Daily Archive 13 Decembra, 2020

ByAdmin

MOŽE LI PARISKI SPORAZUM SPREČITI KLIMATSKU KATASTROFU?

„Čovečanstvo ratuje s prirodom, i to je samoubilački! Priroda uvek uzvraća udarac, i to sve, čini se, većom snagom i besom. Biodiverzitet se urušava. Milion vrsta je u opasnosti od izumiranja. Ekosistemi nestaju pred našim očima“, nedavno je izjavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Foto: Miloš Ćirković

I zaista, svedoci smo divljanju strašnih požara širom Australije i SAD ove godine, uz više od trideset uragana koji su opustošili sve, vrućine koje su zahvatile čak i Sibir, i arktički led koji se ubrzano topi. Katastrofalne suše u našoj zemlji 2012. i poplave 2014. godine. Sve ovo deluje kao kataklizmički scenario iz nekog SF filma.

UJEDINJENJE BOGATIH I SIROMAŠNIH

Tačno pre pet godina, 12. decembra, sa velikim iščekivanjem, ali i uz mnogobrojne sumnje i poteškoće, u srcu prestonice Francuske, 196 zemalja je, nakon bezbroj sastanaka, donelo odluku da svet mora veoma ozbiljno da upravlja klimatskim promenama. Usaglašenu odluku ali i svoje obaveze, ove zemlje su uokvirile Pariskim sporazumom. Ljudi širom sveta pažljivo su pratili dešavanja na tom polju i nazirali su u njemu spas planete i čovečanstva. U Parizu su se tada, i bogate i siromašne zemlje ujedinile u pravno-obavezujućem sporazumu da zaustave i smanje globalno zagrevanje do temperature daleko ispod 2 stepena C (danas se uveliko kreće ka porastu od 2 stepena C), koja predstavlja naučnu – sigurnosnu preporuku, sa namerom da ta temperatura ne dospe iznad 1,5 ͦ C, iznad pre-industrijskog perioda. Mnogi su tada mislili da možemo da odahnemo… Gde smo danas?

GRUPA C40 CITIES

Vodeće svetske metropole pokušavaju da „idu u korak“ sa realizacijom ideje smanjenja globalne temperature, i nedostizanja povećanja „famoznog“ iznosa od 1,5 ͦ C koje bi dovelo do katastrofalnih posledica po život na planeti. Nesumnjivo je dosta urađeno po tom pitanju, ali ne i dovoljno. Od masovne sadnje drveća u Buenos Ajresu, do izgradnje novih transportnih mreža za javni saobraćaj u Meksiko Sitiju. Velike metropole konstantno rade na tome da se smanji emitovanje gasova sa efektom staklene bašte, kako bi se ispoštovao Pariski dogovor. Formirana je i grupa C40 Cities (C40 metropole širom planete). Ova grupa međusobno sarađuje i razmenjuje informacije i saznanja na temu ispunjenja Pariskog dogovora.

Foto: Pixabay

Grupa C40 Cities povezuje 97 velikih gradova u svoju mrežu s ciljem dostizanja i očuvanja zdravije životne sredine. Obuhvata više od 700 miliona ljudi na planeti, a uz to, ona čini i jednu-četvrtinu svetske ekonomije, tako da u tom pogledu, nimalo nije beznačajna. Dostignuća grupe su da danas imaju 66.000 električnih autobusa na ulicama gradova u odnosu na 100 električnih vozila iz 2010. godine; 12 metropola iz ove grupe je ispunilo svoj zacrtani akcioni plan po pitanju klimatskih promena, 18 metropola je zabranilo jednokratnu upotrebu plastike u odnosu na 2 iz 2010; 17 metropola je zabranilo upotrebu vozila sa SUS motorima u središtu grada u odnosu na 6 iz 2010; 82 metropole je implementiralo biciklističke rute kao saobraćajnice u odnosu na 21 iz 2010; 24 metropole iz grupe C40 obezbediće do 2030. 100 % el. energije iz obnovljivih izvora u odnosu na 5 iz 2010.

Lima, London, Madrid, Meksiko Siti, Oslo, Kjoto, Rio de Žaneiro, Salvador, San Francisko, Seul, Varšava – samo su neki od njih koji teže zdravijoj budućnosti.

PROFIT VS ZDRAVLJE PLANETE

Kako su SAD, pod vođstvom Trampa, 2017. započele proces povlačenja iz okvira Pariskog sporazuma, svet je bio zaprepašćen, i očekivala se katastrofa. To je značilo da ta zemlja koja predstavlja vodeću svetsku ekonomiju, a ujedno je druga u svetu kao najveći emiter gasova staklene bašte (5,41 gigatona ugljen-dioksida), odmah posle Kine, ne želi da se odrekne monopola nad korišćenjem fosilnih goriva, gde ostvaruju ogromne profite. Potpisnici sporazuma osećali su se prevareno, jer se opet pokazuje da se stavlja profit iznad zdravlja planete i čovečanstva.

Foto: GettyImages

Slično se desilo i 1997. godine, sa Kjoto protokolom, kada su SAD potpisale sporazum, ali ga nisu ratifikovale, pri čemu su „pregovori o klimi“ ostali na početnom položaju duži niz godina. Ne zna se šta je Tramp ovim činom tačno hteo da postigne, ali ostatak zemalja se nije „rasturio“, nego je nastavio sa realizacijim ideje sporazuma. Veza između Kine i EU po ovom pitanju je opstala. U septembru, kineski predsednik Si Đinping se putem video-linka obratio Generalnoj skupštini UN, i bezmalo, iznenadio svet saopštivši da će NR Kina svoju najvišu emisiju gasova dostići do 2030. godine, a da će ciljanu nultu emisiju ugljen-dioksida dostići pre 2060. godine. Svet je bio u čudu, dok su svi priželjkivali da se ovo desi! Sagledavajući sva dešavanja, po nekim osnovama, Pariski sporazum bi se mogao smatrati neuspehom. Po podacima iz programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), emisije u 2015. godini na svetu bile su oko 50 milijardi tona ugljen-dioksida, a do 2019. povećale su se na oko 55 milijardi tona.

U međuvremenu, nad planetom i ljudskom populacijom nadvila se još jedna smrtonosna pretnja – pandemija izazvana korona virusom početkom ove godine. Ona je zaustavila sve. Kako prenosi list The Guardian, smanjila se i emisija ugljenika za 17 % od uobičajene, a u nekim regionima i više tokom prolećnih „zaključavanja“ zbog korona virusa. Ali, taj pad je otkrio i nešto drugo, da čak i kada su transport, trgovina i industrija zaustavljeni, postojeći nivo ugljen-dioksida u atmosferi ostaje gotovo nepromenjen. Dakle, da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma, moraju se učiniti mnogo veće sistemske promene, naročito na polju proizvodnje energije širom sveta. Ban Ki Mun, bivši generalni sekretar UN, jednom prilikom je za The Guardian izjavio: „Izgubili smo puno vremena. Za pet godina nakon što su svetski lideri usvojili sporazum u Parizu sa velikim očekivanjima, nismo učinili dovoljno!“

NESTAJU ŠUME POVRŠINE VELIKE BRITANIJE

Foto: Miloš Ćirković

I dalje se iskopavaju i sagorevaju fosilna goriva, i to mahnitom brzinom. UNEP je izvestio da se planira povećanje proizvodnje fosilnih goriva za 2 % godišnje. U međuvremenu, nastavljamo da uništavamo ponore ugljenika na svetu, a sečom drveća – svet i dalje gubi šume veličine Velike Britanije, uprkos obavezama da zaustavi krčenje šuma, kao i isušivanje tresetišta i močvara. Smanjena je sposobnost okeana da apsorbuje ugljenik iz vazduha, prenosi The Guardian.

Povrh svih „neočekivanih dešavanja“, osuđivati Pariski sporazum značilo bi i prevideti sve dobre strane koje je on ipak doneo, i još uvek donosi. Ove godine će, po podacima Međunarodne agencije za energiju, obnovljivi izvori energije činiti oko 90 % novih kapaciteta za proizvodnju energije širom sveta, a do 2025. godine, obnovljivi izvori biće najveći izvor energije koji će konačno istisnuti ugalj. Ovaj brzi rast utiče na brzi pad cena vetroturbina i solarnih panela koji su sada konkurentni proizvodnji fosilnih goriva u mnogim zemljama širom sveta. Električna vozila su u tehničkom smislu dobila mnogobrojna unapređenja, kako u autonomiji korišćenja tako i u mnogo prihvatljivijim cenama. Najvažnije je to što se svet (pomalo usporeno) ipak ujedinjuje oko novog cilja, zasnovanog oko Pariskog cilja koji nije izričit u postizanju – neto nulte emisija gasova sa efektom staklene bašte. U početku jedva primetne, sada imamo sve više zemalja sa dugoročnim ciljevima da smanje ovu emisiju gasova do tačke gde su one jednake ili nadjačane od prirodnih potrošača ugljenika, velikih šumskih ekosistema (carbon sink). Velika Britanija, zemlje članice EU, Norveška, Čile, i većina zemalja u razvoju, pokrenule su se u procesu postizanja nulte emisije kao glavnog cilja. Japan i Južna Koreja su se takođe pridružili u ostvarivanju ovih ciljeva.

MOGU LI SE DOSTIĆI ZACRTANI CILJEVI?!

Ovaj skup država sada predstavlja više od dve-trećine svetske ekonomije, tako da kada bi uspeli u svojim zacrtanim planovima, mogli bi dostići krajnje ciljeve iz Pariskog sporazuma. Ključno pitanje je mogu li potpisnice postići zacrtane ciljeve jer, jedno je obećavati, a sasvim drugo je realizacija ovog teškog plana. Stručnjaci kažu da su ovi ciljevi ostvarivi samo uz veoma „agresivno“ zajedničko angažovanje na ovom polju već u ovoj dekadi 2020-tih.

„Klimatski dogovori“ pod okriljem UN trebalo je da se održe u novembru ove godine u Glazgovu, ali su otkazani i prolongirani zbog pandemije COVID-19. Velika Britanija će organizovati COP26 samit sledeće godine, i smatra se da će on biti ključan za rešavanje ovog problema. Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma u obavezi su da na svakih pet godina podnose nacionalne planove (Nacionalno utvrđene doprinose-NDC), u kojima je izložen plan radi usklađenja sa dugoročnim ciljem sporazuma. Prvi rok za podnošenje tih planova se nazire već 31. decembra.

KAKO JE KOD NAS?

Srbija se kao potpisnica Pariskog sporazuma obavezala svojim Nacionalno utvrđenim doprinosom (NDC) od 2015. godine da će do 2030. smanjiti emisiju GHG (green house gases-gasova sa efektom staklene bašte) za 9,8 % u odnosu na 1990. Međutim, po mišljenju UN Environment (UNEP), ovaj plan Srbije, kao i kod, između ostalog, mnogih drugih država, nije dovoljno ambiciozan u sveukupnom dostizanju cilja iz Pariskog sporazuma, pa je Srbija najavila njegovu reviziju. U Madridu, u okviru održavanja COP25 (Konferencija država potpisnica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama) početkom decembra prošle godine, pod vođstvom ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, Srbija je predstavila svoje planove. Srbija sada ima prvi predlog revizije ovog plana, čija je izrada u toku.

Lorens Tubiana, vodeća francuska diplomatkinja na pregovorima, smatra da bi kao jedna od bitnih inovacija u rešavanju klimatskih problema moglo biti ono što ona naziva “diplomatijom od 360 stepeni”. Ona ističe da to znači ne samo raditi kroz standardne vladine kanale svake zemlje po pitanju rešavanja klimatskih problema uz ministarske sastanke i ćaskanje zvaničnika, već treba posezati daleko šire, i uključiti preduzeća, gradonačelnike lokalnih samouprava i gradova, civilno društvo, akademike i građane u ove razgovore. Svi moraju biti svesni i aktivno učestovati. Velika Britanija je sličnog mišljenja kao ona, i kod njih postoji forum civilnog društva koji obezbeđuje da se čuju glasovi ljudi, a posebno oformljen „savet mladih“, u mogućnosti je da savetuje generalnog sekretara UN.

KOLIKO TO SVE KOŠTA?

GettyImages

Finansije su jedno veliko pitanje koje stoji pred COP26. Siromašnije zemlje, koje su uključene u Pariski sporazum, našle su se tada u problemu, tako da je francuska vlada, na pregovorima, morala da ih uveri da će im biti obezbeđena finansijska pomoć od 100 milijardi dolara godišnje, kako bi ove zemlje smanjile emisije gasova i izborile se sa uticajima klimatske krize. Pitanje novca je bilo u središtu tih razgovora. Mnoge zemlje ne bi da učestvuju u obezbeđivanju finansijske pomoći siromašnim zemljama. Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija i Severna Irska) obezbedilo je 11 milijardi funti kao budžet finansijske pomoći za klimatske promene pod kancelarom Rishi Sunakom. Zeleni klimatski fond (GCF), kao institucija od svetskog značaja, koji je još 2010. osnovao UN sa zadatkom da kao namenski fond pomaže zemljama u razvoju i siromašnim zemljama u borbi sa klimatskim promenama, i on ima presudnu ulogu u pomoći Pariskom sporazumu. Uvidom u podatke na njihovom sajtu, trenutno se realizuju 153 velika projekta u zemljama u razvoju (Jermeniji, Sudanu, Senegalu, Gani, Etiopiji, Kolumbiji, Gruziji, Nepalu Indoneziji, Brazilu, Kostariki…) sa budžetom od oko 7,3 milijarde evra, koji je odobrio Zeleni klimatski fond, s tim da im je već isplaćena 1,5 milijardi evra.

U našem najbližem okruženju, u Federaciji BiH, trenutno se realizuje projekat „Smanjenje emisija iz zgrada javnog sektora u Bosni i Hercegovini“ kroz bolju energetsku efikasnost i zamenu goriva sa fosilnih na biomasu“, pri čemu se procenjuje da će realizacijom ovog projekta smanjiti količina emisije za dva miliona tona gasova sa efektom staklene bašte.

Niko se ne može naterati da realizuje preuzete obaveze, jer očigledan je primer po „sistemu“ SAD – sporazum se potpiše, sporazum se raskine. Klimatske promene „ne gledaju“ na države, vere, nacije, i ostvareni profit. One deluju globalno! Jedino što se izgleda može jeste podsećati stanovništvo i pokušavati uticati na njihovu svest kako je od izuzetnog značaja rešavanje ovog bitnog i presudnog problema po čovečanstvo, a 2060. za mnogobrojne – godina obećane nulte emisije, nije tako daleko. I kao što bi naš narod rekao: „Kom opanci, kom obojci!“

Priredio: Miloš Ćirković
Foto: Pixabay, GettyImages, M. Ćirković

 

* Tekst je nastao u okviru projekta „Klimatske promene: Suočavanje sa stvarnošću“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva zaštite životne sredine.