jednu planetu i ne baš neograničene prirodne resurse, pokrenula je odavno mnoge razvijene države da se rukovode principima cirkularne ekonomije. Implementirajući je u sve gde je to moguće, u sve privredne aktivnosti kojima nije glavni cilj beskonačna eksploatacija prirodnih resursa, uz gomilanje ogromnih količina otpada i narušavanja „zdravlja“ naše sada već prilično devastirane planete.

CE U SRBIJI

Kao tema, cirkularna ekonomija (CE) postaje značajna u Srbiji. Potreba za održivim razvojem, kao i obaveza u ispunjavanju svih standarda iz Poglavlja 27 o pristupnim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, vode je ka upoznavanju i primenjivanju kao poslovnog modela, koji predviđa najviši stepen iskorišćenja sirovinskih i energetskih resursa iz otpadnih tokova, efikasnog korišćenja energije, boljem načinu organizovanja poslovanja, uz minimalan negativan uticaj na životnu sredinu i klimatske promene.

Ministarstvo zaštite životne sredine je uz podršku UNDP projekta Platforma cirkularne ekonomije za održivi razvoj u Srbiji u aprilu 2020. godine, uradilo dokument pod nazivom Mapa puta za cirkularnu ekonomiju. Namena mu je da se industrija, upotrebom novih poslovnih, cirkularnih modela, podstakne na kreiranje novih radnih mesta uz povećanje tržišne proizvodnje uz inovativna, ekološki održiva rešenja za tržišta.

OTPAD – EKOLOŠKA BOMBA ILI POTENCIJALNI RESURSI?

Divlja deponija u Novom Sadu

Milioni krajnje iskorišćenih i odbačenih upotrebnih proizvoda, različitih po nameni, širom sveta, poput akumulatora za vozila drumskog, vodenog i avio saobraćaja, kojima je upotrebni vek završen, predstavljali bi, kao odbačeni, pravu zagađujuću ekološku bombu po životnu sredinu. Jednom proizvedeni, uz upotrebu prihvatljivih tehnologija, doneli bi profit svim privrednim subjektima koji su učestvovali u proizvodnji akumulatorskih komponenti, poput: olova (metalska industrija), sumporne kiseline (hemijska industrija), plastike (industrija za preradu plastičnih materija), i kartona (industrija za proizvodnju papira).

Ponovnom preradom (reciklažom) prikupljenih akumulatora, i svih njegovih sastavnih komponenti, uz minimalno zagađenje životne sredine (propisano izuzetno strogim standardima) dolazi se do polaznih „čistih“ sirovina od kojih se sastoji ovaj proizvod. Na ovaj način, novu, upotrebnu i tržišnu vrednost dobijaju poluge ̶  pretopljeno olovo, reciklirana plastika, ostaci sumporne kiseline koji se laboratorijski prerađuju pri čemu se dobija sirovina za industriju deterdženata i karton, koji je spreman za recikažu, pri čemu se ne eksploatišu novi prirodni resursi.

GESLO „PONOVO KORISTI“

Akumulator je tek samo jedan od proizvoda u širokoj upotrebi u Srbiji, i u svetu, koji se „ponovo koristi“. Mnogo je više drugih proizvoda u širokoj upotrebi za koje za sada nema „pametnih rešenja” po pitanju cirkularne ekonomije. Pitanje reciklaže tekstilnih materijala, na primer, po pisanju mnogih medija, i dalje je nedostižan san u Srbiji. Gomila odbačenih tekstilnih proizvoda se na žalost spaljuje, i time čini ogromna šteta, jer se zagađuje životna sredina i pokreće proizvodnja tekstila od novih sirovina. Nemogućnost sakupljanja otpadnih tekstilnih sirovina zbog neobezbeđene infrastukture, čini da ta sirovina koja predstavlja značajan izvor prihoda ostaje potpuno neiskorišćena. S druge strane, uzgoj pamuka na poljoprivrednim parcelama širom sveta karakterističan je po tome što je od svih zastupljenih poljoprivrednnih kultura u svetu, upravo on, usev, koji se tretira sa najviše pesticida tokom odgajanja.

Tekstil-teksas materijal za recikliranje

Po podacima sajta The World Counts, na godišnjem nivou, do sada je u svetu proizvedeno 23.365.000 tona pamuka, i ta količina se uvećava, iz sata u sat, pri čemu se za tu proizvodnju godišnje utroši na hemikalije, koje se koriste u tretiranju zasada, oko 3,3 milijardi dolara. Uticaj tih hemikalija po životnu sredinu i zdravlje ljudi je nesagledivo loš. Ti raznovrsni pesticidi su toliko opasni, da su svojevremeno bili zabranjeni pod sovjetskim režimom. Aldikarp je najčešće korišćen pesticid za pamuk. Po podacima sa ovog sajta, jedna kap Aldikarpa absorbovana pod kožu može da ubije odraslu osobu. Odeća koju svakodnevno nosimo, može da sadrži i do 8.000 hemikalija koje su korišćene za bojenje, obradu, štampu i završnu obradu tkanine. Činjenica je i da nam je pamuk i te kako potreban, ali je i činjenica da nemamo rešenje za recikliranje ove vredne sirovine. Mnogo neiskorišćenih i odbačenih resursa je oko nas, kojima ponekad „kumuje i sužena“ svest građana o zaštiti prirode (čast izuzecima!).

OSETIMO, ALI SLABO REAGUJEMO

Sava, Sremska Mitrovica, prolece 2018.

Izađemo li iz svoje zone komfora, videćemo i osetiti (ne samo putem medija) zagađene reke preplavljene plastičnim i drugim opasnim otpadom, vazduh „obogaćen“ štetnim česticama koje svakodnevno udišemo, koje, izmerene u mernim stanicama kao podaci, čine to da „ne silazimo“ sa svetskih rang-lista zagađenja, neverovatno gomilanje i stvaranje novih deponija od odbačenih upotrebnih proizvoda tamo gde im mesto nije, nedovoljno šumskih ekosistema ̶  proizvođača kiseonika i zaštitnika krvnih zrnaca, zagađenog poljoprivrednog zemljišta upotrebom mnogobrojnih pesticida, koji su verovali ili ne, zastupljeni i u proizvodima koje konzumiramo, i trenutno mnogo neiskorišćenih prilika i šansi za uspostavljanje novih zelenih ekonomija, a samim tim i zdravije životne sredine. Ko je „zaslužan” za propuštene šanse? Izgleda, nekako, svi mi pomalo!   

Tekst priredio i foto: Miloš Ćirković

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

KLIMATSKE PROMENE I POLJOPRIVREDA


Stare knjige kažu da je Libija nekada bila žitnica Rimskog carstva. Isto tako je i Mesopotamija, između dve velike reke, bila plodna kolevka civilizacije… U jednom slobodnijem tumačenju, možemo reći da poljoprivreda predstavlja najzastupljeniji, najintenzivniji odnos čoveka i prirode, odnosno njegovog okruženja. Samim tim, kroz poljoprivredu se može jasno sagledati i uticaj ljudi na životnu sredinu.

KONVENCIONALNA POLJOPRIVREDA

Savremeni sistem poljoprivrede i industrije hrane, odnosno ono što još nazivamo `konvencionalna poljoprivreda`, u nekoj obrnutoj logici se sve više ubrzava. Obrađuju se veće parcele, efikasnost, prinosi i troškovi postaju optimum proizvodnje, a obradivo zemljište se širi na račun prirodnih ekosistema. Od 2000. godine do danas, zauzeto je još 1,9 miliona kvadratnih kilometara, što je otprilike površina tri Velike Britanije. To direktno znači nestanak staništa, narušavanje biodiverziteta, seču i gubitak šuma. Istovremeno, prema podacima Svetskog fonda za prirodu (WWF), 1,3 milijardi tona hrane se baci svake godine. Očigledno je da u globalnom prehrambenom sistemu nešto ne funkcioniše kako treba.

Procenjuje se da poljoprivredna proizvodnja i prehrambeni sistem uzrokuje oko četvrtinu emisija gasova sa efektom staklene bašte. Sve to nam ostavlja posledice koje teško možemo i sagledati, dok ostaje upitno i kako sve to zaustaviti i preduprediti u svoj svojoj kompleksnosti. Jer proizvodnja hrane i trasformacija poljoprivrede ide u korak sa istorijskim razvojem civilizacije i zahteva multidisciplinarni pristup.

Kada govorimo o poljoprivredi, možemo govoriti prvenstveno o kultivaciji, o prilagođavanju prirodnog okruženja sopstvenim potrebama. Ratarstvo, stočarsvo, šumarstvo i druge grane poljoprivrede su svakako značajne u svojim specifičnostima. Ali kada govorimo o intenzitetu uticaja koji čovek ima na životnu sredinu, onda razlikujemo tradicionalne oblike od konvencionalne poljoprivrede, koja u poslednjih stotinak godina zauzima posebno mesto. Ne moramo mnogo tragati za primerima, dovoljno je ostati u Vojvodini, gde su bioraznolikost vlažnih područja oko reka umnogome zamenila polja industrijskih žitarica.

POLJOPRIVREDA NA UŠTRB PRIRODNE SREDINE

Poljopriveda je deo velikih industrijskih sistema, a dobra i proizvodi su roba kojom se trguje. Uzgojena dobra postala su industrijska dobra, pa tek onda hrana. U ovim procesima bili smo i ostali deo sveta. Dakle, naš region nije izuzet niti iz procesa klimatskih promena koje su nastupile.

Negativni uticaj koji sistem proizvodnje hrane ima na životnu srednu možemo sumirati u nekoliko momenata. I tu ulazimo u začarani krug. Kako se planeta sve više zagreva, uslovi za proizvodnju hrane postaju otežani, što dovodi do daljeg proširenja poljoprivrednih površina na uštrb prirodne sredine, smanjenja prirodne raznolikosti i veće emisije gasova sa efektom staklene bašte. Konvencionalna poljoprivreda ima ogroman karbonski otisak, a emisiju stakleničkih gasova dodatno uvećava upotreba đubriva i pesticida. S druge strane, pozitivni potencijal poljoprivrede tek treba da dođe do izražaja. Zdravo tlo može da skladišti velike količine karbona, a razvijanje lokalnih i sezonskih prehrambenih sistema direktno smanjuje negativne efekte transporta i skladištenja.

Neophodna transformacija velikih poljoprivrednih sistema takođe podrazumeva multidisciplinarni pristup. Naivno je pretpostaviti da je za tako nešto dovoljna dobra namera i odluka. Procesi su usko vezani za ekonomske parametre. Tako na primer, Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije nominalno uzima u razmatranje ovaj problem pa se dodatnim subvencijama pokušava ojačati i podstaknuti organska i zelena poljoprivreda. Ali pitanje je da li se to čini u dovoljnoj meri, kao i to da li će i kada u procese proizvodnje biti uračunati i troškovi potrošnje i iskorišćavanja prirodnog dobra i životne sredine.

Rasprave o rešenjima tek predstoje. Za promena socio-ekonomkih paradigmi, neophodan je društveni konsenzus koji će se ogledati u zajedničkim naporima. Ali do tada, pojedinačni pokušaji prave pionirske korake – u susret novim idejama.

PERMAKULTURA

Agroekološke prakse nisu dovoljno zastupljene. Premakultura je jedan od primera. To je praksa proizvodnje hrane u kojoj se u potpunosti uvažava briga za okolinu, ali ona iziskuje posvećenu radnu snagu i mikromenadžment, pa uglavnom ostaje na nivou pojedinačnog porodičnog gazdinstva. Upitno je kako bi permakultura postala sistem koji bi omogućio opskrbljivanje hranom i namirnicama veliki broj ljudi. Ipak, i takvi pokušaji postoje, a nadajmo se i slede u većem obimu.

Vredi istaći podatak da i sam način ishrane populacije, odnosno izbor hrane i namirnica može da pomogne u iznalaženju rešenja za očuvanje životne sredine. Naime, trenutno oko pedeset procenata plodne (vegetativne) površine planete koristi se za proizvodnju hrane. Od toga, oko trećina se koristi za proizvodnju žitarica za stočarstvo i tako je proizvodnja mesa jedan od glavnih uzroka nestanka šuma. Pri tom se u stočarstvu oslobađa metan, koji je kao staklenički gas 26 puta jači od ugljen-dioksida. Ovde na jasnom primeru možemo videti da je promena i nekih naših navika jedan od puteva ka rešenju.

Dalju perspektivu otvara i klimatski pametna poljoprivreda, agrotehnologije i visokoefikasna poljoprivreda.

Kako nahraniti svet, kako preduprediti nastupajuće suše i poplave i kako sačuvati zdravu prirodnu sredinu. Debata ostaje otvorena, a prilagođavanje poljoprivrede u dobu klimatskih promena jedna je od enigmi savremenog doba.

Tekst i foto: Mihajlo Vujasin

NAPOMENA
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je sufinansiran iz budžeta Ministarstva zaštite životne sredine na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine, koji je dodelio sredstva.

ByAdmin

EKSPLOATACIJA RUDE JADARIT: NOVA EKOLOŠKA KATASTROFA?

Kompanija Rio Tinto planira da u Jadru izgradi veliki rudarski basen i pogon za eksploataciju rude jadarit, iz koje bi se izdvajao litijum i bor. Jedan od problema je što se projekat radi bez prethodne studije o uticaju na životnu sredinu, kaže za Novu ekonomiju osnivač Udruženja “Zaštitimo Jadar i Rađevinu”, Momčilo Alimpić. U kompaniji Rio Tinto tvrde da sve rade po pravilima, kao i da je izrada sporne studije u toku.

“Tu se radi o jednoj velikoj kataklizmi, Šapčane smo obavestili o tome šta se planira, oni isto imaju svoje udruženje, sada pokušavamo da animiramo i Valjevo, jer bi mogla da bude ugrožena cela Podgorina, Osečina, Vlašić i ostala mesta”, kaže Momčilo Alimpić. Kako navodi, on živi u selu Gornje Brezovice, koje je u sastavu Opštine Krupanj, gde je predviđena izgradnja deponije na skoro 450 metara nadmorske visine za “flotacioni otpad i rudno jalovište”, gde bi se, kako tvrdi, odlagalo na stotine miliona tona rudarskog otpada.

“To su sve zvanični podaci Rio Tinta, koje sigurno treba pomnožiti još nekoliko puta”, napominje Alimpić. On smatra da je država “uvela embargo na sve te informacije”, koje se ipak postepeno probijaju do javnosti.

Ljudi su, prema njegovim rečima, “totalno neobavešteni” o ovim planovima, a dodaje da je celu priču pokrenuo pre godinu dana, jer mu je kompanija “praktično došla pred kućni prag”.

“U diskusiju smo uključili stručnjake sa Hemijskog i Fizičkog fakulteta, tu je i jedna lekarka iz instituta ‘Batut’. Oni nam daju podršku, kao i ljudi iz Španije, Portugalije, Meksika, Čilea, gde takođe imaju problema sa Rio Tintom”, kaže sagovornik Nove ekonomije.

Ljudi koji žive u tom kraju strahuju da će ekspoatacija rude uticati na zagađenje vazduha i vode, a Alimpić ne veruje da se zagađenje može sprečiti ugradnjom filtera na postrojenjima, jer o tome često razgvaraju sa ljudima iz Bora, koji imaju probleme sa aerozagađenjem i koji kažu da “od toga nema koristi”.

“Preko dvadeset sela je indirektno pod uticajem (budućeg projekta). U blizini je već bilo mnogo problema sa topionicom olova u Zajači kod Loznice, tu je naneta velika šteta. Olovo se topilo bez filtera, bez ičega”, podseća Alimpić, koji pored Gornjih Brezovica boravi i u Loznici

ŠTA ĆE BITI SA REKAMA

Akimpić kaže da je reka Drina udaljena nekih 10-12 kilometara i da se planira izgradnja cevovoda prečnika jednog metra, kroz koji bi se voda iz nje dovela i koristila za eksploataciju litijuma.

“Za litijum je potrebna velika količina vode. Namera je da njom ispiraju jadarit i da koriste koncentrovanu sumpornu ili hlorovodoničnu kiselinu u procesu odvajanja. Vodu iz Drine bi nakon toga prečišćavali pa ispuštali u Jadar”, naglašava Alimpić.

Napominje da bi se, u slučaju da Jadar bude zagađen, na udaru našle i reke Drina, Sava i Dunav, ali da je problem “što naša država o svemu tome ne brine”.

“To nismo mi izmislili, to stoji u njihovim dokumentima, to su oni nama prezentovali”, kaže osnivač Udruženja “Zaštitimo Jadar i Rađevinu”.

Dodao je da ih je podržao Pokret Odbranimo reke Stare Planine, a i neki mediji se već interesuju za njihovo mišljenje. Dolazili su i ljudi iz Centra za ekologiju i održivi razvoj CEKOR iz Subotice, kao i iz Koalicije za održivo rudarstvo.

“Problem je što se ljudi ostavljaju u epicentru rudnika, na trista-četristo metara od flotacionog pogona. Tu su planirane i dve ogromne drobilice, veće nego u kopovima Kolubare koje će povlačiti 20 megavata struje. Sve je otišlo predaleko”, poručuje Momčilo Alimpić.

ŠTA RADI DRŽAVA?

“Naš najveći problem je naša vlast. Predstavnici naše države ćute i rade tajno preko svojih ljudi koji plaše meštane nekakvim represalijama, gubitkom posla, znate već kako se to radi”, tvrdi Alimpić.

On podseća da je dolina Jadra jedan od najlepših delova Srbije, ljudi se na veoma plodnoj zemlji bave poljoprivredom, kraj je poznat gastarbajterima koji rade u Švajcarskoj.

RIO TINTO: POŠTUJEMO ZAKONE I STANDARDE

U kompaniji Rio Tinto kažu za Novu ekonomiju da se projekat “Jadar” nalazi u fazi Studije izvodljivosti od jula ove godine, kada je “dobijeno odobrenje Odbora direktora Rio Tinta da kompanija investira dodatnih 200 miliona američkih dolara u dalji razvoj projekta”.

U toj fazi, kako naglašavaju, njihov tim je “fokusiran na završetak izrade tehničke dokumentacije, pribavljanje svih neophodnih dozvola i otkup zemljišta u skladu sa prethodno utvrđenim planom aktivnosti za ovu fazu razvoja”.

“Konačna investicioja očekuje se krajem sledeće godine i ukoliko ona bude pozitivna, projekat će preći u fazu izgradnje rudnika, nakon čega će početi eksploatacija”, napominju u kompaniji Rio Tinto.

Navode i da su sva istraživanja i studije rađene u skladu sa važećim propisima o zaštiti životne sredine i regulativom Republike Srbije, kao i internim standardima kompanije. Napominju i da je izrada studija o proceni uticaja na životnu sredinu još uvek u toku, kao i studije kojima će biti analiziran potencijalni uticaj aktivnosti u rudarskoj i proizvodno-industrijskoj zoni kompleksa “Jadar” na okolinu.

“Konkretno, u okviru kompleksa biće izgrađeno i postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Ono što moramo da napomenemo je da tehnologija prerade rude jadarita ne sadrži flotaciju”, kažu u Rio Tintu. Objašnjavaju da će se prečišćavanje vode obavljati u više faza, zbog njenog kvalteta “koji je u skladu sa važećim propisima kojima su utvrđene granične vrednosti”.

Na naše pitanje kako će se odlagati otpad koji nastaje eksploatacijom rude, odgovaraju da će se na odlagalištu “redovno pratiti uticaj na životnu sredinu kroz kontrolu kvaliteta vazduha”, a planirano je i praćenje stanja podzemnih i nadzemnih voda. Samo odlagalište će se, kako dodaju, sukcesivno rekultivisati tako što će se tamo gde je dostiglo planiranu visinu, saditi različite vrsta rastinja, trava i žbunasto grmlje.

Tvrde da se vode važećim zakonima Republike Srbije, EU standardima i interno postavljenim standardima kompanije, kao i da je eksploatacija vode iz aluvijona reke Drine predviđena za tehnološke potrebe. Lokacija budućeg bunara, napominju još nije poznata, a zona u kojoj su planirana hidrogeološka istraživanja izabrana je na osnovu prethodnih istraživanja, koje je uradio Institut “Jaroslav Černi” iz Beograda.

STAV KOALICIJE ZA ODRŽIVO RUDARSTVO

O Projektu “Jadar” često iznose mišljenje i strukovna uruženja inženjera, ekoloških aktivista, ali i ostalih stručnjaka iz oblasti rudarstva. U Koaliciji za održivo rudarstvo smatraju da će pojava teških metala i hemikalija prilikom odvajanja rude biti “toliko otrovna da na tom mestu nikakve rekultivacije neće biti moguće”.

“Recimo ovde se radi o jednom izuzetno agresivnom, izuzetno opasnom, sa preko šest hemikalija obrađivanom stenskom sastavu gde je prosto iluzorno govoriti da je moguća neka razumna rekultivacija”, objašnava za Novu ekonomiju Zvezdan Kalmar iz Kolaicije za održivo rudarstvo, komentarišući nameru kompanije o načinu na koji namerava da sanira odlagalište rudnog otpada.

On je podsetio da se slična praksa primenjuje u Pljevljima u Crnoj Gori, ali da je tamo reč o jalovištu pepela, koje u sebi sadrži i zemlju. Dodatni problem je i što će se, kako smatra, rudnik ekspolatisati 30, 40 ili 50 godina, posle čega će biti napušten, dok će u okolini, kako ocenjuje, “ostati pustoš”.

Kalmar se osvrnuo i na tvrdnju Rio Tinta da prilikom ekspolatacije rude “neće biti flotacije”.

“Neutemeljeno je reći da neće biti nikakve flotacije, ona zapravo znači određenu vrstu mešanja sa određenim hemikalijama radi dobijanja određenih procesa koji onda odvajaju određene delove rude. U ovom ili onom obliku, hemijske reakcije će se dešavati”, smatra predstavnik Kolalicije za održivo rudarstvo.

Kalmar naglašava i da je postupak prečišćavanja vode veoma komplikovan: “Taj bazen, prečistač, bi onda morao da bude nekoliko kvadratnih kilometara veliki, jer te hemijske reakcije prečišćavanja se ne dešavaju odmah, već traju. Ta količina vode najverovatnije bi bila dovoljna za veštačko jezero”, smatra Kalmar.

Tekst: Čedomir Savković, Nova ekonomija
Foto: Pixabay

ByAdmin

KLIMATSKE PROMENE: SUOČAVANJE SA STVARNOŠĆU

Organizovanjem panel-diskusije „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“ u Kulturnoj stanici “Eđšeg” u Novom Sadu, predstavnici Udruženja novinara „Eko vest“ ukazali su i skrenuli pažnju javnosti, da u trenutku kada je kvalitet životne sredine sve više ugrožen, efekti koji tome doprinose sve su očigledniji i prisutniji. Reakcija ljudi na klimatske promene biće jedan od najvećih izazova sa kojima ćemo se suočiti u ovom veku. A jedan od načina kako shvatiti ovaj problem i kako se nositi s njim jeste upravo edukacija i promovisanje ove teme kroz medije, pomoću kojih se podiže svest i spoznaja ljudi o situaciji u kojoj se nalazi planeta.

S tim u vezi, Udruženje novinara „Eko vest“ organizovalo je panel-diskusiju na ovu aktulenu temu s ciljem da relevantni stručnjaci ukažu na to koliko je svet topliji i šta svi mi kao pojedinci možemo da uradimo kako bismo zaustavili trend globalnog zagrevanja. Panel-diskusija je deo projekta koji je sufinasiralo Ministarstvo zaštite životne sredine.

UTICAJ PANDEMIJE NA KLIMATSKE PROMENE

Prof. dr Vladimir Đurđević, klimatolog sa Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govoreći o uticaju pandemije koranavirusa na klimu, rekao je da su emisije ugljen-dioksida u Kini, u danima karantima, bile smanjene se za čak 15 posto. Međutim, dugoročno gledano te emisije su se za svega nekoliko meseci vratile na očekivan nivo. Procene su da će zbog uticaj pandemije emisije na globalnom nivou biti za 4 posto manje u ovoj godini. Gledajući na kumulativne emisije gasova, tih 4 procenta umanjenja ne predstavlja ništa posebno, to je kao kap vode u moru. Dakle, pandemija, samim tim, nije napravila nikakav preokret u smanjenju emisija. Naprotiv, zbog pandemije odloženi su važni međunarodni pregovori pa i revizija Pariskog sporazuma iz 2015, a svaka vrsta odlaganje ovakvih razgovora na ovu temu je udaljavanje od cilja.

SUŠE SVE PRISUTNIJE

“Ekstremne suše su se kod nas javljale jednom u deset godina. Sada se već javljaju dvaput u jednoj dekadi, a ukoliko se temperatura povisi za 2 stepene, predikcije su da će se suše javljati tri do četiri puta u deset godina. Ako do ovog dođe, moraće da se osmisli nova strategija za poljoprivredu, jer, na primer, postojeći projektovani sistemi za navodnjavanje neće moći da zadovolje navonastale okolnosti”, pojasnio je prof. dr Đurđević, pokušavajući da objasni sve češće i očiglednije prisustvo klimatskih promena.

POSLEDICE

Duška Dimović iz WWF Adria Srbija rekla je da nas klimatske promene podsećaju, da i pored brzog tehnološkog razvoja, i dalje u potpunosti zavisimo od prirode, odnosno prirodnih resursa i prirodnih ciklusa.

“Posledice se osećaju širom naše planete, ugroženi su ekosistemi, dobrobit i sigurnost ljudi. Veliku pažnju treba posvetiti zaštiti ekosistema i biološke raznovrsnosti, koji imaju veliki značaj u ublažavanju i prilagođavanju na klimatske promene. WWF se zalaže „ekosistemski pristup“ kao princip za integralno upravljanje vodama, zemljištem, šumama, morima i biodiverzitetom, jer očuvanjem prirode štitimo i sami sebe”, istakla je Dimovićeva iz WWF Adria Srbija.

ZAKON O KLIMI NA ČEKANJU

Ministarstvo zaštite životne sredine izradilo je nacrt Zakona o klimatskim promenama. Rukovodilac Grupe za prilagođavanje klimatskim promenama Ministarsva zaštite životne sredine Ana Repac istakla je da uspostavljanje zakonodavno-strateškog okvira borbe protiv klimatskih promena doprineće povećanju konkurentnosti domaće privrede na evropskom tržištu u skladu sa principima niskougljeničnog razvoja, kao i modernizaciji privrede sa pozitivnim uticajima na društveni i ekonomski rast i razvoj kao i zaštitu životne sredine.

“Buduća primena nacrta Zakona o klimatskim promenama će doprineti uspostavljanju sistema za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) u relevantnim sektorima (energetika, industrija, saobraćaj, poljoprivreda, šumarstvo, i upravljanje otpadom) i prilagođavanju na izmenjene klimatske uslove. Cilj je uspostavljanje sistema kako bi se smanjile emisije GHG na isplativ i ekonomski efikasan način i prilagodilo usvajanjem i sprovođenjem sektorskih politika i mera, strategija i akcionih planova. Zakon o klimi je spreman ali nažalost još nije usvojen“, napomenula je Repac.

Tekst: Maja Pavlica
Foto: Miloš Ćirković

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.

ByAdmin

INSPEKCIJA: “GALENS” DA OBUSTAVI RADOVE NA FRUŠKOJ GORI

Građevinska inspekcija Pokrajinskog sekretarijata za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj donela je rešenje o obustavi radova i uklanjanju betonskog puta izgrađenog na lokaciji Kesten, u opštini Beočin, na Fruškoj gori. Pokret Odbranimo šume Fruške gore (OŠFG) objavio je Rešenje o obustavi radova i uklanjanju betonskog puta, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji.

Kako su objavili na svojoj Fejsbuk grupi, investitor i izvođač radova, vlasnik “Galensa”, Nebojša Petrić moraće da ukloni betonski put.

– Bravo za drugostepenu inspekciju koja je uradila inspekcijski nadzor profi i nezavisno, a nakon našeg prigovora na rad prvostepene inspekcije Opštine Beočin – zadovoljni su ekološki aktivisti.

Oni su dodali da čekaju još i odgovor pokrajinske inspekcije za zaštitu životne sredine u vezi sa višestrukim kršenjem Zakona o zaštiti prirode.

Podsećamo, u septembru je organizovana akcija koja je okupila nekoliko stotina zaljubljenika u Frušku goru koji su, tom prilikom, isekli katanac na metalnoj kapiji, koja je tu protivzakonito postavljena. Oni se protive postavljanju žičane ograde, kojom je vlasnik građevinske kompanije “Galens” i ujedno novi vlasnik većeg broja parcela, između ostalog i vidikovca “Kesten”, ogradio svoj posed i time onemogućio prolaz planinarima.

Tekst i foto: FB OŠFG