Daily Archive 27 Decembra, 2020

ByAdmin

OD ELEKTRO-OTPADA DO NOVIH PROIZVODA

Možemo li zamisliti današnji život bez raznih korisnih električnih i elektronskih uređaja i gedžeta koji nas okružuju, i koje non-stop koristimo, što bi neki rekli – oka ne skidamo s njih? Da li je i vaš odgovor – „Vrlo verovatno, ne!“? Je li savremeni čovek postao zavistan od ovakvih naprava za ovo ili ono? Možda i vi mislite – „Vrlo verovatno, da!“? Sigurno bismo mogli i zamisliti život bez gomile elektronskih „tehnoloških novotarija“, ali verujem da bi se na njega, veoma, veoma teško navikli.

Možda baš kao u većini prisutnih pošalica i viceva koje uvek prate „mentalna stanja nacija“, poput onog gde razgovaraju dvoje supružnika o životu, i umiranju bez patnje (eutanaziji) i gde muž moli suprugu, da ako ikad dođe u takvo zdravstveno stanje u kom bi on „vegetirao“ kao biljka, zahvaljujući aparatima, ona isključi sve te uređaje koji bi ga održavali u takvom životu, jer to nije život… I tada bi supruga, po prvi put sa divljenjem pogledala svog obolelog, bledunjavog muža, ustala, i isključila TV, DVD plejer, internet, PC, MP4 plejer, plejstejšn, bežični ruter, iPod, iPad, uzela mu android telefon, a GPS navigaciju i elektronsku muštiklu, zajedno sa ludim ogledalom (Funny mirror), sa zadovoljstvom ostavila u duboku kutiju u ostavi. Kažu da nesrećni čovek umalo nije umro! Šalu na stranu, ali…zavisnost je prisutna. Za mnoge je to životni standard koji nameće tehnološka revolucija, pa nećemo valjda kaskati za njom…

I STARI UREĐAJI IMAJU VREDNOST

Milijarde i milijarde raznih elektronskih uređaja na planeti, na usluzi je čoveku. Mnogi takvi uređaji ne dožive ni svoj upotrebni kraj (tehnički rok trajanja), a već bivaju zamenjeni njegovim „naslednikom“ na tržištu, koje nas nemilosrdno bombarduje u sve dužim reklamama po medijima. I šta mi uradimo? Nabavimo nove uređaje, iako nam i oni stari, još dobro i sigurno služe. Zavisnost? Navika? Večita želja za nečim novim? Kako god, dok „stari“ uređaji postaju višak, neki do juče korišćeni pronađu nove vlasnike, dok mnogobrojni prvobitni vlasnici, ne znaju šta će s njima.

Treba znati da svi takvi uređaji imaju i dalje neku vrednost, iz prostog razloga što se mogu reciklirati. Određenim načinima tehnoloških postupaka u specijalizovanim postrojenjima, od rashodovanih elektičnih i elektronskih uređaja (EE), mogu se dobiti (reciklirati) mnoge njihove osnovne komponente (sirovine), koje se iznova mogu koristiti u nekim novim proizvodnim procesima. Najmanju vrednost imaju uređaji kada ih ljudska bahatost odbaci na za to nepredviđena mesta (pritom mogu biti veoma opasni po živi svet u prirodi). Nisu retki slučajevi gde možemo videti primere nesavesnog odbacivanja EE otpada u prirodu, ili na nesanitarne deponije. Prizori odbačenih televizora i kompjuterskih monitora sa katodnim cevima, razbijenih ekrana, odbačenih, ispražnjenih akumulatora. Nisu nepoznate i scene odbačenih, plutajućih frižidera, kako ih vodene struje raznih reka nose stotinama kilometara, a koji u svojim krhkim cevima, radnih komponenti, sadrže freon koji je veoma toksičan po živi svet i ozonski omotač.

OPASNE SUPSTANCE

Foto: Pixabay

Po nekim podacima, potencijalna toksičnost freona jednog frižidera, jednaka je količini izduvnih gasova automobila za godinu dana. Nije teško zamisliti kruženje toksičnosti preko vode i vazduha, zagađenog zemljišta, potencijalne hrane, do čoveka, koji bez vode, biljaka i vazduha ne može. Slično je i sa svim ostalim kategorijma EE otpada i njihovih opasnih komponenti koji ljudskom nebrigom, kao i neadekvatnim skladištenjem uništavaju životnu sredinu i zdravlje mnogih ljudi.

EE otpad sadrži mnogo opasnih supstanci koje su štetne po zdravlje i koje ugrožavaju životnu sredinu, a najprisutnije su: olovo, živa, šestovalentni hrom, kadmijum, berilijum, barijum, PVC plastika… U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa ih operateri, nakon izdvajanja iz EE otpada, izvoze najčešće u zemlje Evropske unije gde se dalje zbrinjavaju u specijalizovanim fabrikama.

RECIKLAŽNI CENTRI

Savremena društva imaju rešenje za sve ove probleme. Prva stvar koja je veoma bitna je imanje svesti o tome kako postupati sa ovakvim vrstama otpada, kao i shvatanje da EE otpad, koji i dalje ima neku materijalnu vrednost, može i treba da se reciklira, jer na taj način brinemo i o sebi i o zaštiti životne sredine.

U razgovoru sa Suzanom Obradović, generalnom sekretarkom Udruženja reciklera Srbije, saznajemo da u Srbiji postoji desetak firmi koje se bave tretmanom EE otpada. Njihova postrojenja za reciklažu se nalaze u Nišu, Beogradu, Pančevu, Valjevu, Šapcu, Irigu, Aleksincu, Kragujevcu i Ćupriji. Reciklažni centri u ovim gradovima samostalno sakupljaju jedan deo otpada, dok drugi deo stiže od desetina firmi koje se bave sakupljanjem EE otpada, kao i od mnogobrojnih sakupljača, fizičkih lica. Na ovim poslovima je upošljeno nekoliko hiljada ljudi. Gde su Srbija i njeni građani na polju osvešćenosti i recikliranja EE otpada u odnosu na naše okruženje, Suzana Obradović kaže da iz godine u godinu građani u našoj zemlji su sve odgovorniji prema životnoj sredini i spremniji da predaju kućne uređaje na reciklažu, kao i firme koje su tokom svog poslovanja generisale ove vrste otpada.

„U prilog tome govore i sve veće količine koje se recikliraju. U 2019. godini, u reciklažnim centrima je prerađeno više od 35.000 tona EE otpada, a to je oko 5 kg po glavi stanovnika, što je odličan rezultat. I ostvaren je rast od 10 % u odnosu na 2018. godinu kada je reciklirano 32.000 tona. Očekujemo da će i u 2020. biti reciklirane značajne količine EE otpada. Zbog epidemije korona virusom, dosta ljudi je imalo više vremena, pa su se posvetili raspremanju podruma, ostava, garaža, gde obično u raznim skladištima, ostavljaju dotrajale računare, televizore i druge uređaje u slučaju da zatrebaju, ili ne znaju u tom momentu šta da rade sa njima, pa ih kasnije zaborave. Iako je bilo otežano raditi za vreme vanrednog stanja, reciklažni centri su se prilagodili novim uslovima. Preuzimali su EE otpad i prerađivali ga u postrojenjima. Najviše se recikliraju veliki kućni aparati poput frižidera, zamrzivača, veš mašina, potom televizori, video i audio oprema, IT i telekomunikaciona oprema, električni i eletronski alati itd.” pojašnjava Suzana Obradović.

KAKO FUNKCIONIŠE SAKUPLJANJE EE OTPADA?

Foto: Pixabay

 

Naravno, kao i u svemu što čovek obavlja, i ovde su poželjna mnoga unapređenja kako bi ceo sistem funkcionisanja tekao glatko i sa lakoćom. Na koji se to način postiže, naša sagovornica objašnjava da je potrebno da sistem funkcioniše na svim nivoima. Nadležnost i obaveza lokalne samouprave je da uređuje i organizuje odvojeno sakupljanje otpada, pa i EE otpada. U gradovima i opštinama nije razvijen ovaj sistem sakupljanja, i uglavnom se sporadično organizuju akcije prikupljanja ove vrste otpada od građana.

„Važno je da lokalne samouprave organizuju centre za sakupljanje EE otpada, tj. mesta gde građani mogu da predaju svoje dotrajale uređaje. Ovo je posebno značajno za male kućne aparate koji bi građani lako mogli da donesu jer ovi uređaji obično završavaju u kontejneru. Za velike kućne aparate, građani obično ne mogu da obezbede transport, i za njih bi trebalo da lokalne samouprave tj. javna komunalna preduzeća, organizuju preuzimanje od građana.

Osim lokalnih samouprava, u sistem sakupljanja bi trebalo da se uključe i distributeri EE opreme, odnosno prodavci, jer su oni prema sadašnjim propisima dužni da preuzimaju otpadnu opremu iz domaćinstva, od krajnjeg korisnika, koji kod prodavca nabavlja novu opremu”, istakla je Suzana Obradović.

ŠTA SE MOŽE DOBITI OD STAROG FRIŽIDERA?

Kakve se sve sirovine mogu dobiti postupkom reciklaže, koliko je sve to ekonomski isplativo, i da li je ekološki prihvatljivo, Suzana Obradović kaže da se reciklažom EE otpada dobijaju različiti materijali. Neki od njih imaju dalju upotrebnu vrednost, dok se neki ne mogu ponovo iskoristiti, već moraju da se odlažu, a takođe postoje i komponente koje sadrže opasne materije i moraju se na poseban način zbrinjavati.

Ilustracije radi, reciklažom frižidera dobijaju se: plastika, gvožđe, obojeni metali (aluminijum i bakar), pur pena i freon. U njemu može biti i stakla, gume, sijalica, kablova. Metali i obojeni metali, imaju upotrebnu vrednost, pa se dalje plasiraju u livnice. Plastika se plasira na domaće i strano tržište.

Gas freon, koji stvara efekat staklene bašte, veoma je opasan po životnu sredinu jer trajno oštećuje ozonski omotač. Zato je važno pravilnom reciklažom izdvojiti freon. Za taj proces neophodna je savremena tehnologija, koja omogućava prevođenje freona iz gasovitog u tečno stanje, i potom njegovo sakupljanje u određene namenske sudove. On se transportuje u postrojenje za trajno zbrinjavanje freona u Nemačkoj, gde se od ovog gasa dobijaju nove hemikalije koje je moguće ponovo upotrebiti. Na ovaj način se od otpada dobijaju novi proizvodi, koji imaju mogućnost upotrebe na način bezbedan za životnu sredinu.

KOMPLEKSAN POSAO

O tome koliko je ekonomski a koliko ekološki isplativ postupak recikliranja EE otpada, kao i proizvodnja nekih novih, potrebnih proizvoda, Suzana Obradović kaže da tretman EE otpada je kompleksan posao i zahteva velika ulaganja u savremena postrojenja, kao i konstantno povećanje standarda poslovanja i napredak tehnologija. Kako bi ovaj posao bio održiv, odnosno otpad mogao da se sakupi, preradi na adekvatan način i opasne materije izvezu, prema zakonskoj regulativi, država isplaćuje podsticajna sredstva za tretirani EE otpad. Međutim, problem je što se ta podsticajna sredstva isplaćuju sa velikim zakašnjenjem, i isplaćuju se u manjem iznosu nego što je prerađeno otpada, tako da to predstavlja nepredvidivo poslovanje za reciklažnu industriju. S obzirom na to, da namenskog novca ima jer funkcioniše naplata ekološke takse, po principu „zagađivač plaća”, a i da je počelo da radi novo Ministarstvo zaštite životne sredine, očekujemo da će pitanja od značaja za životnu sredinu, pa samim tim i reciklažnu industriju, početi da se ubrzano rešavaju”, konstatuje Suzana Obradović.

U Zakonu o upravljanju otpadom se između ostalog kaže: „Upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa“. Koliki je i gde je taj opšti interes, prosudite sami.

Tekst: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay

NAPOMENA

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zelenim informisanjem do zelene ekonomije“, koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama na Konkursu za sufinansiranje projekata u 2020. godini.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.